STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
IX
O BLAGODATI I DOGMATSKOM SAZNANJU KAO NJENOM PLODU
 
U spisima blaženog starca neprestano se ponavlja reč blagodat. Radi boljeg razumevanja pravog značenja ove reči, osvrnućemo se ovde na pitanje kako pravoslavni monah shvata blagodat.
U samoj reči blagodat izražena se delimično bogoslovska ideja vezana za nju, tj. za shvatanje njene prirode: blagi dar Boga, ili dar dobrote Božije. To je nestvorena, nadsvetska sila (energija) Božanstva.
Čovek je sazdan po obrazu Boga-Tvorca. U suštini stvorenog bića nema ničega nestvorenog. Ovaj tvarni obraz Boga ne može biti pričastan Božanskoj suštini, ali je obdaren sposobnošću da stupi u opštenje sa nestvorenim Božanstvom kroz prisajedinjenje Njegovoj blagodati. I mada čovek nije pričastan Božanskoj suštini, ipak kroz blagodat zajedničari u Božanskom životu.
Po pravoslavnom shvatanju blagodat, kao nestvorena energija Boga, jeste „Božanstvo“. Čovek vidi i oseća u sebi delovanje Božanske sile kad se Božanstvo po svome blagovoljenju sjedini sa ljudskim bićem. Ono ga tada preobražava i čini bogolikim ne samo potencijalno „po obrazu“, već i aktualno „po podobiju“. Blagodat – Božanstvo osvećuje čoveka, obožuje ga, tj. čini ga bogom.
Kao što smo već rekli, Hristova zapovest nije neka etička norma. Ona je sama u sebi večni Božanski život. Prirodan čovek ne poseduje ovaj život u svom tvarnom biću. Zato čovek ne može da tvori Božiju volju, tj. ne može da živi po Božijoj zapovesti oslanjajući se samo na sopstvene sile. Ipak, njemu je svojstvena težnja ka Bogu i blaženom večnom životu. Ta težnja bi ostala samo težnja bez mogućnosti realnog ostvarenja kad u
susret ne bi došla Božanska sila – blagodat, koja sama u sebi i jeste ono što se traži, tj. večni Božanski život.
Hrišćanski asketa opitno saznaje da blagodat po svome delovalju može biti samo Božanskog porekla, kao i to da ova sila ne postoji u samoj prirodi čoveka. Nadalje, on kroz opit stiče uverenje da ne traži samo čovek Boga, već i Sam Bog traži čoveka, i to u neuporedivo većoj meri. Bog neprestano traži čoveka, i zato čim čovek samo ispolji težnju ka dobru i njegovom ostvarenju, blagodat ga već susreće. Međutim, dejstva i uticaji blagodati niukoliko ne zavise od čovekove volje. Blagodat dolazi i odlazi prema volji ničim ograničenog, apsolutno slobodnog Boga. Ma šta činio, čovek sam, bez Božijeg blagovoljenja, ostaje izvan pravog života, izvan Božanstvene svetlosti, u „najkrajnjoj tami“.
Saznavši ovo iz vlastitog iskustva, pravoslavni monah postavlja kao vrhovni cilj svoga života – sticanje blagodati Svetoga Duha.
Sticanje blagodati bilo je i za starca Siluana centralno pitanje života. To je svedočila njegova neprestana težnja ka njoj, kao i neprestani razgovori o tome kako se ona stiče i zbog čega se gubi.
 
* * * * *
 
Oslanjajući se na činjenice koje nam pruža istorija Crkve kao i opštenje sa mnogim podvižnicima, došli smo do zaključka da oni koji su se udostojili velikih poseta i viđenja, usvajaju opit blagodati mnogo dublje tek posle dugogodišnjeg podvižništva. Tada ovaj opit dobija formu duhovnog znanja, što bismo mi radije odredili kao dogmatsko saznanje, ali ne u akademskom smislu ove reči.
Istorijski opit Crkve, u koji ubrajamo svete apostole i velike oce drevnog i novijeg doba, svedoči o tome da je za to potrebno najmanje 15 godina. Tako je apostol Pavle svoju prvu poslanicu Solunjanima napisao otprilike 15 godina nakon što mu se Gospod javio na putu za Damask. Kod mnogih ovaj period traje i duže: 20, 25, 30, pa i više godina. Jevanđelisti i drugi apostoli napisali su svoja svedočanstva i poslanice tek mnogo godina po Vaznesenju Gospoda. Sveti oci kazivali su o svojim viđenjima i svome opitu najčešće pri kraju svoga podvižničkog puta. U životu starca Siluana, kao što vidimo, trebalo je da prođe više od 30 godina, pa da pismeno oblikuje svoj opit kao jedno celovito i zrelo dogmatsko saznanje. Tako je dugotrajan proces usvajanja blagodati.
Dogmatsko saznanje koje ovde imamo u vidu, rađa se iz duhovnog opita, nezavisno od razumske delatnosti našega uma. Izražavanje opita kod svetitelja nije neka sholastička konstrukcija, nego je – otvaranje duše. Reč o Bogu i životu u Njemu dolazi bez umovanja, prosto: sama se rađa u duši.
Podvižničko dogmatsko sazianje nije neka razumska refleksija o doživljenom unutrašnjem opitu, što bi iiače bilo psihološki prirodno. Podvižnici se klone puteva razuma, jer razumska refleksija ne samo što umanjuje intenzitet sagledavanja Svetlosti, već prekraćuje pravo sagledavanje. Tada duša tone u mrak, ostajući samo na uopštenom racionalnom znanju, lišenom životvorne snage.
Kakva je korist rasuđivati o prirodi blagodati, a ne osetiti u sebi njeno delovanje? Kakva je korist krasnorečivo govoriti o Tavorskoj svetlosti, a ne živeti istinski u njoj? Kakvog li smisla ima naše fino bogoslovlje o Svetoj Trojici, ako nemamo u sebi silu Oca, krotku ljubav Sina i nestvorenu svetlost Svetoga Duha?
Dogmatsko saznanje shvaćeno kao duhovno znanje dar je Božiji, kao što je uopšte svaki istinski život u Bogu moguć samo kroz pristupanje Božije. Ono se retko kad izražavalo kroz izgovorene ili napisane reči. Kad se na čoveka izlije Božije blagovoljenje, duša više ne teži da svoj doživljaj objasni kroz racionalne pojmove i logička objašnjenja. Duša nema nikakve potrebe za njima, jer ona jednim znanjem (koje je nedokazivo i koje i nema potrebe za dokazima) pouzdano zna da živi u istinitom Bogu. Ukoliko u sebi još ima sile – ona stremi ka većoj punoti, a ako dejstvo Božije premašuje njene sile, onda ćuti u blaženoj nemoći.
Nemoguće je duhovni opit besprekorno izraziti rečima. Ljudska reč nije u stanju da u potpunosti izrazi život duha. Ono što se zakonima logičkog mišljenja ne može iskazati i dokazati, postiže se doživljajem. Bog se poznaje kroz veru i živo opštenje. Ljudska, pak, reč svojom uslovljenošću i rasplinutošću pruža povoda za mnoštvo nedoumica i prigovora.
Možemo pouzdano tvrditi da ni jedan svetitelj ne bi pokušavao da svoj duhovni opit pretoči u reči kad se pred njega ne bi postavljao zadatak – poučiti bližnjega, te kad ljubav ne bi rađala nadu, da će bar neko, „bar jedna duša“, po rečima starca, čuti ovu reč i, pokajavši se, spasti se, već bi neprestano život provodio u ćutanju, u toj „tajni budućeg veka“,
Osnove dogmatskog znanja stiču se bez nedostatka pri prvom opitu blagodati, iako ovaj aspekt jedinstvenog i nerazdvojnog duhovnog bića ne dođe odmah jasno do izražaja. To nije zbog toga što dar Božiji ima nedostatka u samom sebi, nego stoga što je usvajanje ovoga dara od strane čoveka povezano sa dugotrajnim unutrašnjim procesom.
Čovek, koji prvi put sagledava nestvorenu Božansku svetlost, koji se prvi put uvodi u svet večnog bića, zbog novine viđenja i nesamerivosti i nespojivosti tog viđenja sa ovim svetom koji nas okružuje, biva preneražen nedoumicom i prebiva u stanju blaženog divljenja. On nije u stanju da to izrazi rečima. On će ćutati ili govoriti nešto, skoro besmisleno. Ako nije prizvan u službu blagovesnika, onda će reči koje je čuo i koje se ne mogu izraziti na ljudskom jeziku, sakriti u svome srcu.
Čovek će, međutim, i dalje ostati podložan kolebanjima, pa i padu sve dok iznutra ne usvoji prvi dar Božanske blagodati. To je tako pa makar dar bio i veliki. Divan primer (za ovo) imamo u apostolu Petru. Na Tavoru – on se nalazi u blaženoj nedoumici, a kasnije, za vreme Hristovog stradanja, on se odriče. Međutim, posle mnogo godina, u svojoj poslanici, poziva se na svoje viđenje na Tavoru, kao na svedočanstvo istine.
Dužina procesa usvajanja blagodati nije kod svakog jednaka.Normalni put usvajanja blagodati u opštim crtama je ovakav: pri prvom opitu Božanske posete čovek biva duboko poražen i ovaj doživljaj uvlači čitavo njegovo biće u unutrašnji život, u molitvu, u borbu sa strastima. To je period bogat osećanjem srca, i izobiluje tako snažnim doživljavanjima, da um biva u potpunosti njima obuzet. Zatim nastaje period gubljenja blagodati, kada čovekom ovlada velika tuga, kada on u nedoumici traži uzrok gubljenja blagodati i puteve za ponovno sticanje Božijeg dara. I tek po isteku mnogih godina smene jednog duhovnog stanja sa drugim, propraćenih čitanjem Svetog Pisma i dela svetih otaca, razgovorima sa duhovnim učiteljima i drugim podvižnicima pobožnosti, posle duge borbe sa strastima, čovek otkriva u sebi svetlost koja mu omogućava da pozna puteve duha, i koja dolazi tajno (Lk. 17,20). Ovo poznanje, koje smo mi nazvali dogmatskim saznanjem, jeste unutrašnji život u duhu, a nikako nije neki uopšteni gnoseološki čin.
 
* * * * *
 
Bog nije zavidljiv, nije samoljubiv, niti častoljubiv. On smireno i trpeljivo traži svakog čoveka na svima njegovim putevima. I zato svako može u izvesnoj meri da pozna Boga ne samo u Crkvi, već i van nje. Ali, savršeno poznanje Boga mimo Hrista ili van Hrista nije moguće (Mt. 11,27).
Nema, izuzev u Hristu, nijednog drugog duhovnog (mističkog) opita kojim bi čovek mogao da pozna Božansko Biće kao jednu nepojmljivu apsolutnu Objektivnost u Tri nepojmljiva apsolutna Subjekta, tj. kao Trojicu jednosušnu u nerazdeljivu. U Hristu, pak, ovo otkrivenje, ovo znanje postaje svetlost večnog života, koja se izliva na sve projave čovekovog bića.
Spisi starca Siluana jasno svedoče o tome da je on bez ikakvih protivrečnosti živeo Jednim Bogom u Tri Lica. Jedna i ista imena: Otac, Gospod, Vladika, Car, Tvorac, Spasitelj i druga, on je u svojim molitvama davao čas posebno svakom Licu Svete Trojice, čas Jedinstvu Triju Lica.
Prema kategoričkom svedočanstvu starca, Božanstvo Isusa Hrista poznaje se Svetim Duhom. Onaj ko je tako poznao Hristovo Božanstvo, kroz duhovni opit dostiže u Njemu nesliveno sjedinjenje dveju priroda i dveju volja. Isto tako, Duhom Svetim kroz duhovni opit, poznaju se nestvorena priroda Božanske Svetlosti, kao i drugi dogmati naše vere. Međutim, ovde valja neizostavno napomenuti da se dogmatsko saznanje, stečeno kroz opit blagodati, kvalitativno razlikuje od onog dogmatskog saznanja koje mu je prividno, tj. po spoljašnosti slično, koje nastaje kao posledica „vere po čuvenju“, ili kao rezultat akademskih studija, ili, pak, iz neke vrste filosofskog ubeđenja, što su sve uopšteno idealne predstave.
„Jedno je verovati u Boga, a drugo je – znati Boga“, govorio je starac.
Apstraktno-idealne predstave mogu da odgovaraju istini bića, ali i u tom slučaju, u svojoj odvojenosti od pozitivnog opita blagodati, one se ne pokazuju kao ono znanje Boga koje je u svojoj suštini večni život (Jn,17,3). Ipak, i one su dragocene, zato što u svakom trenutku mogu čoveku da posluže i na planu istinskog duhovnog života.
 
* * * * *
 
Bogoslov-intelektualac će o starčevim spisima možda reći: „Ja ne vidim ovde nikakvo bogatstvo bogoslovske misli, ne vidim tu dogmatsko znanje“. On će to reći stoga što njegova duhovnost spada u jedan drugi plan religioznog života.
Bogoslov-racionalista je zaokupljen mnoštvom problema i traži njihovo rešenje na putu razumskog umozrenja. On nema mnogo pravog religioznog opita. Njegov glavni opit pripada sferi razuma, a ne živog bogoopštenja. Svoju naučnu erudiciju i razumsko iskustvo on smatra duhovnim bogatstvom i ceni ga tako visoko, da je svaki drugi opit u njegovim očima drugorazrednog značaja.
Istinski religiozan čovek, koji teži ka živom bogoopštenju i koji živi u Bogu, jasno vidi svu naivnost ovog zanosa racionaliste. On se čudi tome i, u izvesnom smislu, ne shvata, kako uman čovek može da se zadovolji svojim domišljanjima i raznim opštim konstrukcijama. Racionalisti se, na primer, vekovima lome oko rešenja problema uzajamnog odnosa blagodati i tvarne slobode. Oni kao da zaboravljaju da postoji drugi put za rešavanje ovih pitanja – put opitnog poznanja uzajamnog dejstva Božije blagodati i čovekove slobode. Ovim putem išao je i starac Siluan. To je uopšte put Crkve. Crkva je moćna i bogata ne svojom naučnom erudicijom, već pre svega, stvarnim posedovanjem darova blagodati. Crkva živi Svetim Duhom, diše Njim i iz fakta opštenja zna kako On deluje. Ona zna, nadalje, i to, kako i u kojim granicama se projavljuje čovekova sloboda.
Uzajamna dejstva blagodati i slobode beskrajno su raznolika. Ova, pak, raznolikost jeste posledica mere ili stepena, ili sile blagodati, sa jedne strane, i duhovnog stanja svakog pojedinog čoveka, sa druge strane. Po svedočanstvu otaca Crkve i starca, čovek kao da gubi svoju slobodu kada Gospod dođe u njegovu dušu, kada ga Božanska Svetlost celoga obuzme, kada je sav u Bogu. Tada se njegova sloboda projavljuje jedino u tome što se potpuno predaje Bogu i više ne čini ništa od sebe, već samo prima ono što mu Bog daruje. U takvom stanju čovek ne pita ništa (Jn. 16,23). Drugim rečima: tada otpadaju sva pitanja, svaka „problematika“.
Govoreći tako, mi uopšte ne pomišljamo da odbacimo opravdanost i prirodnost zahteva punih nedoumica i pitanja koja se rađaju u duši. Ne. Mi samo govorimo o različitim putevima. Dok se jedan zadovoljava ili traži odgovor na planu racionalnom, drugi ga traži na planu istinskog doživljavanja. Da bi udovoljio zahtevima svog razuma, racionalista stvara najsloženije bogoslovsko-filosofske sisteme. On ulaže ogroman trud, kako bi dijalektički ako ne dokazao, a ono bar predstavio i pokazao izgled stvari onako kako se to njemu čini. Često on ovome posvećuje svu snagu, bogatstvo darova, sav svoj život. I začudo, on ne uviđa svu neosnovanost svojih pokušaja.
Da li se rešenje pitanja večnog života koja se pred nas postavljaju, može tražiti na ovim putevima? Ako bi to i bilo moguće, zar je uopšteno znanje istinski život? Zar se čovekov duh može zadovoljiti takvim naivnim rešenjem?
Blaženi starac je od svoje rane mladosti osećao potrebu za istinskim bićem. Svim žarom svoje duše on je tražio tu realnost, koja sama po sebi našem duhu saopštava nepobitno svedočanstvo o večnom životu, kao što je nepobitno naše neposredno saznanje o stvarnosti našeg zemaljskog postojanja.
Istorija ljudske misli i duhovnog opita zabeležila je jedan izuzetan momenat, kada su izgovorene reči: „Mislim, dakle postojim“ (Dekart). Drugi jedan filosof našega doba drukčije je formulisao svest o ličnom postojanju, rekavši: „Volim, dakle postojim, jer smatram da je glavni kriterijum svesti o ličnom postojanju – ljubav“. Drugi su, pak, govorili: „Jedem, hodam, znači postojim“, tj. „svaka aktivnost i projavljivanje moga ja – dokaz je moga postojanja“.
Svi ti izrazi u sebi nose elemente razumske refleksije povodom pitanja: da li ja postojim? Ali, i bez te refleksije u sferi iracionalne samospoznaje svaki čovek poseduje svest o sebi kao o postojećem.
Takođe postoje duhovna stanja, u kojima čovek pouzdano, na neposredan način, saznaje da nije smrtan, već da je pričasnik večnog života, kada Duh Sveti, po rečima blaženog starca, svedoči duši o spasenju. Iskanje takvog rešenja problema koji stoje pred nama zaista je dostojno mudrog čoveka. To je put bića kojim ide Hristova Crkva. Bogatstvo Crkve sačinjava istinski opit Božanskog bića. Blaženi starac je bio bogat baš ovim opitom večnog bića, koji daruje Sveti Duh. Iz tog opita on ishodi.
Starac je govorio:
„O, Duše Sveti… Ti si mi otkrio nedokučivu tajnu“.
Kada bismo ga zatim molili da nam objasni tajnu koju je poznao kroz Svetog Duha, odgovorio bi nam drukčije nego što smo očekivali. On govori:
„Duh Sveti duši nevidljivo daje znanje“.
„On mi je dao da poznam Gospoda Tvorca mog. On mi je dao da poznam kako nas Gospod mnogo ljubi… To je nemoguće objasniti …
Eto kako je starac dijalektički siromašan. Ali, bilo bi pogrešno smatrati da je to posledica njegove neobrazovanosti. I čovek izuzetnog intelektualnog dara, sposoban za racionalističko mišljenje, takođe bi zanemeo kada bi se kosnuo onog bića o kome nam govori starac. Ovde ne može biti „bogatstva“ misli i bogoslovskih koncepcija. Ljudske reči nisu u stanju da izraze to biće, kojem smo prizvani i koje nam daruje Bog. Čak i Sam Gospod se klonio da ga opiše rečima, kazavši: A kad dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu… i u onaj dan nećete me pitati ništa (Jn.16,13;23).

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *