STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
I
DETINJSTVO I DOBA MLADOSTI
 
Detinjstvo i doba mladosti
 
Spoljašnji život blaženog starca protekao je bez naročitih događaja. Do odsluženja vojske provodio je život kao siromašan ruski seljak. Zatim, odsluživši uobičajeni vojni rok u nižim činovima, proveo je dugih 46 godina monotonog života u manastiru kao prost monah.
U manastirskoj monahologiji zabeleženo je: shimonah Siluan, svetovno ime – Semjon Ivanovič Antonov, zamljoradnik iz Tambovske gubernije, Lebedinskog okruga, Šovskog sreza i sela. Rođen 1866. godine, u Svetu Goru došao 1892. godine, postrižen u rasu 1896. godine, u shimu 1911. godine. Vršio poslušanja na Kalamarijskom metohu (na manastirskom imanju izvan Atona), u Starom Rusiku, na ekonomiji. Umro 11/24. septembra 1938. godine.
Od „rođen“ do „umro“ – sve je beznačajno, nema šta da se zabeleži. Doticati se, pak, unutrašnjeg života čoveka pred Bogom neskromno je i smelo delo. Otkrivati „duboko“ srce hrišćanina na očigled sveta, gotovo je isto što i svetogrđe. Međutim, pošto smo uvereni da sada, kad je starac napustio ovaj svet kao njegov pobedilac, više ništa ne može narušiti njegov večni pokoj u Bogu, usuđujemo se da bar ponešto iznesemo o njegovom neizmerno bogatom i uzvišenom životu, radi onih malobrojnih, koji i sami teže takvom Božanskom životu.
 
* * * * *
 
Poprište duhovne borbe svakog čoveka jeste, pre svega, njegovo vlastito srce. Onaj ko voli da ponire u svoje srce razumeće reč proroka Davida: A što je unutra i srce kod čoveka – duboko je(Ps.64,6). Istinski hrišćanski život hrišćanina struji u tim dubinama srca, skrivenim ne samo od tuđeg pogleda već i od njega samog. Onaj ko je silazio u ovu tajanstvenu ložnicu, nesumnjivo je doživeo neiskazano čuđenje nad tajnom bića. Ko je čistim umom ponirao u napregnuto zrenje svoga unutarnjeg čoveka, zna da je nemoguće u potpunosti pratiti tok života, čak ni za kratko vreme, zna da je nemoguće uloviti procese duhovnog života srca, koje u svojim dubinama dodiruje ono biće u kojem već nema nikakvih procesa. Pred nas se, međutim, u ovom žitiju postavlja baš taj zadatak: prikazati unutrašnji proces rasta jednog velikog podvižnika.
Doduše, mi sebi nećemo postaviti neispunjiv zadatak. Mi ćemo se ovde osvrnuti samo na onaj deo starčevog života koji nam je poznatiji.
 
* * * * *
 
Iz starčevog dugog života najjasnije nam je ostalo u sećanju nekoliko događaja koji najbolje svedoče o njegovom unutrašnjem životu, a koji istovremeno predstavljaju i njegovu životnu povest. Prvi takav događaj je iz doba njegovog ranog detinjstva. kada nije imao više od četiri godine. Njegov otac, kao i mnogi ruski seljaci, voleo je da ukazuje gostoprimstvo putnicima. Jednog prazničnog dana sa osobitim zadovoljstvom pozove on nekog knjigonošu u nadi da će od njega kao „knjiškog“ čoveka saznati nešto novo i interesantno, budući da ga je mučila njegova „tama“ i budući da je bio žedan znanja i prosvećenosti. Gost je poslužen čajem i zakuskom. Mali Semjon je osmatrao stranca sa radoznalošću deteta i pažljivo slušao razgovor. Knjigonoša je dokazivao Semjonovom ocu da Hristos nije Bog i da Boga uopšte nema. Dečaka su naročito porazile reči: „Gde je On, taj Bog?“ On je pomislio: „Kad odrastem, ići ću po celom svetu da tražim Boga.“ Pošto je gost otišao, mali Semjon se obrati ocu rekavši: „Ti me učiš da se molim, a ovaj kaže da nema Boga“. Na to mu otac odgovori: „Ja sam mislio da je on pametan čovek, međutim, ispade glupak. Nemoj da ga slušaš“. Naravno, ovakav odgovor nije otklonio sumnju iz detinje duše.
Od tada je prošlo mnogo vremena. Semjon je porastao, postao krupan i zdrav momak. Radio je nedaleko od svog sela na imanju kneza Trubeckog, gde je njegov stariji brat bio preduzeo da zida neku građevinu. Radilo se ortački – Semjon u svojstvu stolara. Radnici su imali jednu kuvaricu, neku seljanku. Jednom prilikom, polazeći na poklonjenje, ona poseti, između ostalog, i grob čuvenog podvižnika, zatvornika, Jovana Sezenovskog (1791-1839). Po povratku pričala je o svetom životu zatvornika, pa i o tome kako se na njegovom grobu dešavaju čudesa. Neki od prisutnih staraca potvrdili su njena kazivanja o čudesima i svi su se složili da je Jovan bio sveti čovek.
Slušajući ovaj razgovor, Semjon pomisli: „Ako je on svet, znači da je Bog s nama, i onda nema potrebe da Ga tražim“. Pri ovoj misli u njegovom mladom srcu se rasplamsao oganj ljubavi prema Bogu.
Čudnovata je pojava da se od četvrte do devetnaeste godine mogla zadržati u sećanju misao koja je prodrla u detinju dušu dok je slušao knjigonošu, misao koja ga je očevidno mučila i ostala nerešena negde u dubini, i koja je našla rešenje na jedan tako neobičan, naizgled naivan način.
 
* * * * *
 
Od tog doba Semjon je osećao da je obreo veru. Njegov um se okrenuo sećanju na Boga, te se mnogo molio plačući. Tada je u se bi osetio unutarnju promenu i stremljenje ka monaštvu. Prema rečima samog starca, na lepe i mlade kćerke kneza gledao je sa ljubavlju, ali bez požude. Gledao je na njih kao na sestre, dok je ranije njihova pojava kod njega izazivala nemir. U to vreme on je čak molio svoga oca da ga pusti u KijevoPečersku Lavru[1]. No, otac mu je kategorički odgovorio: „Najpre odsluži vojsku, pa ćeš onda biti slobodan da ideš“.
Ovakvo neobično duševno stanje potrajalo je kod njega tri meseca. Zatim je prestalo, i on je ponovo počeo da se druži sa svojim vršnjacima, da šeta s devojkama, da pije vodku, da svira na harmonici, i uopšte da živi kao i svi seoski momci.
Mlad, lep, snažan, a u to vreme i imućan, Semjon je uživao u životu. U selu su ga voleli zbog njegove dobroćudnosti i vedre prirode, a devojke su na njega gledale kao na izglednog mladoženju. I sam se bio zaneo jednom od njih. Pre no što se postavilo pitanje svadbe, u pozni večernji čas s njima se desilo ono „obično“.
Idućeg jutra ga je otac, radeći sa njim, blago upitao:
„Sine, gde si to bio sinoć? Srce me je bolelo“.
Ove blage očeve reči prodrle su u Semjonovu dušu. Sećajući se kasnije svoga oca, starac je govorio:
„Ja nisam dorastao svome ocu. On je bio potpuno nepismen, čak je i „Oče naš“ izgovarao sa greškom: „dnest“ umesto „dnes“, jer ga je naučio no sluhu u crkvi. Međutim, bio je krotak i mudar čovek“.
Porodica je bila mnogobrojna: otac, majka, petorica sinova i dve kćeri. Živeli su zajedno i u slozi. Odrasla braća radila su sa ocem. Jednom, za vreme žetve, dođe red na Semjona da pripremi ručak u polju. Bio je petak. Zaboravivši na to, on skuva svinjetinu i svi su jeli. Od toga doba prošlo je pola godine. Nastala je blaga zima i jednog prazničnog dana reče mu otac uz blagi osmeh:
„Sećaš li se, sine, kad si me u polju jednom nahranio svinjetinom a bio je petak? Jeo sam je kao strvinu“.
– A zašto mi nisi tada rekao?
– Nisam hteo da te zbunjujem.
Iznoseći slične slučajeve iz svog života u roditeljskom domu, starac je dodao:
„Eto, takvog starca bih voleo da imam: on se nikad nije naljutio, uvek je bio miran i krotak. Zamislite, pola godine je trpeo, čekajući zgodan trenutak da ispravi moju pogrešku i da me ne ožalosti“.
 
* * * * *
 
Starac Siluan je bio čovek velike fizičke snage. O tome svedoče, između ostalog, sledeće činjenice iz njegovog života.
Jednom je, još kao sasvim mlad, pre vojne službe, na Uskrs, posle obilnog mesnog obeda, kada su se njegova braća razišla po gostima, prihvatio majčinu ponudu da mu spremi kajganu. Majka je spremila punu šerpu, a on je sve to pojeo.
Tih godina on je sa svojom braćom radio na imanju kneza Trubeckog, i ponekad na praznik odlazio sa društvom u krčmu. Dešavalo se da za jedno veče popije i po tri litra votke, a da se ne opije.
Jednom, po jakom mrazu, koji je nastupio posle otopljenja, sedeo je u nekoj gostionici. Jedan od gostiju koji je tamo prenoćio, hteo je da se vrati kući. Pođe da osedla svoga konja, ali se ubrzo vrati rekavši:
Eto ti nevolje! Treba da krenem, a ne mogu. Konju se na kopite nahvatao debeli sloj leda i toliko ga boli da ne dozvoljava da mu ga skinem.
Semjon odgovori:
– Hajde, ja ću ti pomoći!
Na to uđe u konjušnicu, obgrli vrat konju i vikne: „Skidaj“! Konj je sve vreme morao stajati nepomično. Seljak skine led sa kopita, upregne konja i pođe.
Semjon je golim rukama mogao da uzme vreo kotao sa „ščijem“[2] i da ga prenese sa peći na sto za kojim su ručali radnici. Udarcem pesnice mogao je da prelomi podeblju dasku. Mogao je da diže velike terete i da sa podjednako retkom izdržljivošću podnosi žegu i hladnoću. Mogao je da jede i radi vrlo mnogo.
No, ta snaga, koja mu je kasnije služila za vršenje izuzetnih podviga, u to vreme bila je uzrok njegovog najvećeg greha, za koji se on silno kajao.
Jednom, o crkvenoj slavi sela, kada su gotovo svi stanovnici sela veselo razgovarali kod svojih kuća, Semjon je sa jednim svojim drugom išao ulicom, svirajući na harmonici. U susret su mu dolazila dva brata – seoski obućari. Stariji, čovek ogromnog rasta i snage, poznat kao seoski kavgadžija, bio je „podnapit“. Kad su se sreli, obućar počne podrugljivo da se smeši i da otima harmoniku od Semjona, no ovaj uspe da je preda svome drugu. Stavši pred obućara, Semjon mu preporuči da „ide svojim putem“. Ali ovaj se baci na Semjona, očigledno u nameri da se toga dana pokaže pred ostalim seoskim momcima i pred devojkama koje su bile na ulici i smeškajući se posmatrale ovaj prizor. Evo kako nam je to ispričao sam starac:
Najpre sam hteo da ustuknem, ali se najedanput zastideh što mi se devojke smeju i snažno ga udarih u grudi. On odleti daleko od mene i svom težinom padne na leđa nasred puta. Iz usta mu potekoše krv i pena. Svi se uplašiše, pa i ja. Pomislio sam: ubih čoveka! I zastanem. U taj čas obućarev mlađi brat dohvati jedan veliki kamen i baci ga na mene. Uspeo sam da se okrenem, i tako me kamen pogodi u leđa. Tada mu rekoh: „Hoćeš li i ti da prođeš kao tvoj brat?“ i jurnuh na njega. No, on pobeže. Obućar je ležao na putu. Ljudi su dotrčali i skupili se oko njega da mu pomognu da se digne i jedva ga odvedoše kući. Poboljevao je otprilike dva meseca. No, srećom, ostade živ. Još dugo vremena posle ovog događaja morao sam da budem na oprezi, jer su me obućareva braća i njihovi drugovi sa toljagama i noževima po noći vrebali na ćoškovima, ali me je Bog sačuvao.
 
* * * * *
 
Tako je usled burne mladosti u Semjonovoj duši počeo da se gasi prvi Božiji priziv monaškom podvigu. Ali Bog ga je , izabravši ga, ponovo prizivao. Ovaj put kroz izvesna viđenja.
Jednom, posle perioda necelomudrenog držanja, on zadrema i u polusnu vide kako mu zmija ulazi u usta. Oseti silno gađenje i probudi se. U tom trenutku čuo je reči:
„Ti si progutao zmiju u snu, pa se gadiš. 1Sako je tek meni teško da te gledam šta radiš!“
Semjon nije video nikoga. Samo je čuo glas koji je izgovarao ove reči i koji je po svojoj sladosti i lepoti bio sasvim neobičan. Krotost i sladost ovoga glasa ostavili su na Semjona potresan utisak. Po starčevom dubokom i nesumnjivom ubeđenju – to je bio glas same Bogorodice. Do kraja svoga života on je blagosiljao Majku Božiju što ga nije prezrela, već ga je udostojila Svoje posete i podigla ga posle pada. On je govorio:
„Sad tek vidim koliko Gospod i Majka Božija žale ljude. Zamislite, Majka Božija dolazi s neba da urazumi mene, grešnog mladića“.
To što se nije udostojio da vidi svetu Bogorodicu, on je pripisivao nečistoti u kojoj se toga trenutka nalazio.
Ovaj drugi priziv koji je usledio kratko vreme pred služenje vojske, bio je od odlučujućeg značaja za izbor daljeg puta. Prva posledica ovog drugog priziva bila je korenita izmena njegovog života koji je bio pošao stranputicom. Semjon je osetio duboki stid zbog svoje prošlosti i počeo silno da se kaje pred Bogom. Odluka da po završetku službe ode u manastir vratila se sa povećanom snagom. U njemu se probudilo snažno osećanje greha, i usled toga se i njegov stav prema svemu što je video u životu korenito izmenio. Ova promena dolazila je do izražaja kako u njegovim ličnim postupcima i držanju, tako i u veoma interesantnim razgovorima koje je vodio sa ljudima, od kojih mi, nažalost, možemo navesti samo one koji su se najupečatljivije urezali u naše sećanje.
 
* * * * *
 
Jednog prazničnog dana, za vreme nekog narodnog veselja, Semjon stane da posmatra nekog seljaka srednjih godina kako svira na harmonici i igra. Pozove ga ustranu i upita:
– Stjepane, kako možeš da sviraš i igraš kad si ubio čoveka?
(Bio ga je ubio u jednoj tuči u napitom stanju). Ovaj odvede Semjona malo dalje i reče mu:
– Dok sam bio u zatvoru mnogo sam se molio Bogu da mi oprosti, i Bog mi je oprostio. Zato sada mirno igram.
Tako je Semjon, koji nedavno umalo što i sam nije ubio čoveka, shvatio da je moguće izmoliti oproštaj grehova od Boga. Isto tako, shvatio je i duševni mir svoga druga kome je oprošten greh ubistva. Ovaj slučaj svedoči o svesti o grehu i o snažnom osećanju pokajanja, kao i o dubokoj pobožnoj intuciji ruskih seljaka.
Jedan drugi Semjonov drug družio se sa jednom devojkom iz susednog sela, i ova zatrudni od njega. Videći kako se momak nemarno odnosi prema čitavoj toj stvari, Semjon počne da ga ubeđuje da se oženi njome, govoreći: „Inače će biti greh“. Momak se dugo nije saglašavao da je to greh i nije hteo da se ženi. Ali, Semjon ga je ubedio i on je poslušao.
Čuvši iz usta starca za taj događaj, upitali smo ga zašto se, pak, on nije oženio devojkom koju je poznavao? Na to nam je starac odgovorio.
Osetivši želju da se zamonašim, mnogo sam se molio Bogu da podesi sve okolnosti kako bih mogao da ostvarim svoju želju bez poteškoća. I Bog je dao te se sve lepo uredilo. Otišao sam bio u vojsku, a za to vreme u naše selo je došao neki trgovac. Spazivši na igranci kako ova lepa i stasita devojka lepo peva i kako je vesela, zavoli je i oženi se njome. Živeli su srećno i imali mnogo dece.
Starac je žarko zahvaljivao Bogu što je uslišio njegove molitve, ali svoj greh nije zaboravio.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jedan od najpoznatijih manastira u Rusiji. Nalazi se u gradu Kijevu, a postoji još od 11. veka.
  2. Rusko narodno jelo (varivo od kupusa i mesa).

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *