STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
I
DETINJSTVO I DOBA MLADOSTI
 
Vreme vojne službe
 
Semjon je odslužio vojsku u Petrogradu, u telesnoj gardi, u Sapernom bataljonu. Otišavši u vojsku sa živom verom i dubokim osećanjem pokajanja, živeo je u neprestanom sećanju na Boga.
U vojsci su ga mnogo voleli kao uvek poslušnog vojnika, mirnog, dobrog vladanja, a drugovi kao vernog i prijatnog druga. Uostalom, u Rusiji nije retka pojava da vojnici žive vrlo bratski.
Jednom, uoči praznika, i on pođe u grad sa trojicom gardista iz istog bataljona. Navrate u jednu veliku prestoničku gostionicu gde je bilo mnogo sveta i gde je treštala muzika. Pošto su poručili večeru i vodku, počeli su veselo da žagore. Semjon je uglavnom ćutao. Jedan od drugova ga upita:
– Semjone, stalno ćutiš? O čemu razmišljaš?
– Razmišljam o tome, kako mi večeras sedimo u gostionici, jedemo, pijemo vodku, slušamo muziku i veselimo se, a na Svetoj Gori sada monasi služe bdenije i celu noć će se moliti. Pitam se ko će dati bolji odgovor na strašnome Sudu – oni ili mi?
Na to jedan od njih primeti:
– Kakav li je Semjon čovek?! Mi slušamo muziku i veselimo se, a on je u mislima na Svetoj Gori i na strašnom Sudu!
Ove vojnikove reči o Semjonu: „…A on je u mislima na Atonu i Strašnom sudu“, tačno odražavaju njegovo stanje ne samo u tom momentu u krčmi, nego i za sve vreme njegove vojne službe. Razmišljanje o Atonu ispoljavalo se, između ostalog, i u tome što je nekoliko puta tamo slao novac. Jednom on pođe iz Ustižarskog logora, gde se preko leta nalazio njegov bataljon, da pošalje novac u Svetu Goru. Pri povratku, tek što je odmakao od Kolpina, pravo u susret pojuri mu veliki besan pas. Kada mu se približio i već hteo da se baci na njega, on je sa strahom počeo da izgovara reči: „Gospode, pomiluj!“ I tek što izgovori ovu kratku molitvu, neka sila odjednom odbaci psa ustranu. Pas je nabasao na nešto, obišao Semjona i pobegao natrag u selo, gde je pričinio mnogo štete ljudima i životinjama.
Ovaj slučaj proizveo je dubok utisak na Semjona. On oseti blizinu Boga koji nas čuva i još snažnije se pogruzi u sećanje na Boga.
 
* * * * *
 
Tokom vojnog roka opet se projavila sila njegovog saveta i dobrog uticaja. Jednom je video nekog vojnika koji je ispunio rok kako tužan i pognute glave sedi na svom krevetu u kasarni. Semjon mu priđe, govoreći:
– Zašto tako tužan sediš i ne raduješ se kao ostali što si odslužio vojsku i sada ideš kući?
– Dobio sam pismo od svojih – odgovori vojnik – i pišu mi da je moja žena u međuvremenu rodila. Ućutavši za trenutak i klimajući glavom, on je tihim glasom, u kome su se osećali bol, uvreda i ogorčenost, progovorio:
– Ne znam, šta da radim sa njom… Bojim se!.. Prosto mi se ne ide kući!
– A koliko si ti puta odlazio u javnu kuću?!
– Da, dešavalo se, – odgovorio je vojnik, koji se prisećao ponečeg.
– Pa, eto, vidiš, ni ti nisi mogao izdržati – reče mu Semjon. Ti misliš da je njoj bilo lako!.. Ti si muškarac i tebi je lako, a ona od jednog puta može da rodi… Seti se samo kuda si ti odlazio!.. Možda si ti više kriv pred njom, nego ona pred tobom… Zato joj oprosti… Idi kući, primi dete kao svoje i videćeš da će sve biti dobro…
Prođe nekoliko meseci i Semjon dobije od svoga druga pismo puno zahvalnosti. Opisao mu je kako su ga roditelji dočekali „tužni“. Žena je sva nekako zastiđena stajala pred kućom sa detetom na rukama. Njemu je posle razgovora sa Semjonom u kasarni odjednom postalo lako u duši. Srdačno se pozdravio sa roditeljima, radosno priđe ženi, poljubi je, uze dete na ruke pa izljubi i njega. Svi su bili radosni. Zatim su pošli da obiđu rođake i poznanike u selu, a on svugde sa detetom na rukama. Svima je bilo lepo u duši. I kasnije su živeli u slozi.
Vojnik se u pismu mnogo zahvaljivao Semjonu na dobrom savetu. I doista, ne možemo a da se ne saglasimo da je savet bio ne samo dobar, nego i mudar. Tako je starac Siluan još u svojim mladim godinama shvatio da je saznanje vlastite krivice neophodan uslov za mirne odnose među ljudima.
 
* * * * *
 
Po odsluženom vojnom roku u gardi, pre no što su se njegovi vršnjaci razišli, Semjon zajedno sa četnim pisarem pođe ocu Jovanu Kronštatskom, da isprosi molitvenu pomoć i blagoslov. Kako oca Jovana nisu zatekli u Kronštatu, rešili su da mu ostave pismo. Pisar je počeo da piše krasnopisom neko mudrijaško pismo, dok je Semjon napisao svega nekoliko reči:
„Baćuška, hoću da se zamonašim, pomolite se da me svet ne zadrži.“
Vrativši se u Petrograd, u kasarnu, već idućeg jutra, po rečima samoga starca, on oseti da oko njega bukti neki adski plamen.
Napustivši Petrograd, Semjon se vrati u svoj roditeljski dom, gde provede svega nedelju dana. Na brzinu su pripremljene stvari potrebne za manastir i neki poklon. Zatim se oprostio sa svima i otišao u Svetu Goru. No, od onoga dana kada se otac Jovan pomolio za njega, „adski plamen“ je buktao neprestano oko njega gde god bi se nalazio: u vozu, u Odesi, na brodu, pa čak i u Svetoj Gori, u hramu, svuda.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *