СТАРАЦ СИЛУАН

 

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
I
ДЕТИЊСТВО И ДОБА МЛАДОСТИ
 
Детињство и доба младости
 
Спољашњи живот блаженог старца протекао је без нарочитих догађаја. До одслужења војске проводио је живот као сиромашан руски сељак. Затим, одслуживши уобичајени војни рок у нижим чиновима, провео је дугих 46 година монотоног живота у манастиру као прост монах.
У манастирској монахологији забележено је: схимонах Силуан, световно име – Семјон Иванович Антонов, замљорадник из Тамбовске губерније, Лебединског округа, Шовског среза и села. Рођен 1866. године, у Свету Гору дошао 1892. године, пострижен у расу 1896. године, у схиму 1911. године. Вршио послушања на Каламаријском метоху (на манастирском имању изван Атона), у Старом Русику, на економији. Умро 11/24. септембра 1938. године.
Од “рођен” до “умро” – све је безначајно, нема шта да се забележи. Дотицати се, пак, унутрашњег живота човека пред Богом нескромно је и смело дело. Откривати “дубоко” срце хришћанина на очиглед света, готово је исто што и светогрђе. Међутим, пошто смо уверени да сада, кад је старац напустио овај свет као његов победилац, више ништа не може нарушити његов вечни покој у Богу, усуђујемо се да бар понешто изнесемо о његовом неизмерно богатом и узвишеном животу, ради оних малобројних, који и сами теже таквом Божанском животу.
 
* * * * *
 
Поприште духовне борбе сваког човека јесте, пре свега, његово властито срце. Онај ко воли да понире у своје срце разумеће реч пророка Давида: А што је унутра и срце код човека – дубоко је(Пс.64,6). Истински хришћански живот хришћанина струји у тим дубинама срца, скривеним не само од туђег погледа већ и од њега самог. Онај ко је силазио у ову тајанствену ложницу, несумњиво је доживео неисказано чуђење над тајном бића. Ко је чистим умом понирао у напрегнуто зрење свога унутарњег човека, зна да је немогуће у потпуности пратити ток живота, чак ни за кратко време, зна да је немогуће уловити процесе духовног живота срца, које у својим дубинама додирује оно биће у којем већ нема никаквих процеса. Пред нас се, међутим, у овом житију поставља баш тај задатак: приказати унутрашњи процес раста једног великог подвижника.
Додуше, ми себи нећемо поставити неиспуњив задатак. Ми ћемо се овде осврнути само на онај део старчевог живота који нам је познатији.
 
* * * * *
 
Из старчевог дугог живота најјасније нам је остало у сећању неколико догађаја који најбоље сведоче о његовом унутрашњем животу, а који истовремено представљају и његову животну повест. Први такав догађај је из доба његовог раног детињства. када није имао више од четири године. Његов отац, као и многи руски сељаци, волео је да указује гостопримство путницима. Једног празничног дана са особитим задовољством позове он неког књигоношу у нади да ће од њега као “књишког” човека сазнати нешто ново и интересантно, будући да га је мучила његова “тама” и будући да је био жедан знања и просвећености. Гост је послужен чајем и закуском. Мали Семјон је осматрао странца са радозналошћу детета и пажљиво слушао разговор. Књигоноша је доказивао Семјоновом оцу да Христос није Бог и да Бога уопште нема. Дечака су нарочито поразиле речи: “Где је Он, тај Бог?” Он је помислио: “Кад одрастем, ићи ћу по целом свету да тражим Бога.” Пошто је гост отишао, мали Семјон се обрати оцу рекавши: “Ти ме учиш да се молим, а овај каже да нема Бога”. На то му отац одговори: “Ја сам мислио да је он паметан човек, међутим, испаде глупак. Немој да га слушаш”. Наравно, овакав одговор није отклонио сумњу из детиње душе.
Од тада је прошло много времена. Семјон је порастао, постао крупан и здрав момак. Радио је недалеко од свог села на имању кнеза Трубецког, где је његов старији брат био предузео да зида неку грађевину. Радило се ортачки – Семјон у својству столара. Радници су имали једну куварицу, неку сељанку. Једном приликом, полазећи на поклоњење, она посети, између осталог, и гроб чувеног подвижника, затворника, Јована Сезеновског (1791-1839). По повратку причала је о светом животу затворника, па и о томе како се на његовом гробу дешавају чудеса. Неки од присутних стараца потврдили су њена казивања о чудесима и сви су се сложили да је Јован био свети човек.
Слушајући овај разговор, Семјон помисли: “Ако је он свет, значи да је Бог с нама, и онда нема потребе да Га тражим”. При овој мисли у његовом младом срцу се распламсао огањ љубави према Богу.
Чудновата је појава да се од четврте до деветнаесте године могла задржати у сећању мисао која је продрла у детињу душу док је слушао књигоношу, мисао која га је очевидно мучила и остала нерешена негде у дубини, и која је нашла решење на један тако необичан, наизглед наиван начин.
 
* * * * *
 
Од тог доба Семјон је осећао да је обрео веру. Његов ум се окренуо сећању на Бога, те се много молио плачући. Тада је у се би осетио унутарњу промену и стремљење ка монаштву. Према речима самог старца, на лепе и младе кћерке кнеза гледао је са љубављу, али без пожуде. Гледао је на њих као на сестре, док је раније њихова појава код њега изазивала немир. У то време он је чак молио свога оца да га пусти у КијевоПечерску Лавру[1]. Но, отац му је категорички одговорио: “Најпре одслужи војску, па ћеш онда бити слободан да идеш”.
Овакво необично душевно стање потрајало је код њега три месеца. Затим је престало, и он је поново почео да се дружи са својим вршњацима, да шета с девојкама, да пије водку, да свира на хармоници, и уопште да живи као и сви сеоски момци.
Млад, леп, снажан, а у то време и имућан, Семјон је уживао у животу. У селу су га волели због његове доброћудности и ведре природе, а девојке су на њега гледале као на изгледног младожењу. И сам се био занео једном од њих. Пре но што се поставило питање свадбе, у позни вечерњи час с њима се десило оно “обично”.
Идућег јутра га је отац, радећи са њим, благо упитао:
“Сине, где си то био синоћ? Срце ме је болело”.
Ове благе очеве речи продрле су у Семјонову душу. Сећајући се касније свога оца, старац је говорио:
“Ја нисам дорастао своме оцу. Он је био потпуно неписмен, чак је и “Оче наш” изговарао са грешком: “днест” уместо “днес”, јер га је научио no слуху у цркви. Међутим, био је кротак и мудар човек”.
Породица је била многобројна: отац, мајка, петорица синова и две кћери. Живели су заједно и у слози. Одрасла браћа радила су са оцем. Једном, за време жетве, дође ред на Семјона да припреми ручак у пољу. Био је петак. Заборавивши на то, он скува свињетину и сви су јели. Од тога доба прошло је пола године. Настала је блага зима и једног празничног дана рече му отац уз благи осмех:
“Сећаш ли се, сине, кад си ме у пољу једном нахранио свињетином а био је петак? Јео сам је као стрвину”.
– А зашто ми ниси тада рекао?
– Нисам хтео да те збуњујем.
Износећи сличне случајеве из свог живота у родитељском дому, старац је додао:
“Ето, таквог старца бих волео да имам: он се никад није наљутио, увек је био миран и кротак. Замислите, пола године је трпео, чекајући згодан тренутак да исправи моју погрешку и да ме не ожалости”.
 
* * * * *
 
Старац Силуан је био човек велике физичке снаге. О томе сведоче, између осталог, следеће чињенице из његовог живота.
Једном је, још као сасвим млад, пре војне службе, на Ускрс, после обилног месног обеда, када су се његова браћа разишла по гостима, прихватио мајчину понуду да му спреми кајгану. Мајка је спремила пуну шерпу, а он је све то појео.
Тих година он је са својом браћом радио на имању кнеза Трубецког, и понекад на празник одлазио са друштвом у крчму. Дешавало се да за једно вече попије и по три литра вотке, а да се не опије.
Једном, по јаком мразу, који је наступио после отопљења, седео је у некој гостионици. Један од гостију који је тамо преноћио, хтео је да се врати кући. Пође да оседла свога коња, али се убрзо врати рекавши:
Ето ти невоље! Треба да кренем, а не могу. Коњу се на копите нахватао дебели слој леда и толико га боли да не дозвољава да му га скинем.
Семјон одговори:
– Хајде, ја ћу ти помоћи!
На то уђе у коњушницу, обгрли врат коњу и викне: “Скидај”! Коњ је све време морао стајати непомично. Сељак скине лед са копита, упрегне коња и пође.
Семјон је голим рукама могао да узме врео котао са “шчијем”[2] и да га пренесе са пећи на сто за којим су ручали радници. Ударцем песнице могао је да преломи подебљу даску. Могао је да диже велике терете и да са подједнако ретком издржљивошћу подноси жегу и хладноћу. Могао је да једе и ради врло много.
Но, та снага, која му је касније служила за вршење изузетних подвига, у то време била је узрок његовог највећег греха, за који се он силно кајао.
Једном, о црквеној слави села, када су готово сви становници села весело разговарали код својих кућа, Семјон је са једним својим другом ишао улицом, свирајући на хармоници. У сусрет су му долазила два брата – сеоски обућари. Старији, човек огромног раста и снаге, познат као сеоски кавгаџија, био је “поднапит”. Кад су се срели, обућар почне подругљиво да се смеши и да отима хармонику од Семјона, но овај успе да је преда своме другу. Ставши пред обућара, Семјон му препоручи да “иде својим путем”. Али овај се баци на Семјона, очигледно у намери да се тога дана покаже пред осталим сеоским момцима и пред девојкама које су биле на улици и смешкајући се посматрале овај призор. Ево како нам је то испричао сам старац:
Најпре сам хтео да устукнем, али се наједанпут застидех што ми се девојке смеју и снажно га ударих у груди. Он одлети далеко од мене и свом тежином падне на леђа насред пута. Из уста му потекоше крв и пена. Сви се уплашише, па и ја. Помислио сам: убих човека! И застанем. У тај час обућарев млађи брат дохвати један велики камен и баци га на мене. Успео сам да се окренем, и тако ме камен погоди у леђа. Тада му рекох: “Хоћеш ли и ти да прођеш као твој брат?” и јурнух на њега. Но, он побеже. Обућар је лежао на путу. Људи су дотрчали и скупили се око њега да му помогну да се дигне и једва га одведоше кући. Побољевао је отприлике два месеца. Но, срећом, остаде жив. Још дуго времена после овог догађаја морао сам да будем на опрези, јер су ме обућарева браћа и њихови другови са тољагама и ножевима по ноћи вребали на ћошковима, али ме је Бог сачувао.
 
* * * * *
 
Тако је услед бурне младости у Семјоновој души почео да се гаси први Божији призив монашком подвигу. Али Бог га је , изабравши га, поново призивао. Овај пут кроз извесна виђења.
Једном, после периода нецеломудреног држања, он задрема и у полусну виде како му змија улази у уста. Осети силно гађење и пробуди се. У том тренутку чуо је речи:
“Ти си прогутао змију у сну, па се гадиш. 1Сако је тек мени тешко да те гледам шта радиш!”
Семјон није видео никога. Само је чуо глас који је изговарао ове речи и који је по својој сладости и лепоти био сасвим необичан. Кротост и сладост овога гласа оставили су на Семјона потресан утисак. По старчевом дубоком и несумњивом убеђењу – то је био глас саме Богородице. До краја свога живота он је благосиљао Мајку Божију што га није презрела, већ га је удостојила Своје посете и подигла га после пада. Он је говорио:
“Сад тек видим колико Господ и Мајка Божија жале људе. Замислите, Мајка Божија долази с неба да уразуми мене, грешног младића”.
То што се није удостојио да види свету Богородицу, он је приписивао нечистоти у којој се тога тренутка налазио.
Овај други призив који је уследио кратко време пред служење војске, био је од одлучујућег значаја за избор даљег пута. Прва последица овог другог призива била је коренита измена његовог живота који је био пошао странпутицом. Семјон је осетио дубоки стид због своје прошлости и почео силно да се каје пред Богом. Одлука да по завршетку службе оде у манастир вратила се са повећаном снагом. У њему се пробудило снажно осећање греха, и услед тога се и његов став према свему што је видео у животу коренито изменио. Ова промена долазила је до изражаја како у његовим личним поступцима и држању, тако и у веома интересантним разговорима које је водио са људима, од којих ми, нажалост, можемо навести само оне који су се најупечатљивије урезали у наше сећање.
 
* * * * *
 
Једног празничног дана, за време неког народног весеља, Семјон стане да посматра неког сељака средњих година како свира на хармоници и игра. Позове га устрану и упита:
– Стјепане, како можеш да свираш и играш кад си убио човека?
(Био га је убио у једној тучи у напитом стању). Овај одведе Семјона мало даље и рече му:
– Док сам био у затвору много сам се молио Богу да ми опрости, и Бог ми је опростио. Зато сада мирно играм.
Тако је Семјон, који недавно умало што и сам није убио човека, схватио да је могуће измолити опроштај грехова од Бога. Исто тако, схватио је и душевни мир свога друга коме је опроштен грех убиства. Овај случај сведочи о свести о греху и о снажном осећању покајања, као и о дубокој побожној интуцији руских сељака.
Један други Семјонов друг дружио се са једном девојком из суседног села, и ова затрудни од њега. Видећи како се момак немарно односи према читавој тој ствари, Семјон почне да га убеђује да се ожени њоме, говорећи: “Иначе ће бити грех”. Момак се дуго није саглашавао да је то грех и није хтео да се жени. Али, Семјон га је убедио и он је послушао.
Чувши из уста старца за тај догађај, упитали смо га зашто се, пак, он није оженио девојком коју је познавао? На то нам је старац одговорио.
Осетивши жељу да се замонашим, много сам се молио Богу да подеси све околности како бих могао да остварим своју жељу без потешкоћа. И Бог је дао те се све лепо уредило. Отишао сам био у војску, а за то време у наше село је дошао неки трговац. Спазивши на игранци како ова лепа и стасита девојка лепо пева и како је весела, заволи је и ожени се њоме. Живели су срећно и имали много деце.
Старац је жарко захваљивао Богу што је услишио његове молитве, али свој грех није заборавио.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Један од најпознатијих манастира у Русији. Налази се у граду Кијеву, а постоји још од 11. века.
  2. Руско народно јело (вариво од купуса и меса).

One Comment

  1. Преподобни Силуане моли Бога за нас!