STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
XIII
STARČEVA SMRT
 
Živeti hrišćanski nije moguće! Hrišćanski se može samo umirati, kao što je i apostol Pavle umirao svaki dan (1.Kop.15,31).
U našem neuspešnom pokušaju da bar unekoliko opišemo duhovni put velikog starca približili smo se kraju njegovog života, što se na običnom jeziku zove smrt, a na jeziku verujućih – končina. Poslednje godine života duša starca je bila zauzeta molitvom za svet. Po spoljašnjosti starac je i dalje ostao spokojan i staložen, ali njegove oči su često imale tužan i zamišljen izraz. U svojim razgovorima stalno se vraćao na dve teme:
„Uzlazim Ocu svome i Ocu vašem i Bogu svome i Bogu vašem. Kakvih li reči punih samilosti! Gospod od svih nas stvara jednu porodicu“.
Još je govorio:
„Molite se za ljude… Sažaljevajte narod Božiji!“ Na moju primedbu da je teško moliti se za ljude, on je odgovorio:
„Naravno da je teško… Moliti se za ljude znači – prolivati krv… ali, treba se moliti. Sve ono čemu nas je blagodat naučila moramo činiti do kraja svog života. Gospod ponekad napušta dušu da bi je ispitao, da bi ona mogla da projavi svoj razum i slobodnu volju. Ali, ako čovek ne prisiljava sebe na trud, izgubiće blagodat. Međutim, ako pokaže dobru volju, blagodat će ga zavoleti i više ga neće ostavljati“.
Bilo je očigledno da je „blagodat zavolela starca Siluana i da ga više nije napuštala“. Ali, kuda vuče blagodat?
 
* * * * *
 
U ustrojstvu sveta može se uočiti određeni hijerarhijski poredak, podela na više i niže: Piramida bića. Međutim, u ljudskoj svesti nalazimo ideju jednakosti kao stalni zahtev naše duboke savesti.
Proučavajući psihofizički svet sa jedne strane, i empirijski dato duhovno biće čoveka sa druge strane, neki konstatuju i u prvom i u drugom slučaju postojanje piramide nejednakosti, dolazeći do ideje nejednakosti u ljudskom biću, kao nečem ontološki neophodnom. Oni iz strasti, ili pak iz bestrasnog filosofskog uverenja zaglušuju u sebi glas savesti. Drugi, pak, polazeći upravo od tog neućutnog glasa duboke savesti, od duboke spoznaje čovekovog duha, uporno streme ostvarenju jednakosti u biću ljudi.
Ali, da li je moguća jednakost tamo gde je osnovni princip bića – sloboda? Hiljadugodišnje iskustvo ljudske istorije nam govori da – nije.
Dobro, ali šta da učinimo kako bismo izmenili taj, našem duhu neprihvatljivi, poredak stvari? Jer, da se odreknemo najdublje duhovne žudnje – da sve ljude vidimo jednake u njihovoj punoti – mi jednostavno ne možemo.
Pogledajmo stoga kako Hristos razrešava ovaj problem.
Gospod ne poriče činjenicu nejednakosti, ne poriče postojanje hijerarhije, podelu na više i niže, veće i manje, ali ovu Piramidu bića okreće vrhom nadole i tako postiže krajnje savršenstvo.
Nesumnjivo, sami vrh ove piramide je Sin Čovečiji, jedinstveni, istinski, večni Gospod. I On za Sebe kaže da nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj u otkup za mnoge (Mt.20,28). Učenje koje smo primili o angelima govori da su, po svom znanju i načinu bivstvovanja, bića viša od nas, koji imamo zemaljsko bivstvovanje, ali apostol i o njima govori kao o služećim duhovima, koji se šalju da služe onima koji će naslediti spasenje (Jev.1,14). Svojim učenicima Gospod zapoveda da slede primer koji im je dao, opravši im noge (Jn.13,15). On im veli: znate da knezovi naroda gospodare njima i velikaši vladaju nad njima. Da ne bude tako među vama; nego koji hoće da bude veliki među vama, neka vam bude služitelj, i koji hoće među vama da bude prvi, neka bude svima sluga (Mt.20,26-27; Mk.10,42-44). Tako je određena uloga i smisao crkvene jerarhije – one koji stoje niže ona uzvodi na stepen duhovnog savršenstva onih koji u jerarhijskom poretku stoje više, po reči apostola: I On dade jedne kao apostole, a druge kao proroke, jedne kao jevanđeliste, a druge kao pastire i učitelje, za usavršavanje svetih u delu služenja, za sazidanje tela Hristova; dok ne dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanja Sina Božijega, u čoveka savršena, u meru rasta punote Hristove (Ef.4,11-13).
Hristos je kao Tvorac, tj. Uzročnik, Vinovnik bića, i u tom smislu „Vinovnik“ bića sveta, na Sebe uzeo breme – greh celog sveta. On je vrh nadole okrenute piramide, koji podnosi teret svekolike piramide bića.
Hristovi sledbenici se na čudesan način upodobljavaju Hristu primanjem na sebe bremena i nemoći drugih: Dužni smo, pak, mi jaki slabosti slabih nositi (Rim.15,1).
Mi sve ovo govorimo da bismo ukazali na karakterističnu osobenost hrišćanskog puta, na ono što smo mogli zapaziti kao projave unutrašnjeg života starca, premda smo svesni da su naše reči i slike nemoćne da valjano predoče taj život.
Hrišćanin silazi dole, na dno izokrenute piramide, u tačku gde je koncentrisan sav ogromni pritisak, i gde se nalazi Onaj koji je na sebe uzeo greh sveta – Hristos.
U srcu počinje da deluje sila Hristove ljubavi kada ga takne velika blagodat Božija i duša se, vučena tom ljubavlju, zaista spušta na dno izokrenute piramide, stremeći Hristu i upodobljavajući se Njemu. Tako ona, u granicama svojih moći, uzima na sebe breme bližnjih.
Tu nastaje stanje koje se ne može rečima saopštiti. Dubina i snaga preživljenih stradanja u vlastitom životu ispunjavaju srce velikim sažaljenjem prema svakom patniku, a sastradalna ljubav postaje spremna da čitavo svoje biće žrtvuje za dobro bližnjeg. U isto vreme, ta ljubav nezadrživo vuče ka Bogu sveukupnog čoveka: um, srce, pa i samo telo. Čitavo čovekovo biće otima se ka Gospodu u dubokoj i plamenoj molitvi. Tu molitvu prati plač za ljude, ponekad za pojedince, znane i neznane, ponekada za celo „od pamtiveka“ čovečanstvo, a ponekad se duša, posle dugih stradanja ljubavi, svecelo predaje Bogu i potpuno zaboravlja svet.
„Kada je u Bogu, duša sasvim zaboravlja svet i sagledava Boga“.
U čoveku se, nakon što iznutra prinese žrtvu, odnosno unutrašnje potpuno preda Bogu, rađa spokojstvo u odnosu na sve, onaj duboki unutrašnji Hristov mir, koji prevazilazi svaki ljudski um (Fil.4,7).
Na dnu izokrenute piramide, gde se, uzevši na Sebe greh i breme celog sveta, spustio On, raspeti iz ljubavi prema svetu Hristos – na tom dnu sasvim je drukčiji, osobiti život, osobita svetlost i miomir. Tamo, nošen ljubavlju, hita podvižnik Hristov. Hristova ljubav zadaje svome izabraniku velike muke i nevolje, čineći njegov život nesnosno teškim, sve dok ne ostvari svoj željeni cilj. Za ostvarenje tog cilja ona bira neobične puteve.
„Moliti se za ljude znači prolivati krv za njih“.
Mi smo videli i svedočimo da je blaženi starac Siluan toj molitvi za ljude, za svet, za svekoliko čovečanstvo, za svecelog Adama odao svoj život.
Takva molitva je pokajanje zbog grehova ljudskih i, kao pokajanje, predstavlja čin preuzimanja njihovog bremena. Kao molitva, pak, za ceo svet, ona je, u izvesnoj meri, nošenje bremena celog sveta. Ali, da bi se čovek osmelio na takvu molitvu, mora najpre njegovo lično pokajanje, na izvestan način, da dostigne punotu. Jer, ukoliko produži da živi u grehu i strastima, on umesto da ponese breme bližnjih, na njih tovari i svoje sopstveno breme. Da bismo se priopštili stradanjima Hristovim, da bismo imali udela u Njegovim stradanjima (Fil.3,10; 1.Pt.4,13) neophodno je da prestanemo tvoriti greh (1.Pt.4,1).
 
* * * * *
 
Hrišćanski se ne može živeti, hrišćanski se može samo umirati. Dokle god živi u ovome svetu i u ovome telu, čovek kao da je sve vreme zaogrnut nekim velom koji ga ometa da neprekidno i savršeno prebiva u Bogu, kome stremi njegova duša. Dokle god se nalazi u ovom telu, čovek je tom stranom svog života uvek izložen uslovnostima zemaljskog bivstvovanja. Zbog toga sve što on čini takođe je uslovno po svom karakteru, i savršenstvo dostiže tek u velikoj tajni smrti, koja će ili staviti pečat večne pravde na sav pređeni životni put, ili ga pak, razobličiti kao lažan. Smrt je, kao prestanak organskog života tela, slična kod svih ljudi, ali kao duhovni događaj, ona kod svakog dobija svoj osobiti smisao i značenje.
 
* * * * *
 
U ovoj knjizi nismo sebi postavili nemogući zadatak – da u potpunosti razjasnimo tajnu hrišćanskog duhovnog života. Mi ovde ne rešavamo nikakve probleme. Hteli smo samo da ga se makar u izvesnoj meri dotaknemo i, na osnovu starčevog opita (kako smo ga mi videli), pokažemo da hrišćanin-podvižnik, koji hoće da tvori Hristovu zapovest, neizbežno stiže do uslova koji je neophodan za ispunjenje ove zapovesti: Ako neko … ne mrzi … i dušu svoju, ne može biti moj učenik (Lk.14,26).
Plameno stremeći ostvarenju zapoveđenog mu savršenstva, hrišćanin svom dušom usvoja i ovaj uslov, na koji mu Sam Gospod ukazuje. Tada on započinje opit za koji se potpuno osnovano može reći da čoveka dovodi do krajnjih granica koje su uopšte čoveku moguće.
Hristos je savršeni Bog i savršen čovek. Savršeni čovek i u smislu krajnjeg savršenstva, i u smislu – istinskog, stvarnog, potpunog čoveka. Samo je On, svesavršeni čovek, iskusio ljudski opit u njegovoj punoti, dok se oni koji idu za Njim, vođeni Njegovom zapovešću i Njegovim Duhom, samo približavaju toj punoti, ali je ne dostižu, barem ne u toku svog zemaljskog života.
Mi smo ubeđeni da je punota opšteljudskog opita dostupna svakome pod bilo kojim uslovima, i da u tom smislu monaštvo nije stavljeno u neki poseban položaj. Svakome od nas je data ista zapovest. Drugim rečima, niko od nas nije umanjen pred Bogom, nego svako uživa podjednako poštovanje. Svakome od nas data je, ako se može tako reći, svota za koju se stiče čoveku najveće dostupno savršenstvo, cena kojega je za svakoga ista – tj. biti krajnje bespoštedan prema sebi. To znači ne samo „razdati imanje svoje, ili predati telo svoje da se sažeže“ (l.Kop.13,3), nego i „odreći se svega što imamo“ (Lk. 14,33) u predelima našeg tvarnog bića, u njegovoj odvojenosti od Boga, u egocentričnoj samozatvorenosti i suprotstavljenosti bližnjem.
Ovo se u punoti može dostići tek nakon smrti, i zato se, u stvari, hrišćanski ne može živeti, nego se hrišćanski može samo umirati.
 
* * * * *
 
Blaženi starac je često govorio da ga je Duh Sveti naučio da voli Hristovom ljubavlju. Voleti Hristovom ljubavlju znači piti iz Hristove čaše, one za koju je Sam Čovek-Hristos molio Oca da je „pronese mimo Njega“. Hristova ljubav je blaženstvo nesravnjivo sa bilo čime na ovom svetu, i u isto vreme, ona je najveće moguće stradanje, stradanje do smrti. Ovaj poslednji prag, smrt, jeste i zadnji ispit naše ljubavi i slobode. Ko makar delimično i makar izdaleka sledi Hrista na Njegovom putu u Jerusalim, razumeće strah koji su osetili Njegovi učenici, kad su išli za njim (Mk.10,32). To je stoga što sve, učinjeno po Hristovoj zapovesti, obavezno biva podvrgnuto proveri, i tek nakon toga zadobija svoju večnu vrednost. Znajući ovaj duhovni zakon, podvižnik se često tek sa velikim strahom odlučuje na podvig ljubavi. Ali kasnije, kada izdrži proveru i shvati veličinu Božijeg dara čoveku, tj. veličinu bogopodobne slobode i bogopodobnog života, on više ne nalazi reči kojima bi izrazio svoju blagodarnu ljubav prema Bogu.
U životu podvižnika ima trenutaka u kojima je on spreman da bez trunke kolebanja jurne pravo u smrt. Međutim, ovaj oganj obično tiho plamti u njegovoj duši, ne projavljujući se u svoj svojoj sili. Dakako umereno, skriveno spoljašnje dejstvo ovog plamena neophodno je i tokom svakodnevnog života, jer nam on daje snage da ispunjavamo Hristove zapovesti.
 
* * * * *
 
Usled velike ljubavi, čovek u molitvi za svet dospeva u takvo stanje da prinosi sebe u potpunosti, bez ostatka. Kada je ova unutrašnja žrtva prinesena, duša postaje potpuno spokojna u odnosu na sve. Ali, po završetku molitve, kada ponovo ugleda svet pogružen u stradanje i tamu, duša se opet podiže na molitvu, i to se ponavlja sve do kraja života.
Vraćajući se, po okončanju molitve, u grubost psihofizičkog života, duša oseća nekakvu setu zbog nesavršenosti svoje žrtve, i čak nekakav stid zbog svoje lažnosti, kako je kazano: Svaki čovek je laž (Ps.115,2). Lažan je zato što nije neizmenjiv, nego ako danas kaže: „volim“, sutra već ne zatiče u sebi tu ljubav. Tako se u čovekovoj duši postepeno uobličava potreba da se okonča sa takvim lažnim životom i da se molitva dovede do stepena potpune istinitosti. Ovo se, međutim, postiže tek u smrti.
 
* * * * *
 
U četvrtak 2/15 sept. 1938. godine ujutro oko 5 časova (po svetogorskom računanju vremena oko 11) posetih starca u magacinu, gde sam ga zatekao kao i uvek vedrog i spokojnog. Govorio je kao i obično svojim prigušenim glasom i nisam spolja primetio nikakve promene. Obavljao je svoje svakodnevne poslove.
Oko 10 časova izjutra, posle doručka, posetio sam ga u keliji. Sedeo je na stolici za stolom. Pošto sam video da se ne oseća dobro, upitao sam ga:
– Starče, šta je to s vama?
– Bolestan sam.
– A šta vam je?
– Ne znam.
Zatim se digao i seo na postelju, naslonivši leđa na zid i podupirući se desnom rukom u poluležećem stavu. Potom je polako podigao glavu, a lice mu je odavalo patnju.
Upitah ga:
– Starče, da nećete umreti?
– Još se nisam smirio, odgovorio je on.
Polako je podigao noge na krevet, položio glavu na jastuk, i tako obučen ležao. Posle kratkog ćutanja ja mu rekoh:
– Treba da idete u bolnicu.
– Ne ide mi se u bolnicu, jer tamo ima mnogo sveta, a osim toga, staviće me opet, kao prošli put, ispod časovnika, koji mi svojim kucanjem smeta pri molitvi.
– Ali, ne možete ostati ovde bolesni. Ko će vas tu negovati? U bolnici će vam ipak biti udobnije.
Kad bi mi dali posebnu sobu, onda bih još i otišao. Rekavši: „Otići ću da pogovorim sa doktorom“, uputio sam se do oca Tome, koji je rukovodio bolnicom i koga su zvali doktorom. Premda nije učio medicinu, otac Toma je, čitavog života radeći po manastirskim bolnicama, stekao priličnu praksu, pa čak i izvesno teorijsko znanje. Bio je to čovek obdaren bogatom lekarskom intuicijom i veoma koristan za manastir, s obzirom da u Svetoj Gori nema pravih bolnica i lekara.
Bolnica manastira svetog Pantelejmona sastojala se od dva sprata – gornjeg i donjeg. Na donjem je bila jedna velika sala pregrađena staklenom pregradom na dve polovine. U drugoj polovini sa prozorima koji su gledali na more, nalazile su se još i dve male sobe. Jednu od njih otac Toma je stavio na raspolaganje starcu.
Vrativši se starcu rekao sam da će mu doktor dati zasebnu sobicu na donjem spratu. Starac se složio da pođe, ali je već bio tako slab, da nije mogao sam da hoda. Trebalo ga je pridržavati. S tugom u srcu odveo sam ga u bolnicu.
Manastirska bolnica ne raspolaže nikakvim tehničkim sredstvima pomoću kojih se postavljaju dijagnoze, i niko nije mogao da ustanovi od čega je starac zapravo oboleo. Međutim, njegovo zdravstveno stanje se brzo pogoršavalo. Prema manastirskom ustavu, on se, kao težak bolesnik, pričešćivao svakog dana. U ponedeljak, 5/18 izvršen je čin jeleosvećenja.
Često sam posećivao starca, ali se nisam usuđivao da ga uznemiravam razgovorom, već sam sedeo napolju kod poluotvorenih vrata, pošto je sobica bila vrlo mala. Za starčevog života imao sam često prilike da posmatram njegov život i da od njega čujem mnogo toga što mi je pomoglo da sagledam njegov unutrašnji duhovni put. Imao sam mogućnosti da u izvesnom smislu posmatram kako se on spremao da dočeka veliku tajnu smrti, iako nisam bio svedok samog trenutka smrti.
Poslednjih dana svoga života, od samog početka bolesti pa do smrti, starac je ćutao. Ranije mi je pričao kako neki shimonah, spremajući se za smrt, uopšte nije otvarao oči, da ne bi spoljašnjim utiscima narušavao sećanje na Boga. Čak i sa bliskim prijateljem i sapodvižnikom, koga je voleo i koji ga je posetio, on je porazgovarao vrlo kratko zatvorenih očiju, samo po glasu ga prepoznavši. Setivši se toga, nisam narušavao starčev mir nikakvim zapitkivanjema, sem u izuzetnim slučajevima.
Posle nedelju dana starčevo stanje je postalo kritično.
U petak uveče 10/23 septembra, pred sam zalazak sunca, posetio ga je duhovnik, jeroshimonah Sergije u nameri da mu pročita umilni kanon Presvete Bogorodice na ishod duše, koji se naziva „othodni“. Prišavši bolesničkoj postelji, duhovnik mu reče:
– Blagoslovite, oče Siluane.
Starac otvori oči i blago nas pogleda ćuteći. Lice mu je bilo nezdravo bledo, ali spokojno. Duhovnik ga upita:
– Da li nas poznajete, oče Sluane?
– Da, odgovorio je tiho ali jasno.
– A kako se osećate?
– Dobro, vrlo dobro.
Da li je ovakav odgovor bio izraz asketske želje da se prikriju patnje i da se izbegne žaljenje zbog bolesti, ili se starac duhovno doista osećao tako dobro da bolest više nije osećao i ona nije narušavala mir njegove duše – ne znam.
– Došli smo da se pomolimo s vama i da pročitamo kanon Presvetoj Bogorodici. Hoćete li? upitao je duhovnik.
– Da, hoću… hvala… mnogo bih to voleo…
Duhovnik je počeo da čita kanon. Starac je ležao na leđima bled, miran, nepomičan i zatvorenih očiju, s desnom rukom na grudima a levom pored tela? Uhvativši ga za ruku, oprezno nađoh njegov puls. Bio je veoma rđav: čas slab, čas jak, i toliko aritmičan da se u toku pola minuta menjao nekoliko puta.
Čitanje kanona je završeno. Starac ponovo otvori oči i nežno nam se zahvali. Mi se oprostismo s njim „do jutra“.
U ponoć je otac Nikolaj, bolničar ušao u sobu. Starac ga je upitao:
– Da li se čita jutrenje?
– Da, odgovorio je bolničar i dodao: Da li je šta potrebno?
– Ne, hvala, ništa mi nije potrebno.
Spokojan glas kojim je starac postavljao ova pitanja i ovakav odgovor na ponuđene mu usluge, kao i to što je čuo čitanje jutrenja (što se inače jedva čulo u njegovom uglu), govori da je on bio pri punoj svesti. Kada je završeno čitanje jutrenja, tj. pošto je prošlo nepunih pola časa od ovoga kratkog razgovora, otac Nikolaj je ponovo svratio do starca i bio iznenađen, našavši ga već mrtvog. Niko nije čuo kad je umro, čak ni oni koji su ležali u njegovoj neposrednoj blizini. Tako je tiho otišao Bogu.
 
* * * * *
 
Po crkvenom tipiku telo monaha se ne obnažuje. Zbog toga se nakon smrti ono ne omiva u potpunosti, nego se samo vlažnim sunđerom načini znak krsta na čelu, grudima, rukama, nogama i kolenima. U punoj monaškoj odeći – u podrasniku i sa shimom, telo upokojenog monaha se zašiva (i preko glave) u mandiju, stavlja na naročite nosiljke i zatim se, uz pojanje male zaupokojene litije, prenosi u hram. Tu se prekriva crnim pokrovom na kome se nalazi tamnocrveni krst, sličan onome na shimi.
Jutrenje se u bolnici pročita mnogo brže nego u hramu, tako da su u preostalom vremenu do početka Liturgije obavljene sve one jednostavne pripreme za prenos starčevog tela u crkvu. U bolničkoj crkvici je za starca otslužena zaupokojena Liturgija, nakon koje su monasi na smenu čitali nad njim Psaltir.
Po običaju manastira, starcu je, kao monahu koji je dugo poživeo u obitelji i obavljao odgovorna poslušanja, odsluženo „saborno“ opelo. Posle večernje njegovo telo je preneto iz bolničke crkvice u glavni manastirski hram, posvećen svetom velikomučeniku Pantelejmonu, gde su jeromonasi saborno odslužili opelo. Na opelu obično predstojava iguman. Međutim, pošto stari iguman, arhimandrit Misail, u to vreme već nije mogao, usled hemiplegije, da izlazi iz svoje kelije, predstojavao je njegov namesnik, jeromonah Justin. Nakon obavljenog čina monaškog opela, telo starca je odneto do groblja, izvan manastirskih zidina i, zašiveno u mandiju, bez kovčega spušteno u grob, uz pratnju pesama završne litije i večnog spomena.
Starac Siluan je umro 11/24 septembra 1938. g. drugog sata noći i sahranjen je istog dana predveče u 4 sata.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *