STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
XIV
POGOVOR
 
U svom trezvenom nepoverenju prema čoveku svetogorsko monaštvo se drži pravila otaca: „Nikoga ne treba ublažavati pre smrti“. Ova, u svojoj suštini pozitivna opreznost, kao i sve drugo u ljudskom životu, može da pređe dozvoljene granice, pretvarajući se u preterano strahovanje ljudske ništavnosti. Svetogorskom monaštvu bi se možda moglo prigovoriti zbog ovog poslednjeg.
Misli koje će čitalac naći u starčevim beleškama, on je za života ponekad iznosio u razgovorima sa monasima. Pošto te misli prevazilaze meru običnog čoveka, prirodno je da se kod nekih pojavilo strahovanje za njega. Neki od njih su govorili: „Da vidimo kako će umreti“. Mnogi su ga voleli zbog njegove krotosti i postojane dobrote prema svima. Međutim, na neobičan način, starčev izuzetan život od gotovo pola veka ostao je za većinu malo poznat i tek posle smrti uvidelo se da je bio svet čovek[1].
Jedan monah, otac Stefan, koji je radio u apoteci, mnogo je voleo starca. Jednom mi je ispričao sledeće:
„Ujutro, na dan smrti starca Siluana, ostavih svoj posao i pođoh u crkvu da čitam Psaltir nad njim. Usrdno sam se molio da mi Bog kroz čitanje otkrije, kako je starac prošao svoj monaški put i da li je ugodio Bogu. Kad sam ušao u crkvu, monah koji se tamo nalazio, upravo je čitao: Ti si Bog moj, tebe hvalim, Bože moj, tebe uzvišujem. Hvalite Gospoda jer je dobar, jer je milost njegova do vijeka. Kad sam video da je završio (16) katizmu, rekao sam: „Idite da se odmorite, a ja ću nastaviti“. On je otišao, a ja sam stao kraj nalonja i počeo čitati 17. katizmu: Blago onima kojima je put čist, koji hode u zakonu Gospodnjem. Blago onima koji čuvaju otkrivenja Njegova, svim srcem Ga traže… Čuvaću naredbe tvoje… Svim srcem svojim tražim tebe… Ustima svojim javljam sve sudove usta tvojih. Na putu otkrivenja tvojih radujem se kao za veliko bogatstvo, i sve dalje što piše u tom divnom Psalmu. I tada sam se svim srcem uverio da je starac Siluan ugodio Bogu“.
Posle Starčeve smrti, jedan jerođakon je molio igumana manastira za blagoslov da „ode u pustinju“. Pozvan na sabor staraca, morao je da odgovori na pitanje zašto hoće da napusti manastir? Jerođakon je odgovorio da smatra da će to biti korisno za njegovo spasenje. Na to jedan od članova sabora, shimonah Matej, odgovori: „Zar se ovde ne možeš spasti? Pokojni otac Siluan je proveo sav svoj život u našem manastiru. Zar ćeš u pustinji naći nekog većeg od njega?“ To je rekao otac Matej, jedan od onih koji je za života starca Siluana bio zabrinut za njega.
Jedan drugi od starijih monaha, shimonah Trofim, izvanredan podvižnik, čiji život može da posluži kao uzor mnogima, posle starčeve smrti je čitao odeljke iz njegovih beleški. Starčeve reči o Božijoj ljubavi, o smirenju, o tome kako um svoj treba „držati u adu i ne očajavati“, i još neke druge – učinile se na njega dubok utisak. Sećam se susreta s njim u manastirskoj „maloj porti“. Zaustavivši me, rekao je:
– Sada vidim da je otac Siluan dostigao meru svetih otaca… Njegova me je smrt u to uverila.
– Oče Trofime, usudio sam se da kažem, zar vas pola veka zajedničkog života u manastiru nije u to uverilo, nego tek smrt?
– Ja sam ga uvek voleo i radovao ce susretu sa njim, ali mi se činilo da je njegov način opštenja s Bogom suviše neposredan, i, iskreno govoreći, bojao sam se za njega.
– Recite, onda kako je on to govorio kad ste se bojali za njega?
– On je govorio prosto, ali u isto vreme nekako suviše smelo i odvažno. Kad bi govorio o molitvi i o Bogu, kao o svom rođenom Ocu, ja sam ga ponekad prekidao, govoreći mu: „Prestanite oče“. Činilo mi se kao da je on izgubio strah Božiji.
– A šta bi vam odgovorio kad biste ga prekinuli?
– Uvek je bio miran. Ja ga prekinem, i on ućuti.
– A da li se ljutio kad ste ga prekidali?
– O ne, bio je blag čovek i ne sećam se da se ikad naljutio.
– Oče Trofime, zar vi ne znate da oni koji su u prelesti uvek bivaju neposlušni i vređaju se, ako ih neko ukori. Kako vi to niste primetili?
– Zato što je Bog to sakrio od mene. On je bio vrlo jednostavan čovek. Tek sada uviđam svoju grešku.
– A šta mislite o njegovim beleškama?
Ja vam već rekoh da je on dostigao meru svetih otaca. Jedan srpski episkop[2], koji je u više mahova posećivao
Svetu Goru i mnogo voleo starca, saznavši za njegovu smrt, napisao je u svom misionarskom listu nekrolog pod naslovom: „Čovek velike ljubavi“, gde između ostalog o njemu kaže sledeće:
“ O ovome divnom duhovniku moglo bi se samo reći – slatka duša. Tu slatku dušu osetio sam ne samo ja, nego svaki poklonik Svete Gore koji je došao u dodir s njim. Siluan je bio visok, krupan, sa velikom crnom bradom, i svojom pojavom nije na prvi mah privlačio nepoznatog čoveka. Ali, samo jedan razgovor sa njim bio je dovoljan da ga čovek zavoli… On je govorio o neizmernoj ljubavi Božijoj prema grešnicima, i navodio je grešnog čoveka da sam sebe strogo osudi“.
Prepričavši nekoliko razgovora sa starcem, episkop piše:
„Ovaj divni duhovnik bio je prost monah, ali bogataš u ljubavi prema Bogu i bližnjem. Mnogi monasi sa svih strana Svete Gore dolazili su ka njemu radi saveta, ali su ga naročito voleli srpski monasi iz Hilandara i „Isposnice svetog Save“ (srpskog). U njemu su gledali svog duhovnog oca koji ih je svojom ljubavlju preporađao. Svi su oni sada bolno osetili rastanak sa njim. I dugo, dugo pamtiće oni ljubav oca Siluana i njegove mudre savete.
I meni je otac Siluan veoma mnogo duhovno pomagao. Ja sam osećao kako me njegova molitva krepi. Kadgod sam posećivao Sveti Aton, žurio sam da ga posetim“.
Autor svoj nekrolog završava ovim rečima: „I još ima mnogo i mnogo što sam čuo od oca Siluana i što sam čuo od drugih o njemu. Ali, ko će sve izređati i ispisati? Knjiga njegovog života ispisana je sva biserom mudrosti i zlatom ljubavi. To je ogromna, netruležna knjiga. Sada je ona sklopljena, i rukama njegovog angela hranitelja izneta pred večnog i pravednog Sudiju. A večni i pravedni Sudija reći će duši koja ga je toliko ljubila na zemlji: Verni slugo moj Siluane, uđi u radost Gospoda tvojega. Amin“.
Jedan drugi ruski mitropolit V., koji je poznavao starca samo kroz prepisku i po pričanju drugih, saznavši za starčevu smrt, napisao je igumanu ocu Justinu (18.11.1938.):
„Vaše Visokoprepodobije, poštovani oče namesniče s bratijom!
Primio sam vaš izveštaj o smrti starca, oca shimonaha Siluana. Carstvo mu nebesko!…
Nije na nama grešnima da sudimo o svetim ljudima. Sam Bog ih proslavlja kako Sam zna. Ali, iskreno kažem da poslednjih godina nisam osetio ni kod koga takvu silu blagodati kao kod njega, oca Siluana.
Teško je rečima iskazati u čemu je bila ta snaga.
Kao što su za Gospoda Hrista za Njegova života na zemlji pričali da je govorio kao onaj koji ima vlast, a ne kao književnici…, tako sam i iz pisama oca Siluana osetio potpuno jasno takvu silu kakvu nisam osetio ni kod koga. Nebeski Božanski duh… Ubedljiv bez ikakvih dokaza. Jednostavno, glas „odande“, od Boga… Ne umem bolje da se izrazim… Zato njegova pisma čuvam. I kad ništa ne bih znao o njegovom životu, podvizima, molitvi, poslušanju, i tada bi sam duh njegovih pisama bio za mene dovoljan, da bih ga smatrao prepodobnim.
Ispričaću, evo, još jedan slučaj koji svedoči o njegovoj prozorljivosti.
Jedna mati koja sada živi u inostranstvu odavno je bila izgubila vezu sa svojom ćerkom koja je ostala u Rusiji. Ona je htela da zna kako da se moli za kćer – kao za živu ili kao za mrtvu.
Upitala je starca Siluana, i on joj je odgovorio da je njena kći živa i srećna. I stvarno, posle nekoliko meseci neka žena ode u Rusiju, pronađe tu izgubljenu ćerku, vidi je i razgovara s njom“[3].
Zatim mitropolit govori o još jednom sličnom slučaju prozorljivosti i nastavlja:
„Mnogo bih vas molio da sakupite podatke o njemu. Jer, to je i poučno i utešno i spasonosno za nas grešnike.
Sakupljajte i njegova pisma (bar kopije).
Nadalje, molim vas, dozvolite ocu Sofroniju da mi pošalje bilo šta od stvari pokojnika, a isto tako da me uteši odgovorom na moje pismo upućeno njemu.
 
Potpis: M. V.“
 
U pismu upućenom meni mitropolit je pisao:
 
„Mnogo sam vam blagodaran za vaše pismo o ocu Siluanu. Voleo bih još čuti o njemu. Iz moga pisma ocu namesniku vi ćete videti kakav je moj odnos prema pokojnom starcu.
Kad biste mi napisali o njemu još nešto više, bili bismo vam veoma blagodarni, ne samo ja, nego mnogi.
Ko je on? Gde je živeo pre Svete Gore? Zašto je otišao tamo? Kako se spasavao? Šta je govorio (čak i sitne pojedinosti su važne)? Kako se molio?
Dok ste još živi vi i drugi svedoci, sakupljajte i beležite o njemu sve do sitnica… To je Istorija Crkve.
Spominjem oca Siluana zajedno sa Božijim ugodnikom ocem Jovanom Kronštatskim i molim se da me zastupa pred Bogom… Još jednom zahvaljujem i još više očekujem, ako je Bogu ugodno. A otac Siluan je sad već na sigurnom mestu…
 
Pogovor
 
Stavivši sebi u zadatak da se ograničim na najneophodnije, ali da ipak unesem dosta meni poznatih momenata iz života blaženog starca i njegovog učenja, kako bih pobožnom čitaocu jasno izneo suštinske strane njegovog učenja – završavam svoj rad.
Čitajući spise blaženog starca u drugom delu ove knjige, čitalac će primetiti da se nisam osvrnuo na mnoga, u dogmatskom i asketskom pogledu, značajna pitanja čovekovog duhovnog života kojih se on dotakao, kao što je pitanje sudelovanja tela u bogopoznanju i pitanje posta, koje je starac formulisao na jedan poseban, veoma dubok i, rekao bih – hristopodoban način: „Jesti treba samo toliko da se posle uzimanja hrane ne gubi želja za molitvom“ (Lk.21,34). Isto tako, čitalac će u mojim izlaganjima naići na čitav niz postavki koje iznosim prvenstveno na osnovu mnogih usmenih beseda starca. U izboru materijala neizbežna je uslovnost i ograničenje zadatka. Nerazumno je staviti sebi u zadatak da se iscrpi sav materijal. Isto tako, nekorisno je obiljem materijala odvlačiti misao od same suštine, na koju je bila upravljena pažnja mog oca.
Pored gore navedenih svedočanstava o pobožnom poštovanju starca Siluana poznata su mi i druga slična svedočenja, kao i mnogi slučajevi o dejstvu njegove molitve na bolesne i stradalne ili, pak, o projavljivanju njegove izvanredne intuicije i prozorljivosti. Međutim, klonio sam se da o tome govorim sa jedne strane zato što se ovi slučajevi odnose na lica od kojih je većina još u životu, a sa druge strane, što izbegavam da im pridajem veliku pažnju, sledujući u tom pogledu primeru samoga starca. U istoriji su poznati mnogi slučajevi isceljenja i prozorljivosti i od onih koji nisu bili svetitelji. Uostalom, nije to ono što čini njegov život istinski velikim.
Prepodobni Jovan Lestvičnik kaže: „Neki iznad svega cene čudotvorstvo i one duhovne darove koji se vide, ne znajući da ima i mnogo uzvišenijih darova koji su skriveni, no baš zato i obezbeđeni od pada“.(Slovo 26). Ali, šta je to „skriveno“ što može biti „uzvišenije“ čak i od dara čudotvorstva? O tome starac ovako govori:
„O, nemoćan je moj duh. On se gasi kao plamičak od slabog vetra. Duh, pak, svetitelja goreo je silno, kao trnoviti grm i nije se bojao vetra. Ko će mi dati takav žar da ni dan ni noć nemam pokoja od ljubavi Božije? Plamena je ljubav Božija. Radi nje su svetitelji trpeli sve nevolje i njome su dostigli silu čudotvorstva. Oni su isceljivali bolesne, vaskrsavali mrtve, hodili po vodi, za vreme molitve lebdeli u vazduhu, svojom molitvom nizvodili kišu s neba, a ja bih hteo da se naučim samo smirenju i ljubavi Hristovoj, da nikog ne uvredim i ne ožalostim, već da se za svakog molim kao za samog sebe“.
O tome višem i skrivenom u starčevom životu pokušavao sam da govorim, koliko je to bilo u mojoj moći. U težnji da se približim tome, odlučio sam da pišem o načinu sticanja duhovne slobode u Bogu, ne prećutkujući niti krijući ono što sam čuo.
U istoj „Lestvici“ prepodobog Jovana postoji jedna divna priča „o svetim osuđenicima i o tamnici pokajnika“. Sveti pisac predviđa da će se zbog te reči mnogi sablazniti. On, između ostalog, piše:
„Hrabar čovek kada čuje za takve podvige, dirnut u srce, ustaje i odlazi sa strelom plamene revnosti u duši. Onaj koji je slabiji od njega, upoznaje svoju nemoć i, prekorevajući samoga sebe, odmah stiče smirenoumlje, te polazi za prvim, samo ne znam da li ga može stići. A čovek lenj neka se ne dotiče toga što je ovde izneto, da ne bi pao u očajanje i upropastio i ono što čini“ (Sl. 5).
Strahujući da ne sablaznim naivne i malodušne otvorenim iznošenjem teškoća duhovne borbe, rekao sam u početku da je ova knjiga, s obzirom na svoju sadržinu, namenjena veoma uskom krugu ljudi. Sada, pak, ponavljam ovu svoju napomenu, jer je život starca Siluana izuzetan i predstavlja veliki podvig ljubavi prema Bogu. ma koliko inače bio prost.
Istinu govoreći, morao sam da savladam veliku nelagodnost pre no što sam se rešio da napišem ovo žitije, jer su me okolnosti primorale da iznesem i svoju bliskost sa starcem. Uveren sam da će svako ko je poznavao starca, i poznaje mene, s negodovanjem reći: „Zar si se ti usudio da pišeš o starcu!“. Onaj ko ne zna njega, a poznaje mene, ili me je samo video, sa prezrenjem će primetiti: „Kad je učenik takav, znači i učitelj je bio nikakav“.
Svestan sam da je za ime velikog starca poniženje imati takvog životopisca i svedoka kao što sam ja. Ali, nije bilo drugog izlaza… Ja sam gotovo hteo da ovaj rad izdam anonimno, kako svojim uboštvom ne bih umanjio veličinu starca. Ipak, to nisam mogao sebi dozvoliti, jer sam smatrao neophodnim da uzmem na sebe odgovornost za svedočanstvo o njemu. Kao delimično opravdanje moje smelosti neka posluži okolnost da su me na ovaj rad pobudile želje i uporne molbe mnogih lica kao i poslušnost prema svom duhovnom ocu, velikom starcu, koji je još i sada živ, jeroshimonahu Pinufriju, koji mi je i dao blagoslov za ovaj rad. Pa ipak, u duši sam se dugo kolebao, jer je duhovna reč energija posebne vrste. Onaj ko o njoj govori sam se nalazi pred sudom reči koju iznosi. Zbog toga se, naravno, izlažem potpuno zasluženoj kritici, i znam da ću biti osuđen od Boga i od ljudi. Uostalom, kao izvesno olakšanje za moju savest služi fakt, da u ovoj knjizi nema nijedne moje misli, već sam sve crpeo iz pouka i razgovora sa blaženim ocem i drugim mojim učiteljima. Strahujući, međutim, da, budući lišen duhovnog razuma (tj. znanja), nisam izbegao greške u opisu života starca i izlaganju starčevih svetih pouka, molim da se sva odgovornost za pogreške pripiše meni kako ne bi bio obezvređen starčev opit, koji je zapečaćen svetim životom i njegovom svetom rečju.
Molim svakog pobožnog čitaoca koji shvata težinu postavljenog mi zadatka da bude snishodljiv prema meni. Isto tako molim da mi se oproste moje nehotimične greške, jer namernih ne bi trebalo biti budući da sam se rukovodio strahom koji ne dozvoljava da se „laže o svetitelju“. Isto tako, molim da se ne obraća pažnja na mnoge spoljašnje i unutrašnje nedostatke moga rada, kao što su: nevešta raspodela i iznošenje povesti, nesposobnost davanja psiholoških opisa, ponavljanja, nepotpunost bogoslovskih određenja, što će neizbežno izazvati mnoge nedoumice i nagađanja. Najzad, molim da mi se oprosti i moj težak i grub jezik, koji je sasvim neprikladan svetoj i veličanstvenoj jednostavnosti i prostosrdačnosti čitavog lika blaženog starca.
Uslovi mog života nisu mi dozvolili da savladam neke od pomenutih nedostataka. Međutim, nije isključena mogućnost da ću u toku daljeg rada uspeti da ih ispravim u izvesnoj meri. Sada se, pak, nadam da će starčeva reč, koja je potekla iz srca punog ljubavi, oduševiti um i dušu čitaoca, jer za one koji imaju uši da čuju, i oči da vide, ona sama po sebi predstavlja snažno svedočanstvo o svojoj istinitosti.
Starčeva reč, izvanredno visoka po svom duhovnom savršenstvu, svedoči o onom natprirodnom životu kojim je on živeo. Za mnoge će ona ostati neshvatljiva i nepristupačna, bez obzira na svu svoju jasnost i jednostavnost. Iskustvo je pokazalo da je ona neshvatljiva upravo zbog svoje jednostavnosti i stila shvatanja i izražavanja, koji je tuđ savremenom čoveku intelektualcu. Upravo ta okolnost me je i pobudila da za tu reč dam neka objašnjenja na jeziku koji je pristupačniji savremenom obrazovanom čoveku, nadajući se da će bar nekome pomoći da bolje shvati put svetosti. A kada čitalac oseti da su ove starčeve jednostavne i spokojne reči, koje se dotiču dubokih pitanja čovečijeg duhovnog bića, unutrašnje borbe ili dejstva blagodati, upravo ono na šta treba da usredsredi svoju pažnju, tada, razume se, postaje izlišno svako moje tumačenje i ostaje samo sveta i čista reč blaženog oca.
 
* * * * *
 
Danas, na desetogodišnjicu upokojenja starca Siluana, duša moja se sa trepetnom ljubavlju molitveno obraća njemu:
Oprosti mi, oče sveti, što se ja, po svom bezumlju, osmelih da govorim o onom što si mi ti iz snishođenja poverio. Blagodareći Bogu što mi je nezasluženo podario sreću da te upoznam i često budem s tobom za vreme tvog ovozemaljskog života, dopusti mi da te pitam: sada, kada si prešao sve predele zemlje i gledaš neizrecivu krasotu Onoga koji te je zavoleo i koga si ti zavoleo i Njegove Prečiste Majke – da li si od sladosti ljubavi Božije zaboravio ovaj naš tužni svet, ili nastavljaš još silnije da se moliš, budući da ljubav, kako si govorio, ne može zaboraviti niti se uspokojiti dok ne ostvari svoj željeni cilj?
I premda moja pomračena, i za svako dobro mrtva, duša sada nije u stanju da čuje tvoj glas, ipak, iz tvojih reči koje su ostale sa nama, čuje odgovor:
„Duša koja je poznala Boga, svoga Tvorca i nebeskog Oca, ne može imati pokoja na zemlji“. Duša pomišlja: „Kada stanem pred Gospoda, moliću od Njega milost za sav rod hrišćanski“. A istovremeno se javlja i druga misao: „Kada ugledam Njegov mili lik, ništa neću moći da kažem, jer od velike ljubavi čovek ne može da govori“. I opet misli: „Moliću se za sav rod ljudski, da bi se svi ljudi obratili Gospodu i našli mir u Njemu, jer ljubav Božija želi da se svi spasu“.
Duboko ubeđen da je naš blaženi otac Siluan dostigao do Boga i savršene ljubavi kojoj je tako nezadrživo stremio, i da sada u Duhu Svetom ceo svet obuhvata svojom molitvom još u većoj meri nego u doba svog zemaljskog života, te ne želeći nikome ništa da namećem, niti da utičem na bilo koga, već sledeći samo snažan poriv svoje duše, završavam svoje ubogo kazivanje molitvom:
 
PREPODOBNI OČE SILUANE, MOLI BOGA ZA NAS!
 
Francuska,
Sen Ženevjev de Bua, Donžon,
11/24. 9. 1948.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pitanje asketskog prikrivanja je veoma važno u životu svakog podvižnika, i to iz više razloga. Ha Atonu pak, osim uobičajenih, za to postoje i posebni razlozi „lokalne prirode“. Naime, u manastirima i pustinjama Atona sabrali su se ljudi koji su napustili svet prošavši kroz oganj, odricanja. Svi su oni, osim retkih izuzetaka, u trenucima izuzetne ustremljenosti ka Bogu prineli žrtvu kojoj je ime: meni se svet razape, i ja svetu (Gal.6,14). Svaki je ostvario ovaj podvig po meri svojih moći, i skoro će se svakome činiti da ga je izvršio u potpunosti. Ako, pak, nakon ovog podviga, ove žrtve, vidi da nije dosegao željeno, monahu preti iskušenje „duhovne zavisti“. Slično Kainu koji je, videvši da je Bog prihvatio Aveljevu žrtvu a njegovu odbacio, iz zavisti izvršio bratoubistvo, i mnogi monasi, premda brata i ne ubijaju fizički, ipak često na njega navaljuju izuzetno teške duhovne okolnosti. Ako se i zanemare pokušaji da se ostvare ova „zlostavljanja“ onoga ko je napredovao u molitvi ili drugim duhovnim delatnostima, samo unutrašnje mučenje koje pojedini monasi doživljavaju zbog svog neuspeha, dovoljan je povod nodvižpicima da u prisustvu drugih sebe ne otkrivaju. Mnogi ljudn u svetu želeli bi da vide svetost kako bi joj ukazali počast, i tu se za podvižnika krije opasnost od slavoljublja… Ima, međutim, ljudi obuzetih zlim duhom koji ne samo što ne podnose svetost, nego se, videvši je, samo još više gneve i razdražuju. U svakom slučaju, velika većina ljudi u svetu je duhovno neiskusna, i ne može prepoznati duhovnog čoveka. Od njih se njemu nije teško sakriti. Teže je, međutim, sakriti se od monaha, jer su se oni, živeći neprestano u podvigu, izvežbali da po mnogim, jedva lrimetnim, znacima dokuče šta njihov sabrat preživljava. Zato je na Atonu neophodno naučiti se ponašanju kojim se ništa neće odati. I mn smatramo da je ova veština veoma usavršena na Atonu.
  2. Episkop Nikolaj Velimirović, prim. prev.
  3. Taj slučaj je i meni poznat, jer sam kao sekretar pomagao starcu u vođenju prepiske. Starac mi je ispričao kako mu je za vreme molitve Bog otkrio šta je sa ćerkom te žene.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *