STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
V
O BLAGODATI
 
U manastir sam doneo samo grehe, i ne znam zašto mi je Gospod, dok sam još bio mlad poslušnik, dao toliko mnogo blagodati Svetog Duha da su mi i duša i telo bili ispunjeni njome. Blagodat je bila kao kod mučenika, te sam želeo da stradam za Hrista.
Nisam tražio od Gospoda Duha Svetog, jer Ga nisam poznavao, niti sam znao kako On dolazi u dušu i kako dejstvuje u njoj, a sada me raduje da pišem o svemu tome.
O Duše Sveti, Ti si mio duši. Opisati Tebe nije moguće, ali duša oseća Tvoj dolazak i Ti daješ mir umu i sladost srcu.
Gospod je rekao: Naučite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim. Gospod to govori o Duhu Svetom, jer jedino u Njemu duša nalazi savršeni mir.
Blago nama pravoslavnim hrišćanima, jer nas Gospod mnogo voli i daje nam blagodat Svetog Duha, i u Duhu Svetom daje nam da vidimo slavu Njegovu. Da bismo, pak, sačuvali blagodat, treba da volimo svoje neprijatelje i da za sve nevolje koje nas zadese blagodarimo Bogu.
 
* * * * *
 
Grešnu dušu Gospod zove na pokajanje. Ukoliko Mu se vrati, On je milostivo prima i otkriva joj Sebe. Gospod je mnogo milostiv, krotak i smiren. Po Svojoj velikoj blagosti On se nije opomenuo grehova duše i ona Ga je zavolela do krajnosti i otima se ka Njemu, kao što i ptica iz svog tesnog kaveza želi da se dočepa zelene šume.
Čovekova duša je poznala Boga – mnogomilostivog, darežljivog i najslađeg – zavolela Ga do krajnosti i od prevelike ljubavi čezne nenasito za Njim, jer je blagodat Božija veoma slatka i greje um i srce i celo naše nemoćno telo.
I odjednom, čovek gubi takvu blagodat Gospodnju i misli: „Nečim sam ožalostio Vladiku. Moliću Ga za milost, i možda će mi opet dati blagodat Svoju, jer duša moja više ništa ne želi u ovome svetu, osim Gospoda“. Ljubav Božija je tako snažna, da duša, kad je oseti, više ništa ne želi osim nje. Ako je, pak, izgubi, ili se blagodat umanji, kakve tada molitve duša ne izliva pred Bogom, želeći da joj se opet vrati ranija mera Njegove blagodati. Tako je prepodobni Serafim Sarovski tri godine i dan i noć stojao na kamenu, jer je duša njegova poznala Gospoda i osladostila se blagodaću Njegovom i zavolela Ga do kraja.
Duša koja je poznala Gospoda, hrli ka Njemu sa ljubavlju, i žar ljubavi prema Bogu ne da joj da Ga zaboravi ni danju, ni noću, ni na jednu jedinu sekundu. Kada mi koji tako malo ljubimo Gospoda toliko silno težimo Njemu, ko onda može opisati punotu ljubavi Majke Božije prema njenom Sinu i Gospodu?
„Reci nam, Prečista, kako si volela Sina Svog i Gospoda i kakve su bile Tvoje molitve kada se Tvoj Sin uznosio na nebo?“
Nama je ovo nemoguće da razumemo.
Blago duši koja čuva čistotu duše i tela. Gospod je voli i daje joj blagodat Duha Svetog koji je uči ljubavi prema Bogu. Od sladosti Duha Svetog ona ne može da se odvoji od Boga i zato nenasito stremi Njemu, jer je ljubav Božija bezmerna. Pa ipak, ja znam čoveka koga je posetio Gospod Svojom blagodaću i koji bi, kad bi ga Gospod zapitao: „Hoćeš li da ti dam više blagodati?“, zbog slabosti duše u telu odgovorio: „Gospode, Ti znaš da ja ne bih izdržao više blagodati, nego bih umro“. Dok je na zemlji, čovek ne može da podnese punotu blagodati. Zato su i Hristovi učenici na Tavoru ničice popadali od slave Gospodnje.
 
* * * * *
 
Svakodnevno hranimo telo i svakog trenutka udišemo vazduh da bismo se održali u životu. Za dušu je, međutim, potreban Gospod i blagodat Duha Svetoga, jer je bez nje duša mrtva. Kao što sunce greje i održava u životu cveće u polju i ono se okreće njemu, tako i duša koja voli Boga teži Njemu i blaženstvuje u Njemu i od silne radosti želi da svi ljudi isto tako blaženstvuju. Gospod je i stvorio ljude zato da bi večno na nebu živeli u ljubavi sa Njim.
Neka je slava Gospodu i Njegovom milosrđu. On nas je toliko zavoleo da nam je dao Duha Svetog koji nas uči svemu dobrome i daje snagu da pobedimo greh. Gospod nam po Svom velikom milosrđu daje blagodat i mi smo dužni da je pažljivo čuvamo da je ne bismo izgubili, jer je bez nje čovek duhovno slep. Slep je onaj koji sabira blago u ovome svetu. Time pokazuje da ne poznaje Duha Svetog, da ne zna kako je On sladak, pa je zato zanet zemljom. A ko je poznao sladost Duha Svetoga, zna da se ona ne može ni sa čim uporediti, i više ga ništa zemaljsko ne privlači, nego samo ljubav Gospodnja. On je spokojan u Gospodu i raduje se, i plače zbog ljudi što nisu svi poznali Gospoda, i žali ih.
Duša je zadovoljna kada je u Duhu Svetom, i ne tuguje za nebom, jer je Carstvo Božije u nama. Naime, Gospod je došao i uselio se u nas. Ali, kada izgubi blagodat, duša tuguje za nebom i sa suzama traži Gospoda.
Dok ne primi blagodat, čovek misli da mu je u duši sve u redu, ali kada ga blagodat poseti i useli se u njega, sebi izgleda sasvim drukčiji. Kada, pak zatim ponovo izgubi blagodat, u stanju da uvidi u kolikoj se bedi nalazi.
Neki mladi carević bio se izgubio za vreme lova u dubokoj šumi i nikako nije uspevao da se vrati u svoj dvor. Prolio je mnogo suza tražeći put, ali ga nije našao. I pošto je ostao sam u pustoj šumi, tugovao je za carem, ocem svojim, za majkom, braćom i sestrama. Pitao se kako će sada živeti sam u mračnoj i pustoj šumi. Plakao je za svojim ranijim životom u očevom dvoru i silno tugovao za svojom majkom.
Tako i još mnogo više tuguje i pati duša kada izgubi blagodat.
Josif je neutešno plakao za ocem kada su ga braća prodali Egipćanima u ropstvo, u daleku tuđu zemlju. Došavši kasnije na grob svoje majke Rahilje, takođe je gorko plakao i jadikovao: „Majko, vidiš li kako me odvode u ropstvo u daleku zemlju?“.
Tako i još mnogo više tuguje duša kada izgubi blagodat Svetog Duha i padne u ropstvo zlih misli.
Ne može da traži blagodat onaj ko je ne poznaje. Zato se ljudi vezuju za zemlju, ne znajući da ništa na svetu ne može da zameni sladost Duha Svetog.
Seoski petao živi u svom tesnom kokošinjcu i sasvim je zadovoljan domaćim dvorištem. Međutim, orao leti pod oblacima i sa te visine vidi daleko u daljinu i poznaje mnoge krajeve, šume i lugove, reke i gore, mora i gradove. Kada bismo mu sasekli krila i stavili ga da živi zajedno sa petlom u seoskom dvorištu, koliko bi on tugovao za plavim nebom i samotnim stenjem.
Tako je i sa dušom koja je poznala blagodat Božiju. Kada je izgubi, ona neutešno tuguje i ni u čemu ne nalazi mira.
 
* * * * *
 
Gospod nas nije ostavio sirote, kao što mati umirući ostavlja svoje siročiće. On nam je dao Utešitelja Duha Svetog (Jn. 14,1618) i On nas podstiče da nenasito ljubimo Boga i čeznemo za Njim i sa suzama Ga tražimo i dan i noć.
O, kako je teško duši kada izgubi ljubav i slobodu u molitvi. Tada ona bolnim srcem vapije Bogu: „Kada ću Te ponovo ugledati i naslađivati se Tvojiom ljubavlju i mirom?“.
 
* * * * *
 
Zašto si žalosna, dušo moja, i zašto liješ suze? Da li si zaboravila koliko ti je mnogo dobra učinio Gospod, iako si dootojna svake kazne.
O ne, nisam zaboravila preveliku milost Gospodnju. Opominjem se sladosti blagodati Svetog Duha i znam Gospodnju ljubav i koliko je ona sladosna za dušu i telo.
Zašto onda plačeš, dušo, ako poznaješ Gospoda i Njegovu neiskazanu milost prema tebi? Šta bi još htela od Vladike koji ti je ukazao toliku milost??
Moja duša hoće da nikada ne gubi blagodat Gospodnju, jer je njena sladost vuče da neprestano ljubi Tvorca svog.
 
* * * * *
 
Osetivši umanjenje blagodati, duša od Gospoda ponovo traži milost koju je poznala. Duša se tada muči, jer je rđave misli rastržu. Ona prosi zaštitu od Gospoda, svog Sazdatelja, i traži smireni duh, samo da je blagodat ne bi ostavljala, već da bi joj davala snage da neprestano voli svog Oca nebeskog.
Gospod duši uzima Svoju blagodat i na taj način je milostivo i premudro vaspitava. I On u strašnim mukama razapet na krstu da bismo bili smireni. On pušta da duša pokaže svoju volju da se bori protiv demona. Ali, duša je nemoćna da ih sama pobedi i stoga je žalosna i tuguje za Bogom i sa suzama Ga traži.
Gospode, ti vidiš kako je nemoćna duša bez blagodati Tvoje i kako nigde ne nalazi mira. Ti si sladost naša, Otac naš nebeski. Daruj nam snage da Te volimo, daj nam sveti strah Svoj da bismo i mi kao heruvimi sa trepetom i ljubavlju stajali pred Tobom.
Svetlosti naša, Ti prosvećuješ dušu da bismo Te nenasito voleli. Ti uzimaš od mene blagodat Svoju, jer moja duša nije uvek smirena. Ipak, Ti vidiš koliko patim i koliko Te molim da mi daš smirenog Duha Svetog.
 
* * * * *
 
Čovek je nemoćan da ispuni zapovesti Božije. Zato je i rečeno: Ištite i daće vam se (Mt.7,7). Ako, pak, ne tražimo, sami sebe mučimo i lišavamo se blagodati Duha Svetog. Bez blagodati duša je smućena, jer ne razume volju Božiju.
Da bi zadobio blagodat, čovek treba da je u svemu uzdržljiv: u ponašanju, u rečima, u gledanju, u mislima, u jelu. Za sve ovo naći ćemo savete u Svetom Pismu. Rečeno je, na primer: Ne živi čovek samo o hlebu, već o svakoj reči koja izlazi iz usta Božijih (Mt.4,4).
Prepodobna Marija Egipćanka je uzela od svetog Zosime pregršt sočiva i rekla: „Uz blagodat Božiju, ovoliko je dovoljno“. Treba se navići da manje jedemo, ali budimo razumni u ovome i količinu hrane smanjujmo onoliko koliko nam naš svakodnevni posao dopušta. Mera uzdržljivosti je da si posle obeda još rad da se moliš.
 
* * * * *
 
Gospod nas voli više nego što mati voli svoje dete i On nam daje blagodat Duha Svetog kao dar. Zbog toga smo dužni da je pažljivo čuvamo, jer nema većeg jada nego nju izgubiti. Kada duša izgubi blagodat, silno se muči i misli: „Nečim sam ožalostila Gospoda“. U tim trenucima duša kao da pada sa neba na zemlju i oseća sve patnje sveta. O, kako se tada duša usrdno moli Gospodu da joj ponovo daruje Svoju blagodat. Ovo tuženje za Bogom je nemoguće opisati. Duša koja je okusila sladost Duha Svetog ne može da je zaboravi. Ona je i dan i noć žedna nje i stremi Bogu nenasito. Ko će opisati žar ljubavi prema Bogu, koga je duša poznala kao Oca svog nebeskog. Duša ni trenutka nije zadovoljna ovde na zemlji, sve dok joj Gospod ne da blagodat Svoju.
Duša koja je izgubila blagodat, tuguje za Vladikom i plače za Njim kao Adam kad je bio izgnan iz raja. Niko tada ne može da uteši dušu osim Boga. Adamove suze su bile gorke i tekle su kao iz izvora, kvaseći mu lice, grudi i zemlju. Njegovi uzdasi su bili duboki kao kod kovačkog meha i on je vapio: „Gospode uzmi me ponovo u raj“.
Duša Adamova je bila savršena u ljubavi Božijoj. Ona je znala svu sladost raja, ali je bila neiskusna i nije odbila Evino iskušenje, kao što je mnogostradalni Jov odbio kušanje svoje žene (Jov 2,910).
Šta hoćeš dušo moja, i za kim tuguješ i suze liješ?
Tugujem za Gospodom, jer Ga već dugo nisam videla i niko ne može da utoli moju tugu za Njim. On mi je dao da poznam milost Njegovu i želim da uvek prebiva u meni.
Mati plače za voljenim sinom koga dugo nije videla i govori: „Gde si, dete moje milo“? Ali, materinska ljubav je ništavna u poređenju sa Božijom ljubavi – tako je ova velika i nenasita.
Budući ispunjena ljubavlju Božijom, duša se od neizmerne radosti moli za ceo svet, da svi ljudi poznaju svog Gospoda i Oca nebeskog. Ona nema mira, niti hoće da ga ima, sve dok se svi ljudi ne budu naslađivali blagodaću ljubavi Božije.
 
* * * * *
 
Tuguje duša moja za Tobom i ne može da Te nađe. Vidiš, Gospode, kako se ona otima i plače, tražeći blagodat Tvoju. Hteo si i dao si mi je, i opet si hteo i uzeo je od mene. Dok je nisam poznavao, nisam je toliko tražio. Kako bih i mogao tražiti ono što ne poznajem? Ali, sada Te molim, jer Te je poznala duša moja i jer se nasladila Duhom Tvojim Svetim i zavolela Tebe – Stvoritelja svog.
Dao si blagodat Svoju svetiteljima Svojim i oni su Te zavoleli do kraja i omrzli sve zemaljsko, jer sladost Tvoje ljubavi ne daje da volimo svet i lepotu njegovu, zato što je ona ništavna u poređenju sa Tvojom blagodaću.
O kako je nemoćna moja duša i nema snage da se vine ka Gospodu i da stane pred Njega smireno, lijući suze i dan i noć. Duša koja je poznala Boga, svog Tvorca i Oca nebeskog, ne može imati mira na zemlji. Ona ovako misli: „Kada izađem pred Gospoda, uporno ću od Njega moliti milost za sav hrišćanski rod“. Ujedno, ona misli: „Kada budem ugledala Njegovo blago lice, od radosti neću moći ništa da kažem, jer od velike ljubavi čovek ne može ništa da govori“. I opet ona misli: „Moliću se za sve ljude da se obrate Gospodu i nađui mir u Njemu, jer ljubav Božija hoće da se svi spasu“.
 
* * * * *
 
Čuvajte blagodat Božiju. Sa njom je tako lako živeti. Sve ide na dobro po Bogu, sve je milo i radosno. Duša je spokojna u Bogu i čini joj se kao da je u nekom prekrasnom vrtu zajedno sa Gospodom i Majkom Božijom. Bez blagodati čovek je grešna zemlja, dok je sa blagodaću Božijom umom sličan angelima. Angeli umom služe Bogu i vole Ga. Zato je i čovek umom kao angeo.
Blago onima koji dan i noć ne prestaju da se brinu kako će ugoditi Gospodu i postati dostojni Njegove ljubavi, jer će opitom osetiti blagodat Duha Svetog.
Blagodat ne dolazi u dušu, a da se ne oseti. Isto tako, izgubivši je, duša ne prestaje da tuguje za njom i da je sa suzama traži. Koliko samo uporno roditelji traže dete koje su izgubili. Ali, duša koja voli Boga ište Gospoda sa daleko većom tugom i upornošću, tako da se milih i dragih ljudi tada i ne seća.
Slava Bogu što nam daje da razumemo dolazak blagodati i što nas uči da poznajemo zašto dolazi, a zašto se gubi. Duša onoga koji izvršuje sve zapovesti neprestano će osećati blagodat, pa makar bila i sasvim mala. Ali, blagodat se lako gubi zbog slavoljublja i čak zbog jedne gorde misli. Možemo mnogo postiti i mnogo se moliti, i mnoga dobra dela činiti, ali ako se pri tome budemo uznosili, sva će naša dobra dela biti prazna, kao i bubanj koji mnogo galami, a iznutra je šupalj. Slavoljublje pustoši dušu i treba biti veoma iskusan i mnogo se boriti da bi se ono pobedilo. U manastiru sam nešto opitom, a nešto iz Svetog Pisma, spoznao štetnost sujete. Zato sada i dan i noć molim od Gospoda Hristovo smirenje. Ovo je velika i neprestana nauka.
Naša borba je ljuta i zahteva mnogo mudrosti. Međutim, u isto vreme ona je i veoma jednostavna. Pred dušom koja zavoli smirenje sve zamke naših neprijatelja su porušene i sva njihova sila obuzdana. U duhovnoj borbi treba dobro paziti da nam ratne zalihe i plodovi budu potpuni, savršeni. Zalihe – to je naše smirenje, a plodovi – blagodat Božija. Ako ih izgubimo, zli duh će nas pobediti.
Ova borba je trajna, ali samo za gorde. Za smirene ona je laka, jer su oni zavoleli Gospoda i On im daje Svoje nepobedivo oružje – blagodat Duha Svetog. Nje se plaše naši neprijatelji, jer ih ona opaljuje.
 
* * * * *
 
Evo najkraćeg i najlakšeg puta ka spasenju: Budi poslušan, uzdržljiv, ne osuđuj, čuvaj um i srce od rđavih pomisli i pomišljaj da su svi ljudi dobri i da ih Gospod sve voli. Zbog tih smirenih misli blagodat Svetoga Duha te neće napuštati i govorićeš: „Milostiv je Gospod“.
Ako osuđuješ, ako ropćeš, ako si samovoljan, duša će ti opusteti, pa makar se ti i mnogo molio Bogu. Tada ćeš govoriti: „Zaboravio me je Gospod“. Ali, nije te Gospod zaboravio, nego si ti zaboravio da budeš smiren, i zato blagodat Božija ne živi u tvojoj duši. U smirenu dušu blagodat se lako useljava i daje joj mir i spokojstvo u Bogu. Majka Božija je bila smirena više od svih i zato je slavi nebo i zemlja. Bog će proslaviti sve one koji se smire i oni će videti slavu Gospodnju.
 
* * * * *
 
Duh Sveti je neobično sladak i prijatan za dušu i telo. Ona nam daje da poznamo ljubav Božiju, i ova je ljubav od Duha Svetog.
Čudna stvar: Duhom Svetim čovek poznaje Gospoda, Tvorca svog. Blaženi su oni koji Mu služe, jer je Gospod rekao: Gde sam ja, onde će i sluga moj biti (Jn. 12,26; 17,24).
Ako je ovde na zemlji tako, utoliko više na nebu svetitelji u Duhu Svetom vole Gospoda i slave Ga. Ova ljubav se ne može iskazati.
Duša koja je poznala Duha Svetog razume šta pišem.
Zašto nas Gospod toliko mnogo voli? Svi smo mi grešni i ceo svet leži u grehu, kao što veli sveti Jovan Bogoslov (I.JH. 5D9).
Sam Gospod je – ljubav.
I kao što sunce zagreva celu zemlju, tako i blagodat Svetog Duha zagreva dušu i uči je da voli Gospoda, i ona tuguje za Njim i sa suzama Ga traži.
Kako da Te ne tražim? Ti si se na nepojmiv način javio mojoj duši i obuzeo je ljubavlju Svojom, i blagodat Duha Svetog usladila je dušu moju i ja ne mogu da je zaboravim.
Kako da zaboravimo Gospoda kada je On u nama? I apostoli su propovedali narodima: „Dok se Hristos ne uobliči u vama“ (Gal.4,19).
O, kada bi sav svet znao Gospoda, i kako nas On voli! Kada bi znali kako je slatka Njegova ljubav, kako se sve sile nebesne hrane njome, kako se sve kreće Duhom Svetim, kako se slavi Gospod za stradanja Njegova i kako Ga hvale svi sveti.
Tom proslavljanju neće biti kraja.
 
* * * * *
 
Gospod se raduje duši koja se smireno kaje i daje joj blagodat Svetoga Duha. Znam poslušnika koji je posle svega pola godine provedenih u manastiru zadobio Duha Svetog. Nekima je, međutim, za to bilo potrebno 10 godina, a neki prožive i 40 i više godina pre nego što poznaju blagodat. Ipak, niko od nas ne uspeva da trajno zadrži blagodat, zato što nismo smireni.
Prepodobni Serafim Sarovski imao je 27 godina kada mu se javio Gospod. Njegova duša je toliko zavolela Boga da se on od sladosti Duha Svetog sasvim izmenio. Ali, kada je otišao u pustinju osetio je da u njemu više nije ona ista blagodat kao i ranije i zato je tri godine stojao na kamenu vapijući: „Bože, milostiv budi meni grešnom“.
Duša koja je poznala Boga Duhom Svetim nezadrživo hrli ka Njemu. Sećanje na Boga obuzima čitavu dušu i ona lako zaboravlja ovaj svet, a kada se i seti, to biva samo da bi se pomolila za ljude i svima poželela ta ista osećanja. Duh Sveti uči dušu da se moli za sve ljude, da se svi pokaju i poznaju kako je milostiv Bog.
 
* * * * *
 
Smirimo sebe, bratijo, i Gospod će nas zavoleti. Kada u duši osetimo blagodat, znajmo da nas Gospod voli. Ako ima i najmanje blagodati, duša voli Gospoda i bližnje i ima mir u sebi. Ali, postoji i veća ljubav kada čovek zaboravlja ceo svet.
 
* * * * *
 
Blažen je onaj koji ne gubi blagodat Božiju, već raste iz sile u silu. Ja sam izgubio blagodat, ali se Gospod smilovao na mene i dao mi da okusim još veću blagodat nego ranije, i to jedino po milosti Svojoj.
Nemoćna je duša čovekova! Bez blagodati Božije slični smo životinjama, a kada je blagodat u nama, čovek je veliki u Bogu.
Ljudi toliko visoko cene zemaljske nauke ili, na primer, poznanstvo sa zemaljskim carem i raduju se ako su bliski sa njim. Međutim, jedino istinski veliko i vredno jeste poznati Gospoda i volju Njegovu.
Svim silama, bratijo, smiravajte svoje duše da bi vas Gospod zavoleo i dao vam milost Svoju. Ali, znajmo da ona neće ostati u nama, ako ne budemo voleli svoje neprijatelje.
Moja duša je poznala Gospoda Duhom Svetim i stoga mi je lako i prijatno da razmišljam o Bogu i o delima Njegovim. Bez Duha Svetog duša je mrtva, pa makar proučila sav svet.
Kad bi ljudi poznavali duhovnu nauku, ostavili bi sve svoje nauke i tehniku i samo da bi Gospoda sagledavali. Krasota Njegova pleni dušu i ona hrli ka Njemu, želeći da večito prebiva u Njemu i ništa je osim Boga ne privlači. Na carstva zemaljske ona gleda kao na oblak koji plovi nebom.
 
* * * * *
 
Gospod je rekao: Ja sam u Ocu i Otac u meni (Jn.14,10), i: vi ste u meni i ja u vama (Jn. 14,20). Duša oseća da je Gospod u nama i zato ne može da Ga zaboravi ni za trenutak.
Koliko je to velika milost što Gospod hoće da budemo u Njemu i u Ocu.
Ali, Gospode, kakvo smo Ti dobro učinili, čime smo Ti ugodili da hoćeš da budeš u nama i mi u Tebi? Zbog naših grehova raspet si na krstu, a Ti želiš da budemo sa Tobom. O, koliko je velika milost Božija prema nama! Ja je vidim na sebi. Dostojan sam ada i svake muke, a Ti mi daješ blagodat Duha Svetog.
Kad si meni grešnom, Gospode, dao da Te poznam Duhom Svetim, molim Te daj da Te i svi ostali ljudi isto tako poznaju.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *