STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
PREDGOVOR PISCA
 
Otkrivenje o Bogu veli: Bog je ljubav, Bog je svetlost i tame u njemu nema nikakve (1.Jn. 4,8;1,5).
Kako je nama ljudima teško da se složimo sa time! Teško, jer i naš lični život i život sveta koji nas okružuje kao da svedoči suprotno.
Uistinu, gde je ta svetlost ljubavi Očeve, ako svi mi, na kraju života, zajedno sa Jovom sa gorčinom u srcu uviđamo: Dani moji prođoše, misli moje pokidaše se… Grob će mi biti kuća… Gde je sada nadanje moje? i to što je od mladosti tajno, ali silno želelo srce moje ko će videti? (Jov. 17,11-15).
Sam Gospod Hristos svedoči da Bog brižljivo promišlja o čitavoj tvorevini, da ni najmanja ptica nije zaboravljena pred Njim, da se čak i o ukrašavanju trave brine, pri čemu je Njegovo staranje o čoveku nesravnjivo veće, toliko, da nam je i kosa na glavi sva izbrojana (Mt.10,30).
No, gde je taj promisao koji se brine čak i o poslednjim sitnicama? Svi mi teško patimo gledajući kako zlo besni u svetu. Često milioni života koji su se tek začeli, bivaju nemilosrdno istrgnuti.
Pa zašto nam je onda dat taj ni malo lep život?
I tako, duša željno ište susret sa Bogom da bi Mu rekla: „Zašto si mi dao život? Presit sam stradanja. Mrak je oko mene. Zašto se sakrivaš od mene?… Ja znam da si Ti dobar, ali zašto si onda tako ravnodušan prema mojim stradanjima?
Zašto si tako… surov i neosetljiv prema meni?
Ne mogu Te pojmiti!“
Živeo je na zemlji čovek silnog duha po imenu Simeon. On se dugo molio nezadrživo plačući: „Pomiluj me!“, ali ga Bog nije slušao.
Prošlo je mnogo meseci kako se on tako molio i njegove duševne snage su se istrošile. On je došao do očajanja i uskliknuo: „Ti si neumoljiv!“ I kada se sa tim rečima u njegovoj od očajanja iznemogloj duši nešto raspuklo, on je odjednom za trenutak ugledao živog Hrista. Oganj je ispunio njegovo srce i sve telo tolikom silinom da bi umro da je viđenje još koji trenutak potrajalo. Posle toga više nikad nije mogao da zaboravi neizrecivo krotki, prepun ljubavi, radosni i neshvatljivim mirom ispunjen lik Hristov, kroz mnoge godine svoga života neprestano svedočeći da je Bog ljubav, ljubav beskrajna i neshvatljiva.
O njemu, svedoku Božanstvene ljubavi, treba da govorimo.
Od vremena Jovana Bogoslova za proteklih devetnaest vekova prošle su čitave grupe ovakvih svedoka, no ovaj poslednji nam je osobito dragocen, jer je bio naš savremenik. Česta pojava među hrišćanima jeste želja (i to potpuno prirodna) za vidljivim znamenjima naše vere, jer bez njih mnogi malaksavaju u svom nadanju, i propovedi o čudima iz davno minulih stoleća postaju za njih bajke. Eto zašto je važno da se među nama ponovo javljaju ovakvi svedoci. Eto zbog čega je nama toliko značajan ovaj nov svedok, u čijoj se ličnosti mogla videti ta dragocena projava naše vere. Znamo da će i njemu poverovati samo malobrojni, kao što su i u svedočanstvo ranijih otaca samo malobrojni verovali. Ali, to nije zato što je njihovo svedočansvo lažno, već stoga što vera zahteva podvig.
Rekosmo da su za ovih devetnaest vekova hrišćanske istorije prošle čitave grupe svedoka Hristove ljubavi. Pa ipak je u tom beskrajnom okeanu čovečanstva njih tako malo. Oni su tako retki.
Retki su takvi svedoci, jer nema podviga težeg i bolnijeg od podviga i borbe za ljubav, jer nema strašnijeg svedočenja, od svedočenja ljubavi, te nema izazovnije propovedi od propovedanja ljubavi.
Pogledajte na život Hristov. On je došao u svet da bi ljudima blagovestio večni, Božanski život, i to jednostavnim ljudskim rečima, kroz Svoje dve zapovesti o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima. Iz jevanđelskih, pak, kazivanja vidimo kakvim je sve iskušenjima bio podvrgnut od đavola, koji je sve činio samo da Ga navede da bilo čime naruši zapovesti o ljubavi i tako Mu oduzme „pravo“ da ih da ljudima. Pogledajte šta je bilo u pustinji (Mt.4; Lk.4). Po odgovorima Hristovim vidimo da se tamo vodila borba za prvu zapovest, tj. za ljubav prema Bogu. Pobednika u toj borbi – Hrista, koji je izišao na propoved, đavo je okružio atmosferom nepomirljivog i ubistvenog neprijateljstva, goneći Ga na svim putevima, ali ni tu nije postigao svoj cilj. I pri poslednjim udarima nanetim Hristu izdajstvo učenika apostola, opšte odstupanje i besni povici svetine koju je On tolikim dobrima obasipao: Raspni ga, raspni!, opet je pobedila Hristova ljubav, o čemu je On Sam jasno posvedočio: Ne bojte se, ja sam pobedio svet, i još: Dolazi knez ovoga svega i u meni nema ništa.
I tako, đavo nije uspeo da Mu otme pravo da svetu da novu zapovest. Gospod je pobedio, i Njegova pobeda ostaje večno i nikada niko i ništa neće umanjiti tu pobedu.
 
* * * * *
 
Isus Hristos je beskrajno zavoleo svet. Starcu Siluanu je bilo dato da doživi tu ljubav. Kao odgovor na taj dar on je zavoleo Hrista i mnogo godina proveo u velikom podvigu da mu niko i ništa ne bi oduzeli dar ljubavi i da bi na kraju života mogao slično apostolu Pavlu da kaže: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač? Kao što je napisano: Radi tebe nas ubijaju vazdan, smatraju nas ovcama za klanje. Ali u svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo. Jer sam uveren da nas ni smrt, ni život, ni angeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, piti ikakva druga tvar neće moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem (Rim. 8,3 5 – 3 9).
Ako se zadržimo na rečima svetog apostola Pavla razumećemo da je tako mogao da govori samo zato što je prošao kroz sva ta iskušenja. I svako ko ide za Hristom, kao što je pokazalo vekovno iskustvo, prolazi kroz mnoga iskušenja. Prošao je kroz njih i otac Siluan.
 
* * * * *
 
Blaženi starac, shimonah Siluan 46 godina se podvizavao na Atonskoj Gori u ruskom manastiru svetog velikomučenika Pantelejmona. Dogodilo se da smo i mi u tom manastiru proživeli 14 godina. Poslednjih godina života starca Siluana, negde od 1931. pa sve do dana njegove smrti 11/24. septembra 1938. godine, bili smo mu sasvim bliski. Kako se to dogodilo, neću objašnjavati. Ako baš hoćete, nazovimo tu okolnost – nerazumljivom. Za naše blisko poznanstvo znala je nekolicina njegovih poštovalaca i njihove uporne molbe prinudile su nas da napišemo njegovo žitije. Taj zadatak nije bio nimalo lak za nas koji ne raspolažemo ni talentom, niti iskustvom u pisanju. Pa ipak smo pristali, jer smo iskreno i duboko uvereni da nam je dužnost da ispričamo ljudima o tom zaista velikom čoveku.
Ova knjiga je po svojoj sadržini namenjena uskom krugu ljudi čiji je interes usredsređen na hrišćansko podvižništvo, i stoga je naš glavni zadatak, ne književno delo, već što je moguće tačniji „duhovni portret“ starca.
Sva naša pažnja prilikom opštenja sa njim bila je progutana njegovim duhovnim likom, sa jedinim ciljem sopstvene duhovne koristi. Nikada nismo pomišljali da pišemo njegovu biografiju, te je mnogo šta, što obično treba da zanima biografa, nama ostalo nepoznato. Mnoge stvari ćemo prećutati, jer se odnose na ljude koji su još u životu. Ovde iznosimo samo manji deo događaja iz života starca koje nam je sam pričao povodom raznih slučajeva za vreme naših čestih razgovora, ili koje smo čuli od drugih podvižnika sa Svete Gore, starčevih drugova. Verujemo da oskudnost podataka o njegovom spoljašnjem životu neće predstavljati suštinski nedostatak našeg truda. Bili bismo potpuno zadovoljni kada bi nam se dalo da makar delimično ispunimo onaj najvažniji deo našeg zadatka – da ocrtamo duhovni lik starca za one koji nisu imali sreće da lično opšte sa njim. Onoliko koliko umemo da sudimo i koliko smo dolazili u dodir sa ljudima, smatramo da je on bio jedini bestrasan čovek koga nam je bilo dato da sretnemo na svom životnom putu. Sada kada više nije među nama, on nam se pokazuje kao izuzetan velikan duha.
Dok je živeo na zemlji, Gospod je Svojim smirenim javljanjem u telu sakrio od ljudskih očiju Svoju pravu Božansku veličinu. Tek po vaznesenju Gospodnjem i po silasku Duha Svetog, otkrilo se duhovnim očima učenika i apostola Božanstvo Hristovo. Nešto slično je bilo i sa našim odnosom prema starcu Siluanu. Za života bio je tako jednostavan i pristupačan, da i pored sveg dubokog poštovanja koje smo imali prema njemu, pored saznanja o njegovoj visokoj svetosti, ipak nismo mogli u potpunosti da osetimo njegovu veličinu. Tek sada, kada za čitav niz godina nismo na svom putu sreli nikog sličnog, sa zakašnjenjem počinjemo da uviđamo istinsku veličinu onoga, koga nam je po nepostižnom promislu Božijem bilo dato da tako dobro poznajemo.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *