STAREČNIK

 

STAREČNIK
(izreke svetogorskih staraca)

 
9. SLOVO O PROSTOTI
 
U Karulji, najsurovijoj svetogorskoj pustinji, živeo je jedan pustinjak koji je imao mače, radi utehe i zaštite od zmija i miševa. Jednoga dana, neka grabljivica je, leteći pustinjskim nebom, spazila svoj plen, spustila se i kandžama zgrabila pustinjakovo mače. Podvižnik je bio veoma ražalošćen i, ne znajući šta da učini, istog časa je ušao u kapelu da bi se požalio svetitelju – zaštitniku ove isposnice. Prišao je kandilu koje je bilo obešeno ispred svetiteljeve ikone i ugasio plamen, ne bi li na taj način naglasio svoju zabrinutost, a zatim je ovaj tužan događaj ispripovedao svetitelju kojega je smatrao za svog zaštitnika i prijatelja. „Zašto ga, Sveti, nisi zaštitio?“, izgovorio je jadikujući.
Istog trenutka začuo je kako pred vratima mijauče ono mače, koje je bilo oslobođeno iz napadačevih kandži!
 
***
 
Jedan starac kazivao mi je sličnu priču o monahu – keliotu, koji je nekim poslom otišao u Kareju a vrata svoje kelije ostavio otvorena, poverivši je brizi Svetog Nikolaja, zaštitnika ove kelije.
Kad se vratio, video je da su lopovi opljačkali celu keliju. Otišao je u crkvu i odvažnim i prijateljskim glasom obratio se Svetom Nikolaju: „Zašto, Sveti, nisi zaštitio svoju keliju od lopova? Od danas, pa sve dok ne otkriješ razbojnike, neću ti paliti kandilo!“ Tako je i bilo. Nakon nekoliko dana lopovi su bili uhvaćeni, što je predstavljalo plod vere, prostote i poverenja ovog starca – monaha, kao i dokaz živog prisustva Svetog Nikolaja na onom mestu. U stvari, lopovi su se sažalili i pokajali, tako da su vratili sve što su odneli iz starčeve kelije.
 
***
 
U manastiru Velika Lavra živeo je jedan veoma prost monah po imenu Jermolaj. Njegovo poslušanje sastojalo se u čuvanju manastirskih koza. Uvek je nosio pohabanu odeždu, dok je u ruci stalno držao brojanicu. Bio je to čovek čiste, bezazlene i jednostavne duše u kojoj je obitavala blagodat Božija.
Priča se da je jednom video Presvetu Bogorodicu kako prolazi Velikom Lavrom. Nije shvatio ko je Ona, zbog čega je rekao: „Šta ova žena radi u Lavri?“
Jedan od radnika vređao je Jermolaja, kudio ga i izbacivao napolje, na sneg, ali je monah s nezlobivošću i blagošću podnosio tog neotesanog čoveka.
O ovom Jermolaju mnogo mi je kazivao starac pustinožitelj Damaskin iz pustinje Svetog Vasilija.
 
***
 
Jedan prost monah, koji je bio kao dete, govorio mi je sledeće: „Drevni monasi su bili prosti ljudi. Čisti, bezazleni, nezlobivi. Oni su bili ovčice Božije.“
 
***
 
Iako je sada prikovan za postelju, prosti starac Metodije još uvek živi u keliji Svetog Nila. Ovako glasi njegova molitva:
„Gospode, na dan kada uzmeš ovog siromaha, pridruži ga slugama Svojim. Ne očekujem da budem među episkopima i sveštenicima, nego da se smestim u neki ćošak.“
 
***
 
Jedan starac je kazivao:
„Molitva ne zamara nego odmara. Onako kako se, na primer, oseća dete u majčinskom naručju. Šta ono oseća dok je u majčinskom naručju? Mi to ne možemo da shvatimo. To se razume samo onda kada neko oseća prisustvo Božije i kada se oseća kao nerazumno detence.
Ako bi neko posmatrao monahe dok se mole, pomislio bi da su kao nerazumna deca. I zaista, gledajući njihove pokrete, neko bi mogao pomisliti da su bezumnici. Neki od njih su slični dečici koja trče za ocem, vuku ga za kaput i govore: ‘Ne znam kako, ali Ti to moraš učiniti za mene…’ Sa izvesne tačke gledišta, ljudi kao što su ovi o kojima govorim mogli bi se smatrati ‘beskorisnim’. Na koji način beskorisnim? Oni nisu u stanju da rade, jer su njihova tela kao paralizovana, a njihove kosti otvrdle kao sveće. Oni nisu u stanju da se kreću. Kada ljubav Božija izobilno padne na čoveka, ona ga rastapa.“
 
***
 
Jedan starac je govorio:
„Prirodna prostota na prirodan način postaje svetost. Jedan prost ali svet čovek je preuzeo na sebe brigu o nekom bolesniku. Sišao je na obalu, do Vaznesenjske crkve, podigao ruke prema nebu i pomolio se:
‘Sveto moje Vaznesenje, daj mi jednu ribicu za bolesnika’. I gle čuda! Riba se pojavljuje u njegovim rukama! On je spremi i zablagodari Bogu i svetom Vaznesenju.“[1]
Starac je još rekao: „Može se dogoditi da prost sveti čovek, koji nije stekao dar rasuđivanja, i prelešćenog čoveka vidi kao sveca. Onaj, međutim, ko je svesniji i oštroumniji, poseduje rasuđivanje i zna da razlikuje svetitelja od prelešćenog. Oštar um je dar i blagodat Božija, kao i telesna snaga. Zbog toga bi trebalo da ih koristimo onako kako to želi Bog, odnosno za spasenje i posvećenje.“
„Onima, za koje ljudi smatraju da im je učinjena nepravda (siročići, osakaćeni i sl.), Bog pomaže i štiti ih svojom blagodaću, jer Bog nije nepravedan.“
 
***
 
Plemeniti otac Kirilo iz Kareje imao je poslušnika, jeromonaha Pavla, koji je Svetu Liturgiju služio sa velikim strahopoštovanjem.
Nikoga nije prekorevao zbog grešaka koje bi taj učinio tokom službe. Ukoliko je bilo potrebno da nekoga ispravi, činio je to tako što bi ga jedva primetno opomenuo nekim znakom.
 
***
 
Pustinjak otac Filaret iz Karulje bio je odveden u Solun da bi se pojavio pred sudom. Tu su ga nepravedno optužili da je uzeo jednu staru knjigu koju je, međutim, ukrao neki turista. Otac filaret nije imao novaca da plati kaznu.
„Oče, ili ćete platiti ili ćete ići u zatvor“, rekao mu je sudija.
„Nemam novca i radije ću da idem u zatvor. Osim toga, na taj način ću se opomenuti večne tamnice.“
Najzad su neki verni hrišćani platili da ga oslobode. Po povratku na Svetu Goru, Filaret je rekao ostalim ocima:
„Oslobodili su me iz ovozemaljske tamnice, ali se pitam da li ću biti oslobođen i od one večne!“
Neko ga je zatim upitao: „Kako je bilo u Solunu, oče Filarete? Kako izgleda svet?“ On tamo nije bio čitavih pedeset godina i odgovorio je:
„Šta da vam kažem, oci? Svi su hitali (jurili) za svojim spasenjem, i jedino sam ja bio lenj i nemaran!“
 
***
 
Dogodilo se da je starac Artemije Grigorijatski, veoma proste duše i prostog ponašanja, boravio u pirejskoj luci, gde je završavao neke manastirske poslove. Tu mu je pristupila jedna bludnica koja ga je pozvala u svoju kuću. Budući veoma naivan, on je to i prihvatio:
„Slava Bogu“, rekao je starac, „da se u ovom mnoštvu ljudi pojavio neko ko će mi ponuditi svoje gostoprimstvo!“
Žena mu je pokazala sobu, dala mu nešto hrane i ostavila ga samog. On je započeo da se moli na brojanici. Ubrzo potom, žena je zakucala na vrata. Međutim, Artemije je očekivao da zajedno sa kucanjem začuje i „Molitvama…“, kao što govore oci na Svetoj Gori.
Kako je ona nastavila da kuca, on je doviknuo: „Reci ‘Molitvama…’ ili ti neću otvoriti!“
Budući da žena nije to izgovorila, on je bio uveren da se pred vratima nalazi nečisti duh i nastavio je da se moli.
 
***
 
Tokom dve godine živeo sam u drevnoj, svetoj keliji prepodobnog Nila Mirotočivog. U ovom isihastičkom domu živeo je i još uvek živi i starac Metodije, brat oca Fotija iz manastira Simonopetra. Spolja posmatrano, otac Metodije je imao tako surov i grub izgled da su mu stariji, kako mi je sam pričao, dali nadimak „Razbojnik“. On nije namerno bio Hrista radi jurodiv, ali je celokupno njegovo stanje i ophođenje, kao i kod većine sličnih monaha, pokazivalo elemente jurodivosti. Prostodušan i neposredan, osuđivao je samoga sebe, bio smiren do samoponiženja i veoma iskren…
Obično je govorio:
„Još od detinjstva bio sam kao uragan. U svakom slučaju, brinuo sam se o mojim vremešnim starcima. Nazivali su me bezumnikom, ali ja nisam razočarao svoju manastirsku porodicu. Nisam se brinuo o rođenom ocu i majci, ali sam se brinuo o mojim starcima, Nilu, Metodiju, Haritonu i Antoniju. Zar me Presveta Bogorodica neće spasti? Onaj ko ljubi Presvetu Bogorodicu ostaje ovde.“
Bio je potpuno nepismen. Svakog popodneva, tokom večernje službe, kad se čita Bogorodičan (Teotokarion), želeo je da čita „Presveta Bogorodice, spasi nas“. Izgovarao je to neusiljeno, gromoglasno, kao da uzvikuje i sa umilenjem, kao da se potresa čitavo njegovo biće. Često je govorio:
„Lako je sagrešiti, ali je lako i spasti se – kao što se možete spasti i jednim zamahom vesla.“
U prošlosti je bio ribar. Ribarenje je bilo njegovo rukodelanje, kao i rukodelanje njegovog starca. Starca Metodija su poznavali svi, i na kopnu i na moru, na vascelom Atosu, jer je, pored toga, bio i strastven lovac.
Bio je to čovek divljeg izgleda i skrušenih namera. Nije bio jurodivi nego monah – granit, sličan stenama koje se uzdižu iznad njegove kalivije, trpeljiv, sklon usamljeništvu, dobre i prekrasne duše, gostoljubiv, prostodušan kao dete koje se ponekad joguni a ponekad smeši, sa srcem koje je bilo meko kao pamuk.
Jednog dana mi je rekao: „Trebalo bi da uklonim granje sa puta kako se ljudi koji tuda prolaze ne bi pokvasili. Možda će neko od njih reći: ‘Neka mu Bog oprosti!’ Čak i ako to niko ne kaže, opet će biti blagosloven onaj koji je to učinio.“
 
***
 
Upoznao sam dvojicu monaha na čijim je licima bila izobražena živa ikona prostote i trpeljivosti. Imali su blažene, jednostavne duše u kojima nije bilo ni zla ni licemerja. Bila su to dva jagnjeta Hristova, koja su u sebi nosila Njegovu krotost i smirenje. Bili su to starac A. iz skita Svete Ane i starac P. iz Novog Skita, koji se sada nalaze u Raju.
***
 
U nedavnoj prošlosti, u svetogorskoj prestonici Kareji živeo je jedan prost mirjanin, stari Janis. Zvali su ga „stari“ jer je uvek bio odeven u starinsku odeću, dok je u desnoj ruci nosio pastirski štap. Jednog dana otišao je do bratstva Josifovaca i rekao ocu V.:
„Želeo bih da mi načinite ikonicu Presvete Bogorodice na oblacima i odevene u belu odeždu.“ Tako mu se, kažu, javila Presveta Bogorodica.
„Načinićemo ti jednu ikonicu, starče Janise, ali to će te mnogo koštati“, odgovorio je on.
„Vi ćete tražiti mnogo, a ja ću vam dati nešto malo“, rekao je starac.
Drugi put je spazio vuka kako zavija pored doma oca Agatanaila. Janis se prekrstio i rekao: „Presveta moja Bogorodice, spasi me i ja ću ti doneti posudu sa uljem.“
I zaista, sledećeg jutra doneo je posudu sa uljem pred ikonu „Dostojno jest“ („Aksion Esti“).
 
***
 
U jednoj od kelija manastira Ksiropotama živeo je još jedan prostodušan i „siromašan duhom“ monah, po imenu Antonije Cukas. Brat koji je bio u prolazu susreo je ovog monaha i upitao ga: „Šta radiš, starče?“
„Šta bih mogao da radim? Čekam Pashu (Vaskrs)!“
„Pashu? To je prošlo! Sad je Pedesetnica!“
„Pedesetnica? Kad je prošlo? Ja još uvek postim! Još uvek nisam prekinuo post“, začuđeno je i na neobično prostodušan način rekao starac.
Veći deo svog vremena provodio je u Đako-Firfirinu. Ni najmanje mu se nije dopadalo ukoliko bi neki od posetilaca pušili u dvorištu Protata. Obično bi promrmljao:
„Svi koji puše su neblagodarni. Crkvi nisu potrebne cigarete. Njoj su potrebni tamjan, šibice i sveće!“
 


 
NAPOMENE:

  1. On, dakle, nije znao da je Vaznesenje praznik Gospodnji, nego je mislio da je to neki svetitelj. Ipak, iako nije imao racionalnog znanja imao je ljubav prema Bogu, pa je udostojen ovog čuda (prim. izd.).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *