STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
11. SLOVO O PODVIŽNIŠTVU
 
Naš prepodobni i bogonosni otac Petar Atonski, prvi isihasta na Svetoj Gori, živeo je u pećini koja se nalazi na južnom delu atonskog poluostrva. Tamo je vodio uistinu angelski, nebeski život. Neodeven i bos, borio se sa mnogim i raznolikim demonskim iskušenjima i pedeset tri godine hranio se isključivo hlebom nebeskim.
 
***
 
Prepodobni Gerondije, utemeljitelj skita Svete Ane, služio je kao proiguman manastira Vulevtiriona. Najpre je živeo u pećinama pored mora. Zbog opasnosti od gusarskih napada, kasnije se preselio na visoke, oštre atonske grebene, gde se do dana današnjeg nalazi kapela posvećena Svetom Pantelejmonu. U blizini su obitavali mnogobrojni podvižnici, koji su boravili u bezvodnim kalivijama i živeli u potpunom nestjažaniju, molitvi i bezbrižnosti (tj. oslobođenosti od svetovnih briga).
Da bi utešio svoju braću, prepodobni Gerondije se molio (za vodu), i na mestu gde se podvizavao pojavilo se malo svete vode.
Njegovi naslednici sabrali su vodu sa ovog svetog izvora, jer je on tugovao zbog baštice kojoj je voda bila neophodna. Prema kazivanju otaca, to nije bilo po volji Presvetoj Bogorodici i izvor je presušio, iako se nešto niže od mesta ovog prvobitnog izvora pojavio drugi. Presveta Bogorodica je želela da podvižnici budu oslobođeni ovozemaljskih briga i da se u potpunosti posvete molitvi, a ne uzgajanju bašte.
 
***
 
Sveti Gerasim Novojavljeni, „koji se podvizavao na Atosu“, čitavih pet godina živeo je kao podvižnik u okolini Kapsale. Hranio se jedino barenim tikvama, bez ulja, a zatim se preselio u Omalu, na ostrvu Kefalonija, gde je boravio u jednoj isposnici i sagradio sveti manastir.
Tokom perioda svog boravka na Svetoj Gori, stekao je veliko duhovno iskustvo, upoznao svete i vrlinske ljude, upotpunio svoj monaški i podvižnički opit i, posredstvom posta i neprestane molitve, postao sasud blagodati Božije. Zbog toga su ga se plašili nečisti duhovi i on ih je izgonio. Nazvali su ga „Kapsalis“, prema pustoj okolini Kapsale, gde se podvizavao. Zbog toga su demoni zapomagali: „Kapsalis, ti si nas spalio!“
 
***
 
Tokom jedne veoma hladne zime, kada je padao gust sneg, naš prepodobni i bogonosni otac Akakije Kavsokalivit zapalio je vatru da bi se zagrejao. Međutim, kako se približavao vatri, osećao je sve veću studen. Tada je shvatio da prevelika hladnoća koju oseća pored vatre nije prirodna i da potiče od demonskog uticaja. Odmah je ugasio vatru, izašao iz pećine u kojoj je obitavao i nag se bacio u sneg. Istog časa osetio je zadivljujuću silu, kao da se nalazi pod mlazom tople vode a ne u snegu!
Bili smo zadivljeni i začuđeni svaki put kad bismo posetili pećinu ovog prepodobnog oca i ugledali njegovu postelju koja se sačuvala sve do danas. Načinjena je od debelih, neobrađenih grana prikovanih tako da su između njih ostali široki razmaci. Bilo je nemoguće da na njima neko otpočine.
 
***
 
Sveti Sava Agiorit, koji se podvizavao i posvetio na ostrvu Kalimnosu, bio je privržen askezi i stradanju. Hranu pripremljenu na ulju jeo je samo subotom i nedeljom. Svakodnevno se molio punih devet časova. Kada bi spavao, ležao je na dasci, ali bi najčešće čitavu noć proveo u molitvi. Ispovedao je narod Božiji kao pastir dobri koji život svoj polaže za ovce (Jn 10, 11). Osim toga, posedovao je i dar prozorljivosti.
Napustio je Svetu Goru i otišao na Eginu u nameri da postane poslušnik Svetog Nektarija Eginskog, čudotvorca. Sveti Nektarije mu je poklonio svešteničke odežde koje je nosio samo u dane praznika. Upravo je Sveti Sava služio opelo Svetom Nektariju.
 
***
 
Duhovnik i ispovednik mog nezaboravnog starca bio je jeromonah Hristofor, pustinjak iz Karulje. Podvizavao se u jednoj kaliviji koja je podsećala na orlovsko gnezdo. Imala je limeni krov i bila okružena strmim, golim stenama koje su iščezavale u Egejskom moru. Svuda unaokolo vladala je beskonačna, nepomućena tišina. Narušavali su je jedino slatki, radosno-tužni usklici divljih ptica. Mesto bez ikakve utehe. Kaktusi i divlji bademi, razbacani tu i tamo, neznatno su ozelenjavali ovo golo, bezvodno mesto. U ovom pustom, herojskom okruženju, ne možemo da sakrijemo čuđenje kad pomislimo da je na ovim stenovitim, nepristupačnim klisurama živeo hromi bogalj, duhovni otac Hristofor. Kao borac i planinar, on se na jednoj nozi verao uz uistinu zastrašujuću Karulju!
 
***
Moj nezaboravni starac često mi je pripovedao da su drevni oci, kako iz pustinja tako i iz manastira, obično putovali morem veslajući čitavim putem do Dafnija i nazad. Budući da je ovo oduzimalo mnogo vremena, sa sobom su nosili knjige i tamjan kako bi mogli da služe večernju. Tako bi, dok su veslali, pojali ili se molili na brojanicama.
 
***
 
U pustinji Svetog Vasilija, nedaleko od Kerasije, živeo je jedan tvrdi dijamant podvižništva po imenu starac Teofilakt. Imao je i dvojicu poslušnika. Često se povlačio u jednu pećinu radi svenoćnog bdenja. Jednom se dogodilo da je pao veliki sneg (visine oko jednog metra) i prekrio sve unaokolo. Kada je svanulo, poslušnici su počeli svuda da ga traže. Nakon što su više sati tragali za njim, u daljini su ugledali neku crnu senku. Kad su se približili, shvatili su da je to njihov starac. Došla im je pomisao da se on možda smrzao i umro. Međutim, čim su ga dotakli, on se pokrenuo. Na svoje čuđenje, uvideli su da je živ. Osim toga, njegovo telo bilo je toplo kao da je obuzeto plamenom. I zaista, sav sneg koji se nalazio oko njega bio je otopljen.
Drugi put se dogodilo da su ovog istog svetog podvižnika ščepali demoni i odneli ga u pustinju Svetog Vasilija u Karulji.
 
***
 
Jedan starac je kazivao: „Danas pokušavamo da uz malo truda postanemo svetitelji… Danas se udaljujemo od Predanja. Ne gledamo na one koji su na vrhu niti kako se dogodilo da budu prvi u trci. Naprotiv, gledamo samo na one koji su stigli poslednji.“
 
***
 
Čudesni isihasta Varnava nije imao čak ni sobu niti bilo kakvu ličnu imovinu. Koristio je jedan ugao arhondarika[1] da bi se odmorio. O njemu mi je kazivao nezaboravni pustinjak, starac Damaskin.
 
***
 
Manastir Dionisijat snažno nas je privlačio zbog svoje podvižničke, monaške liturgijske i osnivačke tradicije na Atosu. Tu vezanost nismo osećali samo zbog prisustva mnogopoštovanog, mudrog igumana i našeg savetnika starca Gavrila, niti samo zbog učenog pisca, autora brojnih naučnih radova, starca Teoklita Dionisijatskog, nego prevashodno zbog pobožnog starca Lazara.
Svaki put kad bismo u keliji oca Lazara potražili duševnu podršku, izlazili smo otuda preispunjeni duhovnim plodovima, kao da smo sakupljali duhovnu lozu monaškog opita.
Sveti iguman Gavrilo dao nam je sledeće, sažete biografske podatke koji odražavaju život i podvige ovog velikog podvižnika i kinovite, Lazara:
„Starac Lazar Dionisijatski došao je iz Melivije u Agia Larisi. Rođen 1892, na Atos je došao 1916. a upokojio se 28. decembra 1974. godine.
Čitavih trideset godina služio je kao manastirski bolničar, zatim 10 godina kao tipikar (monah koji motri na tačnost vršenja službe) i, najzad, trideset godina kao proistamenos (nadzornik manastirskih poslova). Pre nego što se zamonašio završio je srednju školu i radio kao sekretar u Mirovnom sudu u Dotionu u Agia Larisi. Kad mu je bilo dvadeset godina iselio se u Ameriku, a odatle je, u dvadeset četvrtoj godini, došao na Svetu Goru i 1917. bio postrižen za monaha.
Bio je krajnje pobožan i častan i vatreno je revnovao na kinovijskom obliku monaštva. Usrdno se podvizavajući u tajinstvenom životu, on se, uz manastirski blagoslov, pričešćivao svake nedelje. U Nifonovoj kaliviji, koja se nalazi iznad manastira, obitavao je tri godine, pridržavajući se najstrožeg posta i uzdržanja. To dokazuje i podatak da je u vreme Velike četrdesetnice (Velikog Posta), tokom svih tih godina, do 1965, potpuno postio ponedeljkom, utorkom i sredom, dok se ne bi pričestio na Liturgiji pređeosvećenih darova. Nakon što bi sa ocima bio na ručku koji je sledio posle ove Liturgije, do subote ne bi ništa jeo.
Dok je služio u bolnici, nije brinuo samo o telu nego i o duši, tako da je sa bratskom ljubavlju duhovno pripremao one koji su odlazili Gospodu.
Na dan Roždestva Hristovog doživeo je srčani udar i nakon toga je živeo još tri dana. Primio je poslednje pomazanje i svakog dana se pričešćivao, dok na kraju nije pao u komu. Ubrzo nakon toga, u podne, upokojio se u Gospodu. Čitavo bratstvo ga je ožalilo, a živo sećanje na njega sačuvalo se među njima sve do današnjeg dana.
 
***
 
Sveti Nikodim Agiorit nije samo poučavao nego je i u životu upražnjavao post, lišavanje i blaženo siromaštvo, koji čine lepotu monaškog života. Tako je učio i tako je delao, zbog čega je veliki u Carstvu Nebeskom. Evo šta o njemu kažu biografi:
„Ljubav prema bezmolviju odvela ga je u pustinju, gde je kupio kaliviju na suprotnoj strani od Svetog Vasilija. Od nas je dobijao hleb, a zatim nastavljao sa bezmolvijem. Što se tiče ostale hrane, nekad je jeo baren pirinač, nekad vodu i med, a uglavnom masline i nakvašen bob.“
 
***
 
U skitu manastira Kutlumuš sada postoji jedna polusrušena kalivija, posvećena Svetom Joanikiju. Ovde je u starini živela zajednica koju su činili šestorica otaca i jedan veoma strog starac. Kalivija je imala samo dvoja vrata i jednu crkvicu. Nijedan od otaca nije imao svoju keliju. Svi su tokom noći odmarali „svoja namučena tela“ tako što bi se naslonili na stasidije u crkvi. Takva je bila njihova prekaljenost i pobeda nad snom! Takvi su bili ovi čudesni borci!
 
***
 
Još uvek je živ starac A. Kavsokalivijski, kojeg smo susreli više puta. U prošlim vremenima, oci nisu koristili životinje da bi prenosili tovare. Sve su nosili na svojim leđima, čak i ako su se uspinjali najstrmijim stazama koje vode do skitova. Jedne noći je starac A., uz pomoć Presvete Bogorodice, od pristaništa do njihovih stanova na svojim leđima preneo tonu grožđa. Prenosio ga je sve do jutra. Drugi put je preneo pet stotina vreća peska za građevinske radove.
Četrdeset dva puta uspeo se na sam vrh Atosa, bilo da bi pomogao u izgradnji Preobraženjske crkve, bilo da bi učestvovao u svenoćnom bdenju koje se ovde služi svakog 6. avgusta.
Na njegove ruke često su dolazile ptice koje je hranio u svom vrtu, prepunom cveća i krinova.
 
***
 
Nezaboravni starac A. iz Velike Lavre je punih sedamnaest godina svakodnevno služio Liturgiju. Usled mnogih metanija, na njegovim kolenima stvorili su se žuljevi. Predvideo je svoju smrt, iako nikada nije bolovao. Poslednji put je blagoslovio časnu trpezu, oprostio se sa ocima i braćom i upokojio se u Gospodu.
 
***
 
Nezaboravni starac X. iz skita Svete Ane kazivao nam je sledeće:
„Naši oci nose dronjke i na noge obuvaju opanke. Mnogi od tih sveštenika na svetu nedelju služe Liturgiju stojeći bosonogi na mermernom podu. Vidiš čoveka koji stoji uspravno, čije su oči ispunjene suzama radosnicama. Budući da je uzvišenog duha, on ne oseća tu strašnu hladnoću. Kad se završi bdenje, na stasidijama vidiš suze naših otaca…“
 
***
 
Ni starac Varlaam iz manastira Ksenofonta, kojem je bilo preko sto godina, nikada nije zagrevao svoju keliju, čak ni tokom dugih zimskih perioda.
Svakoga dana je tokom molitve po osamsto puta padao na kolena.
Kao postelja služio mu je samo jedan ćilim. Nikada nije video svoj lik u ogledalu. Kad ga je jednom neko fotografisao sa štapom u ruci on je, videvši fotografiju, upitao: „Ko je ovaj što drži moj štap?“
 
***
 
Šta da kažemo i ispripovedamo o podvižniku Hrisogonu, posebno u pogledu njegovog podvižništva i posta kojima je umrtvljivao strasti? Ovaj blagosloveni čovek, koji je živeo u keliji za radnike pri manastiru Kutlumuš, posvećenom Svetim Apostolima, svakodnevno se hranio isključivo hlebom ili dvopekom potopljenim u vodu sa nešto malo šećera. Odeća mu je bila pohabana, a kao postelju koristio je vreće. Otvorio bi prorez na pet-šest takvih vreća i tako provodio čitavu zimu, neposredno uz vatru. Bio je to veoma prost i tih monah.
 
***
 
Sličan po siromaštvu, podvižništvu i bezbrižnosti bio je i jedan podvižnik iz Vigle kojem ne znamo ime. Živeo je kao ptice nebeske koje ne seju niti žanju ni sabiraju u žitnice, pa ipak Otac Nebeski hrani ih (v. Mt 6,26). Živeo je u velikoj oskudici, u kalivijici bez kapele. Tokom večernjih službi odlazio je kod raznih otaca, noseći upaljeno kandilo. Tek kad bi mu ponestalo ulja, odlazio bi do rumunskog skita koji pripada Velikoj Lavri. Čim bi oci spazili da je njegovo kandilo prazno, odmah bi razumeli i on nije morao ništa da kaže. Napunili bi ga uljem i dali mu milostinju. U svojoj kaliviji živeo je kao bestelesan. Nakon božanstvene Liturgije, stidljivo bi uzeo malu količinu hrane, a zatim se žurno udaljio, tihujući i moleći se.
 
***
 
Samo jednom sam, zajedno sa mojim poštovanim i nezaboravnim starcem, posetio oca Avimeleha, čiji se krotki i molčaljivi lik živo urezao u moje sećanje. Imao je preko stotinu godina: bio je savremenik Svetog Nektarija i sapodvižnik starca Josifa Spileota. Njegova isposnica nalazila se u pustinji Svetog Vasilija, iznad Katunakije, u Malom skitu Svete Ane, u jednoj pećini koja se sada koristi kao hladnjak. Tražio je da ništa ne nosi ime po njemu jer nije poštovao samoga sebe. Radi svoje duhovne koristi posetio je nekoliko manastira u Konstantinopolju, na Pontu, u Jerusalimu i na grčkom kopnu. Ako bi ga neko upitao: „Šta radite, oče“, on bi odgovorio: „Stražimo“, misleći pri tom na svoje dugotrajno trezvenoumno delanje.
 
***
 
Obrazac i uzor pravoslavnog monaškog podvižništva i veliki isihasta našeg doba, sličan o. Savi, starcu Kaliniku Zatvorniku, starcu Gerasimu i starcu Danilu Smirnskom, bio je i otac Ignjatije iz katunakijske pustinje, duhovnik obdaren darom rasuđivanja. Neumiven, neočešljan, bosonog, uvek u jednom hitonu ali krotak, molčaljiv i smiren, predstavljao je sigurnu luku za sve one koji su došli pod njegov epitrahilj da bi se ispovedili. Bio je čuveni duhovni otac, kako Grcima tako i strancima.
Mala količina ulja, koju je njegova monaška zajednica dobijala iz nekolicine svojih stabala, korišćena je isključivo za paljenje kandila u njihovoj kapeli. Hranu su pripremali bez ulja. Kapci na prozorima oca Ignjatija uglavnom su bili zatvoreni jer je želeo da na taj način produži noć i časove posvećene molitvi. Cilj njegovog pastirskog delanja bio je da u ljudskim srcima uveća božansku čežnju prema Hristu Ženiku. Obično im je govorio: „Ljubite Onoga Koji vas ljubi!“
Pred kraj života je oslepeo i još više se posvetio molitvi. Pričalo se da su mnogi mogli da osete miomiris koji je dopirao iz njegovih usta. Taj isti miomiris širio se i od njegovih moštiju nakon njihovog prenošenja. Bila je to uistinu biblijska ličnost!
 
***
 
Bilo je mnogo podvižnika na Svetoj Gori kojima su, kao mirjanima, pripadala istaknuta mesta u društvu i u naučnom svetu. Takav je bio i ruski knez, jeromonah Partenije Karuljski, koji je u početku živeo u keliji „Sveti Nikolaj Burazeri“. Bio je kelijni sekretar. U vreme izgradnje crkve dobio je pismo od jedne ruske seljanke koje ga je primoralo da se još revnosnije podvizava u zastrašujućoj Karulji.
Evo šta je rečeno u tom pismu: „Molim vas, Sveti Oci, da primite ovaj mali novčani prilog. Čula sam da gradite crkvu i da vam je potrebna pomoć. Bila sam nesrećna što nemam novaca da vam pošaljem, zbog čega sam odsekla svoju bujnu kosu i prodala je nekim otmenim gospođama čija je kosa kratka, ali koje na prijemima nose tuđu kosu. Molim vas da primite ovu moju skromnu leptu.“
Ovaj događaj snažno je pogodio kneza, oca Partenija. Doneo je herojsku odluku da na grebenima Karulje živi kao da je bestelesan. Dok je pripovedao o ovoj odluci, rekao je: „Kad sam pročitao ovo pismo, došle su mi sledeće pomisli: Neki odsecaju kosu a neki daju malo od onoga što imaju, dok ja ovde udobno sedim u fotelji i pijem čaj. Ljubavi Hristove radi i radi spasenja moje duše moram otići u Karulju.“
Priča se da je lice oca Partenija blistalo i da je posedovao dar prozorljivosti. Spavao je na tlu pećine u kojoj je živeo. Od njegove pohabane odeće širio se miomiris. Mnogo je dao Gospodu – veliku žrtvu, mnogo ljubavi, mnogo siromaštva i nestjažanija. Međutim, ovaj ruski knez dobio je i mnogo nagrada, kako u ovom životu, tako i u onom večnom i beskonačnom.
 
***
 
Život koji je bio sličan životu drevnih boraca podvižništva vodio je i monah Jovan iz crkve Svetog Arhangela u Edesi. Svoj prepodobni život vodio je uz veliko prisiljavanje i strogost prema samome sebi, noseći lance ispod odeće. Izbegavao je kontakte s ljudima i uglavnom ostajao u svojoj kelijici, živeći u miru i dobrovoljnom siromaštvu.
Svojim gostima nudio je veoma ukusan ražani hleb kao da je najbolji kolač. Davao im je da iz obične konzerve piju hladnu kišnicu koju je sakupljao u svom rezervoaru. Svež paradajz, sveže smokve i ostalo povrće nije jeo više od tri godine, jer nije želeo da napusti svoj dom i da ode do Velike Lavre ili do skita Svete Ane. Nikada ništa nije tražio od svojih suseda. Tokom čitavih petnaest godina, prilikom odlaska u Kareju radi kupovine raži i ostalih neophodnih namirnica, nije želeo da se zadržava i da nekom od braće bude na teretu, zbog čega bi prenoćio napolju!
 
***
 
„Proslavljam Gospoda i blagodarim Bogu i Presvetoj Bogorodici što me nikad nisu napustili“, govorio je nekadašnji razbojnik Nikita iz Svetog Vasilija, sledeći onog blagodarnog razbojnika koji je bio raspet sa Gospodom. Za monaha ga je postrigao čuveni duhovni otac, Hariton Isihasta.
„Kako možeš da živiš bez novca, kad se ne baviš nikakvim rukodelijem“, pitao ga je nezaboravni starac Joakim.
„Proslavljam Boga i blagodarim Mu! Odem do nekog manastira i zatražim hleb, a kad se vratim u svoju kaliviju zateknem tamo dva-tri hleba“, odgovarao je sa zapanjujućom prostotom Nikita, nekadašnji razbojnik, i zato ga je blagodat Božija čudotvorno posećivala.
Kad se razboleo i bio prikovan za postelju, o njemu su se brinuli njegovi susedi – pustinjak Damaskin i monasi iz njegove zajednice. Pred kraj života bio je zaražen vaškama. Čim bi ga oci očistili, one bi ga ponovo prekrile od glave do pete.
„Dok sam bio u svetu, bio sam razbojnik“, često je govorio. „Preklinjao sam Boga da mi On plati za sve što sam učinio. Neka me vaške živog pojedu!“
 
***
 
Imali smo blagoslov da upoznamo nezaboravnog pustinjaka Gavrila iz Karulje, strogog i surovog podvižnika, krunisanog borca uzdržanja. Često smo ga susretali u kiriakonu Svete Ane ili na putu prema njemu. Uvek je bio ćutljiv i pogružen u molitvu, tako da nije mnogo govorio. Ljudima koji ga nisu dobro poznavali činilo se da je odbojan i nedruštven. Međutim, on je bio nedruštven samo u duhovnom smislu.
Pred kraj njegovog života, posetili smo ga poslednji put u njegovoj isposnici u strašnoj Karulji. Tada smo videli onoga koji je dobio nagradu Hristovu. Iako je uzdisao od bolova, ležao je na dasci umesto na postelji; premda je patio od slabosti i iscrpljenosti, nije želeo da uzima hranu pripremljenu na ulju. On se na svaki način i premudro trudio da i tu hranu bez ulja, koju su mu donosili oci – Danijeliti, smatra bezukusnom, kako u njoj ne bi osetio nikakvu nasladu grla.
Bio je već u poodmakloj dobi kada je došao na Svetu Goru. Prethodno je bio žandar. Dvadeset godina živeo je uz svog starca i njih dvojica nikada, pa čak ni za Vaskrs, nisu jeli hranu spremljenu na ulju!
Često se sa suzama i umilenjem pričešćivao Svetim Tajnama.
Svoj pokrov je, savijen i spreman, čuvao na polici, sa natpisom „moj pokrov“.
Tokom dvadeset dva dana koja su prethodila njegovoj smrti, Danijeliti su ga negovali s istinskom ljubavlju i bratoljubivom požrtvovanošću.
Preklinjali su ga da uzme nešto hrane skuvane na ulju ali on, uprkos činjenici da je umirao i da je izgubio mnogo od telesne snage, nije prekršio svoje isposničko pravilo. Nije okusio hranu pripremljenu na ulju i u miru se upokojio.
Neposredno pred kraj zatražio je da se pričesti. Izgledao je blaženo i blistao je od radosti. Kada je na nekoliko minuta ostao sam, podigao je glavu prema nebu i uskliknuo: „Evo cveća! Mnogo cveća! Kako je divan Raj! Da li je duša dostojna da se naslađuje tako prekrasnim dobrima?!“
 
***
 
Kakvu je trpeljivost pokazivao čudesni Sveti Simeon, koji je išao bosonog i u jednoj mantiji! Najpre se podvizavao u blizini manastira Filoteja, a zatim je otišao u Pilion, gde je podigao manastir Flamuriu. Da li je sluga Božiji Simeon, siromašan ali prebogat blagodaću, bio načinjen od kamena ili od čelika? Nije. Bio je načinjen od podvižničkog dijamanta trpljenja i podviga. Zbog toga je i uspevao da ide bosonog i da i zimi i leti nosi istu mantiju, sve dok se nije mirno upokojio u Gospodu.
 
***
 
Ni pustinjak Filaret iz Karulje nije nosio cipele. Zbog toga su njegovi tabani otvrdli, tako da su podsećali na kornjačin oklop. Gde god bi na grebenima pronašao malo zemlje, zasadio bi neku biljku. Uzgajao je krompire, maslačak, kupus, salatu. To povrće služilo mu je kao hrana, a nešto od toga davao je i ostaloj braći kao milostinju.
Njegov daščani krevet bio je uvek namešten, jer je on uglavnom spavao na podu. To je utvrđeno tek nakon njegove smrti, jer je ispod kreveta pronađen komad drveta koji je tokom kratkih perioda sna koristio umesto jastuka.
Budući da je kao mirjanin bio poručnik, karuljski podvižnik Filaret napustio je svetovnu slavu, dostojanstvo i ispraznost da bi na Svetoj Gori dvadeset godina spavao na tlu. Nije se razlikovao samo po ljubaznosti i sladosti svojih reči nego i po podvižništvu i dobrovoljnom siromaštvu.
Upokojio se u onoj istoj mantiji u kojoj je i primio monaški postrig. Ta odežda je toliko puta bila zakrpljena da prvobitna tkanina više nije ni postojala.
 
***
 
Godine 1948. upokojio se starac Evlogije iz Faneromenosa, kelije posvećene Svetom Georgiju Čudotvorcu. Još dok je bio mlad, starac Evlogije je sedam godina postio bez ulja, a kada je ostario postio je na ovaj način još šest godina. Osećao je veliku ljubav prema Presvetoj Bogorodici. Još dok je bio dečak i živeo u svom selu, Ona mu se javila i rekla: „Idi, i Ja ću uvek biti s tobom!“ On je osamdeset godina svog života proveo na Svetoj Gori.
 
***
 
Veliki atonski podvižnik, Hadži-Georgije, još dok je bio iskušenik podvizavao se četiri godine u pećini prepodobnog Nifona Kavsokalivita. Ovde je živeo u potpunom bezmolviju (isihiji), postu i molitvi, a rukovodio ga je duhovni otac, starac Neofit koji je živeo u kaliviji Svetog Georgija, ali je često dolazio da ga pričesti Prečistim Tajnama.
Podvižništvo Hadži-Georgija, kako u Kavsokaliviji tako i kasnije u Kerasiji, gde je bio sa svojom monaškom zajednicom, postalo je deo istorije. Zbog njegovih dugotrajnih postova prozvali su ga „Posnik“. Ni on ni monasi iz njegove zajednice nikada nisu kuvali niti su uzimali bilo kakvu drugu hranu osim posne. Najčešće su se hranili suvim plodovima i medom. Na Vaskrs su, umesto jaja, bojili barene krompire.
Nikada nije koristio nikakve lekove. Kad bi se neki od braće prehladio, blago bi zagrejao peć načinjenu od opeke i blata, a zatim u nju smestio brata koji bi na taj način ozdravio. Ukoliko bi se neko razboleo od neke druge bolesti, postavio bi ga pred ikonu Presvete Bogorodice, a zatim bi se tokom čitave noći zajedno molili pred njom. Pred kraj božanstvene Liturgije, oboleli bi primio Sveto Pričešće i bio isceljen. Bio je okružen velikom zajednicom pobožnih i vrlinskih monaha.
Hadži-Georgije je posedovao samo jednu mantiju i išao je bosonog. Debele vunene čarape nosio je samo onda kad je bio u hramu.
 
***
 
Na Atosu je živeo i jedan ruski podvižnik iz čijih su stopala isticali gnoj i krv. On, međutim, nikad nije uzimao nikakve lekove niti je preduzimao bilo kakav vid lečenja. „Ja sam monah“, često je govorio, „ja moram da patim.“
 
***
 
Znameniti duhovnik, starac Ilarije Ivironski, petkom nikada nije ni jeo ni pio, odajući na taj način poštovanje danu Hristovog Raspeća.
Ilarijev poslušnik Sava, koji mu je bio jednak po podvižništvu, jeo je samo jedanput dnevno. Tokom poslednje dve godine života hranio se jedino onim što bi na svakodnevnim Liturgijama preteklo posle Svetog Pričešća. Pored toga, popodne bi popio jednu šoljicu kafe. Tokom noći, u svojoj keliji molio se naslonjen na vešalicu.
 
***
 
Dobro poznavajući duhovna dobra koja proističu iz strogosti i podvižništva, nezaboravni Joakim Specieris nikada nije zagrevao ni crkvu ni svoju keliju, čak ni po najjačem mrazu. Njegovog poslušnika, starca Teofilakta, često smo susretali u Novom Skitu. On nam je kazivao o svom duhovnom ocu koji je govorio sledeće: „Oče Teofilakte, kako to da su stolpnici i u teškim uslovima izdržavali podvig sedenja na stubu? Zar oni nisu osećali hladnoću? A mi, umotani u svoju odeću, osećamo hladnoću čak i u svojim domovima!“
 
***
 
U ova poslednja vremena, mi ne donosimo herojske odluke niti prihvatamo nadljudske napore u podvižničkoj areni duhovne borbe. Jedan od takvih boraca u trpljenju, podvižništvu i strogosti bio je i savremeni rumunski podvižnik Erodion, koji je četrdeset godina bio zatvoren u svojoj kelijici, potpuno nag i siromašan, ali srećan i blažen. Čitav njegov život je, kao sveća, plamteo molitvom, bezmolvijem i sozercanjem. S posetiocima je kontaktirao posredstvom jednog prozorčića na svojoj keliji. Neki bratoljubivi i čovekoljubivi monasi snabdevali su ovu duhovnu „pticu nebesku“ onim što je bilo neophodno za život.
 
***
 
Neki od staraca obratio se jednom monahinjama: „Podvig treba izvršavati tako da sačuvamo svoje zdravlje, da ostanemo sposobni za svoje zadatke. Sve što je preterano naškodiće telu i čovek neće biti u stanju da učini ono što je neophodno. Neka vaša duhovna mati zna koliko metanija načini svaka od vas. Bdenje je uzvišenije od posta, jer očišćuje um. Čini ga istančanim i naslađuje srce. Spavanje, međutim, čini da naš um odeblja.
U duhovnom životu je neophodno da prisiljavamo same sebe. Često se događa da obolimo od duhovne anoreksije. Kada se prisilimo da pomalo počnemo da jedemo, ponovo nam se otvara apetit. To isto činimo i sa iščašenom rukom. Ona neće ozdraviti dok ne počnemo da je vežbamo. Ne smemo podsećati na kornjaču koja je pošla na venčanje, a stigla na krštenje.“
 
***
 
U Karulji, najsurovijoj svetogorskoj pustinji, susreo sam i dvojicu najstrožijih pustinjaka, ruske podvižnike Nikodima i Serafima. Bili su poznati po svom strogom postu tokom Velike četrdesetnice, kada su dnevno uzimali samo po jednu šoljicu kafe i malo vode. Uistinu nadljudsko dostignuće!
 
***
 
Postojali su i drugi, nepoznati i neprojavljeni podvižnici posta kojim se umrtvljuju strasti. Oni postoje i danas, i bore se na velikom svetogorskom poprištu očišćenja od strasti, izazivajući divljenje ljudi i angela.
Godine 1969. dobio sam pismo od pustinjaka D., od kojeg sam zatražio da me obavesti o onome što zna u pogledu podvižničkog truda na Atosu, tako da moji čitaoci vide da čak i danas na Svetoj Gori postoje heroji podvižništva, koji se ne razlikuju od onih iz prošlih vremena. On u svom pismu kaže sledeće:
„Sasvim je izvesno da i u naše vreme postoje takve ličnosti, o čemu i sami možemo da posvedočimo. To su ljudi koji vrše takav uticaj da bi, kao lekovi koji spasavaju i zadržavaju zlo, mogli da iscele naš izopačeni naraštaj. Na primer, jedan pisac i bogoslov, mudri naučnik, pisao je o nekom atonskom monahu koji, kao dodatak svim ostalim podvizima, pedeset dana ništa nije okusio. Pisac se tome divio i blagodario Bogu što i u naše vreme postoje takvi borci, ljudi slični onima o kojima čitamo u svetootačkim spisima. ‘Osim toga’, nastavlja ovaj mudri naučnik, ‘neka je slava Bogu koji nam čak i danas daruje ovakve borce.’ Dok sam ovo čitao, nimalo nisam u to sumnjao, oče Joanikije. Međutim, čudio sam se i pitao: ‘Kako je moguće da čovek pedeset dana preživi bez hrane?’ Na moju sreću, dok sam razmišljao o tome dogodilo se nešto što me je uverilo da je to ipak moguće. Jedan stari podvižnik, siromašan i prost, kojem je bilo nešto preko šezdeset godina, došao je u moju kaliviju tokom Siropusne nedelje i tamo zaspao nakon što smo zajedno večerali. Ujutro, na prvi dan Velikog posta, dogodilo se da je trebalo izvršiti jedan zadatak, i kako nisam mogao sam to da učinim, poslao sam njega. Radosno je pošao u Viglu, koja se nalazi na pet sati hoda odavde. Nakon što je izvršio zadatak, uveče se vratio u kaliviju i ja sam ga zamolio da uzme malo hrane i pića, budući da je bio star i umoran. Međutim, on je to odbio. Trećeg dana posta ponovo sam mu ponudio da jede, ali je on i ovog puta odbio. Tada sam se zadivio i poželeo da saznam kako je moguće da on, iako star i umoran od dugog pešačenja, ne oseća ni glad ni žeđ. On mi je prostodušno odgovorio: ‘Prošle godine, tokom Velikog posta nisam ništa jeo do Cvetne nedelje, a i tada sam se samo pričestio.’ Ne bih se toliko zaprepastio čak ni da je u tom trenutku ispred mene eksplodirala bomba.
Međutim, nisam imao razloga da sumnjam u njegove reči, jer sam mnogo puta razgovarao s njim i znao da je istinoljubiv, skroman i bezazlen. Nije sumnjao da ću to nekome objaviti, tako da nije ni pokušao da nešto sakrije od mene. Smatram da mi je to otkrio Promisao Božiji kako bi i drugi imali koristi i kako bih se smirio ja sam, koji nisam u stanju da postim ni jedan jedini dan…“
 
***
 
Starac Avimeleh je došao iz svetog manastira Longovarda na Parosu. Podvizavao se na raznim mestima na Svetoj Gori. Živeo je na obali, nedaleko od skita Svete Ane, u pećini u kojoj je podigao crkvu u čast devedeset devet prepodobnih Krićana.
Želeći da uveća svoje podvige, odatle je otišao u pustinju Svetog Vasilija, da bi se najzad nastanio u kaliviji Uspenja Presvete Bogorodice, koja pripada Malom skitu Svete Ane i nalazi se iznad Dionisijata i Mitrofanove pećine. Tu se podvizavao sve do dana svog usnuća, kad mu je bilo sto sedam godina.
 
***
 
Starac German iz Kavsokalivije usnuo je u Gospodu kad mu je bilo sto pet godina, odnosno 1875. Na Svetu Goru i u Kavsokaliviju stigao je 1830. i postao poslušnik hromog starca Danila, koji je živeo u kaliviji Svetih Arhangela. Kada je prvi put došao ovamo bio je utorak i nije bilo ničega za jelo.
„Čedo moje“, rekao je jedan od duhovnika, „pođi kod starca Danila koji je bolestan i ništa nema.“
„Da, oče“, odgovorio je starac German. „On možda ništa nema, siromašan je i hrom, ali ja ne želim starca zbog hleba. Starca želim zato da bi rukovodio moju dušu.“
Starac German ostao je uz starca Danila, trpeljivo i s ljubavlju podnoseći sve nedaće njihovog života. Posle dve godine, nesreće starca Danila su se uvećale i gubitkom vida. Kao dobar i poslušan monah, starac German se brinuo o oslepelom starcu Danilu i na kraju ga je i sahranio. Nakon trideset godina provedenih u Kavsokaliviji otišao je u Hairi, isposnicu u kojoj se podvizavao rumunski asketa po imenu Gerasim.
***
 
Uprkos svom kneževskom poreklu, ruski pustinjak Partenije vodio je surov podvižnički život u Karulji. Nikad nije kuvao i jeo je samo suvu hranu. Zimi nije koristio nikakvo grejanje, niti je imao krevet. Spavao je na neuštavljenoj koži, a umesto jastuka koristio je drvenu kladu. Bio je plemenit, bratoljubiv i iznad svega milosrdan.
 
***
 
Duhovnik V. je govorio da je post majka zdravlja. Tako je jednom prilikom rekao lekaru:
„Ja postim a ti ne postiš. Hajde da se takmičimo u pešačenju. Duhovnost menja čoveka i pretvara ga u čelik!“
Ovaj podvižnik je jeo samo jednom dnevno. Tokom noći uzimao je samo tople napitke. Postio je tokom čitave Velike četrdesetnice, pijući samo sok od kuvanog povrća i jednu čašu vina. Dvadeset godina živeo je na Egini, pored Svetog Nektarija. Znao je da se upregne u bunarski točak i da na taj način odatle izvuče vodu.
 
***
 
Sećam se da pobožni ivironski jeromonah Atanasije nikada, pa čak ni tokom zime, nije nosio čarape. U idioritmijskim manastirima svaki monah sam priprema svoje obroke. On, međutim, nikad nije kuvao i uzimao je nešto hrane od onoga što je pripremano gostima u arhondariku.
Pre nego što je zadobio unutrašnje prosvetljenje i vratio se u svoju postojbinu, na Kipar, jeromonah Kiprijan (1880-1955) je, počev od 1905, hiljadu dana živeo na Atosu. To vreme proveo je u velikom podvigu, dobrovoljnim stradanjima i oskudici, najpre u Simonopetri, a zatim i u Katunakiji. Spavao je samo četiri sata dnevno. U njegovoj keliji, okrenutoj prema severu, nije bilo grejanja niti pokrivača. Tokom čitavog života imao je samo jedan par papuča. Pedeset godina se nije kupao. Bolest ga je posvetila, a bol ga je hranio. Nakon što je izgubio glas, molio se uzdignutih ruku sve dok one ne bi klonule od iscrpljenosti.
 
***
 
Upamtili smo i prostog, krotkog i dobrog pustinjaka, starca Aviuoija Rumuna čija se isposnica nalazila u žbunovitoj oblasti nazvanoj Sveti Teofilo Mirotočivi. Ta oblast je nastanjena isihastima i nalazi se u blizini manastira Pantokratora.
U ovoj oblasti još uvek postoje mnoge porušene kalivije u kojima su mnogi oci živeli, podvizavali se i borili protiv nevidljivih sila zla, izlazeći iz tih bitaka kao pobednici. Savremeni monasi često otkrivaju takva gnezda, obitavališta, jame i pećine, i ljudski um se čudi kako je uopšte bilo moguće da u njima žive ovi nebeski ljudi i zemaljski angeli.
 
***
 
U usamljenoj kaliviji koja je deo pećine Prepodobnog Petra Atonskog živeli su pustinjak Hrizostom i njegov poslušnik, vodeći na ovom mestu neprevaziđen podvižnički život. Nosili su pohabanu odeću i išli bosonogi, a hranili su se jedino dvopekom, kestenjem ili nečim što bi im poslali iz Velike Lavre. Uprkos njihovoj nemarnoj i odbojnoj odeći, njihova lica zračila su nebeskim sjajem i sladošću. O njihovoj natčovečanskoj borbi svedoči i piše nezaboravni Dionisije Lavriot, episkop Trike i Stagona koji me rukopoložio za đakona. On je, zajedno sa svojim starcem, često posećivao duhovno poprište u pećini Prepodobnog Petra.
 
***
 
Starac Hrizostom iz Novog Skita trpeljivo je podnosio podvižništvo i bolest. Uprkos lekarskim savetima da uzme malo mesne supe, on je odgovorio: „Radije ću umreti! Skitska pravila to ne dopuštaju!“ Na kraju se pridigao i blagodaću Božijom ozdravio.
 
***
 
Sveti Siluan Atonski je kazivao:
„Evo šta mi se dogodilo u metohu: jeo sam dok se ne bih zasitio i nakon dva sata opet sam bio gladan. Počeo sam da se debljam i, na svoje čuđenje, video da sam za tri dana dobio tri oke[2] Tad sam shvatio da je to iskušenje, jer mi monasi moramo da izgladnjujemo svoja tela. Postoje telesne strasti koje sprečavaju molitvu i Duh Božiji nije prisutan kada je stomak pun. Čovek na osnovu iskustva mora da upozna granice posta, jer telo ne sme da oslabi u toj meri da bude nesposobno da izvršava svoje poslušanje.“
 
***
 
Zajedno sa svojim poslušnikom, ocem Matejem, otac Jeftimije je proveo šesnaest godina u nepristupačnoj pećini Svetog Nila Mirotočivog. Otac Jeftimije je došao iz Konice u Epiru. Bio je oženjen, ali je posle ženinog upokojenja došao na Atos da se zamonaši. Najpre je kao duhovnik služio u Lavri i podvizavao se u pećini Svetog Atanasija Atonskog. Odatle je prešao u pećinu Svetog Nila Mirotočivog. Služio ga je starac Metodije, koji je sada već zašao u godine. On nam je rekao sledeće: „Otac Jeftimije je nosio potkošulju natopljenu voskom.“ Idući uz strme grebene prema osvećenoj keliji Svetog Nila, starac Metodije ga je nosio na leđima.
 
***
 
Šta da kažemo o Filaretu, koji je bio surov prema samome sebi? Čak ni na praznični dan Vaskrsa (Pashe) nije propuštao čitanje Devetog časa.[3]
 
***
 
Njegovo preosveštenstvo episkop kritski Timotej zapisao je sledeće o starcu Avimelehu, pustinjaku: „Ovaj uspravni, suvonjavi podvižnik bio je uzvišen kao prorok, a krotak kao apostol. Svojim prisustvom podsećao nas je na one velike pustinjske oce koji su bili preispunjeni blagodaću.“
Kod njega najviše zaprepašćuje to što nikada nije seo tokom bilo kojeg od tih dugih bogosluženja i bdenja. Uprkos činjenici da je bolovao od dvostruke hernije, ostao je nepokolebivi i istiniti stub trpljenja. Šta je uzrokovalo njegovu dijamantski tvrdu odlučnost? Danima je posmatrao vrapca na grani koji je bio osakaćen. Izgubio je jednu nogu, ali je stajao na drugoj i svakoga dana slatko i melodično pojao Svestvoritelju, uvek stojeći na toj jednoj nozi.
„Ako dakle osakaćena i nemoćna ptičica nebeska može čitavog svog života da stoji samo na jednoj nozi“, govorio je nezaboravni, „šta bi onda trebalo ja da radim tokom božanstvene Liturgije, kada se poju slavoslovlja našem Bogu i Gospodu?“
Njegova pažnja i budnost nad sobom bila je tolika da se nije presvlačio kada pođe na počinak nego je spavao u svojoj monaškoj rasi.
 
***
 
Starac Josif Isihasta (Spileot) se u odnosu na svaki vid samoljublja ponašao kao katapult. Nije žalio samoga sebe niti je odustajao od podviga. Obično se događalo da se svake godine, neposredno nakon svetlih prazničnih dana Pashe (Vaskrsenja), nakon zatvorništva i dugog zimskog perioda provedenog u kaliviji, on i njegov sapodvižnik, otac Arsenije, popnu na vrh Atosa. Dok su tamo boravili, najviše vremena su provodili u vozljubljenoj kapeli Presvete Bogorodice koja se nalazi neposredno ispod atonskog vrha. Imali su jedan mali bakarni sud koji su nosili u svojim torbama. U njemu su zagrevali sneg i pili ga umesto vode. Barili su trave i lukovice i time su se hranili. Ovde, na nadmorskoj visini od 2000 m, vetar je veoma jak. Da bi se zaštitili, noć su provodili sklonivši se u klance ili pećine gde su, ukoliko je to bilo potrebno, ogrtače koje su nosili umesto rasa koristili kao pokrivače. Otac Arsenije nam je pričao da su metanije često pravili stojeći bosi u snegu, kako bi na taj način nadvladali pospanost.
Tokom ovih podvižničkih lutanja, jednom se dogodilo da su se zadržali u udaljenoj kapeli iznad Velike Lavre, u kojoj se podvizavao veliki učitelj umne molitve, propovednik blagodati i branitelj isihazma, Sveti Grigorije Palama. Jedne noći, dok su se molili, demoni su počeli da prave veliku pometnju i da uzvikuju: „Vi nas spaljujete, vi nas spaljujete, odlazite odavde“ i da proklinju ružnim rečima. Ovog puta čuo ih je i otac Arsenije:
„Šta to oni viču? Ko su oni?“, upitao je na svoj karakterističan, prostodušan način, po kojem se uvek razlikovao od drugih.
„To su iskušenja“, odgovorio je starac Josif. „Ja ih i vidim i čujem. Smiri se, pobeći će. Ne dopada im se ono što činimo.“
 
***
 
Ispod kalivije Presvete Trojice u skitu Svete Ane, nalazi se kalivija Svetog Dimitrija. Ovde se nastanio otac Venijamin iz Grigorijata, da bi se posvetio bezmolviju i podvigu.
Bio je tako snažne telesne građe da je tokom noći i sve do jutra nosio vlažnu potkošulju, kako ne bi zadremao tokom dugih perioda bdenja. Svi oci su se čudili tome i očekivali da se razboli od tuberkuloze, ali je on sve to podneo kao da je od čelika. Osim toga, on je na svim bogosluženjima stajao, što je učinilo da podseća na svećnjak postavljen na ulazu u crkvu. Nije prao ni lice ni noge. Prilikom svih zajedničkih poslova žurio je da preuzme najveći teret. Mnogo puta je ostao bez hleba, iako je bio sabrat manastira Grigorijata. Preispunjen radošću, prihvatao je natčovečanske podvige.
 
***
 
Mnogi iz ovog skita gajili su veliko poštovanje prema blaženom ocu Mini i dolazili su kod njega da se ispovede. Među njima je bio i monah Antimos, koji je nosio angelsku shimu.[4] Dok je bio u svetu, često je putovao po onim oblastima koje su bile pod turskom okupacijom i gde su ga trojica hodža tri puta obrezala. Otac Mina je bio u nedoumici kakvo pravilo da mu naloži, i samo je rekao: „Sad kad si ovde, budi strpljiv. Sveta Ana će ti pomoći da se spaseš.“ Bio je poslušan starcu, ali je đavo usled zavisti započeo surovu telesnu bitku protiv njega, iskušavajući ga sećanjima na svetovne naslade. Sa suzama je preklinjao oca Minu da se pomoli Svetoj Ani da ga izbavi od ovog napada. Otac Mina mu je tada dao pravilo da od pristaništa do skita na leđima nosi burad, od kojih je svako bilo teško stotinu oka. Usput nije mogao da se zaustavlja da bi predahnuo i nakratko se odmarao samo pored Krsta prepodobnog Atanasija. Ovde se sa suzama i jecajući molio svetitelju da ga izbavi od plamenih strela lukavoga, a zatim nastavljao putem prema skitu. Kad god bi ga video, blaženi starac je hitao da mu svojim očinskim savetom pomogne u ovoj duhovnoj borbi. Videvši njegov trud, iskreno obraćanje Pravoslavlju i čisto ispovedanje, svemilostivi Bog ga je udostojio da dostigne istinsko pokajanje tako da se uskoro, budući preporođen, udostojio Carstva Nebeskog. Svaki put kad bi ga se setio, otac Mina je rekao: „Slava Tebi, Bože, što je svoj put okončao u pokajanju i što se ispovedio.“
 
***
 
Imali smo blagoslov da u Kerasiji upoznamo najpoštovanijeg duhovnika Jeroteja, naslednika Hadži-Georgija Posnika. On nam je pripovedao o Hadži-Georgijevom pismu episkopu Hiosa, u kojem se govori o uzdržanju i podvižništvu njegovog monaškog bratstva. Osim toga, veliki podvižnik u ovom pismu nepopustljivo objašnjava episkopu da ne narušava svete kanone time što posti subotom, nedeljom i na praznik Vaskrsenja (Pashe).
Iz svog dnevnika preuzeo sam sledeće:
 
5. oktobar 1968.
Jutros sam iz skita Svete Ane pošao u posetu karuljskom pustinjaku, starcu Gavrilu, koji je već dva meseca prikovan za postelju. Njegova kalivija lebdi u Karulji kao večno kandilo u oltaru svetogorske pustinje.
Oprezno sam prošao kroz prva vrata. Ispod malog odmorišta nalazi se ponor, provalija. Otvorio sam druga vrata, govoreći: „Molitvama Svetih Otaca naših“ i ušao. Ovoga puta nisam ugledao onog oca Gavrila kojeg sam poznavao, koji je uvek bio u pokretu, delatan i kao od čelika da je načinjen, koji je tokom čitave noći nosio šljunak da bi prekrio pustinjsku stazu. Neprestano je stenjao. Od struka nadole bio je potpuno paralizovan.
Pokušavao je da nešto kaže, ali je teško uspevao da izgovori reč. Trpeo je jake i nepodnošljive bolove.
„Imam bolove. Šta sad da ti kažem, oče moj“, bio je odgovor na moj zahtev da mi kaže nešto dušekorisno.
„Nemojte se naprezati, starče. Razumem. Došao sam zbog Vašeg blagoslova i jednog obećanja. Ako se nađete u prisustvu Božijem, nemojte me zaboraviti.“
„Ja da se nađem u prisustvu Božijem? Nedostojni Gavrilo? Takvo nešto nije moguće“, rekao je i nastavio da stenje od bolova.
Podsećao je na kostur. Odbijao je da jede hranu pripremljenu na ulju koja ga je mogla malo ukrepiti. Video sam da je tanjir sa barenim krompirima koji su mu doneli oci – Danijeliti stavljen na posudu ispunjenu… nečistoćom!
Pokušao sam da ga sklonim odatle.
„Ostavi ga tamo“, strogo je naredio.
Činilo se da je ovaj filosof pustinje uvek tako postupao da bi se suprotstavio strasti stomakougađanja.
On jednostavno nije jeo da ne bi prekidao post. Njegova hrana je godinama pripremana bez ulja, kako bi tri ili četiri puta sedmično mogao da se pričesti.
Usudio sam se da mu kažem:
„Starče, ako biste primili injekciju, to bi Vam ublažilo bolove.“
„Injekciju“, rekao je i široko otvorio oči, strogo me pogledavši. Nikada nije uzimao nikakve lekove. U potpunosti se predao u ruke vozljubenog Boga i u velikim mukama očekivao je da se susretne s Njim.
„Ja iz časa u čas očekujem smrt.“
„Neka Presveta Bogorodica nagradi Vaše trpljenje, starče“, odgovorio sam.
Bio sam duboko dirnut njegovim blagoslovom i u povratku sam se čitavim putem molio za junačkog starca Gavrila.
 
***
 
Vrlinski monah, starac Nikandros iz manastira Konstamonita odbio je da postane nadzornik (proistamenos), budući da je bio veoma smiren i da se klonio vlasti. Kad je došao na Svetu Goru, sa sobom je doneo mnogo novca, što je za njega predstavljalo istinsko iskušenje. Smirio se čim ga je razdelio. Oslobodio se. Bio je surov prema sebi. Služio je kao bolničar i kao pomoćnik u kuhinji, čemu su se svi čudili.: iako je bio star i bolestan, sve je izvršavao revnosno i marljivo.
U katizmi Svetog Atanasija, budući već vremešan i bolestan, večernju je čitao ispod „čerge“ (tj. debelog pokrivača). Tokom noći mogao je da oseti da je njegov angeo čuvar pored njega, da ga krepi i podstiče: „Izvrši svoje pravilo!“
 
***
 
Naš savremenik, starac Metodije, pustinjak iz Kapsale i učenik velikog, nezaboravnog podvižnika starca Tihona, obično mi je govorio:
„Otac Tihon nam nije dozvoljavao da bacamo riblje kosti. On ih je ponovo koristio, bario i od toga pravio supu.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Gostoprimnica, odaja za manstirke goste (prim.prev.).
  2. Jedna oka teži 708,5 grama (prim. izd.).
  3. To je molitva koja se čita pre Večernje, što odgovara trećem času popodne prema svetovnom računjanju vremena (prim. izd.).
  4. Angelska ili velika shima jeste najviši čin u pravoslavnom monaštvu (prim. izd.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *