STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
X
DUHOVNA ISPITIVANJA
 
Čoveku sa Bogom nije uvek lako. U periodu oduzimanja blagodati, koji može da potraje duže vremena, čoveku može da se učini kao da je Bog nemilosrdan mučitelj. Ne osetivši milost Božiju ni pored najvećih podviga i trudova, on strada tako teško da bi se ponekad najradije odrekao života uopšte.
U čemu se sastoji to stradanje? Teško je odgovoriti na ovo pitanje.
Doživevši jednom Boga i život u svetlosti Njegovog lica, duša više nigde ne nalazi pokoja, ništa je ne zadovoljava i ni na čemu ne može da se zadrži, a u isto vreme, sve je saleće, osim Boga. Sve što je poznala kao zlo, kao tamu, svako demonsko delovanje navaljuje na nju, i muke usled borbe sa strastima ponekad postaju nepodnošljive, a Bog kao da se okrenuo od čoveka i ne haje za njegove vapaje. Kao najnemoćnije stvorenje čovek visi nad strašnom provalijom i vapije Bogu za pomoć, ali svi njegovi vapaji ostaju neuslišeni. Bog kao da ostaje ravnodušan prema svim njegovim stradanjima. Duša zna svoje otpadništvo od Božije ljubavi i razdire je svest o vlastitoj krivici i izdaji Boga, ali Mu se ipak obraća za pomilovanje i ne nalazi ga. Bog se duši otkriva samo kao izobličitelj bezakonja i ona sahne od tih prekora. Ona je svesna pravde suda Božijeg, ali se njena stradanja od toga ne umanjuju. Tada ona tone u senku smrti ne samo u svojoj uobrazilji, već stvarno, i neizmerno se muči, jer ne nalazi Boga za kojim danonoćno vapije.
Postavlja se pitanje: Čemu sve to?
Dok traje ispitivanje, duša ne može da ga prihvati kao izraz Božijeg milosrđa, ili pak, Njegovog poverenja prema njoj, niti kao Njegovu želju da čoveka učini učesnikom svetosti i punote bića u Njemu. Duša zna samo jedno: Bog je ostavio, nakon što joj je pokazao Svoju Svetlost i time silno umnožio njena stradanja. I kada, najzad, iznemogla, više ne vidi Boga, koji joj je bio naklonjen Svojim milosrđem, nju obuzimaju takve misli i osećanja o kojima se ne govori. Duša silazi u ad, ali ne kao oni koji nisu poznali Duh Božiji i koji ne posedaju svetlost istinskog bogopoznanja, te su još slepi, već svesna mraka koji sagledava.
Ovo se dešava samo onome ko je jednom poznao Božansku blagodat, a zatim je izgubio. Seme ljubavi Božije koje duša u svojoj dubini nosi rađa pokajanje koje po svojoj snazi i punoti prevazilazi meru običnog religioznog saznanja. Čovek se čitavim svojim bićem i svom silom obraća Bogu s velikim plačem, učeći se tako pravoj molitvi, koja ga otrže od ovoga sveta i uznosi u drugi svet, gde on čuje reči koje se na ljudskom jeziku ne mogu iskazati. Te reči su neizrecive jer u trenutku kad se zaodenu u obične reči i pojmove svako ko ih čuje o njima sudi na osnovu onoga što je saznao u vlastitom iskustvu i ništa više. Prošavši kroz mnoštvo ovih teških provera, duša jasno vidi da ne postoji na svetu takvo mesto, takvo stradanje, takva radost, takva sila, takva tvar koji bi mogli da je otrgnu od Božije ljubavi, i svetlost toga života ne može se više ničim pomračiti.
 
* * * * *
 
Čoveku nije uvek lako sa Bogom. Ni sa svetiteljem nije uvek lako živeti. Mnogi naivni misle da je sa svetiteljima prijatno i radosno. Oni se žale što su okruženi grešnim ljudima i maštaju o tome da sretnu svetog čoveka. Na osnovu pojedinih susreta, prilikom kojih se duša koja je ranije tugovala često ispunjava svetlom nadom i svežim snagama, oni su skloni da izvedu zaključak da život sa svetim ljudima uvek ohrabrujuće deluje na dušu. To je zabluda. Nikakav sveti čovek ne može da nas oslobodi neizbežne borbe sa grehom koji živi u nama. On može da sudeluje svojom molitvom, da nam pomaže rečju i poukom, da nas svojim primerom učvršćuje, ali nas ne može osloboditi truda i podviga. Kada nas priziva i podstiče da živimo po zapovestima, može nam se učiniti „surovim“. Zar nisu neki govorili, pa i sada govore o Samom Hristu: Ovo je tvrda beseda. Ko je može slušati? (Jn.6,60). Tako i reč svetitelja postaje teška i „surova“ kada od nas zahtevaju da ispunjavamo zapovesti u čistoti.
Starac Siluan bio je uvek krotak, snishodljiv, blag, ali u suštinskim pitanjima nikada nije odstupao od onog čemu ga je Bog naučio. Njegov stav bio je prost i jasan: „Gospod žali svakog čoveka. On je tako zavoleo ljude, da je uzeo na Sebe breme celog sveta… I od nas On zahteva da volimo svoga brata“. Kada slušaš starca, čitavom dušom osećaš da govori istinu. Međutim, sledovati njegovom primeru neizmerno je teško. Zato su se mnogi udaljili od njega. Njegov duhovni miomir izazivao je u duši duboki stid i osećanje sopstvene nečistote i gnusobe. Ako mu se požalite na one koji su vas uvredili, on će razumeti vašu tugu, učestvovaće u vašem bolu, ali ne i u gnevu. Ako, pak, pomišljate da zlom uzvratite za zlo, on će se rastužiti zbog vas. Ako mislite da je štetno rđavom čoveku uzvratiti dobrom, on će vas u nedoumici pitati, kako to da vi, koji sebe nazivate hrišćaninom, smatrate da jedan postupak koji je saglasan sa Hristovim zapovestima, može naneti bilo kakvu štetu. Hristove zapovesti za njega su bile zakon apsolutnog savršenstva i jedini put ka pobeđivanju zla u svetu i ka večnoj svetlosti. Ispunjavanje zapovesti može da bude samo korisno, kako za onog ko ih ispunjava, tako i za onog prema kome se ispunjavaju. Nema i ne može biti takvog slučaja, kada bi ispunjavanje Hristovih zapovesti moglo da nanese štetu, ako štetu ne shvatamo u spoljašnjem i vremenskom smislu, već na planu istinskog večnog bića, budući da je Hristova zapovest projavljivanje apsolutnog dobra.
Jednom je neki jeromonah rekao starcu: „Kad bismo tako postupali samo bi se neprijatelji time okoristili i zlo bi slavilo“. Starac se uzdržao od odgovora, jer njegov sabesednik nije mogao da razume njegove reči, ali je kasnije nekom drugom rekao: „Zar Hristov duh može nekom da želi zlo? Zar nas Bog na to zove?“
 
Veliko je i prefinjeno lukavstvo savesti u strasnom čoveku. U religioznom životu čovek koji je opsednut strašću često predstavlja strasti kao zahtev pravde i koristi, često i kao borbu za slavu Božiju. U ime Hrista, koji se predao na smrt za neprijatelje, ljudi su ponekad gotovi da se bore do krvi, ali ne svoje, nego krvi „brata neprijatelja“. Tako je bivalo u svim prošlim vekovima. Međutim, život starca je tekao kroz ono istorijsko vreme kada se slična izopačenost projavila osobito snažno.
„Je li to put Hristov?“ pitao je on sa tugom.
 
* * * * *
 
„Surova“ je starčeva reč. Ko je može slušati? Živeti po njoj znači predati sebe ne samo na krajnji vid mučenja – do smrti, nego podrazumeva i svakodnevna stradanja.
Ne sećamo se već gde smo jednom čitali o nekom bogobojažljivom čoveku, koji se celoga svog života molio Gospodu da mu podari mučeničku smrt. Kada se, međutim, približio čas njegove smrti, on je sa tugom rekao: „Gospod nije uslišio moju molitvu“. Ali, tek što je izgovorio ove reči, otkriveno mu je da je ceo njegov život primljen kao mučeništvo.
Starac je govorio da je blagodat koju je dobio u početku bila „kao kod mučenika“, tako da je čak pomišljao da mu je Gospod predodredio mučeničku smrt. Međutim, poput onog bogobojažljivog čoveka, on je umro tiho. Starac je imao trezven stav prema svemu. On se nije zanosio maštanjem o savršenstvu. Međutim, posmatrajući Hristovu savršenu ljubav, on se čitavog svog života snažno podvizavao da tu ljubav stekne. Znao je bolje nego iko drugi da je „duh bodar, a telo nemoćno“. Zato je govorio da čovek može imati želju da postrada za Hrista, ali ako pri tome nema blagodati i u telu, muke neće moći izdržati. Zato se ne valja upuštati u takav podvig. Ali, ako Gospod priziva čoveka, tada treba moliti pomoć od Boga i On će pomoći.
Starac nije tražio mučeništvo, iako je poznao „mučeničku blagodat“. Pa ipak, njegov život je bio pravo mučeništvo. Možda i više od toga. Jer, podvizavati se decenijama, kao što se podvizavao starac, i moliti se decenijama za sav svet, kao što se on molio – „moliti se za ljude znači krv svoju prolivati“ – to je više od običnog mučeništva.
Uopšte, put pravog hrišćanina jeste mučeništvo. Onaj ko ide ovim putem kako treba, teško se rešava na propovedanje. Njegova duša je obuzeta željom da vidi svog brata kao pričasnika večne svetlosti, ali stradanja hoće da podnosi on sam, i zato se, pre svega i iznad svega, drži molitve za sav svet.
 
* * * * *
 
U našem zemaljskom životu, u sferi ostavljenoj Bogom za projavljivanje ne samo pozitivnih nego i negativnih mogućnosti slobode, niko i ništa ne može potpunno sprečiti projavljivanje zla. Ali, molitva pokrenuta ljubavlju, može znatno da utiče na tok zbivanja i da umanji razmere zla.
Život beše svetlost ljudima. I svetlost svetli u tami i tama je ne obuze (Jn. 1,45). Tama nebića ne može da proguta svetlost života. Sve dobro koje dolazi od Boga i vraća se Bogu jeste neuništivo. Molitva je jedna od najviših formi ovog neuništivog, večnog i blagog bića. To je onaj dobri deo… koji se nikada neće uzeti (Lk. 10,42).
U revnovanju za svoje spasenje kao i za spasenje svojih bližnjih podvižnik, usredsređen na svog unutrašnjeg čoveka, vidi u samom sebi silu „zakona greha“ (Rim.7,23). Opažajući kako greh ubija, umrtvljava ga (Rim.7,11), pri svem trudu da čini dobro, on često dolazi skoro do očajanja, i u takvom stanju se moli.
Sećam se jednog divnog susreta. Posetio nas je jedan monah-pustinjak. Bilo mu je oko 70 godina. Živeo je u jednom zabačenom mestu, na putu iz manastira u skit, kraj jedne rečice usred šume. Imao je bledo, izmučeno, naborano i odavno neprano lice, tamnosive vlasi i upale sivkastoplave oči. Dugo smo razgovarali. Pričao nam je o sebi sledeće:
„Već godinama tugujem kad na nešto pomislim. Mi monasi koji smo se odrekli sveta, napustili rođake i domovinu, ostavili sve što čini običan ljudski život, dali zavete pred Bogom, svetim angelima i ljudima da ćemo živeti po Hristovom zakonu, odrekli svoje volje, i koji živimo jednim tegobnim životom, ipak – ne uspevamo u dobru. Koliko će se nas spasti? Ja ću prvi propasti. Vidim da su i drugi robovi strasti. A kad sretnem mirjane, vidim da žive u velikom neznanju, nemaru i ne kaju se. Tako sam postepeno, i ne primećujući, navikavao sebe na molitvu za sav svet. Mnogo sam tugovao kad sam pomišljao na to šta se tek u svetu dešava kad se ni mi monasi, koji smo se odrekli sveta, ne spasavamo. Moja je tuga bivala sve veća, tako da sam već počeo da plačem suzama očajnika. Međutim, prošle godine, kada sam jednom sav očajan i iznemogao od plača, noću ležao na podu, desilo se da mi se javio Gospod i upitao me: „Zašto tako plačeš?“ Ja sam ćutao. „Zar ti ne znaš da ću ja suditi svetu?“ I dalje sam ćutao… Gospod mi zatim reče: „Pomilovaću svakog čoveka koji je bar jedanput u životu prizvao Boga“ Na to meni sine misao: „Pa, zašto se mi onda toliko mučimo svaki dan?“ Na ovaj pokret moje duše Gospod odgovori: „Oni koji stradaju zbog Mojih zapovesti, biće Moji prijatelji u Carstvu nebeskom, dok će ostali biti samo pomilovani“. Zatim Gospod iščeze“.
Ovo se zbilo sa njim na javi. On nam je takođe ispričao još dva svoja viđenja, koje je imao u tananom snu nakon molitve za celi svet.
Nećemo kazati ime tog monaha, jer je on još među živima, a ni njegova viđenja nećemo procenjivati. Dok smo ga slušali, ni na koji način nismo ispoljili svoj stav prema onome što nam je kazivao držeći se strogo pravila Atonskih otaca – biti naročito oprezan kada se radi o viđenjima. Moguće je da je naša hladna opreznost ili nešto drugo neprijatno u nama odbilo ovog starca, tek on više nije dolazio kod nas. Istina, pojavila nam se neskromna misao – da ga malo bolje ispitamo. Možda ga je to pozledilo? Ne znamo.
Za vreme našeg opštenja sa svetogorskim monasima, sreli smo devet ljudi koji su voleli da se mole za sav svet, i to sa plačem. Jednom smo slušali razgovor dvojice monaha. Jedan od njih reče:
– Ne mogu da razumem, zašto Gospod ne podari mir svetu, ako Ga za to moli makar i samo jedan čovek?
Drugi odgovori:
– Kako bi bio moguć potpuni mir na zemlji, ako bi ostao makar jedan čovek sa zlom voljom?
Ali vratimo se na našu osnovnu temu!
 
* * * * *
 
Sa Bogom čoveku nije uvek lako.
Mi se ponavljamo. Ali predmet naših izlaganja je takav da se to ne može izbeći. Krug misli podvižnika nije bogat i raznolik, ali se one tiču onog bića koje se teško usvaja. Vekovima se stalno ponavlja isti podvig, pa ipak, malo ih je koji poznaju proces prirodnog razvitka hrišćanskog podviga. Zbog toga se mnogi gube se na tome putu. Gospod je rekao: Jer su uska vrata i tesan put što vodi u život, i malo ih je koji ga nalaze (Mt.7, 14).
Ponovo ćemo se osvrnuti na pitanja koja su takođe bila predmet dugih razgovora između starca Siluana i oca Stratonika. Put hrišćanina je u glavnim crtama sledeći: U početku čovek biva privučen Bogu darom blagodati. Posle tog privlačenja nastaje dugi period ispitivanja. Bog proverava čovekovu slobodu i njegovo poverenje prema Njemu, i to katkad veoma „surovo“. U početku obraćenja k Bogu, Bog obično brzo i na čudesan način ispunjava sve molbe, i male i velike, a da ih čovek maltene još nije ni izrekao. Ali, kada naiđe period ispitivanja, sve se menja i nebo kao da se zatvora i postaje gluvo ga^sve molitve. Za revnosnog hrišćanina sve u životu postaje teško. Odnos ljudi prema njemu se pogoršava. Ljudi se odnose prema njemu nepoverljivo i prestaju da ga uvažavaju. Ono što se drugima prašta, njemu se ne prašta. Njegov trud se gotovo uvek plaća ispod norme. Telo mu postaje lako podložno bolestima, a priroda, okolnosti i ljudi – sve se okreće protiv njega. I pored svih svojih prirodnih darova, koji nisu manji nego kod drugih, on ne nalazi mogućnosti da ih primeni. Uz sve to, njega muče još i mnogi napadi demonskih sila. I poslednje, najteže i nepodnošljivo stradanje koje mu se dešava jeste – napuštanje od strane Boga. Tada njegova stradanja dostižu vrhunac, jer potresaju celog čoveka, na svim planovima njegovog bića.
 
Bog ostavlja čoveka? Zar je to moguće? Doživljeno osećanje blizine Božije smenjuje suprotno osećanje – to jest, da je Bog beskrajno i nedostižno daleko, dalje od zvezdanih svetova, i sva prizivanja Boga gube se nemoćno u beskrajnim prostorima. Duša svom snagom pojačava svoj unutrašnji krik k Njemu, ali ne vidi niti pomoć, niti da se obraća pažnja na njene vapaje. Tada sve postaje teško, iznad sila. Sve se postiže tek uz krajnje napore. Život postaje mučan i čoveku se čini kao da se nad njim nadnosi Božija kletva i gnev. Međutim kada ova ispitivanja prođu, čovek saznaje da ga je čudesni Božiji promisao brižljivo čuvao na svim njegovim putevima.
Hiljadugodišnji opit prenošen sa kolena na koleno i sa pokoljenja na pokoljenje svedoči o jednome: kada Bog vidi vernost podvižnikove duše, kao što je video kod Jova, On čoveka vodi po takvim dubinama i visinama koje drugi ne poznaju. Ukoliko je veća i dublja čovekova vernost i poverenje prema Bogu, utoliko će strožije biti proveravanje i savršeniji opit, koji može da dospe do krajnjih granica ljudskih moći.
 
* * * * *
 
Sve dok se ne oslobodi velike gordosti, čovek je podložan nastupima izuzetno mučnog adskog očajanja koje izopačava njegove predstave o Bogu i o putevima Njegovog promisla. Mučeći se u adskom mraku, gorda duša smatra da je Bog vinovnik njenih patnji i predstavlja Ga beskrajno surovim. Kako ne poznaje istinsko biće u Bogu, ona sve posmatra kroz prizmu svog bolesnog, paćeničkog stanja, i počinje da mrzi, kako vlastiti život, tako i sve što postoji. Živeći van Božanske svetlosti, duša u svome očajanju ide tako daleko, da joj se i biće samoga Boga čini kao beznadežna besmislica, usled čega se sve više udaljuje od Boga, a njen prezir prema čitavom biću postaje sve veći i veći.
Oni koji veruju nisu podložni ovakvom očajanju i mržnji. Jer, čovek se verom spasava – verom u Božiju ljubav i milosrđe, verom u Njegovu reč, verom u svedočanstvo otaca Crkve. Većina bogobojažljivih hrišćana možda i nisu doživeli u toku svoga života vaskrsenje svoje duše, ali vera u njega ih je krepila. Starac je često govorio o toj veri, pozivajući se na reči Gospoda: Blaženi koji ne videše, a verovaše (Jn.20,29). Doći će vreme kada će ova vera izvesti čoveka iz mraka i teskobe ropstva i uzneti ga u oblast istinskog, netruležnog života, čija je uzvišenost posebna, sasvim različita od uobičajene ljudske ideje o uzvišenosti i lepoti.
 
* * * * *
 
Drukčije postupa neprijateljđavo sa onima koji ga primaju, a drukčije sa onima koji sa njim stupaju u borbu. Jedno je stradanje gordog očajanja, a drugo je stradanje pobožne duše kada Bog satani dozvoli da stupi u borbu s njom. Ovo poslednje iskušenje je izvanredno teško i retko se dopušta.
Kad čovek po Božijem promislu prvi put oseti bogoostavljenost i približavanje satane, čitavo njegovo biće, i dušu i telo, pritisnu velika stradanja i strah. Ovaj strah se ne može uporediti sa strahom od razbojnika i ubica, jer je u njemu mrak večne pogibli. Duša tada saznaje šta je đavo, saznaje snagu njegove surovosti, i užasnuta veličinom zla koje stoji pred njom sva pretrne. Od užasa, očajanja i velikog straha duša tako malakše, da više ne nalazi u sebi snage za molitvu. Ona više ne oseća kraj sebe BogaZaštitnika, a vrag joj govori: „Ti si u mojoj vlasti… U Boga se ne uzdaj i zaboravi Ga. On je neumoljiv“. U takvim trenucima duša koja ne želi da prihvati đavola ili ćutke zamire sa mišlju o Bogu, ili pak, u boljem slučaju, nalazi u sebi dovoljno snage da priziva Božije ime. Ona tek kasnije saznaje da je u toj borbi Bog ni jedan trenutak nije ostavljao.
 
* * * * *
 
Iz starčevih beležaka će čitalac videti da je on dva puta doživeo ovakvu borbu sa satanom. Prvi put spaslo ga je izgovaranje Isusove molitve. Nju još nije bio ni završio, a Gospod mu se javio. Drugi put, pak, imajući već više snage i hrabrosti, uzmogao je da sedne i Bogu se obrati molitvom. Tada je kao odgovor čuo ove neobične reči: „Drži um svoj u adu, i ne očajavaj“.
Tako je on poznao kakvim se oružjem pobeđuje đavo. Naime, prilikom svakog približavanja đavola, duša svu svoju mržnju okreće na sebe i kao svog najvećeg neprijatelja samu sebe osuđuje na večnu muku, dodajući: „Bog je svet, istinit i blagosloven vavek“.
Naoružana ovakvim oružjem, duša se oslobađa od svakog straha i vragu postaje nepristupačna. Ovako „iskusna“ duša pri svakom napadu satane sa velikim gnevom sebe baca u bezdan večne tame, smatrajući da je to i zaslužila. Tada se đavo udaljuje od nje ne izdržavši snagu ognja na koji je naišao, a duša, slobodna od njega, može čistim umom da se molitveno obrati Bogu.
 
* * * * *
 
„Đavo je pao zbog gordosti“. Gordost je izvor greha. Iz nje proističu svi vidovi zla: taština, slavoljublje, vlastoljublje, hladnoća, surovost, ravnodušnost prema stradanjima drugih, maštanje uma, prevelika živost uobrazilje, demonski izraz očiju, demonski karakter čitavog lika, sumornost, tuga, očajanje, mržnja, zavist, poniznost, kod mnogih bura telesne pohote, mučno unutrašnje nespokojstvo, neposlušnost, strah od smrti, ili pak želja da se okonča život, i najzad, što nije redak slučaj, potpuno ludilo. To su znaci demonske duhovnosti. Ali, dok se oni ne projave na vidan način, mnogi ih ne zapažaju.
Nisu svi nabrojani znaci karakteristični za onoga koji je „prelašćen“ demonskim pomislima, ili viđenjima, ili „otkrivenjima“. Kod nekih preovlađuje megalomanija, slavoljublje i vlastoljublje, kod drugih tuga, očajanje, prikriveno nespokojstvo, kod nekih, pak, zavist, ili sumornost i mržnja, kod mnogih telesna pohota. Ali, kod svih se neizostavno javljaju uobraženost i gordost, koja može da se skriva čak i pod vidom najveće poniznosti.
 
* * * * *
 
„Prelašćen“ đavolom čovek ne razume šta je satana i polazi za njim. On ne zna težinu direktne borbe sa satanom, kao ni to da strada zato što ga satana odvlači od svetlosti pravog života u mrak, u kojem sam živi. Ta stradanja na sebi nose pečat duhovne slepoće. U nekim slučajevima đavo pruža čoveku izvesnu nemirnu nasladu gordim saznanjem njegove umišljene veličine, dok kod drugih izaziva silne duševne muke i podbada dušu da ustane protiv Boga. Ne shvatajući pravi uzrok svojih stradanja, duša se s mržnjom odnosi prema Bogu.
Pobožna, pak, duša, koja je poznala Božiju ljubav, strada zbog otvorene borbe sa neprijateljem i zbog velike moći satanskog zla ustremljenog na nju u toj borbi. Čovek tu jasno vidi, da ova sila može potpuno da ga savlada.
U prvom slučaju duša se obično dugo bori, a da pri tome ne nalazi put ka Bogu. U drugom, pak, Bog se javlja čoveku u velikoj svetlosti, ali tek pošto duša prođe kroz proveru, čije trajanje i intenzitet Bog odmerava. Kod nekih provera traje otprilike tri minuta, kod drugih sat ili više, a kod jednog podvižnika je potrajala tri dana. Trajanje ovog zavisi, sa jedne strane, od napregnutosti borbe, a sa druge, pak, od izdržljivosti čoveka, budući da duševne moći nisu kod svih jednake.
 
* * * * *
 
Nema većeg iskušenja nego što je napred opisana borba duše sa satanom. To zlo je veće od svake druge bede koja može da zadesi čoveka na ovoj zemlji. Ali, postoji jedno stradanje mučnije i od ovoga. To je stradanje duše koja je u dubini ranjena ljubavlju prema Bogu, ali koja ne može da dostigne Traženog.
Neshvatljiv je način Božijeg postupanja sa dušom. On u njoj izazove žarku ljubav, a zatim se na čudesan način prikrije od nje. Kad duša iznemogne, mučena osećanjem ostavljenosti, tada On ponovo tiho prilazi sa Svojom neizrecivom utehom. U izvesnim trenucima muka zbog bogoostavljenosti prevazilazi sva adska stradanja. Ali, ova muka se odlikuje time što sadrži životvornu Božiju silu koja ovaj bol pretvara u sladosno blaženstvo Božije ljubavi.
 
* * * * *
 
Čovek ne može biti nepokolebljiv sve dok živi u ovom zemnom telu. U retkim trenucima čiste molitve podvižnikova duša dotiče istinsko večno biće. To i jeste krajnji i jedini cilj. Međutim, kad se takva molitva završi, opet se dospeva u stanje ili osrednjeg bogoosećanja, ili čak čulnog osećanja sveta sa kojim se vraća mrak tela i slabi moć unutrašnjeg osećanja.
Kod mnogih ljudi čulno osećanje sveta je u tolikoj meri čvrsto da gotovo i ne znaju za drugo. Tako oni postaju „plot“ koja ne prima Božiji zakon. Međutim, podvižnik ovo vraćanje iz čiste molitve u grubost čulnog osećanja sveta, doživljava kao udaljavanje od Gospoda. Apostol Pavle govori: ...znamo da dok boravimo u telu, udaljeni smo od Gospoda… i postajemo smeli i više volimo otići iz tela i nastaniti se kod Gospoda (2.Kor. 5,6;8). Samo neprekidnim podvigom podvižnik može da izbegne spuštanje, na šta ga svojom težinom neprestano vuče njegovo telo. I što su češća i trajnija njegova duhovna stanja, toliko je bolniji silazak u čulno osećanje sveta.
 
* * * * *
 
Moleći se plamenim plačem, budući podstaknut duhom Božije ljubavi, podvižnik dostiže stanje iznad kojeg se više ne može uzdići. Tada on doživljava spokojstvo duha zbog blizine Božije. Ali, kada se molitva završi, ovo spokojstvo potraje još neko vreme, nekad duže, nekad kraće, a zatim duša ponovo počinje da se muči. Smenjivanje ovih stanja može da ima različite posledice. Neki na svom duhovnom putu dostižu do molitve koja dušu privodi strahu i trepetu, da bi se zatim postepeno spustili na niži stupanj, gde molitva počinje da slabi. Druge, pak, hrabre duše neumorno uzrastaju težeći za što savršenijom punotom molitve, sve dok se u njihovoj duši ne ukoreni želja, čak i potreba, da se ni malo ne štede, pri čemu kao da „mrze i pogubljuju“ svoju dušu. No, kako iz starčevih spisa vidimo, ni ovo nije najveća ljubav koju Gospod može da daruje Svojim slugama. Sa sladošću te ljubavi čovek lako podnosi stradanja, pa i samu smrt.
 
* * * * *
 
Blaženi starac je bio potpuno siguran da je ljubav kojoj ga je učio Sveti Duh, po svojoj ontološkoj suštini nesumnjiva Istina. Ovo je spoznao u trenutku kada mu se javio Gospod. On je govorio da duša ne može a da ne pozna svoga Tvorca i Boga kada joj se Sam Gospod javi. Dejstvom Svetoga Duha on se udostojio sagledavanja savršene svetosti Boga i svim svojim bićem je stremio ka sticanju te svetosti.
Onaj koji ide ovim putem ne može se povoditi za apstraktnim razumskim mišljenjem, čak ni kada se radi o tajnama vere. Njegova duša odbacuje svako „misaono rasuđivanje“, budući da ono unosi raspad celovitosti i jedinstva života duha koji je molitveno ustremljen ka Bogu. Neprestano prebivanje u molitvi slabi sećanje na sve spoljašnje, i kada ne bi bilo navike iz ranijih godina, kojom je on obavljao svakodnevne poslove, on ih ne bi mogao ni izvršiti.
„Duša koja je poznala Gospoda i sladost Svetoga Duha, izgleda kao bezumna. Ona sedi, ćuti i neće da govori. Kao bezumna ona posmatra svet i neće ga, i ne vidi ga. A ljudi ne znaju da ona sagledava ljubljenog Gospoda, i da je svet ostao iza nje kao zaboravljen, i da neće da misli više na njega, jer u njemu nema sladosti“.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *