STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
10. SLOVO O IZGNANSTVU I STRANSTVOVANJU
 
Ktitori svetog manastira Ivirona, Jovan i njegov sin Jeftimije koji su poticali iz carske porodice, bili su na vrhuncu u periodu od 960-980. godine. Obojica su bili učenici prepodobnog Atanasija Atonskog.
Još dok je živeo u svetu, Sveti Jeftimije se posvađao s jednim Jevrejinom kojeg je tom prilikom i ubio, budući da je ovaj hulio na Ime Hristovo. Jeftimije je posle ovog događaja teško oboleo, ali ga je Presveta Bogorodica iscelila. Otišao je na Svetu Goru i postao poslušnik velikog atonskog opštežitelja, Atanasija.
Ivironski monasi su Jeftimija nazvali novim Hrizostomom (Zlatoustim), jer je celokupnu Bibliju i ostale knjige sa grčkog preveo na gruzijski jezik.
 
***
 
Sveti Sava Srpski bio je kraljevski sin. Pre nego što se zamonašio zvao se Rastko, a njegov otac, Stefan Nemanja, bio je veliki župan Srbije. Čitava njegova porodica bila je veoma pobožna.
Svetitelj je još od detinjstva zavoleo angelsko, monaško življenje. Kada su u njegovu otadžbinu došli neki od atonskih otaca, među njima se našao i jedan vrlinski ruski starac. Nakon što je od njega čuo o pobožnom monaškom življenju na Svetoj Gori, srce mladog princa bilo je pogođeno božanskom ljubavlju. Plakao je od umilenja i zatražio od starca da ga povede sa njima kad se budu vraćali na Svetu Goru.
„Vidim, oče, da te Bog, Koji poznaje dubinu moga srca i moj cilj, poslao meni grešniku da me rukovodiš na božanskom putu. Preklinjem te da mi pokažeš kako da izbegnem ispraznost ovoga sveta i da se udostojim svetog života kakvim živi tvoja svetost. Moji roditelji nameravaju da me uskoro ožene. Zbog toga sam odlučio da odem odavde što je moguće pre.“
Starac je prihvatio da mu princ bude saputnik i da rukovodi mladog Rastka. Dok se princ spremao za bekstvo, starac je video da njegova duša plamti od bogočežnjivosti i razumeo da je to bila volja Božija.
Kao dobar vojnik i borac, Rastko se u ruskom manastiru podvizavao u svakom monaškom trudu. Međutim, njegovi roditelji su bili neutešni. Njegov otac je na sve strane poslao ljude da ga traže, jer Rastko nije bio samo njegov prefinjeni, najrazboritiji sin, već i naslednik njegovog prestola.
Najzad su tri srpska plemića čula da je Rastko ostao u ruskom manastiru i uputili su se tamo da bi ga vratili nazad. Iskušenik Rastko je od svog starca zatražio da odmah bude postrižen u monašku angelsku shimu, zbog čega se te noći popeo i sakrio u manastirski pirg.
Roditeljima je napisao pismo u kojem je govorio o Strašnom Sudu (svršetku sveta) i večnim mukama. Ovo pismo ih je toliko potreslo i izazvalo u njima takvo umilenje da su odlučili da se i sami zamonaše. Njegova majka otišla je u ženski manastir gde je primila angelsku shimu i gde se podvizavala da bi ugodila Bogu, a zatim se upokojila. Njegov otac je kraljevstvo i presto predao svom drugom sinu, Stefanu. Zatim je otišao na Svetu Goru gde se susreo sa sinom Savom. Radost i umilenje koje su osetili prilikom susreta ne mogu se opisati. Nekadašnji vladar zatražio je da bude postrižen i tom prilikom je dobio ime Simeon. Tako je prirodni otac postao duhovni sin svog prirodnog sina, a duhovnog oca Save! Otac i sin su 1198. godine podigli čuveni srpski manastir Hilandar, na zemljištu koje im je darovao sveti manastir Vatoped, što je potvrđeno hrisovuljom Cara Aleksija Trećeg. I otac i sin su kasnije proglašeni za svetitelje.
 
***
 
Svojim podvižništvom uistinu se isticao i Sveti Damjan, prijatelj prepodobnog Kozme Zografa koji se u svetom manastiru Esfigmenu podvizavao u čistom životu. On se pridržavao pravila da nikad ne prenoći na drugom mestu osim u svojoj kaliviji. Jednom se tokom noći obreo u blizini Hilandara. Bilo je kišovito i maglovito vreme, a on, zbog pomrčine i obilne kiše, nije znao gde se nalazi. Zavapio je Gospodu: „Gospode Isuse Hriste, spasi me jer ću se izgubiti!“ Tada se pojavio angeo Gospodnji i podigao ga, tako da se on, sasvim neočekivano, bezbedno našao ispred svoje kalivije. Nakon što se upokojio u Gospodu, manastirski oci su četrdeset dana osećali miomiris koji je dopirao iz njegovog groba. Taj miomiris je dosezao sve do samog manastira, iako je grob od njega bio udaljen čitavu milju!
 
***
 
„Odakle dolaziš, starče“, obično su pitali duhovnika Venijamina iz manastira Kutlumuša, koji je doživeo 95. godinu i upokojio se u Gospodu 1941.
„Ja sam izbeglica“, odgovarao bi on, misleći pri tom da su sva ljudska bića izgnanici i da je ovaj život prolazan i privremen.
Negde oko 1835. godine, otprilike pet godina nakon okončanja turske okupacije, grupa serdara prolazila je kroz gusto šumovitu oblast u okolini Velike Lavre da bi lovila divokoze. Sasvim neočekivano, jednog jutra serdari su ugledali nekog nagog starca koji je stajao pred pećinom i rekli: „Starče, blagoslovi!“ „Gospod blagoslovio“, odgovorio je on i počeo da se raspituje o Svetoj Gori; kako je tamo, šta čine monasi i sl. Obavestili su ga da je svuda mirno i da se turska okupacija okončala.
„Ko su Turci? Šta je to grčka revolucija“, upitao je stari pustinjak.
„Zar ne znate, starče, da smo mi pravoslavni prolivali krv da bismo se oslobodili od Turaka?“
„Ne znam, čeda moja. Ja ništa ne znam. Ovde nas je sedmorica, ali ne idemo nikuda odavde. Ne dobijamo nikakve vesti“, odgovorio je ovaj zemaljski angeo i nebeski čovek. Pošto ih je starac blagoslovio, zaprepašćeni lovci su požurili da o ovom susretu obaveste oce iz skita Svete Ane. Skitski oci su pokazali veliko interesovanje za ono o čemu su govorili lovci. Zajedno sa ovim lovcima, neki od otaca su prešli čitavu Svetu Goru u potrazi za onom pećinom i neobični starcem, ali nisu mogli da ih pronađu.
 
***
 
U keliji Presvete Trojice u Kareji živeo je otac Kirilo, čovek blagog, prijateljskog i plemenitog lika. Bio je veoma star i imao je sedu bradu i blistav lik. Zbog njegove pojave neko je mogao pomisliti da je dekan univerziteta. U stvari, tokom čitavog života nijednom nije otišao sa Atosa.
 
***
 
Jeromonah Joakim Amerikanac bio je dostojan poštovanja zbog svog dobrovoljnog stranstvovanja i preziranja ovozemaljske slave. Živeo je u kaliviji Roždestva Presvete Bogorodice koja pripada skitu Svete Ane. On je bio duhovni brat mog starca. Starac nam je često govorio o ovom izuzetnom čoveku i o njegovom izvanrednom poslušanju.
Služio je u Jerusalimskoj patrijaršiji i u američkoj vojsci. Na taj način je stekao nekoliko medalja koje je, zajedno sa svojim arhimandritskim krstom, priložio ikoni Svete Ane.
Došavši na Svetu Goru iz Amerike, gde je bio kandidat za vrlo visoku crkvenu službu, pokazao je uzorno poslušanje jednom veoma strogom starcu. Pre toga se dobrovoljno odrekao svešteničkog čina, kako bi mogao da živi kao prost monah. Po uzoru na drevne podvižnike, imao je dugu bradu koja je dosezala do zemlje. Bolovao je od tuberkuloze i 1957. godine upokojio se u Gospodu.
 
***
 
U potpunom stranstvovanju živeo je i isihasta Grigorije, koji je boravio u kaliviji Arhangela, u Malom skitu Svete Ane. Bio je to Spartanac koji je celokupan život posvetio neprestanom postu i molitvi.
Obično je govorio da će biti bačen u pakao zajedno sa satanom, jer nije dovoljno poštovao Krsnu žrtvu Gospodnju. Svi su ga voleli.
 
***
 
Jedan stari podvižnik je govorio: „Kako možemo reći da je monah bio raspet? Evo, ovde živi otac S. Na Svetoj Gori boravi već šezdeset godina i nikada nije izašao u svet.“
Zatim bi dodao: „Pohvala i laskanje su škodljivi za monaha. Monah koji teži pohvalama sličan je čoveku koji teži da uhvati svoju senku.“
Pored toga, starac je govorio i sledeće: „Poslušnik bi mogao da kaže: ‘Kad me prekoreva, moj starac me ne voli.’ O, kad bi samo znao da je on u starčevom srcu!“
 
***
 
Jedan monah iz Hilandara (Srbin) nije napuštao svoju keliju četrdeset godina.
***
 
Sveti Leontije iz Dionisijata čitavih 75 godina nije znao gde je izlaz iz manastira, sve dok nije usnuo večnim snom!
 
***
 
Pre stotinak godina, u jednoj bezvodnoj kaliviji u skitu Svete Ane živeo je i upokojio se jedan srpski princ iz porodice Brankovića, po imenu monah Teoklit. Podvizavao se mnoštvom podviga, stranstvovanjem i borbom. Zbog toga je od Darežljivog i Svemilostivog bio obdaren velikom blagodaću.
 
***
 
Jedan starac je rekao: „Kada monah napusti svet, on svoju sopstvenu porodicu predaje Bogu. On zaboravlja na njih. Od tada Bog brine o njima i pomaže im. Monah napušta svoju malobrojnu porodicu i postaje član mnogo veće, Adamove porodice. On se ne seća posebno svoje porodice i ne moli se posebno za nju, jer zna da je Bog obavezan da se brine o njima.“
„Svoje roditelje, braću, sestre i rođake vidim u svakom čoveku. Prestao sam i da opštim sa njima. Ako ja ne budem brinuo o svojima, pobrinuće se Gospod.“
 
***
 
Jeromonah Jeftimije bio je poštovan kao produhovljen rukovoditelj, ispovednik obdaren darom rasuđivanja i kao naučnik koji je objavio mnoga svetootačka dela. Živeo je u keliji Raspeća u manastiru Kutlumuš. Ovaj nezaboravni monah obično je kazivao o sledećem događaju:
„Nakon oslobađanja Krita 1912. godine, Turci su počeli da rasprodaju ostrvsku imovinu koju su posedovali tokom okupacije. U to vreme je jedan čovek, koji je imao brata na Svetoj Gori, otišao do njegovog skita da bi pozajmio nešto novca kako bi i sam mogao nešto da kupi. Ovaj monah, njegov brat, nije želeo da mu ustupi novac, jer je dobro znao da novac koji dolazi od monaha ne donosi blagoslov njihovim rođacima. Monah je posvećen isključivo Bogu. Međutim, njegov prirodni brat najzad ga je ubedio da mu ustupi nešto od novca koji je posedovao. Čim se brat vratio u Solun, monah je osetio da se ovaj nalazi u velikoj opasnosti. I zaista, razbojnici su opljačkali sav novac koji je imao, a njega ubili!“
 
***
 
Starac Vartolomej je rođen 1860. na Svetoj Gori, kuda su njegova majka i mnoge žene sa decom izbegle tokom pobune Halkidike. Majka ga je posvetila Presvetoj Bogorodici. Njegovim stopama krenuo je i jerođakon Vasilije (Davilas) koji se upokojio 1979. godine. On je ispoljio tako celovito odricanje od sveta da svoju keliju i Svetu Goru nije napuštao čitavih četrdeset godina, čak ni da bi otišao u Kareju.
 
***
 
Isto tako se ni prirodna braća, Vartolomej, Agatangel i Sava (sva trojica iz kelije Uspenja Presvete Bogorodice), i njihov brat jeromonah Grigorije iz kelije Svetog Nikolaja u Kareji, od vremena svog postriga nisu više vraćali u svet. Jeromonah Grigorije je, u stvari, došao na Svetu Goru kada mu je bilo samo devet godina. On beše zaboravio čak i kako izgleda žensko lice, budući da je imao samo maglovitu uspomenu na lik svoje majke.
 
***
 
Otac Neofit iz skita Svete Ane, vremešni starac koji je samo jednom nakratko napustio Svetu Goru zbog nekog neodložnog posla, često mi je ponavljao: „Molio sam se Presvetoj Bogorodici da mi više nikada ne dopusti da ponovo odem u svet.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *