STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
II
MONAŠKI PODVIZI
 
Najznačajniji događaj u životu brata Simeona je, bez sumnje, javljanje Hrista. Ono nije moglo da na suštinski način ne utiče na čitav njegov dalji razvitak, nije moglo da ne proizvede najdublje promene u njegovoj duši i svesti. Doduše, njegov spoljašnji život odvijao se i dalje bez naročitih promena. Vršio je isto „poslušanje“ u mlinu, i uopšte, raspored njegovog vremena bio je isti kao i ranije – tekao je prema opštem manastirskom poretku: kelijsko pravilo, višečasovna bogosluženja u hramu, svakodnevni rad sa određenim vremenom za odmor, jelo i spavanje. Poredak je isti i važi podjednako za sve, no unutrašnji život svakog monaha je različit, „svoj“. Ako je neko imao svoj lični život, imao ga je Simeon.
U trenutku javljanja Gospoda, on se celim svojim bićem „uverio“ da su mu gresi oprošteni. Adski plamen koji je buktao oko njega je nestao. Prestale su i one adske muke koje je preživljavao punih šest meseci. Osetio je izuzetnu radost i veliko spokojstvo zbog izmirenja sa Bogom. Ovakvo duševno stanje bilo je posledica njegovog izmirenja sa Bogom. Njegovom dušom je ovladalo novo osećanje sladosne ljubavi prema Bogu, prema ljudima i prema svakom čoveku. Prestale su pokajničke molitve i onaj nezadrživi vapaj za oproštajem grehova koji mu nije dao da oči snom odmori. Da li je ovakvo stanje duše trebalo da znači da on sada može mirno da se preda snu? Naravno ne.
Poznavši svoje vaskrsenje i ugledavši svetlost pravog i večnog života, Simeonova duša je u prvo vreme posle javljanja preživljavala pashalno slavlje. U početku je sve bilo dobro: svet divan, ljudi prijatni i priroda neizrecivo lepa. Čak je i u svome telu osetio izvesnu lakoću. Kao da mu se dodala snaga. Reč Božija ispunjavala je radošću njegovo srce. Noćna bdenja u hramu, a naročito usamljene molitve u keliji, postali su sladosni. Od izobilja radosti duša je žalila sav svet i molila se za njega.
Posle izvesnog vremena, jednog prazničnog dana po odsluženom svenoćnom bdenju u hramu, ujutru, za vreme zajedničke trpeze pri kojoj je posluživao, Simeon je po drugi put doživeo blagodatno ozarenje, slično onom prvom, iako nešto manje snažno. Zatim je ono počelo da slabi. Ovaj doživljaj urezao se duboko u njegovo sećanje, premda je malo pomalo gubio mir. I radost u srcu je počela da se smanjuje. Zbog toga su ga ponovo obuzimali sumnja i strah da ne izgubi blagodat.
Mnogo ga je mučilo pitanje: kako sprečiti gubitak blagodati.
I pored daljeg snažnog podviga bdenja, posta i molitve, primetio je da svetlost i ljubav postepeno iščezavaju, a duša tuguje i žali zbog udaljavanja Gospoda.
Napregnuvši svu svoju pažnju, on je pokušavao da kroz savete svojih duhovnika i pouke svetih otacaasketa dobije odgovor na one sumnje koje su ga sve više razdirale. Mladi monah je bio svestan izuzetnog dara kojeg se udostojio, ali nikako nije razumeo zašto njegov um, jednom ozaren svetlošću bogopoznanja, i pored revnosnog ispunjavanja zapovesti, ponovo počinje da se zamračuje demonskim viđenjema, koja su, neko vreme posle javljanja Gospoda, bila iščezla.
 
* * * * *
 
Mučen sumnjama, Simeon pođe u Stari Rusik radi savetovanja sa starcem Anatolijem. Saslušavši mladog monaha, on mu je rekao:
– Ti se, verovatno, mnogo moliš?
– Molim se neprestano, odgovori Simeon.
– Smatram da se ne moliš pravilno, i otuda su česta demonska viđenja.
– Ja ne znam šta znači moliti se pravilno ili nepravilno. Znam samo da se treba uvek moliti i zato se neprestano molim.
– Za vreme molitve čuvaj um od svih maštanja i pomisli i zaključaj ga u reči molitve – produžio je starac Anatolije, objasnivši mu šta znači „čisti“ um i kako ga valja zaključati u reči molitve.
Kod starca Anatolija Simeon je proveo dosta vremena. Na kraju ovog korisnog i poučnog razgovora, otac Anatolije je izrazio svoje neskriveno divljenje.
Kad si sad ovakav, kakav li ćeš tek biti kad budeš stariji?!
Otac Anatolije je bio strpljiv i iskusan podvižnik. Čitav svoj život – po rečima starca Siluana – provodio je u podvigu posta i pokajanja, i tek pod starost, posle 45 godina monaškog života, doživeo je veliku Božiju milost i poznao delovanje blagodati. Prirodno je što ga je zadivio život mladog monaha, ali, razume se, nije trebalo da ispolji svoje divljenje. U tome je bila njegova greška, jer je na taj način mladom podvižniku dao povod za slavoljublje sa kojim ovaj još nije umeo da se bori.
Ova greška starca Anatolija nije bila samo pedagoška, već je ujedno bila upravljena i protiv blagodati. Božija blagodat ne dozvoljava iskusnom podvižniku da govori pohvale svome sabratu, koje čak i savršeni retko mogu da podnesu bez štete. Pohvale su dozvoljene samo u slučaju kada neko iznemogne od očajanja. Ali, otvoriti oči naše „levice“ za ono što u nama tvori Božija „desnica“, ili uopšte ne treba, ili treba činiti veoma iskusno i oprezno.
I tako je mladi i još neiskusni monah Simeon započeo najtežu, najsloženiju i najtananiju borbu – borbu sa slavoljubljem. Gordost i slavoljublje su izvor svih nevolja i padova. Blagodat počinje da napušta čoveka, srce se hladi, molitva slabi, um se rasejava i počinje navala strasnih pomisli. Duša koja se jednom udostojila da ugleda večni život, srce koje je osetilo sladost Svetog Duha, um koji je poznao čistotu – neće da se saglasi sa prihvatanjem nečistih misli koje ga saleću. Ali, kako ovo postići?
Do javljanja Gospoda, Simeon nije umeo da se bori sa pomislima i dolazio bi do očajanja i pored neprestane molitve u kojoj je prebivao. No, posle javljanja Gospoda, poznao je blagodatni mir Svetog Duha, i njegov život se pretvorio u neprekidnu molitvu i slavoslovlje. Ali, sve ovo se sada počelo opet udaljavati i on je ponovo počeo da se bori sa pomislima. Duša tuguje, ište, moli se, plače, prebiva u borbi kako bi zadržala Nezadrživog. Svetlost se, i kada se povrati, zadržava samo kratko vreme, a zatim ponovo iščezava. Tada su nastale duge godine smenjivanja blagodati i ostavljenosti.
 
*****
 
Ni okušanje adskih muka, ni dar neprestane unutrašnje molitve, pa ni samo javljanje Gospoda, nije bilo dovoljno da se mladi monah potpuno oslobodi demonskih napada i borbe sa pomislima. Kraj sveg molitvenog truda, njegov um se povremeno zamračivao zbog viđenja demona i gubljenja mira. Sav njegov izuzetni opit nije bio dovoljan da ga nauči kako da sačuva ono stanje u kome se duša nalazila za vreme viđenja, a da mirno prihvati udaljavanje svetlosti – više mu nije bilo moguće.
Savet starca Anatolija – da um veže za reči molitve unekoliko je pomogao Simeonu da očisti svoj um, ali to nije bilo dovoljno. I tada se pred njega svom silinom postavio zadatak asketske „borbe sa pomislima“.
Za onoga koji stupa na put duhovnog života, borba sa pomislima nije prosto unutrašnje razmišljanje o ovoj ili onoj stvari. Spoljna forma u koju se zaodeva pomisao vrlo često nije dovoljna da razumemo otkuda ona dolazi. Pomisao mahom dolazi tiho i oprezno, i prvi njen slovesni oblik može da nam se učini ne samo potpuno prirodnim, već i mudrim, čak svetim. Međutim, ponekad je dovoljno samo da nas kosne takva pomisao, pa da nastanu duboke promene u duši. Moglo bi se reći da se rasuđivanje o prirodi pomisli nikada ne bi smelo izvoditi iz njene forme. Samo se kroz opit može istinski osetiti sva snaga i ujedno tananost demonskih nagovaranja. Ona dolaze u najrazličitijim oblicima. I u pomisao koja je po svojoj prirodi dobra, može da se uvuče nešto tuđe, čime se suštinski menja njena duhovna sadržina i dejstvo.
Pomisao je prvi stadijum greha. Njena pojava u sferi čovekove svesti još uvek nije greh: to je samo predlaganje greha. Odbacivanje zle pomisli onemogućava dalji razvitak greha.
Glavni zadatak pravoslavnog monaha je unutrašnja umna pažnja sa molitvom u srcu, što mu daje mogućnosti da vidi pomisao, pre no što uđe u srce. Um, koji se sa budnom pažnjom nalazi u srcu, vidi kako se pomisao približava spolja, nastojeći da uđe u srce, i molitvom je odgoni. Simeon je počeo da se uči tzv. „umnom trezvljenju“. Od onog dana kada je po milosti Majke Božije počela da dejstvuje Isusova molitva, više se nikada nije prekidala. Pa opet, pri svem tom, njegova molitva još nije dostigla stepen savršenstva, niti je to bilo moguće, jer strasti još nisu bile savladane. Dar koji je Simeon dobio, bio je veliki. Postavši temelj njegovog života, on ga ipak nije neposredno dovodio do savršenstva. On je doživeo nešto veliko, pa ipak slično onome što doživljavaju i drugi: svojom vrelom čežnjom ka Bogu čovek postiže neprekidnu molitvu, ali kako strasti nisu očišćene dugim podvigom, i pored dejstva molitve, on opet pada u greh. Podvižnik ne može da se zadovolji ovakvim stanjem.
Brat Simeon još nije umeo da „čuva um“. Za vreme molitve on nije zaustavljao uobrazilju preko koje dejstvuju demoni. Uobrazilja je neizbežan pratilac svakog početnika u duhovnom životu. Ona taj život izopačuje. Pošto je, pak, u početnom stadiju duhovnog života ona neizbežna, ne smatra se „prelešću“. Početnik ipak treba postepeno da prelazi sa ovog načina molitve na drugi, koji se sastoji u „zaključavanju uma u reči molitve“. Ovo je teži i suvlji način molitve, ali je i pravilniji i manje opasan.
Kod brata Simeona, prostog i naivnog, ali punog žarkog stremljenja prema Bogu, molitva nije bila lišena maštanja, te je vrlo brzo dobila opasnu formu, omogućivši demonima da kušaju mladog podvižnika. U onoj čudnoj svetlosti koja je jedne noći obasjala njegovu keliju, i čak njegovu unutrašnjost, u onim nakaznim likovima koji su se pojavljivali u njegovoj keliji noću, pa i danju, i sa kojima je razgovarao – krila se velika opasnost.
Doduše, gotovo svi podvižnici prolaze kroz ovu borbu sa demonima i u tom smislu je susret sa njima normalna pojava na putu ka duhovnom savršenstvu. Mnogi su, međutim, postradali od njih, mnogi su do kraja svoga života ostali duševno bolesni, sišli s uma, a neki su dolazili do strašnog očajanja i propadali. Koliko se samoubistava i svakakvih prestupa vrši u svetu usled demonske, izopačane „duhovnosti“?
Onaj ko je sa njima vodio borbu, zna kako umeju da budu vispreni i često ulagivački prema onima koji ih primaju, a kako jarosni kad ih odbacuju. Svaki put kad se sa podvižnikom događa ono što je bilo sa bratom Simeonom, duhovni otac udvaja svoju pažnju. Borba sa demonima ne treba da izaziva strah, jer je strah upola već poraz i slabi dušu, usled čega postaje lakše dostupna demonskim nasrtajima.
Brat Simeon je bio naivan, ali hrabar. Međutim, teško je sačuvati mir u ovakvim slučajevima.
 
* * * * *
 
Čitajući Žitija svetih, dela svetih otaca-asketa, pa i preko opštenja sa duhovnicima i drugim podvižnicima, mladi monah Siluan se postepeno učio savršenijem načinu asketskog truda nad sobom, vršeći pri tome najteže podvige koji se mnogima čine nemogućim. I dalje je spavao sa prekidima po 15-20 minuta, i to najviše dva sata dnevno, sedeći na nekoj stoličici. Danju je radio kao radnik, vršio podvig unutrašnjeg poslušanja – odričući se svoje volje i učeći se što potpunijem predavanju volji Božijoj. Bio je uzdržljiv u hrani, razgovoru, pokretima. Neprestano je prebivao u umnoj molitvi izgovarajući Isusovu molitvu u sebi, što je najteži podvig koji iscrpljuje sve čovekove snage. Ali, i pored ovog truda, svetlost blagodati često bi ga napuštala, a noću bi ga uznemiravali demoni.
Ovo promenljivo duševno stanje – smenjivanje blagodati i ostavljenosti, te demonskih napada – nije ostalo besplodno. Blagodareći ovakvom stanju, monah Siluan nalazio se u neprestanoj unutrašnjoj brizi, budnosti i usrdnom iskanju izlaza. Neprekidna molitva i umno trezvljenje kojem se učio sa njemu svojstvenim strpljenjem i hrabrošću, otkrila mu je nove horizonte na polju duhovnog znanja i obogatila novim sredstvima u borbi sa strastima. Sve češće se njegov um usredsređivao u srce, što mu je davalo mogućnost da posmatra ono što se dešava u unutarnjem svetu duše. Upoređivanje stanja i preživljavanja dovodilo ga je do jasnog shvatanja onoga što se sa njim dešava. Počeo je da zapaža u sebi prve začetke pravog duhovnog znanja i rasuđivanja. Njemu se otkriva kako se prikrada pomisao raznih strasti i kako deluje blagodat. Siluan započinje život razumnog podviga, svestan da je glavni cilj ovoga podviga – sticanje blagodati. Kako se blagodat stiče, kako se čuva i zašto se gubi – postaje jedno od najglavnijih pitanja njegova života.
Podvig monaha Siluana za očuvanje blagodati dostizala je razmere koje će mnogima izgledati nedozvoljeno surovim, pa čak i navoditi na misao da je ova vrsta surovosti prema samome sebi izopačavanje hrišćanstva. Naravno, to nije tačno. Duša koja je poznala Boga i uzdigla se do sagledavanja sveta večne svetlosti, i zatim izgubila blagodat, nalazi se u takvom stanju koje onaj ko i sam nije sve to preživeo tako snažno, ne može ni da zamisli. Stradanje i bol ovakve duše je neizrecivo. To je jedan naročiti metafizički bol. Čoveka koji je video svetlost bespočetnog bića i okusio punotu, radost i neizrecivu sladost Božije ljubavi, više ništa zemaljsko ne može da privuče. Zemaljski život za njega postaje u izvesnom smislu nesnosan teret. On sa suzama ponovo traži onaj život koga se, po milosti Božijoj, udostojio da dotakne. Muž koji izgubi svoju ženu, voljeno biće, ili majka koja izgubi voljenog jedinca, mogu samo delimično da shvate bol čoveka koji je izgubio blagodat. Jer, Božija ljubav po svojoj jačini, dostojanstvu, sladosti i neizmernoj krasoti i moći, daleko prevazilazi svaku drugu čovečansku ljubav. Zato sveti Jovan Lestvičnik govori patnje onih koji izgube blagodat prevazilaze stradanja osuđenih na smrt ili stradanja onih koji oplakuju svoje umrle.
Izuzetne duševne patnje koje nastaju usled gubitka blagodati, podstiču na izuzetne podvige. Predstavite sebi mučenje duše koja dolazi do iznemoglosti u svom podvigu, pa ipak ne dostiže željeno. Blagodat samo retko na kratko svedoči o svojoj blizini, da bi zatim ponovo iščezla, dok se duša mnogo muči zbog mraka bogoostavljenosti. Pored sveg teškog podviga neprestane unutrašnje molitve, um se zamračuje i vidi demone, koji se noću često pojavljuju da bi uznemiravali monaha, pokušavajući da ga otrgnu od molitve, ili bar da mu ne daju da se čisto moli. U ovakvoj borbi duša se u nedoumici pita zašto i zbog čega se to dešava? Od mnogih iscrpljujućih stradanja srca monah plače, a duša je žalosna i ište Boga. Okolo su mračni demoni, bestidni, ružni i odvratni.
„Gde si, Gospode,… zašto si me ostavio?!“
 
* * * * *
 
Veliko i neuporedivo svetootačko iskustvo iz pokoljenja u pokoljenje pokazalo je da su se mnogi udostojili blagodatne posete u početku svoga obraćanja Bogu, ali da su samo malobrojni istrajali u podvigu koji je kasnije neophodan da bi se, po napuštanju blagodati, ponovo razumno stekla spoznata bladodat. U ovaj mali broj spada i monah Siluan. Ono malo što smo ranije sebi dozvolili da kažemo o stradanjima bogoostavljene duše, po svom značaju ne odgovara ni jednoj noći borbe u kojoj je on, inače, proveo mnoge godine. Sećamo se kako nam je starac, koji uopšte nije voleo o tome da govori, jednom rekao: „Da mi Gospod u početku nije dao da poznam kako mnogo voli čoveka, ne bih izdržao ni jednu jedinu od takvih mnogobrojnih noći!“
Od dana kad mu se Gospod javio proteklo je bilo 15 godina. Vodeći jedne noći borbu sa demonima i neuspevajući da se čisto moli iako se trudio, Siluan se digao sa stolice u nameri da vrši poklone. Međutim, pred sobom je ugledao ogromnu figuru demona kako stoji pred ikonom i čeka da mu se Siluan pokloni. Kelija je bila puna zlih duhova. Otac Siluan ponovo sede na stoličicu, i sagnuvši glavu, sa bolom u srcu poče da se moli:
„Gospode, Ti vidiš, da želim da Ti se molim čistim umom, ali mi demoni ne daju. Nauči me šta da radim da mi ne bi smetali“. U duši je čuo odgovor:
„Gordi uvek tako stradaju od demona?[1]“.
„Gospode, reče Siluan, nauči me šta da radim da bi se moja duša smirila“.
I ponovo je u srcu čuo odgovor od Boga:
„Drži um svoj u adu, i ne očajavaj!“
 
* * * * *
 
Ovaj kratki molitveni razgovor sa Bogom predstavljao je nov i veoma značajan događaj u životu oca Siluana.
To je bilo neobično, nerazumljivo, možda čak i surovo sredstvo, ali on ga je primio s radošću i blagodarnošću. Srce je osetilo da je Gospod milostiv prema njemu i da Sam rukovodi njime. Držati svoj um u adu, za njega nije bilo novo. Jer, dok mu se Gospod nije javio, on je i živeo u njemu. Novo u Božijem savetu bilo je – „i ne očajavaj“. Ranije je on dolazio do očajanja. Sada je, posle dugih godina teške borbe i česte bogoostavljenosti, ponovo preživljavao časove, ako ne očajanja, a ono stradanja koja su mu slična. Sećanje na viđenje Gospoda čuvalo ga je da ne padne u krajnje očajanje, iako su njegove patnje usled gubljenja blagodati bile isto tako teške. U stvari, to što je preživljavao, takođe je bilo očajanje, samo druge vrste nego ono prvo. U toku dugog niza godina, i pored truda koji je često iscrpljavao njegove poslednje snage, on nije postigao željeni cilj, zbog čega je počeo da gubi nadu da će ga postići. Jednom, usred velike borbe za postizanje čiste molitve, digavši se da čini uobičajene poklone Bogu, on je ugledao pred sobom demona koji je očekivao da mu se pokloni. Njegova duša je doživela težak bol. Tada mu je Gospod pokazao put do čiste molitve.
 
* * * * *
 
Svesni smo da je svaki pokušaj da se rečima izrazi jedan duboki duhovni akt – pokušaj sa nedovoljnim sredstvima. Ali, u nedostatku boljih, mi se koristimo onima koja su nam dostupna.
U čemu je suština Božijeg saveta ocu Siluanu?
U tome, što se tada njegovoj duši otkrilo, ne apstraktno-intelektualno, nego u živom opitu, – da je koren svakog greha i seme smrti – gordost, a da je Bog – smirenje. Zato svaki onaj ko hoće da stekne Boga treba da stekne smirenje. On je poznao da ono neiskazano slatko i veliko smirenje Hristovo, koje mu je dato da doživi za vreme javljanja, jeste neodvojivo svojstvo Božanske ljubavi, Božanskog bića. Od tada on istinski shvata da sav napor podvižnika treba da je upravljen na sticanje smirenja.
Sada je duša monaha Siluana uzlikovala, slaveći na jedan svetu nevidljiv način. Njemu je bilo dato da pozna veliku tajnu Bića, da je pozna na opitu. Kako je milostiv Gospod: Svome smirenom sluzi otkriva tajne i pokazuje puteve večnog života! Od sada Siluan svim silama svoje duše nastoji da ide onim putem koji mu je sam Gospod ukazao.
 
* * * * *
 
Nastao je jedan novi stupanj u duhovnom životu monaha Siluana. Prvo javljanje Gospoda bilo je puno neobjašnjive svetlosti. Ono je donelo bogatstvo doživljaja, puno ljubavi i vaskrsne radosti i istinsko osećanje prelaženja iz smrti u život. Ali, nicala je nedoumica: zašto se ta svetlost udaljava? Zašto taj dar ne ostaje trajno, po rečima Gospoda: i radost vašu niko neće uzeti od vas (Jn.16,22). Da li je dar bio nesavršen, ili pak, njegova duša nije mogla da podnese taj dar?
Međutim, on sada otkriva i shvata uzrok gubljenja blagodati: duša nije imala ni dovoljno znanja ni dovoljno snage da bi mogla da primi dar. Sada je, međutim, Siluan zadobio „svetlost razuma“. Počeo je da shvata Pismo. Njegovom umnom pogledu se jasno otkrio put spasenja. Otkrile su mu se mnoge tajne u žitijima svetih i delima svetih otaca.
Duhom je proniknuo u tajnu borbe prepodobnog Serafima Sarovskog, koji je posle Gospodnjeg javljanja u hramu za vreme liturgije doživeo slične muke usled gubljenja blagodati i bogoostavljenosti, pa je hiljadu dana i hiljadu noći klečao na kamenu u pustinji, vapijući: „Bože, budi milostiv meni grešnome!“
Razumeo je i pravi smisao reči koje je prepodobni Pimen Veliki izrekao svojim učenicima: „Verujte, deco, gde je satana, tamo ću biti i ja“!
Razumeo je da je Bog prepodobnog Antonija Velikog uputio kod aleksandrijskog obućara da bi se naučio istoj mudrosti. Od obućara on je naučio da govori: „Svi će se spasti, samo ću ja propasti!“
Postalo mu je jasno, da je prepodobni Sisoje Veliki imao na umu baš tu misao, tj. „Svi će se spasti, samo ću ja propasti“, kada je govorio svojim učenicima: „Ko može da podnese Antonijevu pomisao? Uostalom, ja poznajem čoveka, koji može da podnese tu pomisao“. (Taj čovek je – Sisoje).
Sada je uvideo, sada je shvatio na šta je mislio prepodobni Makarije Egipatski, govoreći: „Siđi u srce, i tamo otpočni borbu sa satanom“. Shvatio je pred kakvim su se zadatkom nalazili jurodivi Hrista radi, i uopšte razumeo je put kojim su išli veliki oci-asketi: Visarion, Gerasim Jordanski, Arsenije Veliki i drugi.
O, kako je milostiv Gospod! Svome smirenom sluzi Siluanu daje da pozna Njegove tajne, otkriva mu put Života, i to ne apstraktno-racionalno, već „u samoj stvari“, tj. opitno.
On je u opitu svog života saznao da je poprište duhovne borbe sa zlom, kosmičkim zlom, čovekovo srce. On je duhom video da je najdublji koren greha – gordost, taj bič čovečanstva koji je ljude odvojio od Boga i svet rinuo u bezbrojne nevolje i stradanja, to seme smrti koje je čovečanstvo zavilo u mrak očajanja. Od sada će starac Siluan, izuzetni gorostas duha, sve svoje snage sabrati u podvigu sticanja Hristovog smirenja, koje mu je bilo dato da pozna za vreme prvog javljanja, ali koje nije umeo da očuva. Prenesen duhom u život svetih otaca, on je shvatio da je u Crkvi svagda prisutno poznanje puta u večni Božanski život, i da se ono dejstvom Duha Svetoga predaje kroz vekove iz pokoljenja u pokoljenje.
 
*****
 
Pri opštenju sa starcem Siluanom i sa monasima uopšte, mnogi su se razočarali. Oni su bili nezadovoljni zato što nisu nalazili u njima ničeg naročitog. Ovo je zbog toga, što su prilazili monasima sa nepravilnim zahtevima.
Monah se nalazi u neprestanom podvigu, i to često veoma napornom, ali pravoslavni monah nije fakir. Pravoslavnog monaha uopšte ne zanima sticanje nekakvih izuzetnih psihičkih moći putem specijalnih vežbi, što tako imponuje mnogim naivnim tražiteljima mističkog života. Monah vodi silnu i upornu borbu. Neki pak, kao što je monah Siluan, vode titansku borbu, skrivenu od sveta, da bu ubili u sebi gordu zver i postali ljudi, pravi ljudi, po obrazu savršenog Čoveka Hrista, tj. krotki i smireni.
Neobičan je i svetu neshvatljiv hrišćanski život. Sve je u njemu paradoksalno. Poredak hrišćanskog života izgleda suprotan poretku ovoga sveta. Rečima se to ne može objasniti. Jedini put za njegovo razumevanje jeste tvoriti volju Božiju, tj. ispunjavati Hristove zapovesti. To je put koji nam je On Sam pokazao.
 
*****
 
Posle otkrivenja kojim ga je Gospod udostojio, monah Siluan je odlučno pošao duhovnim putem. Od toga dana, po njegovim vlastitim rečima, njegova „omiljena pesma“ je postala:
„Brzo ću umreti, i moja okajana duša će sići u tesni crni pakao, i sam ću se tamo mučiti u mračnom plamenu i plakati za Gospodom: Gde si ti, svetlosti moje duše? Zašto si me ostavio? Ne mogu da živim bez Tebe“.
To delanje ga je brzo dovelo do duševnog mira i čiste molitve. Ali, čak ni taj ognjeni put nije bio kratak.
Blagodat ga više nije napuštala kao ranije. Oseća je da je ima u srcu, osećao je živo prisustvo Boga i bio je pun divljenja prema Božijem milosrđu. Duboki Hristov mir je sišao na njega i Duh Sveti mu je opet dao silu ljubavi. Premda već nije bio nerazuman kao ranije, premda je iz duge i teške borbe izišao umudren, premda je postao veliki duhovni borac, ipak je i dalje stradao zbog opšte kolebljivosti i nepostojanosti ljudske prirode. Produžavao je da plače neizrecivim plačem srca kada bi se blagodat u njemu umanjivala. Tako je proteklo još petnaest godina, sve dok nije zadobio silu da jednim pokretom uma, bez ikakvog spolja vidljivog znaka, odbije ono što ga je ranije tako teško poražavalo.
 
* * * * *
 
Uporedo sa učestalošću blagodatnih poseta, njihovom snagom i trajanjem, u Siluanovoj duši raslo je i osećanje blagodarnosti prema Bogu:
„Gospode, kako da Ti blagodarim za ovu novu neiskazanu milost: neznalici i grešniku kao što sam ja otkrivaš Svoje tajne. Svet propada pritešnjen okovima očajanja, a meni, poslednjem i najgorem od svih, otkrivaš večni život. Gospode, učini da Te sav svet pozna, a ne ja sam“.
Molitva oca Siluana počinje postepeno da se prožima bolom za svet koji ne zna Boga. „Moliti se za sve ljude isto je što i krv prolivati“, govorio je starac koji je Duhom Svetim bio naučen Hristovoj ljubavi.
Hristova ljubav je blaženstvo koje se ni sa čim na svetu ne može sravniti. No, ta ljubav je ujedno i stradanje, i to najveće stradanje.
Ljubiti Hristovom ljubavlju znači piti Njegovu čašu. Sam Čovek Hristos je preklinjao Oca da ga ta čaša „mimoiđe“.
Kroz čistu umnu molitvu podvižniku se otvaraju velike tajne duha. Silazeći umom u svoje srce, koje je isprva samo telesno srce, on polako prodire u one dubine koje više nisu telo. Tamo on otkriva svoje duboko duhovno, metafizičko srce i u njemu saznaje da biće celog čovečanstva za njega nije nešto tuđe, već nerazdvojni deo njegovog vlastitog bića.
„Naš brat je naš život“ – govorio je starac.
Posmatrano kroz prizmu Hristove ljubavi, svi ljudi sačinjavaju nerazdvojni deo našeg vlastitog večnog bića. Zapovest ljubi bližnjega svog kao samoga sebe – on ne shvata više kao etičku normu. U reči „kao“ on vidi ukazivanje na ontološku zajednicu bića, a ne na meru ljubavi.
Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu… Jer je Sin Čovečiji (Jn.5,2227). Ovaj Sin čovečiji, Veliki Sudija sveta, na Strašnom sudu reći će da je „jedan od ovih malih“ – On Sam. Drugim rečima, On biće svakog čoveka povezuje sa Svojim, uključuje u Svoje vlastito biće. Sin Čovečiji primio je u Sebe celo čovečanstvo i stradao za „celog Adama“. Apostol Pavle savetuje da i mi treba da imamo Hristove misli i osećanja i Njegov način života (Fil.2,5).
Učeći Siluana Hristovoj ljubavi, Duh Sveti mu je darovao da delotvorno živi tom ljubavlju i da u sebe primi život celog čovečanstva. Žarka molitva, propraćena dubokim plačem za celo čovečanstvo, orodila ga je i vezala snažnim uzama sa „celim Adamom“. Njemu, koji je doživeo vaskrsenje svoje duše, postalo je sasvim prirodno da u svakom čoveku vidi svog večnog brata. U našem zemaljskom životu postoji izvesni redosled, ali u večnosti svi smo jedno, i zato svaki od nas treba da se brine ne samo o sebi, već i o tom sveopštem jedinstvu.
Posle opita adskih stradanja, posle Božijeg ukazanja: „Drži um svoj u adu“, starac Siluan se naručito žarko molio za umrle, za one koji se muče u adu. On se takođe jednako molio i za žive i za buduća pokolenja. Njegova molitva nije poznavala vremenska ograničenja i njegova misao se nije zadržavala na prolaznim pojavama ljudskog života. Za njega nisu postojali neprijatelji. Tugujući za celim čovečanstvom, on je ljude delio na one koji znaju Boga i na one koji Ga ne znaju. Njega je nepodnošljivo mučilo saznanje da će se ljudi mučiti u tami najkrajnjoj.
Sećamo se njegovog razgovora sa jednim monahom-pustinjakom, koji je govorio:
– Bog će kazniti sve bezbožnike. Oni će goreti u večnom ognju.
Očigledno je bio zadovoljan što će oni biti osuđeni na večne muke. Vidno potresen, starac Siluan mu je rekao:
– Reci mi, molim te. Zar bi mogao da ostaneš miran kad bi bio u raju i odatle gledao kako se neki muče u adskom ognju?
Ali, oni su sami krivi, odgovori sabesednik. Tada je starac sa tužnim licem rekao:
– Ljubav to ne može podneti… Treba se moliti za sve.
On se doista molio za sve ljude. Za njega je bilo prosto neprirodno da se moli samo za sebe. Svi su ljudi sagrešili, svi su lišeni slave Božije (Rim.3,23). Njemu, koji je već, po svojstvenoj mu meri, video slavu Božiju i preživao njeno udaljavanje, bila je mučna i sama pomisao na to. Njegova duša se mučila saznanjem da ljudi žive ne poznavajući Boga i Njegovu ljubav. On se molio velikom molitvom da im Gospod po Svojoj neizmernoj ljubavi da da Ga poznaju.
I pored malaksale snage i uprkos bolesti, on je do kraja života zadržao običaj – da spava sa prekidima. Imao je dovoljno vremena za usamljene molitve. A molio se neprestano, menjajući samo način molitve prema prilikama. Njegove noćne molitve, do jutrenja, bivale su naročito usrdne.
Tada bi se molio za žive i za mrtve, za prijatelje i neprijatelje, za sve.
 
* * * * *
 
O čemu je mislio, šta je doživljavao, o čemu je razgovarao sa Bogom za vreme dugih noćnih molitava za sav svet?
Kao primeri takve molitve mogu da posluže neke starčeve beleške. One nam omogućavaju da se vrlo približimo toj tajni duše ovog svetog čoveka koji je otišao od nas.
Reči tih molitava izgovaraju se vrlo polako. Svaka reč ima silu i prožima čitavo čovekovo biće. Sav čovek se sabira u jedno, čak i fizički. Disanje postaje nekako drukčije, postaje pritajeno, kako svojom „smelošću“ ne bi narušavalo ustremljenost i pažnju duha.
Sav um, srce i celo telo sve do kostiju – sabiraju se u jednu celinu. Um bez slika misli o svetu, srce bez slika sastradava sa svetom i u njemu samom stradanje dostiže krajnje granice. Srce, ili bolje, svo biće čoveka obuzeto je plačem. Ono je duboko pogruženo u plač.
U svojim molitvama starac nije bio mnogoglagoljiv, ali se uvek molio veoma dugo.
Često bi se molio bez reči. Um u osobitom aktu sinteze misli na sve odjednom. Tada duša stoji na onoj granici gde može svakog trenutka da izgubi svako osećanje sveta, pa i svoga tela, kada um prestaje da misli u odvojenim pojmovima, kada čovek duhom nevidljivo gleda jedino Boga. U takvim trenucima čovek zaboravlja zemlju, molitva se prekida, i on u jednom bezmolvnom ushićenju prebiva u Bogu.
„Kad je sav um u Bogu, čovek potpuno zaboravlja svet“, govorio je starac.
Kada, iz nama nepoznatih razloga, prestane ovo prebivanje u Bogu, čovek se ne vraća na molitvu, nego u njegovoj duši vlada mir, ljubav i duboko spokojstvo, i u isto vreme neka blaga seta, što se Gospod udaljio. Ona bi, naime, htela da večno prebiva u njemu.
Tada duša živi od ostatka viđenja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Podvlačena mesta ističe prevodilac, a autor pojedina mesta ističe masnim slovima.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *