Старечник

6. СЛОВО О НЕСТЈАЖАНИЈУ И ДОБРОВОЉНОМ СИРОМАШТВУ

Испод овештале, похабане одежде подвижника, испод дроњака и убоге појаве, крије се богатство врлина и открива презир према вештаственом, победа духа над вештаственим умовањем овога света. У добровољном лишавању и суровом животу подвижника крије се ризница смиреноумља и открива философија еванђелског живота у Христу.
Таквом спољашњем изгледу стреме сви истински подвижници, који се одричу нове одеће, одричу се примања новца, одричу се сваког задовољства. Њихово добровољно одрицање следи вечно учење Вечнога: Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Лк 9,23).
Подвижници не придају значај спољашњој појави, љуштури, лепој одећи, обући, лицу, коси или телу. Сва њихова пажња и усрдност усмерена је на човекову суштину и на дубину, на унутрашњи свет, на украшавање ума и срца нествореном (нетварном) лепотом, небеским блистањем и божанственом красотом.
Таквој духовној лепоти био је наклоњен и подвижник Петар Осиопетријски, “сиромашан не само духом него и телесно”. О њему су нам казивали многопоштовани старац Герасим Химнограф, Данијелити, Томити, многопоштовани старац Пајсије, старац Јоаким и Други.
Петар је поседовао просту и једноставну душу, и био је висок духом а низак телом (због тога су га и звали Петракис, тј. мали Петар). Успињао се на врх Атоса да би сакупљао планинске чајеве, а затим их је, како би зарадио за хлеб насушни, продавао заједно са бројаницама које је сам начинио. Повремено се догађало да добије више новца, али је он одбијао да га прими.
Поседовао је такву племенитост и духовну “отменост”, такву љубав и простодушност да је једном приликом сатима корачао до каливије једног монаха који је тражио да буде његов послушник:
“Дошао сам да ти кажем да се не трудиш да долазиш до пећине Светог Петра где ја живим, јер ћу умрети.”
Кад су га једном приликом неки други монаси упитали шта могу да му понуде, затражио је само мало топле воде. Изнео је врећицу са својим планинским чајем, ставио једну прегршт у ту воду и додао мало шећера (који је чувао у другој кесици), а затим је попио. Килограм шећера био му је довољан за читаву годину и увек је остајало нешто и за следећу.
Други пут је посетио старца Јоакима у Кареји. Кад је почео да пада мрак, старац га је замолио да ту и преноћи.
“Идем у манастир Ксиропотам”, одговорио је он. “Ходаћу док се не смркне, а онда ћу до зоре отпочинути под кестеном.”
Тако је и учинио. Међутим, те ноћи се излила јака киша. Био је сасвим мокар и добио је јаку прехладу. Вратио се у своју каливију да би се опростио са свим својим суседима. Убрзо потом, уснуо је у Господу.
***
У Кареји је живео и један стари духовник, отац Герман. Становао је у каливији, односно одаји са кухињом у којој су одседали мирјани. На том месту отац Герман је примао госте и раднике из читавог света, поучавао их и исповедао. Нудио им је своје гостопримство, спремао им храну и укрепљивао у животу у Христу. Он је толико био сиромашан да приликом заласка сунца у његовој келији није могла да се нађе ни једна једина пара (пара је 40. део турског гроша).
***
Један старац, по имену Макарије, такође се одликовао савршеном нестјажатељношћу. Имао је једну косу којом је секао траву и продавао је за исхрану животиња. Није примао никакве “благослове”, односно поклоне. Био је довољан самоме себи. Његова кућица одликовала се чистоћом и уредношћу. Имао је обичај да каже: “Овде, на Светој Гори, потребно је да имате два ока. Међутим, напољу (у свету) су вам потребна четири ока…”
***
Старац Нифон, који је живео у Катунакији, волео је празнике. Имао је лепу навику да приликом прославе неког празника посети нечији дом и да упути благослове и честитке.
***
У једној безводној каливији живела су двојица подвижника, Орест и његов брат Константин, који се упокојио у месту Криа Нера. Константин је био отелотворење нестјажанија и сиромаштва. Ни лети ни зими није носио ципеле.
***
У исихастичкој келији Гинекопула живела су двојица прослављених подвижника, Софроније и Гаврило. У пећини Рождества Христовог један румунски подвижник водио је ангелоподобан начин живота. Није се бавио рукоделијем, јер се читавог живота молио на бројаници. Живео је од милосрђа других отаца.
***
У пећини Светог Петра Атонског, где чак и сама појава човека изазива неспокојство, живео је један пустиножитељ који се одликовао неисказаном нестјажатељношоћу. Током читаве године био је бос. Водио је сасвим безбрижан живот. Није поседовао ни секиру ни маказе. Био је послушник оца Данила, исихасте и созерцатеља. Имали су нешто за јело тек онда кад би им неко донео мало сочива, двопека, боба или комадић рибе.
***
Током извесног периода, у Керасији је живео један број врлинских отаца као што су: Отац Козма “Бели лук”, који је имао исихастичку келију у шуми; Румунски отац Неофит и старац Натанаило, као и отац Јован, који је био старац оца Данила.
Читав живот посветили су непрестаној молитви и осталим духовним дужностима. Када су преношене њихове мошти, видело се да су жућкасте и да подсећају на восак, што је знак врлинског живота и светости. Њихова борба се у целости састојала од молитве која је трајала читавог живота!
***
Преподобни Дионисије Олимпски (рођен крајем 15. века у Платини, у Трикали) најпре је изградио манастир Свете Тројице на Олимпу. Подвизавао се на Атосу, где је заволео и упражњавао исихастички начин живота. У каливији која је припадала скиту манастира Каракала живео је као ангео (у телу) на земљи. Ту је постио, бдео и молио се. Његова храна било је шумско кестење, које је сваког дана узимао након деветога часа.
Блажени беше стекао такву нестјажатељност да врата никад није закључавао. Није имао ништа осим расе коју је носио, а и она је била безвредна и овештала. Тамо је остао само три године, молећи се Богу. Никада није стекао никакву материјалну имовину, чак ни у време када га је Божји промисао призвао да пође на небеса.
***
“Погледај на моје смирење, на мој труд и на моју борбу, и опрости моје грехе.” говорио је духовник Јаков (постојао је и други Јаков) из каливије Рождества Христовог у Вигли. Водио је суров начин живота и подвига. Обично је по пет сати дневно пешице преносио песак са морске обале до места на којем је градио капелу.
***
Нико осим Бога не зна како је подвижник Дионисије, Христа ради јуродиви, живео, како се хранио и где је налазио уље да запали (прислужи) кандила у својој каливији. Главни разлог за то је чињеница да је одбијао да прими милостињу. Тек је пред крај живота почео понешто да прихвата. На Атос је стигао 1842. а упокојио се 1880. године.
Имао је толику чежњу за нестјажанијем, безбрижним животом и сиромаштвом да су га готово избацили из Лавре због његове небриге о келији Светих Апостола у Керасији. Његов виноград, плодоносна стабла и повртњак беху зарасли у коров. Целокупна усрдност и делање овог човека били су управљени према обрађивању друге врсте поља, оног на којем се узгаја и негује трезвеноумље.
***
Звао се Јаков и стигао је из Химаре у северном Епиру. Током рата 1912. године служио је отаџбини. Уз неизмерне напоре и самопожртвовање подигао је цркву у част Света Три Јерарха.
Био је потпуно сиромашан. Његова каливија имала је само једну келију. Бала сена служила му је као постеља. Постојала је још једна, за случај да у келији преноћи неки од ретких посетилаца. Покривао се једним огртачем, а ујутро би свој сламнати кревет сложио у угао. Обично је јео само двопек и сочиво.
***
Старац Хризостом, пустиножитељ, био је сиромашан, нестјажатељан и босоног. Подвизавао се у пећини Светог Петра Атонског. Хранио се кестењем, травама и двопеком. Познавао сам још једнога Хризостома, који је због своје слаткоречитости и христолике благости уистину био Хризостом (Златоуст). Живео је у једној безводној каливији кавсокаливијског скита. Сусрео сам га једном док сам био са мојим старцем, који је био његов савременик и који је у тој каливији изучио дрворезбарски занат. То се помиње у његовој књизи Успомене из Градине Пресвете Богородице.
Шта да кажемо о подвижнику, старцу Георгију, који је живео у скромној катизми[1] Светог Константина, у оквиру Велике Лавре? Био је одевен у похабану одежду и босоног. Увек се молио у стојећем ставу, као неугасиво кандило. Поседовао је само дрвену столицу, на којој је и седео и спавао. Такав је био старац Георгије.
***
Као две пустињске птице, молчаљиве и братољубиве, били су двојица подвижника, Антоније и Симеон, пореклом Атињани. Један је водио бригу о домаћинству а други о башти, за коју је издалека морао да доноси воду. Живели су веома кратко. Никада ни о коме нису рђаво говорили. Живели су у малој, једноставној каливији у близини манастира Пантократора, која је подсећала на гнездо.
Најпре је умро Симеон, а након неколико година се упокојио и Антоније, који је имао око стотину година. Након што се Симеон упокојио, Антоније се борио са усамљеништвом. Одвели су га у манастир Кутлумуш како би се тамо бринули о њему, али је он на том месту боравио врло кратко и убрзо се вратио у своју возљубљену каливију. Иако је тешко померао ноге и био погрбљен, био је срећан и радостан. Најзад је отпочинуо од свог подвижничког труда и добровољног сиромаштва. Није се нашао нико ко би ископао његове мошти (након уобичајене три године) и због тога се јављао многима, молећи их и подстичући да то учине.
***
Неки монах из једног киновијског (општежитељног) манастира је шездесет година носио исту ону расу коју је носио и на дан свог пострига.
***
Као велики подвижник нестјажанија, уздржања и строгости истакао се старац монах Калиник са Кипра, који се са братом Григоријем подвизавао у скиту Свете Ане на Атосу. Подвижничку борбу наставио је у манастиру Ставровуни на Кипру. Након што се упокојио, његово наслеђе чинили су једино иструлели мадрац препун стеница, црвоточна дрвена кутија испуњена крпама која се могла само бацити у ватру, пар ципела закрпљених стотину пута и две-три заборављене паре у дрвеној кутији. Његов други брат по телу, игуман Варнава, са сузама је рекао окупљенима: “Погледајте, оци, Калиниково богатство које је током година стекао као монах и као старешина манастира. Уистину, ‘монах је онај који током свог земног живота не поседује ништа осим Самога Христа!”
***
Епископ Јеротеј Мелитупољски, који је дошао у скит Свете Ане (каливија Светог Елефтерија), такође је био савршено нестјажатељан. Поред осталих врлина, поседовао је уздржање, трпљење и кротост, при чему се истицао својим састрадањем са сиромашним подвижницима којима је делио читаву своју пензију. Упокојио се у 88. години.
***
У испосници старца Неофита није се могло пронаћи ништа осим вреће препуне двопека. Он би само током викенда посећивао Данијелите, који су били и још увек су утеха у пустињи, и том приликом је обедовао за њиховом трпезом. Затим би ишчезавао и није се појављивао током читаве седмице.
Причају да је, када се упокојио у Лаври, његово лице заблистало…
***
Старац А. из келије Светог Харалампија у Кареји поседовао је толику нестјажатељност да није имао чак ни другу расу осим оне која је припадала његовом старцу.
***
Румунски старац Нектарије живео је изнад скита Свете Ане, у каливији Светог Артемија, која припада манастиру Пантелејмону. Од времена свог пострига није више напуштао Свету Гору. Био је сасвим сиромашан и нестјажатељан. Резао је дрвеће и пруће за подупирање стабљика пасуља и продавао их оцима из других каливија. Пред крај живота, читаве дане проводио је у усамљеништву, молитви и безмолвију.
***
Старац Хризант из скита Свете Ане приповедао је да се, након упокојења врлинског монаха Харитона из овога скита, у његовој келији нашао само глинени врч за воду и ништа осим тога!
***
Од дана свог пострига па до дана свог упокојења, старац Авакум је ишао бос. Никада није обувао ципеле, осим на дан празника манастира Велика Лавра (тј. на помен Светог Атанасија Атонског, 5. јула).
***
Незаборавног старца Авксентија Григоријатског никада нису видели у новој одећи. Носио је похабану поткошуљу и имао пар ципела које је носио само кад би се налазио у манастиру. У другим приликама увек је ишао бос, по васцелом атонском тлу, по путевима, стазама и стенама. Његов кревет била је једна дрвена клупа; имао је дрвени сточић и неколико једноставних икона изнад кревета. На његовој полици било је неколико посуда, и то је био једини украс његове келије.
***
Сакати Михаило Лавриот у својој келији није имао ништа. Био је потпуно сиромашан, али је зато, кад се упокојио, био почаствован таквом службом као да је епископ. Његово лице је блистало и имало је жућкасту боју као ћилибар.
***
Један нестјажатељни старац је причао: “Био једном један времешни монах који је водио врло прост живот. Ништа није имао. Тако се човек ослобађа. Све ствари које данас називамо удобностима, чак и танка спужва, могу постати сметња.
Једина удобност састоји се у поједностављењу живота и у ограничавању на оно што је уистину потребно. Тек тада човек може бити слободан.”
***
Каливија незаборавног Методија, јеромонаха и исихасте из Керасије, била је сиромашна, убога, слична птичјем гнезду и за разлику од осталих каливија, без извора воде и без капеле у близини.
Старац је, поред свог младог послушника, водио сасвим безбрижан живот, без напетости и немира, без бриге око световне имовине или удобности. Обојица су били блажени, убоги путници на небо, сиромаси и просјаци љубави Христове ради. Старац је свог послушника обично слао у Лавру да затражи милостињу. Били су задовољни ма шта да су им дали.
Отац Методије је дипломирао на Богословском факултету Универзитета у Атини, али је због непроцењиве душе напустио сваку световну славу и положај.
Храна која је обично служена у овој освештаној каливији била је топла вода са нешто мало брашна претвореног у кашу. Кад би имали мало грожђа, ставили би га у глинену посуду и додали воду.
Једном приликом посетио их је неки монах и они су му понудили ово подвижничко пиће.
“Какав је ово сок, свети духовниче”, упитао је он.
“Пети”, одговорио је отац Методије, што је значило да су у посуду са грожђем воду сипали већ пет пута.
Пред крај живота, отац Методије се преселио у пећину Светог Атанасија Атонског. Бавио се химнографијом и истовремено био изврстан композитор и музичар. Герасим Смирнакис је у својој књизи о оцу Методију написао следеће: “Водио је најсуровији живот и непрестано учио.”
Током 1903. године отац Методије је служио као секретар Свете општине. Упокојио се 1920. године.
***
Рукоделије убогог подвижника Анадолија, који је у миру уснуо 1938. године, састојало се у сакупљању горских чајева и неувелих дивљих цветова на атонском врху. Тако је зарађивао за насушни хлеб.
“Зар се не излажеш опасности док се пењеш по јаругама и стенама”, питали су га.
“Ни случајно, благословени! Везујем се ужем. На то сам навикао још док сам био мирјанин. Био сам морнар”, одговарао јеон.
Живео је у близини кириакона кавсокаливијског скита, на месту које се зове Часни Крст. Био је то један од најсиромашнијих, најубогијих и најпобожнијих монаха. Од скитског млинара обично је тражио брашно које није било за употребу, јер је садржало песак са млинског камена. Током оних дана у седмици када је било дозвољено јести уље, јео је храну помешану са уљем које је одмеравао шољицом за кафу. У ово уље убацивао је мало лука или комадић хлеба… Каква подвижничка ревност, какав живот, каква борба! Кувану храну јео је само у случају да негде буде позван као гост.
Много је волео икону Распећа. Њој је приносио своје непрекидне, сузне молитве. Често се догађало да и сама ова икона излива сузе… Исто тако, осећао је огромно страхопоштовање према Пресветој Богородици. Када би се смрачило и кад би легао на кревет, окренуо би се на бок и, све док не заспи, свом снагом певао “Достојно јест”. Врло је слабо познавао музику, и имао је само дубок, громки глас. Појао је у другом гласу, у оном у којем ју је првобитно и Архангео појао. Често се догађало да је током ноћи отпева и по десет пута. Његов послушник је у почетку био збуњен, али се касније навикао.
Сваки пут кад би отишао у Кареју да прода своје чајеве, одлазио је и да се поклони у келији која се зове “Достојно јест”, где се појавио Архангео и отпевао химну Мајци Божијој. Поклонио би се и са најдубљом побожношћу и умилењем отпојао “Достојно јест”. Док би он појао, кандила пред иконом Пресвете Богородице су се померала! Оци су говорили да се кандила померају због његовог громогласног појања. Он је затим изашао у нартекс и појао изван наоса, а кандила (у наосу) су се опет померала! Кад би други оци појали, кандила су остајала непокретна.
То су она помена достојна чуда која је сатворила та проста и детиња душа, у којој је обитавала и деловала благодат Господа, “великог у Својој вољи и чудесног у делима Својим”.
***
У ксенофонтском скиту живео је и један помена достојан послушник, старац Теофилакт. Чувао је Бога у себи, и Бог је чувао овог блаженог старца. Потицао је из богате породице, али је оставио испразне и лагодне ствари овога света. Био је послушник простог старца Козме.
Његова мајка желела је да му у то време из Дафнија пошаље 100 лира, али је он то одбио. Током читаве ноћи стајао је усправно и молио се. Његов лик био је подобан лику ангела.
***
У истом скиту живео је и старац Јефтимије, у обитељи Светих Архангела. На средини његове каливије обично је била обешена велика врећа препуна двопека, хране коју је јео током читавог живота.
***
Један пустиножитељ је рекао: “Пост, бдење и молитва. Онај ко у животу упражњава ове врлине, у свему ће напредовати. Требало би да живиш просто. Видиш да је моја каливија празна. Требало би да се у сваком домаћинству нађу само неопходне ствари. Вишак ствари је препрека за духовни живот.”
***
Незаборавни старац Теофилакт из Новог Скита уснуо је сном праведника 1986. године. Био је то прост, смирен и незлобив монах, преиспуњен трпљењем у искушењима и збивањима која су потицала и од демона и од људи. Пред крај живота је ослепео, али никада није роптао због тога што су његове (телесне) очи биле лишене светлости.
Посебно се издвајао по својој апостолској нестјажатељности и по свом немару у односу на вештаствене предмете који се сматрају неопходнима за живот. Није се бринуо ни за посао ни за новац. Непрестано се молио и благодарио Богу за све. Био је послушник блаженог Јоакима Специериса (о којем је често говорио мени, најнедостојнијем од свих). Касније је постао ученик старца Јосифа Спилеота.
Пре него што је ослепео, његово послушање је било да разноси пошту по читавом скиту и да пали по 4 кандила у свим проскинитаријумима које је, без обзира на временске прилике, посећивао два пута дневно.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кућица која се налази у близини неког већег манастира (прим. изд.).

 

Comments are closed.