СТАРАЦ СИЛУАН

СТАРАЦ СИЛУАН
 

 
XIV
ПОГОВОР
 
У свом трезвеном неповерењу према човеку светогорско монаштво се држи правила отаца: “Никога не треба ублажавати пре смрти”. Ова, у својој суштини позитивна опрезност, као и све друго у људском животу, може да пређе дозвољене границе, претварајући се у претерано страховање људске ништавности. Светогорском монаштву би се можда могло приговорити због овог последњег.
Мисли које ће читалац наћи у старчевим белешкама, он је за живота понекад износио у разговорима са монасима. Пошто те мисли превазилазе меру обичног човека, природно је да се код неких појавило страховање за њега. Неки од њих су говорили: “Да видимо како ће умрети”. Многи су га волели због његове кротости и постојане доброте према свима. Међутим, на необичан начин, старчев изузетан живот од готово пола века остао је за већину мало познат и тек после смрти увидело се да је био свет човек[1].
Један монах, отац Стефан, који је радио у апотеци, много је волео старца. Једном ми је испричао следеће:
“Ујутро, на дан смрти старца Силуана, оставих свој посао и пођох у цркву да читам Псалтир над њим. Усрдно сам се молио да ми Бог кроз читање открије, како је старац прошао свој монашки пут и да ли је угодио Богу. Кад сам ушао у цркву, монах који се тамо налазио, управо је читао: Ти си Бог мој, тебе хвалим, Боже мој, тебе узвишујем. Хвалите Господа јер је добар, јер је милост његова до вијека. Кад сам видео да је завршио (16) катизму, рекао сам: “Идите да се одморите, а ја ћу наставити”. Он је отишао, а ја сам стао крај налоња и почео читати 17. катизму: Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем. Благо онима који чувају откривења Његова, свим срцем Га траже… Чуваћу наредбе твоје… Свим срцем својим тражим тебе… Устима својим јављам све судове уста твојих. На путу откривења твојих радујем се као за велико богатство, и све даље што пише у том дивном Псалму. И тада сам се свим срцем уверио да је старац Силуан угодио Богу”.
После Старчеве смрти, један јерођакон је молио игумана манастира за благослов да “оде у пустињу”. Позван на сабор стараца, морао је да одговори на питање зашто хоће да напусти манастир? Јерођакон је одговорио да сматра да ће то бити корисно за његово спасење. На то један од чланова сабора, схимонах Матеј, одговори: “Зар се овде не можеш спасти? Покојни отац Силуан је провео сав свој живот у нашем манастиру. Зар ћеш у пустињи наћи неког већег од њега?” То је рекао отац Матеј, један од оних који је за живота старца Силуана био забринут за њега.
Један други од старијих монаха, схимонах Трофим, изванредан подвижник, чији живот може да послужи као узор многима, после старчеве смрти је читао одељке из његових белешки. Старчеве речи о Божијој љубави, о смирењу, о томе како ум свој треба “држати у аду и не очајавати”, и још неке друге – учиниле се на њега дубок утисак. Сећам се сусрета с њим у манастирској “малој порти”. Зауставивши ме, рекао је:
– Сада видим да је отац Силуан достигао меру светих отаца… Његова ме је смрт у то уверила.
– Оче Трофиме, усудио сам се да кажем, зар вас пола века заједничког живота у манастиру није у то уверило, него тек смрт?
– Ја сам га увек волео и радовао ce сусрету са њим, али ми се чинило да је његов начин општења с Богом сувише непосредан, и, искрено говорећи, бојао сам се за њега.
– Реците, онда како је он то говорио кад сте се бојали за њега?
– Он је говорио просто, али у исто време некако сувише смело и одважно. Кад би говорио о молитви и о Богу, као о свом рођеном Оцу, ја сам га понекад прекидао, говорећи му: “Престаните оче”. Чинило ми се као да је он изгубио страх Божији.
– А шта би вам одговорио кад бисте га прекинули?
– Увек је био миран. Ја га прекинем, и он ућути.
– А да ли се љутио кад сте га прекидали?
– О не, био је благ човек и не сећам се да се икад наљутио.
– Оче Трофиме, зар ви не знате да они који су у прелести увек бивају непослушни и вређају се, ако их неко укори. Како ви то нисте приметили?
– Зато што је Бог то сакрио од мене. Он је био врло једноставан човек. Тек сада увиђам своју грешку.
– А шта мислите о његовим белешкама?
Ја вам већ рекох да је он достигао меру светих отаца. Један српски епископ[2], који је у више махова посећивао
Свету Гору и много волео старца, сазнавши за његову смрт, написао је у свом мисионарском листу некролог под насловом: “Човек велике љубави”, где између осталог о њему каже следеће:
” О овоме дивном духовнику могло би се само рећи – слатка душа. Ту слатку душу осетио сам не само ја, него сваки поклоник Свете Горе који је дошао у додир с њим. Силуан је био висок, крупан, са великом црном брадом, и својом појавом није на први мах привлачио непознатог човека. Али, само један разговор са њим био је довољан да га човек заволи… Он је говорио о неизмерној љубави Божијој према грешницима, и наводио је грешног човека да сам себе строго осуди”.
Препричавши неколико разговора са старцем, епископ пише:
“Овај дивни духовник био је прост монах, али богаташ у љубави према Богу и ближњем. Многи монаси са свих страна Свете Горе долазили су ка њему ради савета, али су га нарочито волели српски монаси из Хиландара и “Испоснице светог Саве” (српског). У њему су гледали свог духовног оца који их је својом љубављу препорађао. Сви су они сада болно осетили растанак са њим. И дуго, дуго памтиће они љубав оца Силуана и његове мудре савете.
И мени је отац Силуан веома много духовно помагао. Ја сам осећао како ме његова молитва крепи. Кадгод сам посећивао Свети Атон, журио сам да га посетим”.
Аутор свој некролог завршава овим речима: “И још има много и много што сам чуо од оца Силуана и што сам чуо од других о њему. Али, ко ће све изређати и исписати? Књига његовог живота исписана је сва бисером мудрости и златом љубави. То је огромна, нетрулежна књига. Сада је она склопљена, и рукама његовог ангела хранитеља изнета пред вечног и праведног Судију. А вечни и праведни Судија рећи ће души која га је толико љубила на земљи: Верни слуго мој Силуане, уђи у радост Господа твојега. Амин”.
Један други руски митрополит В., који је познавао старца само кроз преписку и по причању других, сазнавши за старчеву смрт, написао је игуману оцу Јустину (18.11.1938.):
“Ваше Високопреподобије, поштовани оче намесниче с братијом!
Примио сам ваш извештај о смрти старца, оца схимонаха Силуана. Царство му небеско!…
Није на нама грешнима да судимо о светим људима. Сам Бог их прославља како Сам зна. Али, искрено кажем да последњих година нисам осетио ни код кога такву силу благодати као код њега, оца Силуана.
Тешко је речима исказати у чему је била та снага.
Као што су за Господа Христа за Његова живота на земљи причали да је говорио као онај који има власт, а не као књижевници…, тако сам и из писама оца Силуана осетио потпуно јасно такву силу какву нисам осетио ни код кога. Небески Божански дух… Убедљив без икаквих доказа. Једноставно, глас “оданде”, од Бога… Не умем боље да се изразим… Зато његова писма чувам. И кад ништа не бих знао о његовом животу, подвизима, молитви, послушању, и тада би сам дух његових писама био за мене довољан, да бих га сматрао преподобним.
Испричаћу, ево, још један случај који сведочи о његовој прозорљивости.
Једна мати која сада живи у иностранству одавно је била изгубила везу са својом ћерком која је остала у Русији. Она је хтела да зна како да се моли за кћер – као за живу или као за мртву.
Упитала је старца Силуана, и он јој је одговорио да је њена кћи жива и срећна. И стварно, после неколико месеци нека жена оде у Русију, пронађе ту изгубљену ћерку, види је и разговара с њом”[3].
Затим митрополит говори о још једном сличном случају прозорљивости и наставља:
“Много бих вас молио да сакупите податке о њему. Јер, то је и поучно и утешно и спасоносно за нас грешнике.
Сакупљајте и његова писма (бар копије).
Надаље, молим вас, дозволите оцу Софронију да ми пошаље било шта од ствари покојника, а исто тако да ме утеши одговором на моје писмо упућено њему.
 
Потпис: М. В.”
 
У писму упућеном мени митрополит је писао:
 
“Много сам вам благодаран за ваше писмо о оцу Силуану. Волео бих још чути о њему. Из мога писма оцу намеснику ви ћете видети какав је мој однос према покојном старцу.
Кад бисте ми написали о њему још нешто више, били бисмо вам веома благодарни, не само ја, него многи.
Ко је он? Где је живео пре Свете Горе? Зашто је отишао тамо? Како се спасавао? Шта је говорио (чак и ситне појединости су важне)? Како се молио?
Док сте још живи ви и други сведоци, сакупљајте и бележите о њему све до ситница… То је Историја Цркве.
Спомињем оца Силуана заједно са Божијим угодником оцем Јованом Кронштатским и молим се да ме заступа пред Богом… Још једном захваљујем и још више очекујем, ако је Богу угодно. А отац Силуан је сад већ на сигурном месту…
 
Поговор
 
Ставивши себи у задатак да се ограничим на најнеопходније, али да ипак унесем доста мени познатих момената из живота блаженог старца и његовог учења, како бих побожном читаоцу јасно изнео суштинске стране његовог учења – завршавам свој рад.
Читајући списе блаженог старца у другом делу ове књиге, читалац ће приметити да се нисам осврнуо на многа, у догматском и аскетском погледу, значајна питања човековог духовног живота којих се он дотакао, као што је питање суделовања тела у богопознању и питање поста, које је старац формулисао на један посебан, веома дубок и, рекао бих – христоподобан начин: “Јести треба само толико да се после узимања хране не губи жеља за молитвом” (Лк.21,34). Исто тако, читалац ће у мојим излагањима наићи на читав низ поставки које износим првенствено на основу многих усмених беседа старца. У избору материјала неизбежна је условност и ограничење задатка. Неразумно је ставити себи у задатак да се исцрпи сав материјал. Исто тако, некорисно је обиљем материјала одвлачити мисао од саме суштине, на коју је била управљена пажња мог оца.
Поред горе наведених сведочанстава о побожном поштовању старца Силуана позната су ми и друга слична сведочења, као и многи случајеви о дејству његове молитве на болесне и страдалне или, пак, о пројављивању његове изванредне интуиције и прозорљивости. Међутим, клонио сам се да о томе говорим са једне стране зато што се ови случајеви односе на лица од којих је већина још у животу, а са друге стране, што избегавам да им придајем велику пажњу, следујући у том погледу примеру самога старца. У историји су познати многи случајеви исцељења и прозорљивости и од оних који нису били светитељи. Уосталом, није то оно што чини његов живот истински великим.
Преподобни Јован Лествичник каже: “Неки изнад свега цене чудотворство и оне духовне дарове који се виде, не знајући да има и много узвишенијих дарова који су скривени, но баш зато и обезбеђени од пада”.(Слово 26). Али, шта је то “скривено” што може бити “узвишеније” чак и од дара чудотворства? О томе старац овако говори:
“О, немоћан је мој дух. Он се гаси као пламичак од слабог ветра. Дух, пак, светитеља горео је силно, као трновити грм и није се бојао ветра. Ко ће ми дати такав жар да ни дан ни ноћ немам покоја од љубави Божије? Пламена је љубав Божија. Ради ње су светитељи трпели све невоље и њоме су достигли силу чудотворства. Они су исцељивали болесне, васкрсавали мртве, ходили по води, за време молитве лебдели у ваздуху, својом молитвом низводили кишу с неба, а ја бих хтео да се научим само смирењу и љубави Христовој, да никог не увредим и не ожалостим, већ да се за сваког молим као за самог себе”.
О томе вишем и скривеном у старчевом животу покушавао сам да говорим, колико је то било у мојој моћи. У тежњи да се приближим томе, одлучио сам да пишем о начину стицања духовне слободе у Богу, не прећуткујући нити кријући оно што сам чуо.
У истој “Лествици” преподобог Јована постоји једна дивна прича “о светим осуђеницима и о тамници покајника”. Свети писац предвиђа да ће се због те речи многи саблазнити. Он, између осталог, пише:
“Храбар човек када чује за такве подвиге, дирнут у срце, устаје и одлази са стрелом пламене ревности у души. Онај који је слабији од њега, упознаје своју немоћ и, прекоревајући самога себе, одмах стиче смиреноумље, те полази за првим, само не знам да ли га може стићи. А човек лењ нека се не дотиче тога што је овде изнето, да не би пао у очајање и упропастио и оно што чини” (Сл. 5).
Страхујући да не саблазним наивне и малодушне отвореним изношењем тешкоћа духовне борбе, рекао сам у почетку да је ова књига, с обзиром на своју садржину, намењена веома уском кругу људи. Сада, пак, понављам ову своју напомену, јер је живот старца Силуана изузетан и представља велики подвиг љубави према Богу. ма колико иначе био прост.
Истину говорећи, морао сам да савладам велику нелагодност пре но што сам се решио да напишем ово житије, јер су ме околности приморале да изнесем и своју блискост са старцем. Уверен сам да ће свако ко је познавао старца, и познаје мене, с негодовањем рећи: “Зар си се ти усудио да пишеш о старцу!”. Онај ко не зна њега, а познаје мене, или ме је само видео, са презрењем ће приметити: “Кад је ученик такав, значи и учитељ је био никакав”.
Свестан сам да је за име великог старца понижење имати таквог животописца и сведока као што сам ја. Али, није било другог излаза… Ја сам готово хтео да овај рад издам анонимно, како својим убоштвом не бих умањио величину старца. Ипак, то нисам могао себи дозволити, јер сам сматрао неопходним да узмем на себе одговорност за сведочанство о њему. Као делимично оправдање моје смелости нека послужи околност да су ме на овај рад побудиле жеље и упорне молбе многих лица као и послушност према свом духовном оцу, великом старцу, који је још и сада жив, јеросхимонаху Пинуфрију, који ми је и дао благослов за овај рад. Па ипак, у души сам се дуго колебао, јер је духовна реч енергија посебне врсте. Онај ко о њој говори сам се налази пред судом речи коју износи. Због тога се, наравно, излажем потпуно заслуженој критици, и знам да ћу бити осуђен од Бога и од људи. Уосталом, као извесно олакшање за моју савест служи факт, да у овој књизи нема ниједне моје мисли, већ сам све црпео из поука и разговора са блаженим оцем и другим мојим учитељима. Страхујући, међутим, да, будући лишен духовног разума (тј. знања), нисам избегао грешке у опису живота старца и излагању старчевих светих поука, молим да се сва одговорност за погрешке припише мени како не би био обезвређен старчев опит, који је запечаћен светим животом и његовом светом речју.
Молим сваког побожног читаоца који схвата тежину постављеног ми задатка да буде снисходљив према мени. Исто тако молим да ми се опросте моје нехотимичне грешке, јер намерних не би требало бити будући да сам се руководио страхом који не дозвољава да се “лаже о светитељу”. Исто тако, молим да се не обраћа пажња на многе спољашње и унутрашње недостатке мога рада, као што су: невешта расподела и изношење повести, неспособност давања психолошких описа, понављања, непотпуност богословских одређења, што ће неизбежно изазвати многе недоумице и нагађања. Најзад, молим да ми се опрости и мој тежак и груб језик, који је сасвим неприкладан светој и величанственој једноставности и простосрдачности читавог лика блаженог старца.
Услови мог живота нису ми дозволили да савладам неке од поменутих недостатака. Међутим, није искључена могућност да ћу у току даљег рада успети да их исправим у извесној мери. Сада се, пак, надам да ће старчева реч, која је потекла из срца пуног љубави, одушевити ум и душу читаоца, јер за оне који имају уши да чују, и очи да виде, она сама по себи представља снажно сведочанство о својој истинитости.
Старчева реч, изванредно висока по свом духовном савршенству, сведочи о оном натприродном животу којим је он живео. За многе ће она остати несхватљива и неприступачна, без обзира на сву своју јасност и једноставност. Искуство је показало да је она несхватљива управо због своје једноставности и стила схватања и изражавања, који је туђ савременом човеку интелектуалцу. Управо та околност ме је и побудила да за ту реч дам нека објашњења на језику који је приступачнији савременом образованом човеку, надајући се да ће бар некоме помоћи да боље схвати пут светости. А када читалац осети да су ове старчеве једноставне и спокојне речи, које се дотичу дубоких питања човечијег духовног бића, унутрашње борбе или дејства благодати, управо оно на шта треба да усредсреди своју пажњу, тада, разуме се, постаје излишно свако моје тумачење и остаје само света и чиста реч блаженог оца.
 
* * * * *
 
Данас, на десетогодишњицу упокојења старца Силуана, душа моја се са трепетном љубављу молитвено обраћа њему:
Опрости ми, оче свети, што се ја, по свом безумљу, осмелих да говорим о оном што си ми ти из снисхођења поверио. Благодарећи Богу што ми је незаслужено подарио срећу да те упознам и често будем с тобом за време твог овоземаљског живота, допусти ми да те питам: сада, када си прешао све пределе земље и гледаш неизрециву красоту Онога који те је заволео и кога си ти заволео и Његове Пречисте Мајке – да ли си од сладости љубави Божије заборавио овај наш тужни свет, или настављаш још силније да се молиш, будући да љубав, како си говорио, не може заборавити нити се успокојити док не оствари свој жељени циљ?
И премда моја помрачена, и за свако добро мртва, душа сада није у стању да чује твој глас, ипак, из твојих речи које су остале са нама, чује одговор:
“Душа која је познала Бога, свога Творца и небеског Оца, не може имати покоја на земљи”. Душа помишља: “Када станем пред Господа, молићу од Њега милост за сав род хришћански”. А истовремено се јавља и друга мисао: “Када угледам Његов мили лик, ништа нећу моћи да кажем, јер од велике љубави човек не може да говори”. И опет мисли: “Молићу се за сав род људски, да би се сви људи обратили Господу и нашли мир у Њему, јер љубав Божија жели да се сви спасу”.
Дубоко убеђен да је наш блажени отац Силуан достигао до Бога и савршене љубави којој је тако незадрживо стремио, и да сада у Духу Светом цео свет обухвата својом молитвом још у већој мери него у доба свог земаљског живота, те не желећи никоме ништа да намећем, нити да утичем на било кога, већ следећи само снажан порив своје душе, завршавам своје убого казивање молитвом:
 
ПРЕПОДОБНИ ОЧЕ СИЛУАНЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!
 
Француска,
Сен Женевјев де Буа, Донжон,
11/24. 9. 1948.
 

1. Питање аскетског прикривања је веома важно у животу сваког подвижника, и то из више разлога. Ha Атону пак, осим уобичајених, за то постоје и посебни разлози “локалне природе”. Наиме, у манастирима и пустињама Атона сабрали су се људи који су напустили свет прошавши кроз огањ, одрицања. Сви су они, осим ретких изузетака, у тренуцима изузетне устремљености ка Богу принели жртву којој је име: мени се свет разапе, и ја свету (Гал.6,14). Сваки је остварио овај подвиг по мери својих моћи, и скоро ће се свакоме чинити да га је извршио у потпуности. Ако, пак, након овог подвига, ове жртве, види да није досегао жељено, монаху прети искушење “духовне зависти”. Слично Каину који је, видевши да је Бог прихватио Авељеву жртву а његову одбацио, из зависти извршио братоубиство, и многи монаси, премда брата и не убијају физички, ипак често на њега наваљују изузетно тешке духовне околности. Ако се и занемаре покушаји да се остваре ова “злостављања” онога ко је напредовао у молитви или другим духовним делатностима, само унутрашње мучење које поједини монаси доживљавају због свог неуспеха, довољан је повод нодвижпицима да у присуству других себе не откривају. Многи људн у свету желели би да виде светост како би јој указали почаст, и ту се за подвижника крије опасност од славољубља… Има, међутим, људи обузетих злим духом који не само што не подносе светост, него се, видевши је, само још више гневе и раздражују. У сваком случају, велика већина људи у свету је духовно неискусна, и не може препознати духовног човека. Од њих се њему није тешко сакрити. Теже је, међутим, сакрити се од монаха, јер су се они, живећи непрестано у подвигу, извежбали да по многим, једва лриметним, знацима докуче шта њихов сабрат преживљава. Зато је на Атону неопходно научити се понашању којим се ништа неће одати. И мн сматрамо да је ова вештина веома усавршена на Атону.
2. Епископ Николај Велимировић, прим. прев.
3. Тaj случај је и мени познат, јер сам као секретар помагао старцу у вођењу преписке. Старац ми је испричао како му је за време молитве Бог открио шта је са ћерком те жене.