STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
UVODNA REČ
 
Prepuštajući pažnji čitalaca ono što je najvažnije u ovoj knjizi – pouke blaženog starca Siluana dajemo sebi slobodu da ipak prethodno kažemo nekoliko reči o njegovim beleškama – zapisima.
Gospod je rekao: I svaki koji je od istine sluša glas moj (Jn. 18,37), a Jovan Bogoslov kaže: Koji poznaje Boga, sluša nas, koji nije od Boga ne sluša nas (1.Jn.4,6).
Duboko smo uvereni da se ove reči mogu primeniti i na zapise starca Siluana. Mislimo da će onaj ko ima duh i razum da pozna Boga, jasno osetiti disanje Duha Svetog u starčevim zapisima.
Spisi starca, gotovo nepismenog čoveka, saopštavaju nam ono što mu je bilo dato da vidi. Njegove reči često nalikuju Psalmima, što je sasvim prirodno, jer izviru iz neprestane molitve. Ritam njegovog pisanja je veoma spor, što takođe ukazuje na duboku molitvu. On se stalno vraća na jedne te iste teme: Bog i sve nebesko spoznaje se samo Duhom Svetim; Gospod bezmerno voli čoveka, i ta se ljubav spoznaje samo Duhom Svetim; Duh Sveti je duh uzdržanja, celomudrenosti, krotosti, smirenja; Duh Sveti je duh mira, sastradavanja i ljubavi prema neprijateljima.
Um i duša starca obuzeti su malim brojem misli, ali su one ontološki najdublje, one su merilo svega. Onaj ko u dubini svog bića živi tim mislima, kroz njih, kao kroz tajanstvenu duhovnu prizmu, vidi sav svet.
Dve hiljade godina bez prestanka propoveda se reč Božija na svim jezicima i na najrazličitije načine, a Sam Gospod je u malo reči podario čoveku znanje o večnom Božanskom životu. Život Boga nadilazi svaku ljudsku predstavu. Iz te sfere nepristupne svetlosti Božanski život se, u svom pružanju ka tvari, predaje najpre kroz najjednostavnije i malobrojne bestrasne „umne“ oblike. Zatim on, predajući se po jerarhijskim stupnjevima, dobija sve grublje vidove, da bi na kraju poprimio i sasvim bezvredne, bezsadržajne forme, koje su svojevrsno izopačenje. Na primer: odrasli privode dete ikoni i uče ga da se moli „Bogi“, pri čemu ikona za dete, u datom slučaju, nije tek jedan oblik bogoslovlja ili blagovesti, nego sami taj „Boga“ kome se ono moli.
U svom snishođenju, svetlost bogopoznanja od krajnje čistote dolazi do grubih i često nakaradnih katafatičkih (pozitivnih) formi. Međutim, proces čovekovog razvitka teče obratnim smerom: odozdo – naviše. Od grubih pozitivnih formi čovek se uzdiže do bestrasne misli o Bogu, i čak do neizrecivog izvanpredstavnog bogoopštenja.
Mi nemamo nameru da razmatramo pitanje razvitka čovekove spoznaje, tj. kako se ona od empirijskih predstava i pojmova ovog sveta uzdiže do viđenja večnog, Božanskog bića. Napomenućemo samo da se nužnošću ove evolucije objašnjava činjenica da se učenje o Bogu narodu najčešće saopštava najpre kao učenje o hrišćanskom moralu, jer je tako dostupnije elementarnom shvatanju. Doduše, i u ovom obliku, i pored sveg uprošćavanja i čak izopačavanja istine, svetlost istinskog bogopoznanja, iako prigušena, ipak svetli: to je ono „mleko“ koje se daje slabima (l.Kop.3,2).
Ukoliko bismo pravili analogije iz stvarnosti koja nas okružuje, mogli bismo ovo nishođenje Božanske svetlosti uporediti sa svetlosnim snopom projektora: sa približavanjem izvoru svetlosti, objektivu projektora, svetlost je sve jača, ali je osvetljena površina sve manja; i obratno – sa udaljavanjem od izvora svetlosti povećava se osvetljena površina, ali je svetlost slabija i rasplinutija. Prolaze hiljade godina, a narodima se kao i ranije predaje, posredstvom beskrajnog mnoštva reči i slika, upravo ta prigušena i rasplinuta svetlost bogopoznanja. Što je čovek udaljeniji od Boga, to je i mišljenje njegovo razdrobljenije, necelosnije, a njegova duhovna preživljavanja nesigurnija i bespokojnija; i obratno, što je čovek bliži Bogu, to je uži, ako je moguće tako se izraziti, krug njegovih misli, koji se polako svodi i usredsređuje na jednu jedinu bestrasnu misao, koja već i nije misao, nego osobito, neizrecivo viđenje ili osećanje uma.
Da bismo shvatili starca Siluana, moramo imati u vidu upravo ovo što smo sada rekli. Starac je bio čovek jedne ideje, koja je ispunjavala svecelo njegovo biće, one ideje koja je nastala kao rezultat čudesnog Gospodnjeg javljanja. U tom tajanstvenom javljanju Gospoda on je poznao da je Bog – bezmerna ljubav. Starac je tvrdio da se ova ljubav neminovno izliva i na neprijatelje, i da se poznaje samo Duhom Svetim. Duh Sveti mu je javio Hrista, Duh Sveti ga je učio smirenju i ljubavi prema neprijateljima i svekolikoj tvari. Ono što je primio u momentu bogojavljenja i ono što je proizašlo iz tog bogojavljenja starac je smatrao uslovom i pokazateljem bogoopštenja, kriterijumom istinitosti puta, merilom svake pojave u duhovnom životu i krajnjim ciljem svega što činimo i za čime tragamo.
Posle dugih godina divovske duhovne borbe i uz ponovljene posete Duha Svetog sve ovo dobilo je kod starca formu dogmatskog znanja. A u vreme kada je već zbilja ulazio u čiste sfere svetog bestrašća, on je, uz najdublje smirenje, smatrao svojim dugom da progovori o onome što mu je bilo dato sviše. Malo je u njega reči, ali možda baš to potvrđuje da govori istinu; njegove reči su malobrojne, ali poseduju moć da proniknu u srce čovekovo i preporode njegovu dušu; malo je u njega reči, ali se o njima može govoriti veoma mnogo, ukoliko sebi postavite zadatak da njihovu sadržinu, makar to bilo samo na intelektualnom planu, učinite dostupnom širem krugu ljudi.
Čitajući starčeve zapise, neko će se možda, zapitati: nije li ovaj čovek jedan od onih koji se jezikom podvižnika nazivaju „prelešćeni“, a u svakodnevnom govoru – „otkačeni“. Jer, niko „normalan“ ne postavlja tako velike zahteve.
Mi, pak, smatramo da se može pouzdano tvrditi da to nisu reči duševno poremećene osobe. Da bi se to zaključilo nije potrebno ni videti ga ni poznavati ga lično. Dovoljno je samo čitati njegove, ponekad poetski nadahnute i čak i po formi veoma savršene, a ponekad, opet, jedva polupismene zapise. To je očigledno i po toku njegovih misli i po celokupnom stroju njegovih osećanja. Njegovo kazivanje odiše, to se jasno oseća, istinskim i dubokim smirenjem, koje je sušta suprotnost gordosti megalomana ili onom poznatom „kompleksu niže vrednosti“, za koji većina ljudi ne zna da je samo prikriveni oblik gordosti. Ni pri najpažljivijem ispitivanju mi ne možemo zapaziti ni senku nekakve samoobmane, umišljenosti ili bolesne egzaltiranosti uobrazilje, čak ni kada se obraća „svim narodima zemlje“. Naprotiv, osećamo da je njegovo svedočanstvo potpuno istinito i verodostojno. Srce prepoznaje da se on zaista tome o čemu govori naučio ne od ljudi i ne iz knjiga, nego neposredno od Duha Božijeg, i da je zato njegovo učenje u punom skladu sa zapovestima Hristovim.
Starac je bio čovek jedne ideje, ali one najdublje, prekrasne, ontološki najsavršenije, i što je najvažnije – ideje koju je u životu ostvario. On je na pojedinim mestima zaista po duhu sličan svetom Jovanu Bogoslovu. Duh Sveti ga je zbilja upodobio Samom Hristu, čijeg viđenja se i udostojio. O tom upodobljavanju on je tako mnogo govorio, oslanjajući se na reči velikog apostola: bićemo slični Njemu, jer ćemo Ga videti kao što jeste (1Jn. 3,2).
 
* * * * *
 
Glavno svedočenje celokupnog starčevog života jeste da je ljubav prema neprijateljima apsolutno neophodan uslov za poznanje Božijih tajni. On je kategorički tvrdio da se onaj ko nema ljubavi prema neprijateljima nalazi van Boga, da Boga nije poznao. On se nije mogao obmanuti. Tamo gde je vladala mržnja prema neprijateljima on je video lice tamnog bezdana, kakvom god „službom Bogu“ (Jn.16,2) ili proročkim zanosom bilo ono maskirano.
Svedočenje čoveka koji nije bio neiskušan lukavstvom intelektualne kulture, koji je zaista tokom čitavog svog života molitvom prolivao krv za neprijatelje i za sav svet – ima izuzetnu snagu i značaj.
Često smo razmišljali, šta bi starac bio da je, uz tako retku prirodnu obdarenost, stekao i visoko naučno i bogoslovsko obrazovanje. Činilo nam se ponekad da bi on postao gigant svetske slave i značaja. A ponekad nam, opet, stvari izgledaju obrnuto, tj. da baš činjenica što je bio čovek neoposredovanog opažanja (kakvo vidimo kod jevanđelista), sasvim neiskvaren lukavstvom savremene civilizacije – njegovo svedočanstvo čini neodoljivo uverljivim. Nikakva ljudska nauka, u suštini, ne može ništa dodati dubini i vrednosti istine o kojoj on svedoči.
Prema tome, o starcu će onaj ko ga nije lično poznavao suditi na osnovu njegovih beležaka, a onaj ko ga je poznavao, ko je video njegovu istinsku, nepatvorenu jednostavnost i smirenje, njegovo postojano srdačno, blagodušno, mirno, nepomutivo, krotko ustrojstvo duše, znaće da je bio čovek velikog savršenstva.
Starčeva reč je krotka, često umilna, dušeisceliteljna, ali da bi je sledio, čovek mora posedovati veliku, ognjenu odlučnost, do „mržnje“ prema sebi (Lk. 14,27).

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *