STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
NEKOLIKO REČI VLADIKE NIKOLAJA VELIMIROVIĆA O KNJIZI JEROMONAHA SOFRONIJA I O STARCU SILUANU, SA KOJIM JE VIŠE PUTA LIČNO RAZGOVARAO
 
Kada neko poseti Svetu Goru i vidi smerne kaluđere, može pomisliti da oni žive dosadnim i besciljnim životom. To tako izgleda gledano spolja, jer malo ko može da pronikne i shvati kakva se neprestana i strahovita borba vodi u njihovim dušama. Ta borba je gotovo natprirodna, nevidljiva, i to ne samo borba protiv demonskih sila, gospodara mraka, nego isto tako bar za početnike – i protiv krvi i mesa, tj. protiv telesnih žudnji i strasti. Ovo je sažeti sadržaj prve knjige.
U svojoj knjizi otac Siluan opisuje kako ga je ta borba bila dovela do očajanja i skoro do samoubistva. Presveta Bogorodica mu se javila u momentu njegove najteže borbe sa strastima i očistila ga od nečistih telesnih žudnji i pomisli. Hristos mu se javio i dao mu snagu da nadvlada zemaljske misli i zle duhove. I tako, posle četvrt veka teške i uporne borbe, stigao je do pobede. Bogotražitelj je postao bogopoznavalac, a učenik, učitelj.
Starac Siluan je bio i moj učitelj. Jednom sam ga pitao: „Oče Siluane, da li vas ovo mnoštvo sveta uznemirava u vašem razmišljanju i vašim molitvama? Zar ne bi bilo bolje za vas da odete u isposnicu u Karulju i da tamo živite u miru kao otac Teodosije, Artemije, Dorotej, Kalinik, ili da živite u nekoj usamljenoj pećini, kao otac Gorgonije?“
„Ja živim u pećini“, – odgovorio je otac Siluan. „Moje telo je pećina mojoj duši, a moja duša je pećina Svetom Duhu. I ja volim i služim Božijem narodu bez izlaska iz moje pećine.“
I pored njegove spremnosti da svakome služi, i njegove čudesne skromnosti i uslužne ljubaznosti, o Božanskim stvarima je govorio sa dostojanstvom i snagom. O Bogu je govorio sa čarobnim oduševljenjem, prisnošću i bliskošću, onako kako bi govorio o prijatelju. „Ja znam Boga. On je ljubazan, blag, uslužan“, rekao bi starac Siluan. Jedan monah – otac Teofan sa strahom je to slušao i pomišljao da je Siluan izgubio strah Božiji. Kasnije, kada je čitao Siluanove spise, Teofan je izmenio svoje mišljenje i rekao: „Otac Siluan je izrastao i stao u red crkvenih otaca.“
Ja mislim, da bi tekstove oca Siluana trebalo staviti u udžbenike psihologije, ako ni za šta drugo a ono kao potvrdu o jednom duhovnom borcu XX veka, i kao potvrdu istinitosti svega što su proslavljeni crkveni oci učili i pisali. Postoji nešto novo i u poukama i u životu oca Siluana. Na primer, Hristovo upozorenje koje je on čuo: „Drži svoj um u adu i ne očajavaj“, predstavlja jedan savet i opomenu protiv oholosti.
Ja lično nikad ranije nisam čuo te reči. Velika je i druga izreka: „Ljubav je iznad razumevanja“. To je bilo svakodpevno i osnovno Siluanovo učenje. Njegova ljubav sa suznim molitvama praštala je greh grešnima, popravljala zlotvore, ohrabrivala klonule, lečila bolesne i stišavala oluje. Svedočanstva u prilog svemu ovome mogu se naći u toj knjizi.
To je knjiga koja je neophodna našoj generaciji. Ovde je knjiga o jednom običnom čoveku sa verodostojnim duhovnim iskustvom, topla i vrlo upečatljiva.
(Iz 13. knjige sabranih dela vladike Nikolaja, str. 560.)
 
* * * * *
 
„Gospod nas neiskazano ljubi“, govorio je svakome otac Siluan. „O, kako nas On ljubi!“ Pri tim rečima uvek bi mu se oči ispunile suzama. A oči su mu bile crvene od plača. On je najviše govorio o ljubavi Božijoj prema ljudima. Ako se neko žalio na neku patnju ili neko iskušenje, otac Siluan ga je tešio i hrabrio ljubavlju Božijom. „Zna Gospod da ti stradaš, no Njegova ljubav sija nad tobom kao sunce nad svetom. Ne boj se, to je za tvoje dobro“. On nije bio strog prema tuđim gresima, ma kako veliki bili. „Kad bismo prestali da osuđujemo Boga, prestali bismo da osuđujemo i Njegova stvorenja, iaročito ljude“, govorio je Siluan sa suznim očima. „Ali mi Njega osuđujemo za sve teškoće u životu, pa zato osuđujemo i Njegova stvorenja. Mi osuđujemo Boga zbog toga što ne osećamo ljubav Božiju. To sam i ja činio. Jednom sam pošao iz manastira za Dafni. Zbio sam s puta i zalutao među žbunje šimširovo. Mrak pokrio zemlju. Ja se naljutim. Upravo – na Boga se naljutim. Viknem: „Gospode, zar Ti ne mariš što ja lutam i propadam. Spasi me!“ U tom čuh glas: „Idi sve desno!“ U meni zatreperi sva duša. Nigde živa čoveka. Ja sam pošao desno i sve desno dok ne stigoh u Dafni. Tu sam noć svu proplakao. Osetio sam prisustvo živog Boga, i osetio sam Njegovu ljubav, ja nedostojni. Od tada nisam dao nikakvoj nevolji da stane između mene i ljubavi Božije.“ Još nam je pričao Siluan o nekom školovanom mladiću koji je bio došao u Svetu Goru „da traži Boga“. On nije rekao igumanu da ne veruje u Boga nego samo da želi da nekoliko meseci ostane u manastiru radi odmora i duhovne pouke. Iguman ga predao nekom duhovniku na brigu. No, mladić odmah ispovedi duhovniku da ne veruje u Boga i da je došao u Svetu Goru da traži Boga. Duhovnik se naljuti i uplaši, pa počne vikati na mladića, kako je to strašno neverovati u Boga Stvoritelja i kako bezbožnicima nije mesto u manastirima. Mladić se spremi da napusti manastir. Sretne ga otac Siluan i počne s njim razgovor. Pošto je od mladića čuo šta ga muči i šta ga je doteralo u Svetu Goru, otac Siluan mu blago odgovori: „Pa to nije ništa strašno. To biva obično sa mladim ljudima. To je bilo i sa mnom. Kad sam bio mlad čovek, ja sam se kolebao, sumnjao, no ljubav Božija osvetlila je um moj i omekšala srce. Bog tebe zna i vidi i ljubi te neizmerno. To ćeš ti vremenom osetiti. Tako je bilo i sa mnom“. Od ovih reči mladić se počeo snažiti u veri Božijoj. I ostao je u manastiru. Neki monah se, opet, požalio ocu Siluanu kako oseća da se ne može spasti u Svetoj Gori, pa se rešio da je napusti i ide u svet. Na to otac Siluan zaplače, pa mu kaže: „I meni je ta misao ponekad dolazila. Ali sam se molio Bogu za savet. Udvostručavao sam molitve. I ljubav Božija davala mi je ovakve misli: Zar toliki sveti l3udi ugodiše Bogu i spasoše svoje i tuđe duše u Svetoj Gori, a ti ne možeš?“ Drugi se, opet, žalio da ga iguman u manastiru ne voli. „A ti voli njega“, odgovorio mu otac Siluan. „Ti se usrdno moli za svoga igumana svaki dan i govori: „Ja volim svog igumana, ja volim svog igumana“. Kad se ljubav u tebi razgori prema igumanu, i iguman će tebe početi da voli.“
On je radio težak posao u manastiru. Bio je magacioner i rukovao je sanducima. Rekoh mu jednom, kako se ruski monasi mnogo uzbuđuju zbog boljševičke tiranije nad Crkvom Božijom u Rusiji. Na to će on: „I ja sam se u početku uzbuđivao zbog toga, i posle mnogih molitava došle su mi ovakve misli: „Gospod sve neizrecivo ljubi. On zna ciljeve svega i rokove svemu. Radi nekog budućeg dobra On je popustio ovo stradanje na ruski narod. Ja to ne mogu shvatiti i prekratiti. Ostaje mi samo molitva i ljubav“. Tako ja i govorim uzbuđenoj bratiji: „Vi možete pomoći Rusiji samo molitvom i ljubavlju. Ljutnja i vika na bezbožnike ne popravlja stvar““.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *