STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
VI
O RAZLIČITIM OBLICIMA MAŠTANJA I O BORBI SA NJIMA
 
Usudivši se da pišemo o „sveštenom bezmolviju“, koje je starac toliko voleo, prinuđeni smo da nešto kažemo i o neophodnosti asketske borbe sa maštanjem. Ovo pitanje duhovnog života veoma je teško i složeno, te se ne nadamo da ćemo ga uspešno obraditi. Budući da je naš glavni zadatak da čitaoce upoznamo sa određenim konkretnim iskustvom, mi ćemo se uglavnom i ograničiti na izlaganje onih shvatanja i predstava koje vladaju među svetogorskim podvižnicima, a koja je i sam starac usvajao. Savremenu naučnu psihologiju ostavljamo po strani, jer je ona u mnogo čemu nesaglasna sa gledištima pravoslavne asketike, koja izvire iz potpuno drukčijih kosmoloških i antropoloških shvatanja.
 
* * * * *
 
Starac je pisao:
„Bratijo moja, zaboravimo zemlju i sve što je na njoj, jer nas to odvlači od sagledavanja Svete Trojice, koja je nedostižna našem umu, ali koju svetitelji gledaju na nebu Svetim Duhom. Prebivajmo u molitvi bez ikakvog maštanja…“ „Duhom Svetim poznavši Gospoda, duša se neprestano divi Božijem milosrđu i veličini i moći i Sam Gospod Svojom blagodaću sa ljubavlju, kao majka svoje voljeno čedo, uči dušu smirenim, dobrim pomislima i daje joj da oseti Njegovo prisustvo i blizinu, dok duša u smirenju sagledava Gospoda bez ikakvih pomisli“.
Sposobnost maštanja je vrlo različita u svojim vidovima. Podvižnik se, pre svega, bori sa onim oblicima maštanja koja su vezana za dejstvo grubih telesnih strasti. On zna da svaka strast ima svoj određeni oblik, pošto pripada sferi tvarnog bića, koje je svo u određenim oblicima. Normalno dejstvo strasne pohote u čoveku zadobija silu tek pošto um obrati pažnju na oblik koji se iznutra prihvata. Predložena strasna slika neće moći da se razvije ukoliko je um odbaci, već će se ugasiti. Na primer: kada naiđe telesna pohota, koja fiziološki može da bude i normalna pojava, podvižnik treba da čuva svoj um od slika koje se rađaju u njemu pod spoljnim uticajem. Strasna pomisao neće moći da se razvija ako ce um ne saglasi sa strasnom pomišlju, i neizostavno će se ugasiti. Kad kažemo um, ne mislimo na razum, niti logično rasuđivanje uma, već na nešto što bi se možda najbolje moglo definisati izrazom – pažnja. Ovo čuvanje uma od strasnih slika omogućava – što je, uostalom, posvedočeno hiljadugodišnjim asketskim iskustvom – da se očuva punota celomudrenog uzdržanja, čak i kad se ima tako snažno telo, kao što vidimo na primeru starca. I obratno, energija strasne predstave će , ukoliko je um sa nasladom primi, čak i iznemoglo, bolesno i nesposobno telo podvrgnuti tiranskom nasilju.
Uzmimo jednu drugu strast: mržnju. Ova strast takođe ima svoj određen oblik. Ako se um ne saglasi sa ovom slikom, strast se ne može razviti. Ako je, pak, prihvati, strast po meri tog prihvatanja postaje sve snažnija i može da dostigne stepen posednutosti.
Drugi oblik uobrazilje sa kojim se podvižnik bori obično nazivaju maštarenjem. Ono udaljuje čoveka od realnog poretka stvari u svetu i čini da živi u sferi fantazije. Uobrazilja ne može stvoriti nešto što ne postoji, nešto iz „ničega“, i njene slike ne mogu da imaju karakter koji je potpuno stran svetu koji nas okružuje: u njima će svakako biti elemenata stvarnog, realnog sveta, kao što je to i sa snom, zbog čega one nisu sasvim neostvarljive. Na primer: siromašan čovek uobražava da je car, ili prorok, ili veliki naučnik. U istoriji su poznati slučajevi kada su siromašni ljudi zauzimali visoke položaje u društvenoj hijerarhiji. Tako su neki, na primer, postali carevi. No ovo se obično ne dešava onima koji maštaju.
Predpostavljamo da je čitaocu jasno šta podrazumevamo pod „maštanjem“. Da bismo izbegli suvišna objašnjenja, govorićemo o jednom drugom načinu maštanja. Koristeći se svojim pamćenjem i uobraziljom, čovek može da razmišlja kako da reši, recimo, neki tehnički problem. Razmišljajući, njegov um traži mogućnost praktičnog ostvarenja neke ideje. Ova vrsta umne delatnosti, udružena sa uobraziljom, od velikog je značaja za ljudsku kulturu i neophodna je u svakidašnjem životu. Ali, podvižnik koji revnuje za čistotu molitve, teži da nesticanjem ograniči sebe u svemu kako ga ni ovakva vrsta „maštanja“ ne bi sprečavala da „prvu misao i prvu silu uputi Bogu“, tj. da je svecelo usredsredi u Bogu.
I najzad, evo još jednog oblika maštanja: pokušaj razuma da pronikne u tajnu bića i dokuči Božiji svet. Ovakvi pokušaji su neizbežno propraćeni maštanjem, koje su mnogi skloni da nazivaju visokim imenom bogoslovskog stvaralaštva. Podvižnik umnog bezmolvija i čiste molitve odlučno se u sebi bori protiv ove vrste „stvaralaštva“, jer je to proces suprotan stvarnom poretku bića, pošto čovek tada stvara Boga po svome obrazu i podobiju.
Možda će ovo što smo ovde rekli izazvati mnoge nedoumice i prigovore, ali se nadamo da će nas, budući da se ne možemo zadržavati na objašnjenjima, dobronamerni ispravno shvatiti.
Podvižnik molitve u svemu polazi od vere da je Bog nas stvorio, a ne mi Njega. Zato se on kroz bezobličnu molitvu obraća Bogu, kloneći se svakog bogoslovskog i filosofskog stvaralaštva. Ako ga Bog Svojim milosrđem udostoji da oseti Njegovu blizinu, njegovo poznanje nadobraznog Boga će dobiti određeni oblik, premda njega podvižnik ne „izmišlja“, već mu se on „daruje“ sviše.
Podvižnik kroz molitvu traži svoga Boga i Tvorca i Bog, po Svome milosrđu i Svojoj dobroti, daje čoveku da Ga pozna kroz oblike koji su dostupni čoveku. Oni u čoveku sagorevaju strasti i osvećuju ga. Ali, ako ih on primi kao poslednje otkrivenje, pada u zabludu, tako da čak i obrazi, darovani mu sviše, mogu da postanu nesavladive prepreke na putu ka jednom savršenijem bogopoznanju.
Tvoračka ideja Boga ispunjava se i materijalizuje u svetu, dok sloboda stvorenog ide obratnim putem: ono traži Samog Boga, jer je u Njemu krajnji cilj i konačni smisao njegovog postojanja. Cilj sveta nije u njegovom biću samom po sebi, u njemu samom i radi njega samog, u njegovom obliku bića, nego poznanje Tvorca od stvorenog i oboženje tvari.
Uzrok stvaranja sveta je izobilje Božije blagosti, a nikako neka neophodnost ovaploćenja Boga Slova. Drugim rečima, ovaploćenje Boga Slova nije nikakva neophodnost za Samo Slovo, a stvaranje sveta nikako nije samo prethodni akt za ovaploćenje Boga.
Ovaploćenje Slova ne ukazuje na nekakvu vrednost sveta samog po sebi. Cilj ili smisao ovog snishođenja otkriva se u imenu koje je smireno ovaploćeni Bog-Slovo uzeo: Isus-Spasitelj. I nadeni mu ime Isus, jer će On spasti narod svoj“ (Mt. 1,21).
Bog nije idealni svet, u smislu sveta ideja, niti je ovo empirijski dato biće realizacija idealnog Božanstvenog sveta, tj. takva realizacija bez koje bi i samo Božansko biće, na neki način, bilo zakinuto ili nesavršeno.
U ljudskom stvaralaštvu usmerenom na svet, čovekova ideja traži da bude ovaploćena, realizovana, inače ostaje nezavršena u svom razvoju. Ali u Božanskom svetu ovaploćenje Boga-Slova ne predstavlja završetak teogonijskog procesa, tj. završetak razvitka u Samom Božanstvu, i nije, u tom smislu, neophodno za Samog Boga, za punotu Njegovog bića.
Ovo je, ukratko, dogmatska osnova duhovne molitve o kojoj govorimo.
Duhovna molitva nije niti umetničko stvaralaštvo, niti naučni rad, niti pak, filosofsko razmišljanje ili apstraktno razumsko bogoslovlje. Duhovni život se ne sastoji u zadovoljavanju naših emocionalnih stremljenja kroz njihovu realizaciju, tj. ostvarivanje u doživljajima ili materijalizovanim oblicima, na primer, umetnosti. Sve što smo ovde rekli obuhvata različite oblike maštanja. Po svome aksiološkom karakteru, maštanja se mogu rasporediti, odnosno može se utvrditi izvesna hijerarhija među njima. Ali svi vidovi maštanja moraju biti i savladani, jer je nemoguće na drugi način dostići savršenu molitvu, istinsko bogoslovlje, niti istinski bogougodan život.
Prema tome, put pravoslavnog podvižnika je ovakav: on traži istinskog Boga Tvorca. Zbog toga on kroz umnu molitvu vodi borbu sa mnoštvom različitih obraza (pri čemu su neki od njih uobličeni, tj. imaju svoje spoljašnje obličje u prostoru i vremenu, boju i slično, a drugi su, pak, misaoni, tj. pojmovi) da bi se, oslobođen od svakog tvarnog obraza, molio Bogu licem u Lice.
Bog stvara svet, i ovo stvaranje spada u red snishođenja. Međutim, čovek ide ka Bogu u poretku ushođenja. U ovom poretku ushođenja od tvari ka Bogu podvižnik ne poriče stvarnost i vrednost stvorenoga, nego mu samo ne pridaje apsolutnu vrednost i ne obogotvorava ga, ne gleda u njemu samocilj i samovrednost. Bog nije stvorio svet da bi Sam živeo životom tvari, već da bi razumnu tvar učinio učesnikom Svoga Božanskog bića. A kad razumna tvar ne dostiže oboženje – što ne može da se desi bez njegovog saučestvovanja – gubi smisao svog bića. Iz ovog saznanja i iz sagledavanja tvorevine rađa se veliko oduševljenje pred Bogom-Tvorcem, a zajedno sa tim i najrealnije shvatanje svega u tvarnom svetu. U isto vreme, međutim, to saznanje dovodi do odvajanja od svake tvari radi sagledavanja Boga. Ovo odvajanje nije odrešenje od realnog tvarnog bića u smislu odricanja od njega kao „privida“, nije to ni poetsko niti filosofsko obitavanje u sferi visokih i prekrasnih obličja ili „čistih“ ideja, ma kako visoke vrednosti one bile, zato što i ovo stanje ponovo prenosi čoveka u svet mašte. Ne, to je čežnja prema živom i istinitom Bogu, rođena iz ljubavi prema Njemu, budući da smo prizvani da živimo u Bogu, koji je jedinstveni Cilj i jedinstvena Vrednost. Bog poseduje završenost koja nema potrebu da se ovaploti. U Bogu je savršenstvo, koje isključuje svaku borbu i tragiku. Bog se ne nalazi „s one strane dobra i zla“, jer je On Svetlost u kojoj nema nikakve tame.
Smirenim i potpunim predavanjem sebe Božijoj volji prostosrdačan i smireni vernik se oslobađa od ropstva maštanju. Taj je put veoma prost, premda ujedno „skriven od premudrih i razumnih“, što je teško objasniti rečima.
U traženju volje Božije sadrži se „odricanje“ od sveta. Duša hoće da živi sa Bogom i po Božijem, a ne po „svome“, te se odriče od svoje volje i maštanja, koji, nesposobni da stvore stvarno biće, nisu drugo do „najkrajnja tama“.
Svet čovečije volje i uobrazilje jeste svet „prividnih“ istina. Ovaj svet (volje i uobrazilje) zajednički je i čoveku i palim demonima, i zato je uobrazilja sprovodnik demonske energije.
Demonske slike, kao i slike koje stvara sam čovek, mogu uticati na čoveka menjajući njegov lik ili preobražavajući ga. Ali, jedno je neizbežno: svaka slika koju stvara sam čovek, ili koju mu poturaju demoni, a sa kojom se on u duši saglašava, izopačava njegov duhovni lik, stvoren po Božijem obrazu i podobiju. Ovo „stvaralaštvo“ na svom krajnjem stupnju dovodi do samooboženja tvari, tj. tvrđenja da se Božansko načelo nalazi u samoj čovekovoj prirodi. Usled toga prirodna religija, tj. religija čovečijeg razuma, na jedan koban način dobija panteistički karakter.
I ljudske i demonske slike zadobijaju ponekad veoma veliku silu, premda ne stoga što su realne u potpunom smislu reči, kao što je realna Božanska sila koja stvara ni iz čega, već stoga što se čovečija volja opredeljuje za njih. Jedino tada je one formiraju. Međutim, Gospod oslobađa od vlasti strasti i maštanja one koji se kaju. Hrišćanin koji je oslobođen od njih, podsmeva se njihovoj (ne)moći.
Sila kosmičkog zla nad čovekom je kolosalno velika, i ni jedan Adamov naslednik ne može da je pobedi bez Hrista i mimo Hrista. On je Isus-Spasitelj u pravom i jedinstvenom smislu reči. Takva je vera pravoslavnog podvižnika i zato se i njegova molitva umnog tihovanja sastoji u neprestanom ponavljanju imena Isusa Hrista, po čemu je i dobila naziv – „Isusova“ moliva.
 
* * * * *
 
U svom teškom podvigu borbe sa maštanjima bezmolstvujući monah se sreće sa njihovim mnogobrojnim pojavnim oblicima. Oni mogu biti klasifikovani na različite načine. Starac ih je svodio uglavnom na navedena četiri oblika, što mu je omogućilo da izrazi suštinu pitanja.
Prvi oblik se ima u vidu pri borbi sa svakovrsnim strastima uopšte.
Drugi oblik je svojstven onima koji se mole po prvom načinu molitve. U ovu vrstu maštanja spada takođe određen metod „bogomislija“ ili „meditacije“, pri kojem čovek za vreme molitve pomoću uobrazilje stvara u svome umu vizuelne slike iz Hristovog života, ili druge svete slike. Ovom načinu maštanja pribegavaju obično novajlije ili neiskusni podvižnici. Oni koji se mole ovakvom „maštarskom“ molitvom, ne sabiraju svoj um u srce, i umesto unutrašnjeg trezvljenja zaustavljaju se na slikama koje sami stvaraju, smatrajući ih Božanskim. Ovakvo stanje dovodi do duševnog (emocionalnog) uzbuđenja, koje, pri jakoj koncentraciji, može da se pretvori u svojevrsno patološko ekstatično stanje. Pri tome, oni se raduju svojim „dostignućima“, vezuju se za ovakva stanja, neguju ih, smatraju ih duhovnim, blagodatnim, pa čak i uzvišenim, uobražavajući da su sveti i da sagledavaju Božije tajne, dok, u stvari, ovo stanje dovodi do halucinacija, do teškog duševnog oboljenja, ili, u najboljem slučaju, do toga da prebivaju „u prelesti“, provodeći život u fantastičnom svetu.
Što se tiče treće i četvrte forme maštanja, mogli bismo reći da leže u osnovi celokupne racionalističke kulture. Zato je obrazovanom čoveku veoma teško da se odrekne ovih formi maštanja, jer u kulturi vidi svoje duhovno bogatstvo. Odricanje od njega je daleko teže nego od materijalnog. Ta okolnost dovodi do neobične pojave koju smo mogli da primetimo, naime – među prostim i jedva pismenim podvižnicima, koji su zavoleli umnosrdačnu molitvu, češće nalazimo veliku duhovnu čistotu, nego među obrazovanim ljudima, koji se uglavnom zaustavljaju na drugom obliku molitve.
Duboko religiozni i asketski nastrojeni ljudi brzo zapaze u trećem obliku maštanja okrenutost ka zemlji. Pošto je on očigledno nesaglasan sa molitvom, borba sa njim za vreme molitve se uprošćava. Međutim, četvrti oblik maštanja može da dostigne stepen izvanredne tananosti i da izgleda kao život u Bogu. Izuzetan značaj ovog pitanja u asketici primorava nas da se na njemu posebno zadržimo.
 
*****
 
Maštarska uobrazilja preovlađuje kod onih koji se mole po prvom načinu molitve. Iskušenje, pak, da se sve tajne saznaju razumom preovlađuje kod onih, koji se mole po drugom načinu molitve. Život ovih poslednjih, usredsređuje se na mozak. Njihov um nije sabran u srcu, već je upravljen prema spoljašnjem u težnji da u sve pronikne i svim ovlada. Pošto poseduju izvestan pravi religiozni opit, premda još nedovoljan, oni pokušavaju da ove praznine u svome opitu popune „vlastitim umom“, nastojeći da proniknu u tajne Božanskog bića i tada neizbežno padaju u maštanje. U svome zanosu oni neće ili, pak, ne mogu da shvate, da su zapravo obrnuli pravu hijerarhiju bića, prvobitni poredak stvari, i kao da zaboravljaju da nas je Bog stvorio po Svom obrazu i podobiju. Oni počinju sami da stvaraju, unoseći u Božansko biće elemente po vlastitom obrazu i podobiju. Ta idealna sfera u kojoj oni pri tome žive, daje im izvesnu prividnu prednost u odnosu na druge, što udvaja njihovo pouzdanje u sebe same.
Karakterističan ishod drugog načina molitve jeste racionalizam.
 
*****
 
Bogoslov-racionalista izgrađuje svoj sistem otprilike onako kao što jedan arhitekt gradi neki dvorac ili hram, koristeći empirijske i metafizičke pojmove kao građevinski materijal, i brinući se pri tome više o veličanstvenom izgledu i harmoničnosti svog idealnog projekta u njegovom logičkom aspektu, nego o njegovoj saglasnosti sa stvarnom istinom bića.
Ma koliko izgledalo čudnovato, ali mnogi veliki ljudi nisu umeli da odole ovom, u stvari naivnom iskušenju, čiji se uzroci kriju u gordosti.
Porod razuma je drag njegovom autoru koliko i majci njeno dete, porod njene utrobe. On voli svoju tvorevinu kao samoga sebe, identifikuje se sa njom, učauravajući se u njenu ljušturu. U takvim slučajevima ljudsko posredovanje ke pomaže ništa. Jer, ako se čovek sam ne odrekne svoga umišljenog bogatstva, nikada neće dostići ni čistu molitvu, ni istinsko sagledavanje.
Oni koji se mole po trećem načinu molitve, znaju sve teškoće koje donosi ovakvo odricanje, ali ćemo mi reč o tome ostaviti za drugo mesto.
 
* * * * *
 
Mnogi bogoslovi-filosofi se, budući racionalisti u suštini, uzdižu do nadracionalne, mi bismo rekli, nadlogičke misaone sfere, no ova nadlogička sfera još nije Božanski svet, već se kreće u granicama čovekove tvarne prirode. Kao takva, tj. zatvorena u prirodu, ona je dostupna razumu u prirodnom poretku.
Njihova umna viđenja ne mogu se smestiti u okvire nomološkog mišljenja, tj. formalne logike, i prelaze u oblast nadlogike i antinomičnog mišljenja, ali i u tom slučaju ona u suštini ostaju rezultat racionalne delatnosti.
Savlađivanje uskog nomološkog racionalizma jeste pokazatelj visoke intelektualne kulture, ali to još nije „istinska vera“ i pravo bogoviđenje.
Izvanredna sposobnost za racionalno mišljenje kojom su često obdareni ti ljudi, omogućava im da poznaju svu uslovnost ljudskih zakona mišljenja, i da je nemoguće svo biće stesniti u uzani obruč logičkih zaključaka uma. Kroz ovo saznanje oni se uzdižu do nadracionalnog, ili tačnije, nadlogičkog sagledavanja, ali i tada sagledavaju samo lepotu stvorenoga po obrazu Božijem. Usled toga što prvi put stupaju u ovu sferu „ćutanja uma“, osećaju izvestan „mistički strah“, smatrajući ovo svoje sagledavanje opitom mističkog bogoopštenja, dok u stvari i dalje ostaju u granicama tvarne ljudske prirode.
One kategorije, kojima u sličnim stanjima operiše um-razum, prelaze granice prostora i vremena i sagledatelju daju osećanje večne mudrosti. To su krajnje granice koje rasuđujući um može da dostigne na putevima svoga prirodnog razvitka i samosagledavanja. Ovaj opit, nezavisno od toga kako će biti interpretiran, tj. kako će biti formulisan u dogmatskom smislu, po svojoj suštini pokazuje se kao opit panteističkog poretka.
Dostigavši ove „granice svetlosti i tame“ (Jov.26,10), čovek u stvari sagledava svoju umnu krasotu, koju mnogi shvataju kao Božanstvo. Iako je svetlost koju oni sagledavaju svetlost, ona nije Istinska Svetlost, u kojoj nema nikakve tame, već prirodna svetlost uma čoveka stvorenog po obrazu Božijem.
Ova svetlost uma, koja prevazilazi svetlost svakog empirijskog znanja, može se nazvati mrakom, jer je to mrak oslobađanja ili uopštavanja, u kome nema Boga. Možda se ovde najbolje mogu primeniti Spasiteljeve reči: Pazi, dakle, da svetlost koja je u tebi ne bude tama (Lk.11,35). Gle, prva kosmička preistorijska katastrofa, tj. pad Denice-Lucifera, koji postade tama, nastala je kao posledica samozaljubljenog sagledavanja vlastite krasote, sagledavanja koje se završilo samoobožavanjem.
 
* * * * *
 
Naše izlaganje je možda hladno i nepovezano, ali će se mnogi koji su došli do ovog duhovnog stepena možda zapitati:
„Koji je znak pravog bogoopštenja, a ne maštarskog, filosofskog, panteističkog?“
Blaženi starac je kategorički tvrdio da je jedino merilo, koje podleže našoj logičkoj kontroli – ljubav prema neprijateljima. On je govorio:
„Gospod je smiren i krotak i ljubi Svoje sazdanje, a tamo gde vlada Gospodnji Duh, tamo će sigurno biti i smirena ljubav prema neprijateljima i molitva za svet. Ako, pak, nemaš ove ljubavi, traži je i Gospod će ti je dati, jer je rekao: Ištite i daće vam se, tražite i naći ćete (Mt.7,7).
Neka se niko ne usudi da umanji značaj ovog „psihološkog“ znaka, jer je takvo psihološko stanje posledica istinskog Božijeg dejstva. Bog Spasitelj – spasava celoga čoveka, tako da Bog osvećuje ne samo čovekov um-duh, već i duševnost-emocije, mišljenje, pa i samo telo.
 
* * * * *
 
Mi ovde jedva dodirujemo teška i večna pitanja duhovnog bića čoveka. Nemamo nikakvih pretenzija da ova pitanja dijalektički raskrijemo do te mere da ih razum shvati. Kad bi nam se postavio takav zadatak, bilo bi potrebno proučiti čitav niz istorijskih primera, no mi ovaj zadatak prepuštamo drugima. Uostalom, smatramo da je ova pitanja nemoguće apstraktno objasniti, i potpuno smo ubeđeni da se do istine dolazi jedino putem vere i iskustva samog postojanja. Međutim, ovde moramo naglasiti, da opit koji imamo u vidu, ne zavisi isključivo od čovekove volje, već mu se on daje sviše kao dar blagovoljenja. Filosofski i panteistički opit moguć je u okviru čovekovih prirodnih sposobnosti i volje, dok hrišćanski opit natprirodnog bogoopštenja prevazilazi granice naše volje.
Hrišćanski život je saglasnost dveju volja: Božanske i tvarne – čovečije. Bog se može javiti svakom čoveku, na svim putevima, u svakom trenutku i na svakom duhovnom i fizičkom mestu. Međutim, budući iznad svake prinude, On nikada ne čini nasilje nad slobodom Svoga lika. Ako je tvarna sloboda samoljubivo okrenuta sebi, ili gleda na sebe kao na tvarno božanstveno načelo, onda bez obzira na visinu sagledanja, biva zatvorena za dejstvo Božanske blagodati.
Opštenje sa Bogom postiže se kroz molitvu, koja i čini predmet naših izlaganja. Ako u izvesnoj meri i prelazimo u sferu dijalektike, to ne činimo zbog toga što se nadamo da ćemo nekoga ubediti na taj način, nego stoga da bismo ukazali da putevi molitve prolaze i kroz ovu oblast ljudskog bića. Svaki pokušaj racionalizovanja duhovnog opita može da izazove niz najrazličitijih prigovora. Ovo se, pak, objašnjava time što je svaki čovek slobodan da u idealnoj sferi svog pogleda na svet utvrdi hijerarhiju vrednosti po svom slobodnom nahođenju.
U nastavku naših izlaganja o molitvi, pokušaćemo da shematski prikažemo jednu od najtežih borbi, koju pravoslavni podvižnik susreće na svome putu, prelazeći sa drugog na treći način molitve. To je borba sa razumskom uobraziljom.
 
* * * * *
 
Pri pažljivom samosagledavanju čovek otkriva izvesno psihološko svojstvo razumskog mišljenja, koje bi se moglo odrediti kao imanentna uverenost našega mišljenja, ili, drugim rečima, kao subjektivna očiglednost ispravnosti zaključaka uma. Postoji izvesna prinuda u zaključcima razuma, u njegovim dokazima, i potrebna je velika kultura i duboki duhovni opit, da bi se otkrila ta čudesna obmana. A da bismo se oslobodili njene vlasti, neophodna nam je Božanska pomoć.
Ovu obmanu možemo u izvesnoj meri otkriti i putem logičkog proučavanja osnovnih zakona našeg mišljenja, tj. zakona identiteta i zakona dovoljnog razloga.
Prvi, tj. zakon identiteta predstavlja statički momenat našega mišljenja. Njegova nepokretna tačka oslonca je mrtva u svojoj nepokretnosti.
Drugi momenat našega mišljenja, dinamički, izražava se zakonom „dovoljnog“ razloga. Vekovno istorijsko iskustvo svedoči o uslovnosti ovoga zakona mišljenja. Rasuđivanje o dovoljnosti razloga je uvek subjektivno: što se jednome čini dovoljnim, to se drugome nipošto ne čini takvim. I pri dubljem posmatranju videćemo, da ono u suštini nikada nije potpuno dovoljno.
Pravoslavni podvižnik otkriva uslovnost našeg mišljenja na drugi način, kao što on uopšte i sve ostale probleme rešava na drugi način – kroz veru i molitvu. On ne veruje svome nemoćnom razumu, već Velikom Bogu. Veruje da su Hristove zapovesti nepogrešivo merilo i kanon istine, da su one po samoj svojoj suštini Božanska sila i sam večni život. Ova vera ga pobuđuje da se neprestano nalazi na jedino pravednom Božijem sudu. Svako delo, svaka reč, svaki i najmanji unutarnji pokret misli ili osećanja – sve se izvodi na sud Hristovih reči.
Kada blagodat Svetoga Duha uđe u nas i počne da deluje u nama kao unutarnja sila, tada se pokreti naše duše prirodno približavaju savršenstvu zapovesti. Kada, pak, naiđu časovi bogoostavljenosti, bogoudaljenosti, i kada Božansku svetlost smenjuje težak mrak buđenja strasti, tada se u nama sve izmeni, i u duši se rasplamsava velika borba.
Postoje različiti oblici duhovne borbe, ali je najteža i najsloženija borba sa gordošću. Gordost je neprijatelj Božanskog zakona. Izopačavajući Božanski poredak bića, ona svuda unosi raspadanje i smrt. Ona se pojavljuje i na telesnom planu, ali joj je svojstvenije da luduje na misaonom, duhovnom planu. Postavljajući sebe u prvi plan, ona vodi borbu za prevlast nad svim, i u toj borbi njeno glavno oružje jeste um-razum (Ratio).
Iznoseći svoje dokaze, razum odbacuje Hristovu zapovest ne sudite, da vam se ne sudi (Mt.7,1), kao bezumlje. On tvrdi da se dostojanstvo čoveka sastoji u sposobnosti rasuđivanja, i ta sposobnost predstavlja njegovo prevashodstvo nad svetom.
Kako bi utvrdio svoje prvenstvo u biću, razum ističe svoja dostignuća, svoju kulturu. On iznosi mnoštvo ubedljivih dokaza, koji su snažni svojom samoočevidnošću, i koje, tobože, potvrđuje iskustvo istorijskog života. On tvrdi da jedino njemu pripada pravo rešavanja i pravo utvrđivanja ili konstatacije istine. On sebe proglašava razumom koji reguliše biće.
Bezličan u zakonima svoga funkcionisanja, a u suštini samo jedna od projava života čovekove ličnosti, jedna od njenih energija, razum, u slučaju kad mu se ustupi vodeća uloga u duhovnom biću čovekovom, dosledno dolazi do toga da započinje borbu i sa svojim izvorom, tj. ličnim načelom.
Uznoseći se, kako on to uobražava, do najvećih visina, zatim, spuštajući se, kako se njemu čini, do poslednjih dubina, razum teži da se kosne granica bića kako bi svemu dao njemu svojstvenu „definiciju“. Ne dostigne li ovaj svoj cilj, iznemogao pada, objavljujući: „Nema Boga!“
Zatim, nastavljajući borbu za prevlast, drsko, a u isto vreme i s tugom, govori:
„Ako Bog postoji, kako onda mogu da se saglasim da taj Bog nisam ja“? (Ovo su reči nekoga ko je i sam išao tim putem).
Ne našavši granice bića i pripisavši sebi tu beskrajnost, razum se gordo diže, kličući:
„Sve sam proučio i nigde nisam našao nikoga većeg od sebe. Prema tome – ja sam Bog“.
I zaista, umrazum, kada se na njega i u njemu usredsredi duhovno biće čoveka, caruje i vlada u njemu svojstvenoj apstraktnoj sferi u tolikoj meri da ne priznaje nikoga višim od sebe, i završava time da proglašava sebe za božansko načelo.
To su krajnje granice razumskog maštanja, i u isto vreme poslednje dubine pada i mraka.
 
* * * * *
 
Mnogi su skloni da povlađuju ovim pretenzijama razuma i da ih shvate kao istinu. Ali, pravoslavni podvižnik stupa u borbu sa njima. U ovoj borbi se projavljuje mešanje stranih, spoljašnjih sila, a sa njima borba zadobija tragičan karakter i dostiže krajnju napregnutost. Iz njega podvižnik može da iziđe kao pobedilac samo kroz veru koja pobeđuje svet (1.Jn.5,4). Jer sve što je rođeno od Boga pobeđuje svet; i ovo je pobeda koja pobedi svet – vera naša.
Ova pitanja monah ne rešava sedeći u udobnoj naslonjači radnog kabineta, već u noćnoj tišini, udaljen od sveta, gde ga niko ne čuje i ne vidi, i gde s velikim plačem pada pred Bogom sa molitvom:
Bože, budi milostiv meni grešnome, kao carinik, ili kao Petar:
Gospode, spasi me (Lk. 18,13; Mt.14,30).
Duhom on vidi bezdan „najkrajnje tame“ koji se razjapio pred njim, i zato se žarko moli… Reč je nemoćna da izrazi tajnu ovoga viđenja i silinu ove borbe, koja može da traje godinama, sve dok se čovek ne očisti od strasti, dok se ne pojavi Božanska svetlost, da obelodani nepravilnost naših sudova i da izvede dušu u beskrajne prostore istinskog života.
 
* * * * *
 
Mi smo mnogo razgovarali sa starcem o ovim pitanjima. On je govorio, da uzrok borbe nije u razumu kao takvom, već u gordosti našega duha. Od gordosti jača dejstvo maštanja, dok je smirenje stišava. Gordost svim silama nastoji da stvori svoj svet, a smirenje prima život od Boga.
Poučen iskustvom teške i dugogodišnje borbe, starac je stekao moć da umom stoji u Bogu, odbacujući sve pomisli koje nailaze. U borbi sa neprijateljima on je veoma mnogo pretrpeo, no u vreme kada smo ga upoznali, on je o svojoj prošlosti govorio sa velikim mirom u duši i izražavao se vrlo jednostavno:
„Um se bori sa umom, naš um – sa umom neprijatelja… Neprijatelj je pao zbog gordosti i maštanja, pa i nas hoće da odvuče tamo… Ova borba iziskuje veliku hrabrost… Gospod ostavlja svoga slugu da se bori, ali bdi nad njim, kao što je bdio nad Antonijem Velikim, dok se ovaj borio sa demonima… Vi se, naravno, sećate kako u žitiju svetog Antonija piše da se on nastanio u jednoj grobnici, gde su ga demoni tako pretukli da je izgubio svest. Njegov prijatelj koji mu je služio preneo ga je u seosku crkvu. Kad se noću osvestio, zamolio je svoga druga da ga odnese natrag u grobnicu. Kako je bio veoma slab, nije mogao stajati na nogama, već se molio ležeći. Po završenoj molitvi, on ponovo oseti žestoki napad demona. Trpeći silne bolove od njih on najednom ugleda svetlost i poznavši Gospoda, reče:
„Gde si bio, milostivi Isuse, kad su me neprijatelji tukli?“
Gospod mu odgovori:
„Bio sam uz tebe, Antonije, i posmatrao tvoju hrabrost“.
Zato ni mi nikada ne smemo zaboraviti da Gospod vidi našu borbu sa neprijateljima i zato nikada ne treba da se plašimo, pa i da se sav ad digne protiv nas. I tada moramo biti hrabri“.
„Svetitelji su naučili kako se valja boriti sa neprijateljem. Oni su znali da neprijatelji dejstvuju obmanom kroz pomisli i zato čitavog života nisu primali pomisli. Pomisao može u početku da izgleda dobra, ali ipak odvlači pažnju uma od molitve i zatim nastavlja da izaziva pometnju. Zato je neophodno odbacivati svaku pomisao čak i onda kad izgleda dobra, i imati čist um u Bogu… Ako pomisao ipak naiđe, ne treba se zbunjivati, već se snažno uzdati u Boga i prebivati u molitvi… Ne treba da se zbunjujemo, jer se neprijatelji raduju našoj zbunjenosti… Molite se i pomisao će se udaljiti… To je put svetih“.
Starac je govorio da gordost ne poznaje granice u svojim prohtevima. U njegovoj beležnici našli smo sledeću slikovitu priču:
„Neki lovac je voleo da odlazi u šumu i polja radi lova na divljač. Jednog dana, tragajući za plenom, on se popne na jedno strmo brdo i, umorivši se, sede na jedan veliki kamen da se odmori. Videći kako jato ptica preleće sa jednog brežuljka na drugi, pomisli: „Zašto Bog čoveku nije dao krila da leti“. U tom trenutku naiđe jedan smireni pustinjak i, saznavši za lovčeve misli, reče:
„Eto, ti razmišljaš o tome zašto ti Bog nije dao krila. No, i kad bi ih imao, i onda bi bio nezadovoljan i rekao bi: Krila su mi slaba i ne mogu s njima da odletim do neba, da vidim šta je tamo. A kad bi imao tako jaka krila, da bi se mogao uzneti do neba, i tada bi bio nezadovoljan i rekao bi: Ja ne razumem šta se dešava na nebu. A kad bi ti se dao razum, opet bi bio nezadovljan i rekao bi: Zašto nisam angeo? Kad bi postao angeo, i onda bi bio nezadovoljan i rekao bi: Zašto nisam heruvim? Kad bi postao heruvim, rekao bi: Zašto mi Bog ne da da upravljam nebom? A kad bi ti dao da upravljaš nebom, ni time se ne bi zadovoljio, i zahtevao bi još više. Zato uvek smiravaj cebe i budi zadovoljan onim što ti se da, pa ćeš živeti sa Bogom“.
Priznavši da isposnik govori istinu, lovac zablagodari Bogu što mu je poslao monaha, koji ga je urazumio i otkrio mu put smirenosti“.
Starac je naročito isticao da se put svetitelja sastojao u tome da, smiravajući sebe, svoj um očiste od svakog maštanja.
„Iako su činili čuda, svetitelji su govorili: „Ja ću se mučiti u adu“. Oni su kroz opit došli do saznanja o sledećem: ako duša osudi sebe na adske muke, ali se i dalje čvrsto uzda u Božije milosrđe, Božija sila će ispuniti dušu i Duh Sveti će joj jasno svedočiti o spasenju. Samoosuđivanjem duša se smirava i u njoj nema više nikakvih pomisli, već čistim umom stoji pred Bogom.
To je duhovna mudrost“.
 
* * * * *
 
Čovek gvozdenim svrdlom buši zemlju, da bi se dokopao nafte, i postiže svoj cilj. Razumom, pak, čovek buši nebo, da bi se domogao Božanskog ognja, ali, Bog ga odbacuje zbog njegove gordosti.
Božanstvena sagledavanja daju se čoveku ne onda kad on baš njih postavi sebi za cilj, već kada duša siđe u ad pokajanja i zaista oseti da je gora od svake tvari. Sagledavanja koja se postižu naporom razuma, nisu prava sagledanja, već „umišljena“. Kad se ovo umišljeno primi kao istinito, u duši se stvara takvo stanje, koje sprečava samu mogućnost delovanja blagodati, tj. pravog sagledavanja.
Međutim, pri blagodatnom sagledavanju otkrivaju se stvari koje prevazilaze i najbogatiju tvoračku uobrazilju, kao što govori apostol Pavle: Što oko ne vide i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe (l.Kop.2,9). Kada se čovek, poput apostola, pod uticajem blagodati uznese do viđenja Božanske Svetlosti, on posle bogoslovstvuje, „besedeći“ o onome što je video i saznao. Pravo bogoslovlje ne sačinjavaju dosetke umrazuma, niti je ono rezultat kritičkog istraživanja, nego kazivanje o onom biću u koje je čovek bio uveden dejstvom Svetog Duha. Pri tome se ponekad daje i reč, a ponekad se teško nalaze prikladni pojmovi i odgovarajući izrazi, kojima bi se bar unekoliko izrazilo ono što je iznad svih zemaljskih obraza i pojmova. Doduše, uprkos ovih teškoća kao i neizbežnosti različitih formi izražavanja, onaj ko je poznao, on će i u drukčije rečenom prepoznati i odvojiti istinsko sagledavanje od maštarskog razumskog domišljanja, ma kako ono bilo genijalno.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *