STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
XIV
O MONASIMA
 
Neki govore da bi monasi trebalo da služe svetu, kako ne bi nezasluženo jeli narodni hleb. Međutim, treba znati u čemu je služba monaha i kako on treba da služi svetu.
Monah je molitvenik za sve ljude. On plače za celim svetom. Ovo je njegovo glavno služenje.
A ko ga goni da plače za celim svetom?
Podstiče ga Gospod Isus Hristos, Sin Božiji, koji daje monahu ljubav Svetog Duha, od koje srce kaluđera postaje osetljivo prema ljudima i tužno pri pomisli da se neće svi spasti. I Gospod je toliko sažaljevao ljude da se predao na krsnu smrt radi njihovog spasenja. I Majka Božija je nosila u srcu tu istu žalost za ljude. I ona je, slično svome ljubljenom Sinu, svakome želela spasenje.
Tog istog Duha Svetog Gospod je dao apostolima, svetim ocima i pastirima Crkve. U tome se sastoji naše služenje svetu. Zato ni pastiri Crkve, ni monasi nisu dužni da se bave svetskim poslovima, nego treba da podražavaju Majku Božiju koja se u jerusalimskom hramu, u „svetinji nad svetinjama“, dan i noć učila zakonu Gospodnjem i prebivala u molitvi za sve ljude.
Nije zadatak monaha da trudom svojih ruku služi svetu. To je delo mirjana. Svetovnjak se moli povremeno, a monah – stalno. Blagodareći monasima sa zemlje ne prestaju da se uzdižu molitve Gospodu. U tome je dobrobit koju svetu donose monasi, jer svet opstaje zbog molitve. Kada oslabi molitva svet će propasti.
Šta može monah da učini svojim rukama? Zaradiće za dan nešto novaca. Šta je to pred Bogom? Sa druge strane, jedna misao ugodna Bogu, tvori čudesa. Ovo vidimo iz Svetog Pisma.
Prorok Mojsej se misleno molio, a Gospod ga je upitao: „Mojseje, zašto vapiješ k Meni?“ (Ish.14,15). Na njegovu molitvu Bog je izbavio izrailjski narod. Sveti Antonije Veliki je svetu pomogao svojim molitvama, a ne rukama. Prepodobni Sergije je postom i molitvom pomagao ruskom narodu da se oslobodi od tatarskog ropstva. Prepodobni Serafim se u mislima pomolio pa je Duh Sveti je sišao na Motovilova. U tome se sastoji služenje monaha.
Ali ako je monah lenj i ne postigne da dušom neprestano sagledava Gospoda, onda treba da služi posetiocima i svojim trudom pomaže mirjanima. I to je ugodno Bogu, ali znaj da je to daleko od monaštva.
 
* * * * *
 
Monah je dužan da se bori sa strastima i da ih uz pomoć Božiju pobeđuje. Monah je čovek koji se čas raduje u Bogu i živi kao u raju, a čas plače za ljudima, jer želi da se svi spasu.
Tako je Duh Sveti naučio monaha da voli Boga i svet.
Možda ćeš reći da danas nema monaha koji se mole za ceo svet, a ja ti kažem: Kada na zemlji više ne bude bilo molitvenika, svet će propasti i zadesiće ga velike nevolje. One se već i sada događaju.
Svet opstaje molitvama svetitelja. I monah je pozvan da se moli za ceo svet. U tome je njegovo služenje te ga ne treba obremenjivati svetskim brigama. Monah treba da živi u neprestanom uzdržavanju. Ako se, pak, bavi zemaljskim poslovima prinuđen je da više jede. U tome je, međutim, opšta šteta. Jer, ako monah jede preko mere, neće moći da se valjano moli, pošto blagodat voli da živi u suhom telu.
 
* * * * *
 
Svet misli da su kaluđeri besposličari. Međutim, oni pogrešno misle. Oni ne znaju da je monah molitvenik za ceo svet. Oni ne vide njegove molitve i ne znaju kako ih Bog milostivo prima. Monasi vode tešku borbu sa strastima i zbog te borbe će biti veliki pred Bogom.
Ja sam nedostojan da se nazovem monahom. Više od 40 godina sam proživeo u manastiru, pa ipak sebe ubrajam u početnike. Pa ipak, ja znam monahe koji su bliski Bogu i Majci Božijoj. Gospod nam je vrlo blizak. On nam je bliži nego vazduh koji udišemo. Vazduh prolazi kroz naše telo i dolazi do srca, a Gospod živi u samom srcu čovekovom: useliću se u njih i živeću u njima… i biću vam otac i vi ćete biti moji sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj (2. Kor. 6,16 18).
Bog je sa nama i u nama – u tome je naša radost.
Da li to svi znaju? Na žalost, ne. To znaju samo oni koji su se smirili pred Bogom, odrekavši se svoje volje, jer se Bog gordima protivi i živi samo u smirenim srcima. Gospod se raduje kada se sećamo Njegovog milosrđa i kada Mu se upodobljavamo svojim smirenjem.
 
* * * * *
 
Kao što je kod Luke i Kleope srce plamtelo dok su išli s Gospodom, tako i sada kod mnogih monaha srce plamti ljubavlju prema Gospodu, a duša im se u ljubavi i smirenju priljubljuje uz Njega, Jedinog Boga. Ali duša monaha koji je vezan za novac ili ma šta drugo zemaljsko, ne može da voli Boga koliko bi trebalo. Njegov um je podeljen između Boga i stvari, a, po rečima Gospodnjim, mi ne možemo dva gospodara služiti. Um mirjana zanet je zemljom. Stoga oni ne mogu voleti Boga koliko monasi.
Ako monah i pomišlja na zemaljske stvari koliko je to potrebno za život tela, njegov duh ipak gori ljubavlju prema Bogu. On može rukama i raditi, ali umom prebiva u Bogu. Tako su i sveti apostoli propovedali ljudima, dok im je duša sva bila u Bogu, jer je Duh Božiji živeo u njima i upravljao njihovim umom i srcem. Tako je i sa monahom. Iako telom sedi u maloj i bednoj keliji, on duhom sagledava veličinu Božiju. On uvek čuva svoju savest čistom da ne bi čime ožalostio bližnje ili Duha Svetog rđavom pomisli. On smirava svoju dušu i smirenjem odgoni zle duhove od sebe, kao i od ljudi koji traže da se moli za njih.
 
* * * * *
 
Ima monaha koji znaju Boga, Njegovu Presvetu Majku, angele i raj. Ali, oni isto tako dobro poznaju i zle duhove i adske muke. Sve ovo oni znaju iz ličnog iskustva.
U Duhu Svetom duša poznaje Boga. Duh Sveti daje da još ovde na zemlji, koliko je to moguće, poznamo punotu rajske radosti, koju čovek bez blagodati Božije ne bi mogao podneti, nego bi umro.
Zbog svog velikog iskustva, monah vodi tešku borbu s gordim demonima, te ga Duh Sveti uči i urazumljuje, dajući mu snagu da ih pobedi. Mudar monah smirenošću goni svako visokoumlje i gordost. On govori:
„Nedostojan sam Boga i raja. Zaslužio sam adske muke i da večno gorim i ognju. Ja sam zaista gori od svakoga i nedostojan pomilovanja“.
Duh Sveti nas uči da tako mislimo o sebi. Gospod nam se raduje kada se smiravamo i osuđujemo sebe, pa daje duši Svoju blagodat.
Ko se smirio, pobedio je đavola. Onome koji iskreno i srcem sebe smatra dostojnim večnog ognja, ne može da pristupi ni jedan neprijatelj. U njegovoj duši tada nema nikakvih svetskih misli, nego mu sav um i srce prebivaju u Bogu. Ko je poznao Duha Svetog i od Njega se naučio smirenju, postao je sličan svom Učitelju Isusu Hristu, Sinu Božijem.
 
* * * * *
 
Svi mi, sledbenici Hristovi, bogoizabrani narod, a osobito monasi, vodimo borbu sa vragom. Mi smo u ratu na zemlji i ratujemo svakog dana i časa. Onoga ko voli da se odriče svoje volje, neprijatelj neće nadvladati. Da bismo pobedili neprijatelja, treba da se naučimo Hristovom smirenju. Duša koja je stekla to smirenje, pobedila je zlog duha.
Ali, nikada ne očajavajmo, jer je Gospod beskrajno milostiv i sve nas voli.
 
* * * * *
 
Blagodaću Svetog Duha Bog duši daje da pozna kakva je početnička, kakva srednja, a kakva – savršena molitva. Doduše, i savršenu molitvu Bog sluša ne zbog toga što je savršena, već jedino po milosti Svojoj, jer želi da, kao nežna mati, uteši dušu, kako bi još usrdnije gorela i kako ne bi znala za pokoj ni dan ni noć.
Za čistu molitvu potreban je duševni mir, a mira u duši nema bez poslušnosti i uzdržljivosti.
Poslušnost su sveti oci stavili iznad posta i molitve zato što bez poslušnosti čovek može pogrešno da misli za sebe da je podvižnik ili molitvenik. Ko se u svemu prepustio volji svog starca ili duhovnika, ima čist um.
Samovoljan monah nikada neće poznati šta je čista molitva. Gord i samovoljan čovek makar i 100 godina proživeo u manastiru, neće znati ništa duhovno, jer svojom neposlušnošću žalosti starce i preko njih – Samog Boga.
Teško monahu koji ne sluša starce. Bolje bi bilo da je ostao u svetu. Ali, i u svetu ljudi slušaju svoje roditelje, poštuju starije, potčinjavaju se starešinama i pokoravaju vlastima.
Teško nama. Gospod, Car neba i zemlje i svega što postoji, smirio se pokorivši se Svojoj Majci i pravednom Josifu, a mi nećemo da slušamo starca koga Gospod voli i kome nas je poverio. Poslušnik ima veliku nevolju ako mu je starac rđave naravi, ali je ipak dužan da se za njega smirenim duhom moli Bogu, i tada će Gospod pomilovati i starca i poslušnika.
Neki monasi su nespokojni i za to navode razloge: ili im je teško poslušanje[1], ili imaju lošu keliju, ili starca rđave naravi. Međutim, oni ne znaju da nije kelija kriva, niti poslušanje, niti starac, već bolesna duša. Gordoj duši sve smeta, dok je smirenom čoveku sve dobro.
Ako ti je starešina rđav, moli se za njega, pa će ti u duši biti mir. Ako ti ne odgovara kelija ili poslušanje, ili te muči bolest, misli u sebi: „Gospod me vidi i zna moj položaj. Verovatno je ovako ugodno Bogu“, i bićeš spokojan. Duša koja se nije predala volji Božijoj, nigde neće naći mira, čak ako bude i mnogo postila i molila se. Ko okrivljje ljude zato što ga ukorevaju, ne zna da mu je duša bolesna i da prekor nije kriv. Ko voli da vrši svoju volju, uopšte nije mudar, a ko je poslušan, brzo će napredovati, jer ga Gospod voli. Ko ima makar i malu blagodat Svetog Duha, voli svaku vlast Bogom postavljenu, i sa radošću joj se pokorava u slavu Božiju. Ovo je poznato našoj Crkvi zahvaljujući Duhu Svetom. I oci su pisali o tome.
 
* * * * *
 
Nemoguće je da sačuvamo duševni mir ako ne pazimo na um, tj. ako ne odbacujemo misli neugodne Bogu, i obrnuto, ako ne negujemo misli ugodne Bogu. Treba umom posmatrati šta se dešava u srcu: da li je tamo mirno ili ne. Ako nije, ispitaj u čemu si pogrešio. Za duševni mir potrebno je biti uzdržljiv, jer se on može i zbog tela izgubiti. Ne treba biti ljubopitljiv, ne treba čitati novine ili svetske knjige koje pustoše dušu i donose uninije i nemir. Ne osuđuj druge, jer se često događa da za čoveka koji je umom sličan angelu, iz neznanja govoriš rđavo. Ne želi da znaš šta drugi rade, nego samo na sebe gledaj. Brini se samo o onom što su ti starci naložili pa će ti, zahvaljujući tvojoj poslušnosti, Gospod pomoći Svojom blagodaću. Tada ćeš u duši osetiti plodove poslušnosti: mir i postojanu molitvu. Blagodat se u opštežiću najviše gubi usled toga što se nismo naučili da volimo brata po zapovesti Gospodnjoj. Ako te je brat nečim povredio, i ti u tom trenutku prihvatiš gnevnu misao o njemu, ili ga osudiš, ili omrzneš, osetićeš da te je blagodat napustila i mir se izgubio. Za duševni mir potrebno je naučiti dušu da voli onog koji nas vređa i da se moli za njega. Ne možemo imati mir, ako ne budemo svim silama molili od Gospoda dar ljubavi prema svim ljudima. Gospod je rekao: Ljubite neprijatelje svoje. Ako ih ne budemo voleli, ni mira u duši neće biti.
Neophodno je da zadobijemo poslušnost, smirenje i ljubav, jer će bez toga svi naši veliki podvizi i bdenija biti uzaludni. Jedan starac je imao ovakvo viđenje: neki čovek je sipao vodu u korito sa probušenim dnom. Mnogo se trudio, ali je sva voda istekla i korito je ostalo prazno. Isto se događa i sa nama kada, živeći u podvigu, propustimo ma i jednu dobrodetelj. Zbog nje nam duša postaje prazna.
 
* * * * *
 
O bratijo, podvižnici Hristovi, nemojmo se oleniti u podvigu i molitvi, nego čitavog života budimo revnosni. Znam mnogo kaluđera koji su došli u manastir s vatrenim raspoloženjem duše, ali su posle izgubili prvobitnu revnost, no znam i monahe koji su je do kraja sačuvali.
Da bismo sačuvali revnost treba da se neprestano sećamo Gospoda i mislimo: „Došao mi je kraj i sada treba da se javim na sud Božiji“. Duša koja je uvek spremna za smrt, više se ne boji, već pristupa smirenoj pokajničkoj molitvi. Od pokajnog duha očistiće se um i svet ga više neće iskušavati. On će sve voleti i prolivati suze za sve ljude. Ali, kada stekneš ovo, znaj, da je sve to dar milosti Božije, a da je čovek sam po sebi ništa, grešna zemlja.
 
* * * * *
 
Video sam ljude koji su došli u manastir dobri, a kasnije se pokvarili. Video sam i takve koji su došli rđavi, pa posle postali smireni i krotki da ih je bilo milina videti. Znam monaha koji je, kada je bio mlad, zaobilazio sela samo da se ne bi sablaznio, a nedavno je puna dva sata usrdno posmatrao svet i lično mi rekao da ga je zavoleo. Eto, koliko može da se izmeni duša monaha i da se obrati svetu. A bio je sedamnaestogodišnji mladić kada je došao u manastir i u obitelji je proživeo 35 godina. Iz ovoga se vidi koliko se treba bojati da se ne ugasi u nama onaj oganj koji nas je pobudio da ostavimo svet i zavolimo Gospoda.
 
* * * * *
 
Mnogi monasi poznaju blagodat Svetog Duha. On je tako mio i sladostan duši, da i pri susretu sa lepom devojkom čovek ostaje neosetljiv za pohotu. Međutim, ko ima blagodat samo u duši, još uvek se boji greha, jer još oseća da u njemu živi greh i da ga strasti mame.
Mi monasi vodimo duhovni rat. Polazeći za Solun, jedan vojnik je svratio do mene u magacin. Zavoleo sam ga, pa mu rekoh: „Moli se da bi bilo manje zla“. Odgovorio me je: „Molitvi sam se naučio u ratu. Mnogo puta sam bio u velikim opasnostima, kuršumi su prštali oko mene, ali sam ostao živ… Ovako se molim Bogu: „Gospode, pomiluj me““. I po njegovom držanju dok se molio, video sam da se sav predao molitvi. I, eto, Gospod ga je sačuvao.
Tako se on molio u opasnostima za vreme rata, u kojem se može samo telo izgubiti. Kod nas monaha, međutim, rat je drukčiji. Taj rat je unutarnji i u njemu se može izgubiti duša. Zbog toga mi treba da se molimo još više i usrdnije, da bi duša bila sa Gospodom. Ne treba da Ga samo ponekad prizivamo, u opasnostima, već treba da smo neprestano sa Njim. Kao što angeli umom neprestano služe Bogu, tako su i monasi dužni da uvek umom prebivaju u Bogu, učeći se Njegovom zakonu danonoćno.
 
* * * * *
 
Zakon Božiji je sličan velikom i lepom cvetnom vrtu u kojem živi Gospod i svi Njegovi sveti: proroci, apostoli, episkopi, mučenici, prepodobni smireni isposnici. Svi oni su okupljeni milosrđem Božijim, i duša se raduje tom svetom, velikom i čudnom sabranju.
Mnogi žele da upoznaju ili samo da vide zemaljskog cara, koji je običan smrtan čovek. Ali, znati Gospoda, Cara večne slave, vrednije je od svega ostalog.
O bratijo, čitajte više Jevanđelje, apostolske poslanice i dela svetih otaca. Kroz to poučavanje duša upoznaje Boga i um postaje toliko obuzet Gospodom, da savršeno zaboravlja svet, kao da i nismo rođeni u njemu.
 
* * * * *
 
Gospod nam je dao Svoje Jevanđelje i hoće da živimo po njemu. Ali, osim Svetog Pisma, On nas uči i Svojom blagodaću, premda ovo ne mogu svi da razumeju, već samo retki – oni koji su smireno odbacili svoju volju. Mi smo dužni da tražimo savete svetih duhovnika, a oni će nas privesti Hristu, jer je njima data blagodat da vezuju i razrešuju. Idi duhovniku s poverenjem, i otići ćeš u raj.
 
* * * * *
 
Za monaha je dobro da je poslušan i da se čisto ispoveda kako bi duhovnik znao kakve misli voli njegova duša. Takav monah će uvek biti spokojan u Bogu, i u njegovoj duši će se rađati Božanstvene misli koje će prosvećivati njegov um. Njegovo srce će biti uvek mirno u Bogu.
Takav monah živi na zemlji među sablaznima i iskušenjima svake vrste, ali se ničeg ne boji, jer se njegova duša utvrdila u Bogu i zavolela Ga. Njegova jedina želja je da smiri svoju dušu, jer takvu dušu Gospod voli. Ona zna šta Bog od nje očekuje, pošto je Gospod njen Učitelj.
I u naše vreme ima još dosta podvižnika koji su Bogu ugodni, iako ne čine vidljiva čuda.
Ali, evo čuda Božijeg koje se može videti u našoj duši: ako nam je duša smirena kao što treba, milostivi Gospod nam daje veliku radost i umilenje. Međutim, ako je duša i najmanje sklona gordosti, pada u uninije i pomračenost. Ovo znaju samo oni koji se podvizavaju.
 
* * * * *
 
Ako si došao u manastir sa malom ljubavlju prema Gospodu, ali misliš da te je Sam Bog doveo i da će On rukovoditi tvoje starce, Njegova blagodat će se useliti u tebe. Gospod će ti dati mir i dar razlikovanja dobra od zla, i tvoja duša će trčati za dobrom svakog dana i časa, jer će joj omileti zakon Božiji.
Kada stupiš u opštežiće, budi hrabar i neka ništa ne smućuje tvoju dušu.
Ako te odrede da slušiš u gostionici, ugledaj se na Avraama koji se udostojio da ugosti tri čudna Putnika[2]. Smireno i s radošću služi ocima, bratiji i putnicima i primićeš Avraamovu nagradu.
Ako si na poslušanju zajedno sa bratijom i izložen sablaznima, ugledaj se na jurodive radi Boga – oni su se molili za one koji su ih sablažnjavali, i za tu ljubav Gospod im je dao blagodat Svetoga Duha. Tada im je bilo lako da žive sa ljudima i trpe sve nevolje. Onaj ko je na poslušanju, ponekad se i rasejava, ali je Gospod milostiv prema njemu. Ko je, pak, neposlušan, sam od sebe odgoni blagodat Božiju.
Ako bezmolstvuješ u keliji, podražavaj bezmolviju Velikog Arsenija, da bi lađom tvoje duše upravljao Sveti Duh.
Ako ti je teško, seti se milostivih reči Gospodnjih: Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti (Mt.11,28). Ovaj pokoj u Duhu Svetom dobija duša zbog svog pokajanja.
Gospod voli dušu koja Ga svim srcem ište, budući da je rekao: ljubim one koji me ljube, i oni koji mene traže, dobijaju blagodat (Pr.8:17). Ta blagodat vuče dušu da plačući traži Boga.
 
O manastirskom ekonomu
 
Mnogi monasi govore da ekonom nema kad da se moli i da ne može sačuvati duševni mir, jer je po ceo dan sa ljudima. Međutim, kažem vam da će mu Gospod dati dar neprestane molitve, ukoliko bude voleo ljude i o svojim radnicima bude mislio: „Gospod voli Svoje sazdanje“. Bogu je, naime, sve moguće.
Ekonom treba da voli i žali svoje radnike i da se moli za njih:
„Gospode, razveseli tužne duše ovih bednih ljudi. Pošalji im Duha Svog, Svetog Utešitelja“. Tada će njegova duša živeti kao da je u tihoj pustinji, i Gospod će mu dati umilenje i suze u molitvi, i osećaće u sebi blagodat Svetoga Duha i duša će mu jasno primetiti pomoć Božiju.
 
* * * * *
 
Kod nas se dogodio ovakav slučaj. Manastirski ekonom je odredio jednog radnika da ide na neki posao. Međutim, ovaj je zbog svoje neupućenosti odbio. Ekonom mu je onda ponovo rekao da ide. Naljutivši se radnik ga je pred oko četrdeset ljudi nazvao psom. Ali, ekonomu je bilo žao radnika. Dao mu je čaja i šećera i rekao: „Uvek me zovi psom“. Najednom se radnik toliko zastideo da je pocrveneo od sramote. Kasnije je postao jedan od najposlušnijih.
Eto kako je dobro živeti ljubavlju. Tada Gospod pomaže Svojom blagodaću i daje nam dar plamene molitve za ljude. Ali, ako je ekonom razdražljiv, ne samo da će svojoj duši naškoditi, već će i druge uznemiriti svojim gnevom.
Dugogodišnji opit je pokazao da ekonom treba da voli svoje ljude kao mati svoju decu. Za onoga ko mu je ko neposlušan, neka se usrdno moli: „Gospode, urazumi slugu Svoga, jer Ti i njega voliš“. Tada će mu tvoja molitva doneti koristi, a i sam ćeš uvideti kako je dobro moliti se za radnike.
Dobrog ekonoma će svi voleti, jer svi ljude vole da se sa njima lepo postupa. Opit je pokazao da ne treba rđavo misliti o ljudima, jer zbog toga blagodat Svetog Duha napušta dušu. Ako ih, pak, volimo, Gospod će nam dati dar molitve, te ćemo i među ljudima moći neprestano da vapijemo Bogu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ovde se pod poslušanjem razume određeni posao ili služba koji su povereni nekom monahu.
  2. Gostoljubivi praotac Avraam udostojio se da primi Svetu Trojicu u obličju 3 putnika.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *