STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
IV
UČENJE STARCA
 
Uvodna reč
O poznanju volje Božije
O poslušnosti
O Svetom Pismu i Svetom Predanju
O Božijem imenu
Neke starčeve misli o biljkama i životinjama
O lepoti sveta
O hramovnom bogosluženju
O čovekovom upodobljavanju Hristu
O traženju Boga
O našem odnosu prema bližnjem
O jedinstvu duhovnog sveta i veličini svetih
O duhovnom viđenju sveta
Dva načina saznanja sveta
O znacima raspoznavanja blagodati i prelesti (tj. duhovne obmane)
Misli o slobodi
O čovekovom ličnom odnosu prema Ličnom Bogu
O ljubavi prema neprijateljima
O razlikovanju dobra i zla
Put Crkve
O razlici između hrišćanske ljubavi i ljudske pravde
O starčevoj neprekidnoj molitvi
 


 
Uvodna reč
 
Ako čitalac želi da se upozna sa nekim pojedinostima iz starčevog života, za to će mu, pored napred izloženog, poslužiti i njegove beleške. Mi ćemo sada sebi dozvoliti da pređemo na izlaganje učenja starca. Ustvari, on nije imao nikakvo određeno učenje u običnom smislu reči. Mi bismo ovde želeli da sažeto izložimo sadržaj naših razgovora vođenih sa starcem tokom dugog niza godina. Nemoguće je objasniti otkud kod nas ova vera u starca, ali smatramo da neće biti izlišno da kažemo nešto malo o našem druženju sa njim.
Teme naših razgovora sa starcem vrlo često su bile određene nekom našom potrebom radi koje smo mu se obraćali. Međutim, mnogo toga o čemu smo razgovarali nije obuhvaćeno starčevim beleškama. Postavljajući mu pitanja, ili, prosto, slušajući ga, mi smo stekli uverenje, da on govori o nečemu što je opitno doživeo, što mu je dato sviše. U izvesnom smislu smo se odnosili prema njemu kao što se čitav hrišćanski svet odnosi prema Svetom Pismu, koje nam govori o istinama kao opštepoznatim i nesumnjivim činjenicama. To što je starac govorio nije bilo plod „njegovog“ umovanja. Ne, njegov unutrašnji proces bio je sasvim drugačiji: stvarni opit i realno poznanje prethode njegovim rečima i zato nam one mogu poslužiti kao istinito svedočanstvo o činjenicama duhovnog života. Tražiti logičke dokaze, po njegovom mišljenju, izlišno je i tuđe, kao što je to nesvojstveno i Svetom Pismu. Poput Jovana Bogoslova, i on je govorio: Mi znamo (1.Jn.Z,14). Uzmimo primer iz njegovih beležaka:
„Mi znamo da su veća stradanja duše ukoliko je veća ljubav, da je potpunije znanje ukoliko je potpunija ljubav, da je molitva usrdnija ukoliko je plamenija ljubav, da je život svetiji ukoliko je ljubav savršenija“.
Sve ove četiri postavke mogle bi se smatrati kao kruna najdubljih i najsloženijih filosofskih, psiholoških i bogoslovskih istraživanja. Međutim, starcu ona nisu bila potrebna, niti se on spuštao do njih.
Kao što smo već rekli, naše opštenje sa starcem bilo je posebnog karaktera. U razgovorima sa njim mi smo stekli ubeđenje da je on svojim jednostavnim rečima i snagom svoje molitve umeo svog sabesednika da prenese u jedan osobiti svet. Najvažnije je bilo to što se sabesednik u taj svet nije uvodio na neki apstraktan način, već unutarnjim iskustvom koje mu se prenosilo. Istina, mali je broj takvih – bar koliko je nama poznato – koji su uspeli da zadrže, ili kasnije u životu zadobiju, to stanje duha koje su upoznali prilikom razgovora sa starcem. Bez sumnje to je za njih bio izvor mučenja do kraja života, jer duša koja je jednom ugledala svetlost i zatim je izgubila, ne može a da ne tuguje. Pa ipak, možda je još tužnije i očajnije ne poznati tu svetlost uopšte, ili pak, što često viđamo, čak i ne naslućivati da ona postoji. Na osnovu svega onoga što smo čuli od svetogorskih podvižnika o ocu Stratoniku, imamo izvesnih razloga za pretpostavku da je on istovremeno bio blagodaran starcu za ono što mu je otkrio, ali i da je tugovao, jer je se smatrao nesposobnim da doživljeno sačuva. Poznato nam je da su mnogi koji su se u početku sa ljubavlju vezivali za starca, tražeći od njega duhovne pouke, kasnije klonuli, jer nisu nalazili dovoljno snage da njegove pouke saobraze svakodnevnom životu. Njegova reč bila je jednostavna, blaga, no da bi se pretvorila u delo, trebalo je izbegavati samožaljenje, kao što je to činio starac Siluan. Trebalo je imati onu odlučnost koju Gospod traži od svojih sledbenika, tj. ići čak do mržnje prema sebi samom (Lk.14,26).
 
O poznanju volje Božije
 
Starac je često govorio: „Dobro je uvek i u svemu tražiti od Boga da nas urazumi šta i kako da radimo i govorimo“. Drugim rečima, treba za svaki pojedini slučaj da tražimo da doznamo volju Božiju i način kako da je ostvarimo.
Iskanje volje Božije je nešto najbitnije u našem životu, jer se čovek, pošavši putem koji mu ukazuje Božija volja, uključuje u večni Božanski život.
Postoje različiti načini da se pozna volja Božija. Jedan od njih je reč Božija, odnosno Hristove zapovesti. Međutim, u jevanđelskim zapovestima Božija volja je izražena u jednom opštem smislu. To je tako i pored sveg njihovog savršenstva, ili tačnije rečeno, baš zbog njihovog savršenstva. Usled raznolikosti životnih okolnosti čovek veoma često ne razume kako bi trebalo da postupi da bi to bilo u skladu sa Božijom voljom.
Da bi delatnost i postupak imali dobar kraj, nije dovoljno samo poznavanje zapovesti – „Ljubi Boga svim srcem, svim umom, svom snagom i bližnjega kao samoga sebe“. Potrebno je takođe da dobijemo prosvetljenje od Gospoda, kako da u životu ostvarujemo ove zapovesti. I više od toga – nama je za ovo neophodna sila sviše.
Onaj ko je stekao Hristovu ljubav u srcu, podstaknut njome dela u skladu sa pobudama koje se približavaju volji Božijoj. Ipak, one se samo približavaju volji Božijoj, ali nisu savršene. Nedostižnost potpunog savršenstva čini neophodnim neprestano obraćanje Bogu sa molitvom za urazumljenje i pomoć.
Nije samo savršena ljubav nedostižna čoveku, već i savršeno znanje. Jedno delo, koje izgleda da se čini iz najboljih pobuda, često može da ima nepoželjne, čak rđave posledice, jer sredstvo ili način na koji je ono izvedeno, nije bio dobar ili je jednostavno bio pogrešan za dotični slučaj. Često slušamo da se neko pravda time da je imao dobru nameru. Ali, to nije dovoljno. U životu vidimo puno ovakvih grešaka. Zato čovek koji ljubi Boga, treba Njemu i da se obraća da ga On uputi, i da neprestano u sebi osluškuje glas Božiji.
Praktično, to se ovako vrši: svaki hrišćanin, naročito episkop ili sveštenik, kad treba da donese neku odluku koja bi bila u skladu sa voljom Božijom, treba da se najpre odrekne svoga znanja, pretpostavki, želja i planova, te da se, slobodan od svega „svoga“, sa budnom pažnjom u srcu pomoli Bogu. Prvu misao koja mu se javi u duši posle ove molitve on treba da primi kao otkrivenje sviše.
Ovakvo ispitivanje Božije volje putem neposrednog molitvenog obraćanja Bogu, naročito kad smo u nevolji i kad nas zadesi kakva beda, dovodi do toga da mi, – po rečima starca – „čujemo odgovor Božiji u svojoj duši, učeći se razumevanju Božijeg promisla… Zato treba da se svi učimo poznavanju Božije volje. Ako se, pak, ne budemo tome učili, nikada nećemo upoznati taj put“.
Ako hoćemo da postignemo još viši oblik poznanja Božije volje, moramo se postepeno navikavati na neprestanu molitvu, sabirajući pažnju u srce. No, da bismo što jasnije čuli Božiji glas u sebi, treba da se odreknemo svoje volje i da budemo gotovi na svaku žrtvu, poput Avrama, pa čak i poput Samoga Hrista, koji je, po reči apostola Pavla, Ocu bio poslušan do same smrti (Fil.2,8).
Čovek koji pođe ovim putem imaće uspeha samo ako kroz blagodatni opit pozna kako Sveti Duh dejstvuje u čoveku, i ako se u njegovom srcu ukoreni nepokolebljivo samoodricanje, tj. ako se potpuno odrekne svoje „individualne“ volje, da bi poznao i vršio svetu volju Božiju. Tada će mu se otkriti u čemu je pravi smisao pitanja koje je starac Siluan postavio ocu Stratoniku: „Kako govore savršeni?“ Njemu će postati srodne i reči svetih otaca: „Jer nađe za dobro Duh Sveti i mi“. Bolje će razumeti ona mesta u Svetom Pismu Starog i Novog Zaveta, gde se govori o sličnom neposrednom razgovoru duše s Bogom, i približiće se istinskom razumevanju načina na koji su govorili apostoli i proroci.
Čovek je sazdan po obrazu i podobiju Božijem i prizvan je u punotu neposrednog bogoopštenja. Zato bi svi ljudi trebalo da idu tim putem. Međutim, iskustvo nam pokazuje da taj put ni izdaleka „nije za svakoga“. To je stoga što većina ljudi niti čuje, niti razume glas Božiji u svome srcu, već se povodi za svojim strastima, koje žive u duši i svojom galamom zaglušuju krotki glas Božiji.
U Crkvi postoji drugi put za izlazak iz tog žalosnog stanja, naime – raspitivanje kod duhovnog oca i poslušnost prema njemu. I starac je voleo taj put, išao njime, ukazivao na njega i pisao o njemu. On je smatrao da je ovaj smireni put poslušnosti najsigurniji. Bio je čvrsto ubeđen da će savet duhovnika, ako pristupimo sa verom, uvek biti dobar, koristan i bogougodan. Njegova vera u delotvornost Tajni Crkve i blagodat sveštenstva naročito se učvrstila nakon što je u Starom Rusiku, na večernju u toku Velikog posta, duhovnika, starca Avramija, video preobraženog, „u obličju Hristovom“, kako „blista neizrecivim sjajem“.
Pun blagodatne vere, on je živeo u realnosti svetih Tajni Crkve. Sećam se da je smatrao da je poslušnost duhovnom ocu veoma korisna i u „ljudskom“ smislu, tj. na psihološkom planu. Dok vrši svoju pastirsku službu, duhovnik pruža odgovor na postavljena pitanja kao onaj ko je tog trenutka slobodan od uticaja strasti (pod čijim uticajem se inače nalazi njegov pitač), i zato jasnije vidi stvari i dostupniji je uticaju blagodati Božije.
Odgovor duhovnika u većini slučajeva nosi pečat nesavršenosti. No, to nije stoga što je duhovnik lišen blagodatnog znanja, već zbog toga što savršeno dejstvo prevazilazi sile onoga koji pita, pa mu je nedostupno. Iako duhovnikove pouke spolja mogu biti nesavršene, one će, ako se prime sa verom i ako se revnosno primene, uvek dovesti da uzrastanja dobra. Međutim, često se dešava da pitač, videći pred sobom samo „čoveka“, počinje da ce koleba u svojoj veri i ne prihvata prvu reč svog duhovnog oca, već mu se protivi, iznoseći svoja mišljenja i sumnje.
Jednom je starac Siluan o ovom važnom pitanju razgovarao sa igumanom arhimandritom Misailom (umro 22. jan. 1940.), mužem duhovnim, kome je Bog javno ukazivao milost i zaštitu.
Otac Siluan ga je pitao:
– Kako monah može da pozna Božiju volju?
– Treba da primi moju prvu reč kao Božiju volju, odgovorio je iguman. – Ko tako postupa, na njemu će počinuti Božija blagodat. A ako se neko protivi, ja se kao čovek povlačim.
Smisao ovih igumanovih reči je ovaj:
U slučaju da mu neko postavi pitanje, duhovnik se, ako duhovni otac, molitvom obraća Bogu da ga On uputi. Ali, budući čovek, on odgovara prema snazi svoje vere, po rečima apostola Pavla: Mi verujemo, zato i govorimo (2.Kor.4,13). Međutim, mi delimično znamo, i delimično prorokujemo (l.Kop.13,9). Duhovnik je svestan da se on, dajući savet drugima, sam nalazi na Božijem sudu, i zato, kad god nasluti i najmanje protivljenje pitača, dalje ne insistira na svojoj reči niti se usuđuje da tvrdi da je ona izraz volje Božije, te se „kao čovek povlači“.
Ova spoznaja se snažno ispoljavala u životu igumana Misaila. Jednom je pozvao kod sebe skoropostriženog monaha oca S. i naložio mu da obavi složeno i teško poslušanje. On to prihvati i, načinivši metaniju, pođe k vratima. Međutim, iguman ga iznenada zaustavi i, priklonivši glavu grudima, mirno, ali značajnim tonom reče:
– Zapamti, oče S: Bog ne sudi dvaput. Zato ću ja, za poslušanje koje obavljaš po mom nalogu, dati odgovor pred Bogom, a ne ti. Ti nećeš dati odgovor.
Ali, ako bi se susreo čak i sa najmanjim protivljenjem, iguman Misail bi, bez obzira na upravni čin koji je zauzimao, obično odgovarao: „No, dobro, uradite kako hoćete“. Posle toga nije ponavljao svoje mišljenje. Tako bi se i starac Siluan odmah povlačio kad bi susreo protivljenje.
Zbog čega je to tako? Sa jedne strane zato što Duh Božiji ne trpi nasilje niti prepirku, a sa druge zato što je volja Božija suviše velika stvar. Reči duhovnika uvek nose na sebi pečat relativnosti i ne mogu savršeno da smeste ni da izraze svu punotu Božije volje. Samo onaj ko duhovnikove reči prima kao ugodne Bogu, ko ih ne podvrgava vlastitom sudu, ili kako se to kaže, ko ih prima „bez rasuđivanja“, nalazi pravi put, jer istinski veruje da je Bogu sve moguće. (Mt.19,26).
Takav je put vere, upoznat i utvrđen hiljadugodišnjim iskustvom Crkve.
 
* * * * *
 
Govoriti o ovim pitanjima, koja sačinjavaju tajnu hrišćanskog života, i prevazilaze granice lenjive svakodnevice i običnog malog duhovnog iskustva, nije bezopasno, budući da mnogi mogu pogrešno da shvate neku reč i da je nepravilno primene na delu. Tada bi se umesto koristi imala šteta, naročito ako se radi o čoveku koji sa gordom samouverenošću pristupa nekom podvigu.
Starac nije voleo i hteo da odgovara „iz svog uma“ kad bi mu se neko obraćao za savet. On se sećao reči prepodobnog Serafima Sarovskog: „Kada sam govorio iz svog uma, grešio sam“. On je još dodavao da greške mogu biti male, ali i velike.
Ono stanje o kome je starac Siluan govorio ocu Stratoniku, naime da „savršeni ništa ne govore sami od sebe, već samo ono što im daje Duh“, ne daje se uvek čak ni onima koji su se približili savršenstvu, kao što ni apostoli i ostali svetitelji nisu uvek činili čudesa, niti je proročki Duh uvek podjednako delovao u prorocima. Jednom bi to bilo snažno, a drugi put bi ih Duh napuštao.
Starac je jasno razlikovao „reči iz iskustva“, od onih koje su mu date kao neposredno nadahnuće sviše, tj. reči koje „daje Duh“. I ono prvo je, doduše, dragoceno, no ovo drugo je smatrao uzvišenijim i verodostojnijim (l.Kop.7,25). Katkad bi sa velikom snagom ubeđenja svome pitaču govorio o tome šta je Božija volja i davao određene savete, a ponekad, opet – da ne zna šta je Božija volja za njega. Govorio je da Gospod ponekad ne otkriva Svoju volju čak ni svetima, jer su im se ljudi obratili sa nevernim i lukavim srcem.
Po starčevoj reči, kod onoga ko se usrdno moli biva mnogo promena u molitvi: borba sa neprijateljem, sa samim sobom, sa strastima, s ljudima, sa maštom. U takvim slučajevima um nije čist i mnogo je nejasnog. Tek kada nastupi čista molitva, kada um, sjedinivši se sa srcem, bezmolvno stane pred Boga, kada duša opipljivo oseti da u sebi nosi blagodat i potpuno se, slobodna od mračnog uticaja strasti i maštanja, preda volji Božijoj, molitvenik u sebi može da oseti nadahnuće blagodati.
Kada ovo duhovno zanimanje – traženje Božije volje preko molitve – upražnjava neko ko nema dovoljno iskustva i koji ne može da pouzdano „po ukusu“ razlikuje delovanje blagodati od uticaja strasti, naročito gordosti, neophodno je da se obrati svome duhovnom ocu, i, sve dok od njega ne dobije savet, treba da se strogo pridržava pravila: „Ne primaj i ne odbacuj“.
„Ne primajući“ – hrišćanin osigurava sebe od opasnosti da demonsko delovanje ili nagovaranja uzme za Božanska, i na taj način navikne sebe da „poklanja pažnju duhovima varalicama i demonskim učenjima“, i da demonima odaje poklonjenje koje dolikuje Bogu.
„Ne odbacujući“, – čovek izbegava drugu opasnost, naime da Božansko delovanje pripiše demonima i na taj način upadne u greh „hule na Duha Svetoga“, kao fariseji koji su izgonjenje đavola od strane Hrista pripisivali „sili Velzevula, kneza đavolskog“.
Druga opasnost je veća od prve, jer duša može da se navikne da odbacuje blagodat i da je omrzne u tolikoj meri da usvoji stanje bogoprotivljenja, pa da se tako opredeli i na večnom planu, usled čega se ovaj greh neće oprostiti ni u ovome veku, ni u budućem (Mt. 12,22-32). Pri prvoj zabludi duša brže uviđa svoju nepravdu i spasava se pokajanjem, budući da nema neoprostivog greha, osim nepokajanog.
O ovom veoma važnom asketskom pravilu – „ne primati i ne odbacivati“, kao i o tome kako se ono primenjuje u životu podvižnika, trebalo bi govoriti opširno. Ali, pošto je naš cilj da u ovom delu izložimo samo neke osnovne postavke, a ne i pojedinosti, vratićemo se na prethodnu temu.
Sposobnost savršenijeg poznanja volje Božije kroz molitvu je redak dar, koji se stiče dugim trudom i velikim iskustvom u borbi sa strastima, posle mnogih i teških demonskih iskušenja sa jedne strane, i uz veliku Božiju milost, sa druge strane. No usrdna molitva za pomoć sviše – podjednako je potrebna svima nama, kako starima tako i mladima, učenim, i neukim, onima koji imaju vlast kao i potčinjeiim, očevima i deci. Starac je uporno isticao da svi bez izuzetka, nezavisno od svog položaja, društveiog statusa i uzrasta, uvek i u svemu i po svom umenju, treba da se mole Bogu da ih On urazumi, da bi na taj način što više doveli u sklad svoj put sa putevima volje Božije, sve dok ne dostignu savršenstvo.
 
O poslušnosti
 
Pitanje poznanja Božije volje i potpunog predavanja sebe volji Božijoj usko je povezano s pitanjem poslušnosti. Ovom pitanju starac je pridavao veliki značaj ne samo u ličnom životu monaha i hrišćanina, već i u životu celoga „tela Crkve“, u Njenoj sveobuhvatnoj punoti (pliromi).
Starac Siluan nije imao svojih učenika u običnom smislu reči, niti je zauzimao profesorsku katedru, a ni sam nije bio učenik određenog starca, već se vaspitavao, kao većina svetogorskih monaha, na potoku opšteg predanja: prisustvovanjem bogosluženjima u hramu, čitanjem i slušanjem Božije reči i dela svetih otaca, zatim kroz razgovor sa ostalim svetogorskim podvižnicima, strogim pridržavanjem određenog posta, poslušnošću igumanu, duhovniku i starijem na poslu.
Naročiti, pak, značaj starac je pridavao unutrašnjoj duhovnoj poslušnosti igumanu i duhovniku, smatrajući to darom blagodati i Tajnom Crkve. Obraćajući se duhovniku, on se molio da mu se Gospod kroz Svoga slugu smiluje i otkrije mu Svoju volju, a kroz to put ka spasenju. Znajući da je prva misao koja se pojavi u duši posle molitve – otkrivenje sviše, on je sa budnom pažnjom osluškivao prvu reč duhovnikovu, njegov prvi nagoveštaj, i nije se upuštao i dalji razgovor. U tome i jeste mudrost i tajna istinske poslušnosti, koja vodi ka poznavanju i ispunjavanju volje Božije, a ne čovečije. Ovakva poslušnost bez opiranja – bilo spoljašnjeg ili unutrašnjeg – predstavlja jedinstveni uslov za usvajanje živoga predanja.
Živo predanje Crkve koje se prenosi kroz vekove sa pokoljenja na pokoljenje jedna je od najbitnijih strana njenog života. Kada učenik prilazi svome učitelju bez protivljenja, otvorena i iskrena srca, sa verom i smirenjem, učitelj lako i, može biti, potpuno otvara svoju dušu. Ali, čim duhovni otac primeti i najmanje opiranje, njegova duša se zatvara, a nit čistog predanja se prekida.
Mnogi pogrešno smatraju da je duhovnik „isto tako nesavršen čovek“ i da mu „treba sve potanko objasniti“, inače „neće razumeti“, da „može lako da pogreši i zbog toga ga treba ispravljati“. Onaj koji se opire duhovniku i hoće da ga ispravlja, samim tim stavlja sebe iznad svoga učitelja i tako prestaje da bude učenik. Naravno, niko nije savršen i nema čoveka koji bi se usudio učiti kao Hristos, koji ima vlast, jer predmet učenja nije od čoveka, i „nije po čoveku“ (Gal.1,11-12), ali se neizmerno blago darova Svetoga Duha čuva u zemljanim sudovima. To blago je ne samo neizmerno nego i nedokučivo po svom karakteru, i samo onaj ko je pošao putem istinske i potpune poslušnosti, može da nađe ulaz u ovu tajanstvenu riznicu.
Razborit podvižnik ili onaj ko se ispoveda kod duhovnika, ovako se ponaša: u nekoliko reči ispriča svome duhovniku o pomislima, ili mu iznese ono suštinsko o svom duševnom stanju, a zatim ostavlja duhovnika slobodnog. Duhovnik, pak, koji se od početka ispovesti moli Bogu, čeka urazumljenje kod Boga. Ako u svojoj duši oseti „osvedočenje“, daje svoj odgovor, na kome se i treba zadržati. Jer, ako se „prva reč“ duhovnika propusti, gubi ce delotvornost Tajne i ispovest može da se preobrati u običan ljudski razgovor.
Ako poslušnik (onaj koji se ispoveda) i duhovnik imaju pravilan odnos prema Tajni, osvedočenje od Boga dobija se uskoro. Ne dobije li se, međutim, traženo osvedočenje, duhovnik može da zatraži od onoga ko se ispoveda dalja objašnjenja, i samo tada su ona umesna. Ako ovaj ne obrati potrebnu pažnju na duhovnikovu „prvu reč“, već ga zasipa svojim objašnjenjima, samim tim pokazuje nedostatak svoje vere i razumevanja kao i to da se povodi za svojom skrivenom željom da pridobije duhovnika za svoje gledište. U takvom slučaju počinje psihološka borba, koju je apostol Pavle nazvao „nekorisnom“ (Jev.13,17).
Vera u silu Tajne, vera u to da Gospod ljubi čoveka i nikada ne ostavlja onoga koji se odriče svoje volje i rasuđivanja radi Njegovog imena i Njegove svete volje, poslušnika čini nepokolebljivim i neustrašivim. Pošto dobije uputstvo od duhovnika, podvižnik, u svome nastojanju da ga ispuni, prezire i samu smrt, jer je već prešao „iz smrti u život“.
Starac Siluan je od samog početka svoga monaškog života bio tako savršen poslušnik, da je za njega svaki duhovnik bio dobar nastavnik. Kad bi monasi i svi bogobojažljivi hrišćani, smatrao je on, slušali svoje duhovnike i pastire bez vlastitog suda nad njima, bez kritike i bez unutrašnjeg protivljenja, udostojili bi se spasenja i samim tim bi doprineli punoti života cele Crkve.
Onaj koji ide starčevim putem, može biti siguran da će se uskoro i lako udostojiti velike Božije milosti, dok će se svojevoljan i svojeuman, ma koliko bio učen i obrazovan, i ma koliko mučio sebe najsurovijim podvizavanjem – uvek hraniti mrvicama koje padaju sa Prestola Milosrđa. Bogatstvo koje veruje da ima, postoji u njegovoj uobrazilji a ne u stvarnosti.
Jedno je verovati u Boga, a drugo je znati Boga, govorio je starac.
Kroz prostrano more života Crkve, čisto i istinsko predanje Duha protiče poput tanke struje, i onaj ko želi da se približi tom potoku, treba da se odrekne „svog“ umovanja. Čovek koji počinje rasuđivati „svojim“ razumom, neizbežno gubi čistota, jer je Božijoj premudrosti i istini suprotna ljudska mudrost i istina. Svojeumnim ljudima ovo će se učiniti strašno teškim i čak bezumnim, ali onaj ko se nije uplašio da postane lud (l.Kop.3,18-19), spoznao je istinski život i istinsku premudrost.
 
O Svetom Pismu i Svetom Predanju
 
Odnos starca prema poslušnosti, koju je smatrao neophodnim uslovom za vođenje duhovnog života, tesno je povezan sa njegovim shvatanjem svetog predanja i Božije reči.
Život Crkve starac je shvatao kao život u Svetom Duhu, a u svetom predanju je video neprekidno delovanje Svetoga Duha u Crkvi. Sveto predanje, kao večno i nepromenljivo prisustvo Svetog Duha u Crkvi, predstavlja najdublju osnovu njenog bića. Zato predanje obuhvata i prožima celokupan život Crkve, tako da i samo Sveto Pismo nije drugo do jedan od njegovih oblika. Zbog toga se i može reći:
Bez svetog predanja, Crkva bi prestala da bude ono što jeste, jer je služenje Novog Zaveta služenje Duha, napisano ne mastilom, nego Duhom Boga živoga, ne na kamenim tablicama, nego na telesnim tablicama srca (2.Kor.Z,3).
Kad bi se, recimo, iz nekih razloga, Crkva lišila svih svojih knjiga, tj. Starog i Novog Zaveta, dela svetih otaca i bogoslužbenih knjiga, predanje bi moglo – iako, možda, ne doslovno, nego sa nešto izmenjenim rečima – da vaspostavi novo Sveto Pismo koje bi u suštini ostalo izraz iste vere jedanput predane svetima (Jud.1,3), projava jednog te istog Duha, koji postojano deluje u Crkvi i predstavlja njenu osnovu i suštinu.
Sveto Pismo nije ni dublje ni važnije od svetog predanja, već, kao što smo ranije rekli, predstavlja jedan od njegovih oblika. Sveto Pismo je najdragoceniji oblik svetog predanja, najpogodniji za čuvanje i korišćenje, i kad bi se ono izdvojilo iz potoka svetog predanja, ne bi se moglo pravilno razumeti nikakvim naučnim istraživanjima.
Ako je apostol Pavle imao Hristov um, utoliko ga više ima sveta Crkva, čiji je član i apostol Pavle. Ako poslanice apostola Pavla i drugih apostola sačinjavaju sastavni deo Svetog Pisma, i novo Sveto Pismo (po gubljenju starog), bilo bi isto tako svešteno, jer po obećanju Gospoda, Bog – Sveta Trojica neizmenjivo obitava u Crkvi.
Mnogi greše kada odbacuju predanje Crkve, da bi se – po njihovom mišljenju – okrenuli njegovom pravom izvoru, tj. Svetom Pismu. Jer, nije Sveto Pismo izvor Crkve, već sveto predanje. Prvih decenija svoje istorije, Crkva još nije imala spise Novog Zaveta, nego je živela samo po predanju, koje verni, po savetu apostola Pavla, treba da čuvaju (2.Sol.2,15).
Opšte je poznata činjenica da su sve jeresi posledica proizvoljnog tumačenja Svetog Pisma. One su Sveto Pismo shvatale „po svome“. O ovom izopačenom tumačenju Svetog Pisma govorio je još apostol Petar (2.Pt.Z,16).
Pojedini članovi Crkve, uključujući tu i njene najbolje sinove i učitelje, često ne mogu da nose punotu darova Svetog Duha, i zato njihovo učenje i spisi sadrže izvesna nesavršenstva ili čak pogreške. Međutim, uzevši u celini, u učenju Crkve, koja sadrži punotu darova i poznanja, istina ostaje večna.
Nepokolebljiva vera u istinitost celokupnog učenja Saborne Crkve i beskrajno poverenje u sve što je ona primila i utvrdila u svom opitu leži u osnovi života svetogorskog monaha. To ga spasava od diletantizma lišenog tradicije i kolebljivih nagađanja. Ulazeći na taj način verom u život vaseljenske Crkve, monah postaje učesnik u njenom neizmernom bogatstvu. To ujedno i njegovom ličnom iskustvu daje karakter kategorične pouzdanosti.
Izučavajući Sveto Pismo, dela svetih otaca i liturgijske knjige, koje sadrže neiscrpno dogmatsko i molitveno blago – monah pronalazi golemo bogatstvo i zato se kod njega ne pojavljuje želja da i sam piše nešto slično, u čemu ne bi bilo ničeg suštinski novog. No kada u životu Crkve nastane stvarna potreba da se napišu nove knjige, tada će se one i napisati.
Svaka nova knjiga koja se objavi sa namerom da postane sastavni deo učenja Crkve ili njen tumač, podvrgava ce sudu Crkve. Ona, pak, bez žurbe i potanko sve ispituje i proverava, posebno s obzirom na uticaj koji knjiga može da vrši na život ljudi. Ovo merilo, tj. uticaj učenja na život, veoma je značajno zbog tesne povezanosti dogmatskog saznanja i života. Crkva odbacuje sve ono što se pokaže kao protivrečno i nesaobrazno sa duhom Hristove ljubavi, kojom ona živi.
Pojedini njeni sinovi i članovi se, u težnji ka ovoj ljubavi – spotiču, padaju i greše. Ali, Crkva u svojoj dubini Duhom Svetim zna istinu ljubavi Hristove. I kada joj se nudi reč ljubavi sa nekim drugim sadržajem, ona se neće zavesti nikakvim filosofiranjem niti „blistavom“ doktrinom. Ona ne može biti obmanuta.
Ubeđeni smo, da nam ovaj verni sin Crkve, blaženi starac Siluan, u svojim spisima daje jedino i najverodostojnije merilo istine u Crkvi.
Taj kriterijum je – Hristova ljubav prema neprijateljima i Hristovo smirenje.
 
* * * * *
 
Starac je pisao:
„Niko ne može sam od sebe znati šta znači Božija ljubav, već ga Duh Sveti tome nauči. Naša Crkva poznaje Božiju ljubav kroz Svetog Duha, i zato i možemo govoriti o njoj“.
„Gospod je blag i milostiv, ali da nas Duh Sveti nije naučio, mi ne bismo znali o toj ljubavi ništa osim onoga što piše u Svetom Pismu“.
„Možemo rasuđivati samo onoliko koliko smo poznali blagodat Svetog Duha…“
„Svetitelji govore o onome što su stvarno videli i što znaju. Oni ne govore o onome što nisu videli“ (Kol.2,18).
„Svetitelji ne govore ništa iz svog uma“.
Bogonadahnuto Sveto Pismo je najpouzdanija reč (2.Pt. 1,19) i služi kao putokaz i pouka za svako dobro i bogougodno delo (2.Tim.3,1617). Međutim, bogopoznanje koje se iz njega crpe ne može dostići željeno savršenstvo, ako nas i Sam Gospod ne nauči Duhom Svetim.
Budući istinski smiren i krotak, starac je sa nepokolebljivim uverenjem govorio da čovek ne može „svojim umom“ razumeti Božansko, jer se ono „poznaje samo Svetim Duhom“. Zato ni Sveto Pismo, „napisano Svetim Duhom“, ne možemo razumeti putem naučnog istraživanja, jer su naučnom ispitivanju dostupne samo neke spoljašnje strane i pojedinosti, a nikako suština.
Sve dok čoveku ne bude sviše dato da razume Sveto Pismo i „da zna tajne Carstva Božijeg“, sve dok se on dugom borbom sa strastima ne smiri i iz samog opita ne pozna vaskrsenje svoje duše i sve što se nalazi na tom uzvišenom i tajanstvenom putu, potrebno je da se strogo pridržava predanja i učenja Crkve, i da izbegava da sam od sebe uči, ma koliko inače bio obrazovan na „ljudskom“ planu. Jer, i najgenijalnija ljudska domišljanja daleko su od istinskog života Duha.
Duh Sveti, Duh Istine živi u izvesnoj meri u svakom čoveku, tim više u hrišćaninu. Ali ne treba precenjivati ovaj mali blagodatni opit i drsko se na njega oslanjati.
Duh Sveti koji uvek realno obitava u Crkvi, strpljivo i krotko traži i čeka svaku dušu. Ali, često mu sam čovek ne dopušta da slobodno deluje u njemu, zbog čega ostaje izvan Svetlosti, i poznanja tajni duhovnog života.
Česta je pojava da čovek doživi blagodat ali ne zna da uzrasta u njoj, nego je gubi. Njegov religiozni život usredsređuje se na mozak, postaje kao uopšteni pojam. Ostajući u tom stanju, on je sklon da veruje da poseduje duhovnu mudrost, a ne shvata da jedno takvo uopšteno poimanje, uprkos doživljene blagodati, vodi do svojevrsnog izvrtanja reči Božije. Sveto Pismo za njega ostaje knjiga zapečaćena sa sedam pečata (Otk.5,1).
Sveto Pismo je reč koju su iskazali sveti Božiji ljudi, pokretani Duhom Svetim (2.Pt.1,21). Međutim, izreke svetih nisu savršeno nezavisne od umnog stepena i duhovnog stanja onih kome su upućene. Ne, one su živa reč upućena živim ljudima zbog čega će svako naučno (istorijsko, arheološko, filološko itd.) tumačenje Pisma biti pogrešno.
U celom Svetom Pismu skriven je određeni krajnji cilj. Međutim, ka tom uvek istom i neizmenjivom cilju sveti proroci, apostoli i drugi učitelji Crkve vodili su žive ljude, one među kojima su boravili, prilagođavajući se njihovim sposobnostima poimanja.
Najbolji primer za to je apostol Pavle, koji je, iako nikad nije odstupao od svog jednog te istog bogoviđenja i bogopoznanja, ipak svima bio sve, da kako god neke spase… (l.Kop.9,19-22). To znači da je sa svakim razgovarao na različit način. Prema tome, ako bismo na njegove poslanice primenjivali samo naučnu analizu, suština njegovog „bogoslovskog sistema“ bi nam neizbežno ostala nejasna.
Starac je veoma cenio bogoslovsku nauku i njene predstavnike, ali je pozitivnu ulogu i zasluge naučnog bogoslovlja priznavao samo u oblasti istorijskog života Crkve, a nikako ne u oblasti istinskog večnog života Duha.
Ljudska reč neizbežno nosi u sebi nekakvu neodređenost i nepostojanost. Ovo svojstvo ona zadržava čak i u Svetom Pismu, pa je zbog toga izražavanje Božanske istine ljudskom rečju moguće samo u izvesnoj meri, a ne potpuno. Ali, to ne znači da se reč Božija svodi na nivo proste ljudske relativnosti. Ne. Po starčevom shvatanju, razumevanje Božije reči moguće je samo kroz ispunjavanje zapovesti Hristovih, a ne putem naučnog istraživanja. Tako je učio i sam Gospod:
I čuđahu se Judejci govoreći: kako ovaj zna knjige, a nije se učio? Tada im odgovori Isus i reče: Moja nauka nije moja, nego Onoga koji me je poslao. Ako hoće ko volju njegovu da tvori, poznaće da li je ova nauka od Boga, ili ja sam od sebe govorim (Jn.7, 15-17). Gospod je celokupno Sveto Pismo sveo na kratku reč: Ljubite Boga i bližnjeg (Mt.22,40). Ali Hristova reč – ljubav – ostaće zanavek tajna za sve filologe. Ova reč je ime Samoga Boga i njen istinski smisao se otkriva jedino dejstvom Samog Boga.
 
O Božijem imenu
 
Starac se najčešće Boga nazivao – Gospodom. Ponekad je on pod ovim imenom podrazumevao Svetu Trojicu, ponekad Boga-Oca, ponekad Boga-Sina, a vrlo retko Svetog Duha, čije ime je on veoma često prizivao. Čak i tamo, gde se, možda, mogla upotrebiti zamenica, on bi uvek ponavljao potpuno ime Svetoga Duha. Besumnje, on je to činio stoga, što su ime Duha Svetoga, kao i ime – Gospod i druga Božija imena izazivali u njegovoj duši snažan odziv, osećanje radosti i ljubavi.
Ova pojava, tj. radost i osećanje svetlosti i ljubavi u srcu pri prizivanju Boga, bila je uzrok dugih bogoslovskih sporova o prirodi Božijeg imena. Ovi sporovi nastali su najpre u Svetoj Gori povodom objavljivanja knjige jednog kavkaskog pustinjaka, shimonaha Ilariona – „Na gorama Kavkaza“. Zatim su se oni preneli u Rusiju, između 1912-1916. godine, duboko zahvativši rusku bogoslovsku misao i crkvenu jerarhiju, i u dogmatskom pogledu doveli do potpuno zadovoljavajućih rezultata.
Spor o Božijem imenu vodio se u vreme starčeve teške borbe za potpuno iskorenjivanje strasti slavoljublja i gordosti, kao glavnih uzročnika njegovih teških stradanja. Noseći neprestano u svome srcu ime Hristovo (Isusova molitva nikada nije prestajala da dejstvuje u njemu), on se klonio svakoga spora o prirodi tog imena. Znao je da se kroz Isusovu molitvu nastanjuje u srcu blagodat Svetog Duha, da prizivanje Božijeg imena Isusovog osvećuje celoga čoveka, sažižući u njemu strasti, ali je izbegavao da ovaj svoj opitni doživljaj dogmatski tumači, bojeći se da ne „pogreši u rasuđivanju“. Ovakvih grešaka bilo je i na jednoj i na drugoj strani, pre no što se našlo pravilno dogmatsko shvatanje.
Sporovi su bivali veoma žučni i burni i to je žalostilo dušu starca, koji je svoje noći provodio u „Adamovom plaču“.
 
Neke starčeve misli o biljkama i životinjama
 
Blaženi starac je za nas bio veliki dar neba i izuzetna pojava. To je bio lik pravog hrišćanina, koji je zadivljavao svojim savršenstvom. Zadivljavala nas je posebno ona harmonična sinteza naizgled suprotnih krajnosti. Sa jedne strane videli smo kod njega jedno osećanje sažaljenja prema svemu živom, prema svakoj tvari, tako neobično za ljude njegove hrabrosti, i to u takvoj razmeri, da se prirodno nametala misao da se radi o jednoj patološkoj osećajnosti. Sa druge, pak, strane, iz njegovog života smo videli da to nikako nije neka patološka pojava, nego nadprirodna veličina i milosrđe po blagodati.
Starac je bio pažljiv i prema rastinju. On je smatrao da je svaka grubost koja rastinju čini štetu suprotna učenju blagodati. Sećam se kako smo jednom zajedno išli po putiću koji vodi od manastira prema keliji gde sam proveo jednu godinu. Ta kelija je udaljena jedan kilometar od manastira. Starac je pošao da vidi moje stanište. U rukama smo imali štapove uobičajene za to mesto. Sa obe strane putića raslo je retko žbunje visoke divlje trave. Ne želeći da dopustim da put zaraste tom travom, udario sam štapom po jednoj stabljici pri vrhu da bih ga slomio i time sprečio sazrevanje semena. Taj pokret je starcu izgledao grub, te je negodujući odmahnuo glavom. Shvativši šta je to značilo, ja sam se zastideo.
Starac je govorio da nas Duh Božiji uči da sažaljevamo čitavu tvorevinu, tako da „bez potrebe“ ni list na drvetu ne treba povrediti.
„List na drvetu zeleni, a ti si ga bez potrebe otrgao. Premda to i nije greh, ipak je srcu koje je naučilo da voli žao čak i tog listića, žao čitave tvorevine“.
Međutim, to osećanje sažaljenja prema zelenom listu na drvetu ili poljskom cvetiću pod nogama sjedinjavalo se kod starca sa vrlo realnim odnosom prema svakoj stvari u svetu. Kao hrišćanin on je znao da je sva tvorevina sazdana da služi čoveku, i zato, kada je „potrebno“, čovek može svime da se koristi. I on je kosio seno, sekao šumu, pripremao sebi drva za zimu, jeo ribu.
Posebnu pažnju zaslužuje odnos starca prema životinjama, o čemu inače, svedoče i njegove zabeleške. Zaista je za divljenje njegovo, sa jedne strane, sažaljenje prema svoj tvari koje se moglo osetiti kada je govorio o tome kako je dugo oplakivao svoju „surovost prema tvari“ kada je jednom „bez potrebe“ ubio muvu ili kada je vrućom vodom polio slepog miša koji se nastanio na terasi njegovog skladišta, ili o tome kako mu je postalo „žao svake tvari i svakog stradajućeg stvorenja“ kada je na putu video ubijenu i raskomadanu zmiju, i opet, sa druge strane, njegova neprivezanost za ma kakvu tvar, kao posledica plamene ustremljenosti ka Bogu.
Smatrao je da su životinje „zemlja“ za koju čovekov um ne treba da se vezuje, jer Boga treba ljubiti svim umom, svim srcem i svom snagom, tj. svom punotom, zaboravljajući zemlju.
Često primetnu privezanost ljudi za životinje, koja ponekad dolazi do „druženja“ sa njima, starac je smatrao obrtanjem poretka koji je Bog ustanovio i suprotnom normalnom stanju čoveku (Post.2,20). Maziti mačku i govoriti joj: „mac, mac“, ili se igrati i razgovarati sa psom, ostavljajući misao o Bogu, ili u brizi za životinje zaboravljati stradanje bližnjeg, ili zbog njih stupati u spor sa ljudima – sve je to za starca bilo narušavanje Božijih zapovesti, čije, inače, revnosno ispunjavanje čoveka čini savršenim. U čitavom Novom Zavetu ne nalazimo ni jedno mesto, gde se govori o tome da je Gospod obraćao naročitu pažnju životinjama, a On je, doista, voleo svu tvar. Nama je zadato dostizanje tog savršenog čoveštva po obrazu Čoveka-Hrista, koje odgovara našoj prirodi, sazdanoj po obrazu Božijem. Zato je starac gledao na svaku privrženost i pristrasnost prema životinjama kao na unižavanje ljudskog obraza bića. O tome on piše:
„Neki ljudi pokazuju privrženost životinjama. Međutim, time oni samo žaloste Tvorca, jer čovek je prizvan na večni život sa Gospodom, da caruje sa Njim i da ljubi jedinoga Boga. Prema životinjama ne treba da imamo osećanje privrženosti, već samo treba da imamo srce koje voli svaku tvar“.
Starac je govorio da je sve sazdano da bi služilo čoveku, i zato, kad je to neophodno, svi mogu da se koriste svakom tvari. Ali, čovek je ujedno dužan i da se brine o svakoj tvari. Zato je nanošenje štete životinjama ili biljkama bez potrebe, suprotno zakonu blagodati. Isto tako, svaka preterana privrženost životinjama suprotna je Božijoj zapovesti, jer se time umanjuje ljubav prema Bogu i bližnjem.
Ko istinski voli čoveka i u svojim molitvama plače za celi svet, ne može se vezivati za životinje.
 
O lepoti sveta
 
Starac se oduševljavao lepotom ovoga vidljivoga sveta. Međutim, ovaj zanos nije naročito ispoljavao ni položajem tela, niti pokretima. O njemu ste mogli naslutiti samo po izrazu njegovog lica i intonaciji glasa. Izvornost dubokog preživljavanja još jače se osećala u takvom uzdržanom projavljivanju. Uvek usredsređen na svoga unutrašnjeg čoveka, on je obraćao malo pažnje na spoljašnji svet. Ponekad bi se njegov pogled zaustavio na lepoti vidljivog sveta. Međutim, za njega je to je bio samo novi povod da u svemu vidi Božiju slavu i da srcem teži Bogu.
U ovom pogledu bio je kao dete: svemu se divio. Potpuno je ispravna misao koju je zapisao u svojim beleškama, naime da onaj ko izgubi blagodat, ne oseća lepotu sveta kako valja, i zato se ničemu ne divi. Sva veličanstvena divota Božije tvorevine u takvim ljudima ne budi nikakvo osećanje divljenja i ganutosti. Međutim, kada Božija blagodat živi u čoveku, svaka pojava u svetu zadivljuje dušu svojom nedokučivom čudesnom lepotom. Tada duša kroz gledanje lepote vidljivog sveta u svemu oseća živog i divnog Boga.
Starac je sa dubokim osećanjem lepote posmatrao – oblake, more, planine, šume, livade, svako pojedinačno drvo. Govorio je da je slava Tvorca velelepna čak i u ovom vidljivom svetu. Međutim, viđenje slave Samoga Gospoda u Svetom Duhu beskrajno prevazilazi svaku ljudsku misao.
Posmatrajući jednom kretanje oblaka na plavom svetogorskom nebu, on rekao je:
Jednako razmišljam, kako je veličanstven naš Gospod! Kakvu li je krasotu sazdao u slavu Svoju a za dobro Svog naroda, da bi svi slavili svoga Tvorca… O, Vladičice, udostoji ljude da vide slavu Gospodnju.
Provodeći tako neko vreme i posmatranju lepote vidljivog sveta i Božije slave u njoj, on bi se ponovo vraćao molitvi za sav svet.
 
O hramovnom bogosluženju
 
Starac je mnogo voleo duga bogosluženja u hramu, koja su tako neizmerno bogata po svojoj duhovnoj sadržini. Visoko je cenio trud pojaca i čitača, mnogo se moleći za njih, tražeći za njih pomoći od Boga, osobito za vreme bdenija. Ali, i pored toga što je toliko voleo blagoljepije, lepotu i muziku bogosluženja, ipak je govorio, da oni nisu savršena molitva, premda i jesu ustanovljeni po daru blagodati Svetog Duha i dati „narodu verujućih“ saobrazno njegovoj snazi i koristi.
„Gospod nam je dao crkvene službe sa pojanjem, da bi nam pomogao kao nemoćnoj deci. Mi još ne znamo kako treba da se molimo, a pojanje je korisno za sve, ako se čini sa smirenim srcem. Međutim, još je bolje kada naše srce postane hram Gospodnji, a um – Njegov presto“, pisao je starac. Na drugom mestu on piše:
“ Gospod se slavi u svetim hramovima, a monasi-pustinjaci Ga slave u svojim srcima. Srce pustinjaka je hram, a njegov um presto Gospodnji, jer Gospod voli da prebiva u čovekovom srcu i umu“.
On je još je govorio da se ceo svet pretvara u hram Božiji, kada se neprestana molitva učvrsti u dubini našeg srca.
 
O čovekovom upodobljavanju Hristu
 
Starac je mnogo govorio i pisao o tome da oni koji ispunjavaju zapovesti Gospodnje bivaju slični Hristu. Upodobljenje Hristu može biti manje ili veće. Njemu granice nisu postavljene. Tako je veliko prizvanje čoveka: on doista postaje podoban Bogu.
Starac je govorio:
„Gospod je tako zavoleo Svoje sazdanje da ono postaje podobno Bogu“.
On se pri tome seća reči svetog Jovana Bogoslova: Bićemo slični Njemu, jvr ćemo ga videti kao štojeste (I.Jn. 3,2).
Starcu su bile beskrajno drage Hristove reči: Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja, da vide slavu moju (Jn. 17,24).
Ova slava se ne može videti, a da se u njoj ne učestvuje. Zato reči: da vide slavu moju – znače – da će i njima biti data ova slava.
Bog je ljubav, beskrajna ljubav i hoće da se sav preda čoveku.
I slavu koju si mi dao, ja sam dao njima (Jn.17,22).
Ako ova slava bude data ljudima, čovek po blagodati postaje bog, tj. stiče obličje Božanskog bića, iako po suštini svojoj i dalje ostaje tvar. Kao što je Hristos, imajući obličje Božanskog bića, prilikom Svog ovaploćenja primio obličje ljudskog bića, tako i čovek, koji ima obličje ropskog bića, u Hristu stiče obličje Božanskog bića (Fil.2,6-7).
O tome u svojoj celomudrenoj uzdržljivosti ne voli da govori čak ni Sveto Pismo.
Zašto?.. Možda zato što bi oni koji slušaju mogli da se razmahnu uobraziljom i maštanjem se ustreme u nadnebesne visine, zaboravljajući ili ne znajući da je Bog – Smirenje.
Prihvatajući Gospoda kao najbližeg, najdražeg, najsrodnijeg Oca, starac je govorio da „nas je Duh Sveti orodio“.
Svojim dolaskom u dušu Duh Sveti po prirodi orođuje čoveka sa Bogom, tako da duša sa velikim i nesumnjivim osećanjem Gospodu govori: Oče.
 
* * * * *
 
Starac je svom dušom bio obuzet viđenjem veličine Gospoda, koji je stradao za ljudske grehe, za sav svet. Bio je ispunjen divljenjem prema neizmernoj Božijoj ljubavi i Božijem smirenju.
U svojoj duši on je slavoslovio Gospoda za Njegova iskupiteljska stradanja, znajući da ga je ovom slavoslovlju naučila blagodat Svetog Duha. Ovo slavoslovlje, ova pesma, bila je njemu slađa od svega drugog.
Slavoslovlje nebesnih sila je doživljavao kao neprestano slavljenje Gospoda zbog Njegove smirenosti i stradanja kojima je iskupio čoveka od večne smrti.
Starac je na tajanstven način duhom slušao ove heruvimske pesme koje, kako je govorio, „čuju sva nebesa“ i koje su „sladosne, jer se pevaju Duhom Svetim“.
 
O traženju Boga
 
Starac je imao jednu posebnu misao, naime, da Boga može istinski tražiti samo onaj ko Ga je jednom poznao i zatim izgubio. Bio je ubeđen da svakom traženju Boga prethodi izvesno osećanje Boga.
Bog nad čovekom ne vrši nikakvo nasilje, već strpljivo stoji kod čovekovog srca i smireno čeka dok se ono ne otvori.
Bog sam traži čoveka pre no što čovek traži Njega, i kada se, uhvativši pogodan trenutak, javi čoveku, tek tada čovek u izvesnoj meri upoznaje Boga. Tada on počinje da traži Boga, koji se skriva od srca. Starac je govorio:
„Kako ćeš tražiti ono što nisi izgubio? Kako ćeš tražiti ono što uopšte ne poznaješ? Duša, pak, zna Gospoda, i zato Ga i traži“.
 
O našem odnosu prema bližnjem
 
Po odnosu čoveka prema bližnjem možemo najpouzdanije suditi o dostignutom stupnju samopoznanja, jer svaki čovek vidi u drugome ono što je sam kroz vlastiti duhovni opit uspeo da sazna o sebi.
Ko je na sebi, sa jedne strane, iskusio sav bol i dubinu stradanja ljudskog duha, odvojenog od svetlosti pravog bića, i sa druge strane – šta je čovek kada živi u Bogu, zna, da svaki čovek predstavlja jednu neprolaznu večnu vrednost, veću nego ceo ostali svet. On zna čovekovo dostojanstvo, zna da je Bogu drag svaki od najmanje braće (Mt.25,40), i zato nikada, čak ni u sebi, neće pomisliti na ubistvo, neće sebi dozvoliti da naškodi bližnjemu ili da ga uvredi.
Onaj ko „samo veruje“, ko je upoznao samo umerenu blagodat i tek nejasno „predoseća“ večni život, po meri svoje ljubavi prema Bogu čuva se greha, ali njegova ljubav još ni približno nije savršena. Takav čovek može da uvredi svoga brata.
Onaj, pak, koji bez sažaljenja, „radi svoje koristi i interesa“, nanosi štetu drugome, pomišlja ili čini ubistva, postao je sličan zveri i sam u sebi oseća da je zveroliko stvorenje, tj. ne veruje u večni život, ili je, pak, pošao putem demonske duhovnosti.
Preko javljanja Hrista, starac je bio naučen da doživljava bogopodobije čoveka. Uopšte, on se prema svakom čoveku odnosio kao prema Božijem čedu, nosiocu Svetog Duha. Duh Sveti kao Duh Svetlosti i Istine, živi u izvesnoj meri u svakom čoveku i prosvećuje ga. Prebivajući u blagodati, čovek može da je vidi i u drugima, a ko ne oseća blagodat, ne vidi je ni u drugima. Starac je govorio da se po našem stavu prema bližnjem može suditi o meri blagodati koju nosimo u sebi. „Ako čovek u svome bratu vidi prisustvo Svetog Duha, znači, da i on sam ima u sebi veliku blagodat, ako, pak, mrzi svoga brata, znači, da je i on sam opsednut zlim duhom“.
To je bilo starčevo duboko ubeđenje. On je bio svestan, da svaki čovek koji mrzi brata, od svoga srca stvara prebivalište zlog duha i time se odvaja od Hrista.
 
O jedinstvu duhovnog sveta i veličini svetih
 
Život duhovnog sveta starac je osećao kao nešto jedinstveno. Smatrao je da se zbog tog unutrašnjeg jedinstva svaka duhovna pojava odražava na celom duhovnom svetu. Ako se dogodi nešto dobro, sav svet duhova, „sva se nebesa“ se raduju. I obratno, ako se dogodi kakvo zlo, ona tuguju. Ali, premda svaka duhovna pojava neizbežno ostavlja traga u biću čitavog.duhovnog sveta, ipak je ovo osetljivo zapažanje, o kome je govorio starac, svojstveno uglavnom svetima. To duhovno znanje koje prelazi granice ljudskog, on je pripisivao dejstvu Svetog Duha. U Svetom Duhu duša „vidi“ ceo svet i obuhvata ga svojom ljubavlju.
Starac je duboko verovao da svetitelji čuju naše molitve. Govorio je da je to vidno iz našeg molitvenog opštenja s njima. U Duhu Svetom svetitelji još ovde na zemlji dobijaju delimično taj dar, a po prestavljenju ovaj dar se uvećava.
Govoreći o tome doista bogopodobnom svojstvu svetih, on se divio neizmernoj Božijoj ljubavi prema čoveku:
„Gospod tako voli čoveka, da mu je dao Svetog Duha, i u Duhu Svetom čovek postaje sličan Bogu. Oni koji u to ne veruju i ne mole se svetiteljima, ne znaju kako mnogo Gospod voli čoveka i koliko ga je uzvisio“.
 
O duhovnom viđenju sveta
 
Starac je često govorio: „Kada je sav um u Bogu, čovek zaboravlja svet“. Na drugom mestu piše: „Duhovni čovek leti poput orla u visinama i svojom dušom oseća Boga, i vidi ceo svet, iako se moli usred noćne tame“.
Postavlja se pitanje: nema li ovde protivrečnosti? ili, pak, drugo: nije li ovakvo posmatranje sveta plod uobrazilje?
Dalje, starac piše: „Malo ih je koji Tebe znaju i sa kojima se o Tebi može govoriti“.
Među one koji ne znaju Boga i sa kojima se o Njemu ne može govoriti, spadamo, u prvom redu, mi. Zato molimo sve one koji su poznali Boga da budu milostivi prema nama, te da nam oproste naš smeo i bezuman pokušaj da bar unekoliko objasnimo smisao ovih reči blaženog starca.
Čista molitva um vuče u srce, i ujedno sabira celog čoveka, čak i njegovo telo. Kada je um pogružen u srce, oslobađa se predstava sveta, i duša, svim silama ustremljena Bogu, u unutrašnjoj molitvi, pri svetlosti koja izlazi od Boga, vidi sebe na jedan sasvim poseban način. Tada ona ne vidi spoljašnje pojave i uslove života, već sebe samu razodenutu u svojoj prirodi i raskrivenu u svojoj dubini.
Ovo gledanje koje je upravljeno ka praizvoru života – Bogu, uprkos svoj svojoj bezobličnosti, jednostavnosti i „stegnutosti“, nama otkriva granice u kojima se kreće biće svog stvorenog duhovnog sveta. Oslobodivši se od svega i ništa ne videći, duša sav svet vidi u Bogu. Ona oseća svoje jedinstvo sa njim, moleći se za njega.
„A ja bi hteo samo jedno: da se molim za sve kao za samoga sebe“, pisao je starac.
Mi smo svi bezbroj puta osećali divljenje pred veličanstvenom lepotom prirode. I evo, predstavimo sad sebi jednu malu crno-belu fotografiju, na kojoj umesto nepreglednog prostranstva vidimo samo malo parče papira, a umesto neiskazanog bogatstva senki, boja i oblika, nekoliko crnih i sivih mrlja. Kolika je velika razlika između ove male, bezživotne fotografije i onoga što je na njoj naslikano, tolika je, i još veća, razlika između reči koje smo sad izgovorili i života koji se u njima krije.
 
Dva načina saznanja sveta
 
Starac se odlikovao živim, blistavim i izvanredno smelim umom. On piše:
„Umom ne možemo saznati čak ni to kako je stvoreno sunce. Ukoliko se pomolimo Bogu da nas nauči kako je stvoreno sunce, u duši ćemo čuti jasan odgovor: „Steci smirenje i doznaćeš ne samo kako je sunce stvoreno, već ćeš poznati i njegovog Tvorca“. Poznavši, pak, Gospoda Duhom Svetim, duša od radosti zaboravlja sav svet i ne trudi se više oko zemaljskog znanja“.
Ove gotovo naivne reči ukazuju na dva različita načina saznanja bića. Običan i svima poznat način je sposobnost ljudskog duha da saznaje bezbroj raznolikih složenih pojava i formi u beskrajnoj usitnjenosti i raščlanjenosti svega zbivanja. Zato saznanje stečeno na ovaj način ne dovodi nikada do potpunog i realnog jedinstva.
Pri ovom načinu saznanja, um, koji neprestano teži ka jedinstvu, pribegava sintezi, uvek i neizostavno izveštačenoj. Jedinstvo, pak, postignuto na ovakvom putu ne postoji kao nešto realno i objektivno. To je samo jedan umu svojstven način uopštavajućeg mišljenja.
Drugi način saznanja bića stiče se putem usredsređivanja ljudskog duha unutar sebe i njegovog obraćanja Bogu. Ovo je potpuno suprotan proces onom prvom. Um se odvraća od neizmernog mnoštva pojava u svetu, svom snagom se obraćajući Bogu. Prebivajući u Bogu, on vidi sebe i sav svet.
Starac je svojom dušom težio ovom načinu saznanja – kroz molitvu. I premda nije gubio zdrav smisao za realnost ovoga sveta, njemu su do kraja život ostale tuđe svetske stvari, svaka radoznalost i privezanost. Njegov duh bio je neprestano obuzet Bogom i čovekom.
 
O znacima raspoznavanja blagodati i prelesti (tj. duhovne obmane)
 
U želji da od starca saznamo da li postoje neki nesumnjiE(I znaci po kojima se može pouzdano razlikovati istinski duhovni put od „privida istina“ koji leže na stranputicama, razgovarali smo sa njim i dobili odgovore koji su nam bili izuzetno dragoceni. On je govorio:
„Ispunjen sladošću ljubavi Svetog Duha, čovek potpuno zaboravlja svet, i duša u neiskazanoj radosti gleda Boga. Setivši se, pak, sveta, od Božije ljubavi i sažaljenja prema čoveku duša plače i moli se za sav svet“.
Pogružena u plač i molitvu za svet (što se rađa od ljubavi) i ispunjena sladošću Svetoga Duha, duša ponovo zaboravlja svet i nalazi pokoj u Bogu. Setivši se ponovo sveta, duša se, podstaknuta velikim milosrđem, sa suzama moli za spasenje svih.
To je istinski put kojem nas uči Sveti Duh.
Sveti Duh je ljubav, mir i sladost. Sveti Duh nas uči da volimo Boga i bližnjeg. A duh prelesti je gordi duh. On je nemilosrdan prema čoveku i prema tvari uopšte, jer on sam nije stvorio ništa. On postupa kao lopov i njegov je put pun razaranja.
Duh prelesti ne donosi istinsku sladost, već samo nemirnu slast taštine. U njemu nema smirenja, ni mira, ni ljubavi, već samo hladne ravnodušnosti gordosti.
Sveti Duh nas uči Božijoj ljubavi. Duša tuguje za Bogom i sa umilenjem i suzama danonoćno Ga traži. Zao duh, pak, donosi svoju mračnu i tešku tugu koja ubija dušu.
To su znaci po kojima se može jasno raspoznati Božija blagodat od prevare zlog duha“.
Govorili smo starcu da ima ljudi koji bestrašće ne shvataju kao Božiju ljubav, već kao jedno osobito posmatranje bića koje je iznad razlikovanja dobra i zla. Oni ovo svoje mišljenje smatraju višim od hrišćanske ljubavi. Na to je starac odgovorio:
To je đavolska nauka. Sveti Duh ne uči tako. Slušajući starca, nismo mogli a da se ne setimo demonskih likova onih „nadljudi“ koji se nalaze „s one strane dobra i zla“.
Starac je govorio:
– Sveti Duh je ljubav. On daje duši snage da voli neprijatelje. Onaj, pak, koji ne voli svoga neprijatelja, nije poznao Boga.
Ovo poslednje merilo u duši starca je zauzimalo nesumnjivo i neprikosnoveno mesto. On je govorio:
– Gospod je milostivi Tvorac koji sve žali. On žali sve grešnike, kao što majka žali svoju decu, čak i onda kada ona pođu rđavim putem. Tamo gde nema ljubavi prema neprijateljima i grešnicima, tamo nema Gospodnjeg Duha.
 
Misli o slobodi
 
Ranije smo naveli razgovor starca sa jednim mladim studentom iz koga se delimično može videti njegov pogled na slobodu. Ovde bismo hteli da, kao dopunu, navedemo i druge misli, koje smo čuli od njega ili koje su pismeno izražene, i to na jeziku koji je za većinu nerazumljiv.
Starac je svoj život provodio prvenstveno u molitvi, a um koji prebiva u molitvi ne misli, to jest, ne rasuđuje, već živi. Dejstvo uma pogruženog u molitvu nije baratanje opštim pojmovima, nego učestvovanje u biću. Um koji istinski prebiva u molitvi nema posla sa kategorijama racionalnog mišljenja, nego sa kvalitativno drugačijim kategorijama. Te druge kategorije su samo biće u njegovoj stvarnosti, koje se ne može stesniti u uzane okvire opštih pojmova.
Starac nije bio filosof u običnom smislu reči. Međutim, on je bio istinski mudrac koji je znao i ono što prevazilazi granice filosofije.
Uzmimo kao primer opit „sećanja na smrt“. U asketskim spisima svetih otaca pod „sećanjem na smrt“ ne podrazumeva se obično ljudsko saznanje o smrtnosti čoveka, niti obično sećanje na to da ćemo umreti. To je jedno naročito duhovno osećanje. Sećanje na smrt počinje doživljavanjem kratkotrajnosti ovozemaljskog života. Ovo doživljavanje biva ponekad slabije, ponekad snažnije, a ponekad prelazi u duboko osećanje truležnosti i prolaznosti svega zemaljskog, usled čega se menja čovekov odnos prema svemu u svetu. Sve što ne traje večno gubi svoj značaj i u čoveku se rađa osećanje besmislenosti svakog sticanja na zemlji. Pažnja uma se okreće od spoljašnjeg sveta i usredsređuje unutra. Duša se postavlja pred neshvatljivu dubinu tame. Ovo viđenje dušu dovodi do užasa koji pobuđuje na usrdnu molitvu koja ne prestaje ni danju ni noću. Vreme počinje da gubi svoje trajanje, ali u početku ne zbog toga što je duša ugledala svetlost večnog života, već, naprotiv, zbog toga što je čitavo biće prožeto osećanjem večne smrti. Najzad, prolazeći kroz mnoge i različite stupnjeve, duša se pod uticajem blagodati uzdiže u oblast bespočetne Božanske svetlosti. Nije to neki filosofski „transcenzus“, već život u svojoj punoti koji nema potrebe za dijalektičkim „dokazima“. To je saznanje koje se ne može definisati, dokazivati i izraziti. Međutim, i pored sve svoje neodredivosti, ono je, budući istinski život, neuporedivo snažnije i ubedljivije od najsavršenije uopštene dijalektike.
Starac se moli:
„Gospode, ljudi su zaboravili Tebe, Tvorca svog, i traže neku svoju slobodu, a ne razumeju da si milostiv, da voliš grešnike koji se kaju i daješ im Svoju blagodat Svetog Duha.“
Moleći se sveznajućem Gospodu, starac ne mnogoslovi i ne pojašnjava svoje misli. „Ljudi traže svoju slobodu“, tj. slobodu izvan Boga, izvan istinskog života, tamo gde je nema niti je može biti, tamo gde je krajnja tama. Sloboda je samo tamo gde nema smrti, gde je istinski večni život, tj. u Bogu.
„Ti si milostiv i daješ im blagodat Svetog Duha“. Bog daje dar Svetoga Duha i čovek postaje slobodan. Gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda (2.Kor.Z,17), i svaki koji čini greh, rob je grehu. A rob ne ostaje u kući vavek… Ako vas, dakle, Sin oslobodi, zaista ćete biti slobodni (Jn.8,3436).
U blagodatnoj molitvi suštinsko, ili kako je starac govorio – opitno poznanje ljudske slobode je izuzetno duboko. On je svom dušom osećao da je pravo ropstvo samo jedno – ropstvo grehu, i da je prava sloboda isto tako samo jedna – vaskrsenje u Bogu.
Dokle god čovek ne vaskrsne u Hristu, u njemu je sve izopačeno strahom od smrti, i sledstveno tome – robovanjem grehu. Među onima koji još nisu poznali blagodat vaskrsenja, izopačenje izbegavaju samo oni za koje je rečeno: Blaženi koji ne videše a verovaše.
 
* * * * *
 
Ne nalazimo izraza kojim bismo mogli imenovati duhovni život, budući da je nedokučiv i neodrediv po svome izvoru, premda i jeste prost i jedinstven po svojoj suštini. Možda bi neki ovu oblast nazvali „nadsvesnom“. Međutim, ova reč je i nerazumljiva i ne označava ništa drugo do odnos spekulativnog saznanja i sveta koji prelazi njegove granice.
Iz ove neodredive oblasti duhovni život prelazi u jednu sferu koja već podleže našem unutrašnjem posmatranju, čak i izvesnoj kontroli. On se manifestuje dvojako: kao jedno duhovno stanje ili doživljavanje, i kao dogmatsko saznanje. Ova dva aspekta – različita i odvojena po svom „otelovljenju“, tj. po svojoj formi projavljivanja u našem empirijskom životu – u suštini predstavljaju jedinstven i nerazdvojni život. Usled toga je svako asketsko delanje, svako duhovno stanje, usko povezano sa odgovarajućim dogmatskim saznanjem.
Imajući u vidu rečeno, uvek smo se starali da shvatimo u kakvom je dogmatskim saznanju bila utemeljena starčeva duboka molitva i veliki plač za sav svet.
Starčeve reči su teško razumljive u njihovoj svetoj i velikoj prostoti i teško ih je prevesti na jezik koji je lakše razumljiv savremenim ljudima. Zbog toga se ni mi ne nadamo da ćemo se približiti određenju njegovog dogmatskog poznanja.
Starac je govorio i pisao da Hristova ljubav ne može podneti da iko propadne, i u svojoj brizi za spasenje svih ona, radi postizanja željenog cilja, ide putem žrtve.
„Gospod monahu daje ljubav Svetoga Duha, i od ove ljubavi njegovo srce tuguje zbog ljudi i zbog toga što se neće svi spasti. Sam Gospod je toliko tugovao za ljudima, da se predao na krsnu smrt. I Majka Božija je nosila istu tugu u svome srcu. I ona je, poput svoga ljubljenog Sina, svima, bez izuzetka, želela spasenje. Gospod je isti taj Sveti Duh darovao apostolima i svetim ocima, kao i pastirima Crkve“ (O monasima).
Spasavati na istinski hrišćanski način moguće je samo kroz ljubav, tj. privlačenjem, a nikako putem nasilja. Svojom željom da sve spase ljubav se pruža do kraja te obuhvata ne samo svet onih koji žive na zemlji, već i umrle, i sam ad, kao i one koji će se tek roditi, tj. celoga Adama. Ako se raduje i veseli kad vidi spasenje bratije, ljubav plače i moli se kad vidi obratno, tj. njihovu pogibao.
Upitali smo starca: Kako čovek može voleti sve ljude? I gde je ta ljubav kroz koju bi svi postali jedno?
Starac je odgovorio:
– Da bismo, po reči Gospodnjoj, svi postali jedno (Jn.17,21)^ ne treba ništa da izmišljamo, jer je kod svih nas jedna priroda, zbog čega je prirodno da sve volimo. Snagu da volimo daje nam Sveti Duh.
Sila ljubavi je velika i pobedonosna, ali ne do kraja. U ljudskom biću postoji jedna oblast, gde se čak i ljubavi postavljaju granice, gde ni ona ne dostiže punotu nadmoćnosti. Šta je to?
Sloboda.
Sloboda čoveka je istinski realna i tako velika, da ni žrtva Samoga Hrista, ni žrtva svih koji su pošli za Hristom, ne može nužno sama po sebi da dovede do pobede.
Gospod je rekao: I kada ja budem podignut sa zemlje (tj. razapet na krstu) sve ću privući sebi (Jn.12,32-33). Tako se ljubav Hristova nada da sve privuče sebi i zato silazi do najdubljeg ada. Ali čak ovu savršenu ljubav i savršenu žrtvu, neko (i ne znamo da li će takvih biti mnogo ili malo) može da odbije da prihvati na razini večnosti, govoreći: „A ja, eto, neću“.
Ova strašna mogućnost slobode, koja nije ostala nepoznata duhovnom opitu Crkve, bila je razlog za odbacivanje origenističkih ideja.
Sasvim je sigurno da origenistička spoznaja ne može poroditi onakvu molitvu, kakvu vidimo kod starca.
Ono što je spoznao kada mu se Hristos javio – za starca je bilo van svake sumnje i kolebanja. On je znao da Onaj koji mu se javio jeste Gospod Svedržitelj. On je znao da Hristovo smirenje koje je okusio i ona ljubav koja ga je ispunila do krajnjih granica izdržljivosti – jesu delovanje Svetog Duha-Boga. On je Duhom Svetim poznao da je Bog bezgranična ljubav i beskrajno milosrđe, pa opet ga poznanje ove istine nije navelo na pomisao da će se „ipak svi spasti“. Svest o mogućnosti večne pogibli duboko se utisnula u njegov duh, jer se u blagodatnom stanju duši otkriva potpuna mera ljudske slobode.
 
* * * * *
 
Suština apsolutne slobode je u tome da sama (ličnost) bez ikakve zavisnosti ili neophodnosti, bez ikakvog ograničenja odredi svoje biće. Takva je sloboda Boga, a čovek takvu slobodu nema.
Iskušenje za tvarnu slobodu, koja je slika Božije slobode, jeste da sama sazda svoje biće, da ga u svemu sama odredi, da sama postane bog, odbijajući da prihvati ono što joj se daje, budući da u tome postoji osećanje zavisnosti.
Blaženi starac je govorio da se i ovo iskušenje, kao i svako drugo, savlađuje verom u Boga. Vera u dobrog i milostivog Boga, vera da je On iznad svakog savršenstva, privlači blagodat u dušu. Tada nestaje tegobnih osećanja zavisnosti, jer duša voli Boga kao rođenog Oca i živi Njime.
 
* * * * *
 
Starac nije bio mnogo pismen čovek. Ipak, njegovo stremljenje ka poznanju istine nije bilo ni malo manje nego kod drugih. Međutim, njegov put poznanja tražene istine bio je savršeno različit od metoda umozrenjske filosofije. Znajući to, mi smo sa velikim zanimanjem pratili kako su kroz njegov um u savršeno osobitoj i svojevrsnoj atmosferi prolazili najrazličitiji bogoslovski problemi, slivajući se u njegovom saznanju u formu rešenja. On nije mogao pitanje dijalektički da razvija i da ga izrazi kroz sistem racionalnih pojmova. On se bojao da ne „pogreši u mislenom rasuđivanju“. Međutim, stavovi koje je on izricao nosili su pečat izuzetne dubine. Samo od sebe javljalo se pitanje: Odakle njemu takva mudrost?
Svim svojim bićem starac je svedočio da poznanje viših duhovnih istina leži na putu ispunjavanja jevanđelskih zapovesti, a ne „spoljašnjeg“ obrazovanja. On je živeo u Bogu, dobijajući prosvećenje sviše – od Boga. Njegovo poznanje nije bilo uopšteno poimanje, nego život.
Na početku ove glave mi smo sebi postavili za zadatak da prikažemo starčevo učenje. Međutim, u toku rada smo došli na misao da ćemo svoj cilj lakše postići ako, prema sopstvenoj meri, izobrazimo njegov duhovni opit. To smatramo stoga što duhovni opit, sa jedne strane, kao dejstvo Velikog Boga, u svakoj svojoj istorijskoj pojavi nosi nešto večno novo, a sa druge strane, što sve starčeve misli koje se tiču najdubljih religioznih problema, jesu posledica njegovog velikog molitvenog podviga i Božanskih blagodatnih poseta.
Hrišćanstvo nije filosofija, nije „učenje“, (doktrina), već život i sve starčeve reči i spisi svedoče o tome životu.
 
O čovekovom ličnom odnosu prema Ličnom Bogu
 
Gospod je rekao Pontiju Pilatu: Za to sam došao na svijet da svedočim istinu. Pilat je skeptično odgovorio: Šta je istina? Ubeđen da na ovo pitanje uopšte nema odgovora, on nije ni očekivao odgovor od Hrista, nego je izašao k Judejcima.
Pilat je u izvesnom smislu bio u pravu. Jer, kada se pod pitanjem – Šta je istina?, podrazumeva poslednja istina koja leži u osnovi bića celog sveta, tada odgovora – nema.
Međutim, da je Pilat imao u vidu Prvoistinu ili Samoistinu, njegovo pitanje bi glasilo: Ko je istina?. Tada bi čuo odgovor koji je Gospod, nešto pre toga, predviđajući pitanje Pilata, izrekao na Tajnoj Večeri Svojim ljubljenim učenicima, a kroz njih i čitavom čovečanstvu: Ja sam istina (Jn.14,6; 18,37-38).
Nauka i filosofija postavljaju pitanje: Šta je istina? dok hrišćanska gnoseologija ne poznaje pitanje šta, već samo Ko je istina.
Neki predstavnici nauke i filosofije često smatraju hrišćane sanjalicama, a o sebi misle da čvrsto hodaju po zemlji i nazivaju se „pozitivistima“. Oni, međutim, ne shvataju da prava i apsolutna Istina može biti samo Ko, a nikako Šta, jer istina nije opšta formula niti opšta ideja, već Samoživot.
Šta, u stvari, može biti apstraktnije i negativnije od istine formulisane sa Šta? Ovaj veliki paradoks nalazimo u čitavoj istoriji čovečanstva, počev od Adamovog pada. Obmanuto svojim razumom, čovečanstvo živi kao u nekoj opijenosti tako da ne postavljaju samo „pozitivna“ nauka i filosofija pitanje poput Pilata – Šta je istina? već se i u religioznom životu čovečanstva zapaža ista velika zabluda: i tu ljudi, tražeći istinu, postavljaju pitanje – Šta je istina?
Razum smatra da će, upoznavši traženu istinu – Šta, samim tim ovladati magijskom silom i postati slobodni gospodar bića.
Čovek koji se u svom religioznom životu u traženju istine rukovodi razumom, neizbežno zapada u panteističko shvatanje sveta. Kad god bogoslovstvujući um pokušava da vlastitom snagom pozna istinu o Bogu, on, svesno ili nesvesno, pada u kobnu grešku u koju su zapali i nauka i filosofija i panteizam, tj. u traženje i posmatranje istine kroz ono Šta.
Razumom se nikako ne može poznati ono Ko istine. Bog, odnosno Ko – poznaje se samo kroz učestvovanje u biću, tj. samo Svetim Duhom. Ovo je starac stalno naglašavao.
Sam Gospod je rekao: Ako me neko ljubi, reč moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti… A Utešitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu (Jn.14,23-26).
Pravoslavni asketski opit odbacuje uopšteno posmatranje kao nepravilno. Onaj ko se u svom bogomisliju zadržava na uopštenom posmatranju Dobrote, Večnosti, Ljubavi i sl. pošao je lažnim putem. Ali, ni onaj ko je samo odbacio sve empirijske oblike i pojmove, još nije poznao pravi put.
Pravoslavno bogozrenje nije uopšteno posmatranje Dobra, Ljubavi i sl. Ono nije ni prosto oslobođenje uma od svih empirijskih oblika i pojmova. Istinsko gledanje daje Bog kada poseti dušu. Tada duša gleda Boga i vidi kako On voli, kako je blag, velikolepan, večan, vidi Njegovu nadsvetskost i neizrecivost. Ali, na apstraktni način, ništa se ne da sagledati.
Istinski duhovni život ne poznaje maštanje, nego je u svemu i uvek konkretan i pozitivan. Istinsko bogoopštenje čovek postiže samo putem ličnog molitvenog obraćanja Ličnom Bogu. Istinski hrišćanski duhovni opit jeste opštenje s apsolutno slobodnim Bogom. Zato on i ne zavisi samo od čovekovog napora i volje, kao što je to slučaj u nehrišćanskom (panteističkom) opitu.
Teško je neprikladnim rečima preneti čitaocu šta je ono što nas je pri opštenju sa starcem uvek iznova poražavalo. Razgovor sa njim bio je sasvim posebnog karaktera. I pored sve prostote i krotosti, njegova reč je izvanredno upečatljiva, jer je ishodila iz dubokog opita bića. To je bila reč istinskog nosioca Duha života.
Javljanje Hrista Siluanu bio je jedan lični susret, i zato njegovo obraćanje ka Bogu ima duboko lični karakter. Moleći se, on je sa Bogom razgovarao licem u Lice. Osećanje Ličnog Boga čisti molitvu od maštanja i uopštenog rasuđivanja, preobražujući sve u jedan nevidljivi centar živog unutarnjeg opštenja. Usredsređujući se unutra, molitva prestaje da bude „vapaj u prazno“ i um sav postaje pažnja i sluh. Prizivajući Božije ime, Oče, Gospode, i druga, on se nalazio u takvom stanju o kojem nije dopušteno govoriti (2.Kor.12,4). Ovo će razumeti samo onaj ko je i sam doživeo prisustvo živoga Boga.
Jedan znamenit podvižnik manastira, otac Trofim, primetio je to kod starca Siluana i spopali su ga strah i nedoumica, o čemu je sam pričao već posle končine starca.
 
O ljubavi prema neprijateljima
 
Kao što svaki racionalistički pogled na svet ima svoj logički tok, svoju dijalektiku, tako i duhovni svet ima, uslovno rečeno, svoju konstrukciju i dijalektiku. Pa ipak, dijalektika duhovnog opita je potpuno osobitog karaktera i ne uklapa se u proces običnog rasuđivanja.
Zato će nekim racionalistima izgledati neobično što je starac ljubav prema neprijateljima smatrao kriterijumom istinske vere, pravog bogoopštenja i pouzdanim znakom istinskog delovanja blagodati.
I pored sve naše želje da budemo što kraći i da izbegnemo izlišna ponavljanja, ipak, smatramo da je potrebno da ovde damo nekoliko objašnjenja.
Čoveku je data nada da će se u budućem veku udostojiti dara velike bogopodobnosti i punote blaženstva, dok mu je ovde dato da pozna samo „zalog“ budućeg stanja. Živeći u granicama zemaljskog iskustva čovek, budući obučen u telo, može za vreme molitve da prebiva u Bogu, a da pri tom ne zaboravlja na svet. Dostigne li, pak, ovo prebivanje u Bogu jedan viši stepen punote, tada se „svet zaboravlja“, kao što čovek koji se „prilepio za zemlju“ – zaboravlja Boga.
Ali, kako se može govoriti o ljubavi prema neprijateljima kao kriterijumu istinskog bogoopštenja, kada čovek u stanju potpunijeg prebivanja u Bogu „zaboravlja“ na svet? Jer, čovek koji zaboravi svet ne misli više niti na prijatelja, niti na neprijatelja.
Bog je po svojoj suštini iznad sveta, onostran (transcendentan). Svojim dejstvom, pak, On prebiva u svetu (imanentan je u svetu). Neprestanim dejstvom u svetu niukoliko se ne narušava punota i savršenstvo nadsvetskog stanja Boga. Ali, zemaljski čovek, obučen u telo, ne poseduje takvo savršenstvo. Zbog toga, želeći da svim silama živi u Bogu, tj. umom i srcem, čovek u svojoj svesti više nema ništa što pripada ovom svetu. Međutim, iz ovoga ne proizlazi da potpuno prebivanje u Bogu znači odsustvo ljubavi prema neprijateljima. Starac je uvek tvrdio suprotno, tj. da postoji najtešnja veza jednog sa drugim.
Prilikom javljanja Gospoda, starcu je bila data mera poznanja koja isključuje svaku sumnju i kolebanje. On je kategorički tvrdio da onaj koji voli Boga Svetim Duhom, neizostavno voli i svu Božiju tvorevinu, a pre svega čoveka. Ovu ljubav on je poznao kao dar Svetog Duha. On ju je primio kao dejstvo Božije, koje dolazi sviše. Osetio je šta znači potpuno pogruženje u Boga, koje nastaje usled blagodatne ljubavi prema bližnjima.
Kad bi govorio o neprijateljima, starac se izražavao jezikom svoje sredine u vreme kad se mnogo govorilo i pisalo o neprijateljima vere. On ljude nije delio na neprijatelje i prijatelje, već na one koji poznaju Boga i na one koji Ga ne poznaju. U drugačijim istorijskim okolnostima starac bi, verovatno, govorio drukčijim jezikom, što je često i činio kada bi govorio o ljubavi prema bližnjem uopšte, tj. prema svim ljudima, i dobrima i zlima. U tome je on video upodobljavanje Hristu, koji je „raširio ruke na krstu“, da bi sve sabrao.
U čemu je snaga Hristove zapovesti: Ljubite neprijatelje svoje! Zašto je Gospod rekao da će oni koji ispunjavaju Njegove zapovesti doznati otkuda je ovo učenje (Jn.7,17)? Kako je starac ovo shvatao?
Bog je ljubav, ljubav apsolutna, koja izobilno obuhvata svu tvar. Bog je i u adu prisutan kao ljubav. Dajući čoveku da srazmerno svojoj moći primanja na delu pozna ljubav, Duh Sveti mu samim tim otkriva put do punote bića.
Gde su „neprijatelji“, tamo je i odbacivanje. Odbacujući, pak, čovek neizbežno otpada od Božanstvene punote i samim tim već nije u Bogu. Oni koji su dostigli Carstvo nebesko i žive u Bogu, u Duhu Svetom vide sve ponore ada, jer nema nijedne oblasti bića gde Bog nije prisutan. „Čitavo nebo svetitelja živi Svetim Duhom, a od Svetog Duha ništa nije skriveno u čitavom svetu“… „Bog je ljubav i u svetima Duh Sveti je ljubav“ (O svetima). Prebivajući na nebu, sveti vide ad i takođe ga obuhvataju svojom ljubavlju.
Oni koji mrze i odbacuju brata, krnji su u svom biću i ne poznaju istinskog Boga koji je sveobuhvatna ljubav. Oni nisu našli put do Njega.
Nespojivost punote prebivanja u Bogu sa punotom prebivanja u svetu u smislu Jednovremenosti“ dovodi do toga da je rasuđivanje o vernosti ili, naprotiv, „maštarskoj“ prirodi viđenja moguće tek po „povratku“ u prisebnost i osećanje sveta. Starac je tvrdio sledeće: ako se posle ovakvog duhovnog stanja, doživljenog kao bogoviđenje i bogoopštenje, ne oseća ljubav prema neprijateljima i, sledstveno, prema čitavoj tvari, očigledno je da viđenje nije bilo pravo, tj. nije bilo u istinitom Bogu.
„Ushićenje“ pri viđenju može doći pre no što čovek postane toga svestan. Čovek u ushićenju, čak i onda kada ono nije od Boga, može da ne shvati šta se sa njim dešava. Ako se po „povratku“ kao plod viđenja pojavi gordost i ravnodušnost prema sudbini sveta i čoveka, nema sumnje da je ono bilo lažno. Istinito sagledavanje se od lažnog razlikuje po svojim plodovima.
Obe Hristove zapovesti – ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjem – sačinjavaju jedan jedinstven život. Zato, ako neko smatra da živi u Bogu i da voli Boga, a mrzi brata, prebiva u zabludi. Tako nam druga zapovest omogućava da proverimo u kolikoj meri stvarno živimo u istinitom Bogu.
 
O razlikovanju dobra i zla
 
Starac je smatrao da je druga zapovest – ljubav prema bližnjem, verno rukovodno načelo za proveru istinitosti našeg puta ka Bogu. Isto tako, pouzdan pokazatelj za razlikovanje dobra i zla nije toliko sveti i uzvišeni cilj u njegovoj spoljašnjoj formulaciji, koliko sredstvo koje se bira da bi se on postigao.
Apsolutan je samo Bog. Zls, pak, ne može biti apsolutno, pošto nije samostalno biće, već samo protivljenje slobodne tvorevine predvečnom Biću – Bogu. Stoga zlo ne postoji i ne može postojati u čistom obliku. Svako zlo koje vrši slobodna tvar po neophodnosti živi poput parazita na telu dobra. Zlo neizostavno mora naći sebi opravdanja, mora da se prikaže odeveno u dobro, često najviše dobro. Zlo se uvek i neizbežno meša sa izvesnom merom traženja koje je po spoljašnjoj formi pozitivno, i usled toga „obmanjuje“ čoveka. Zlo teži da ovaj „pozitivni“ aspekt prikaže čoveku kao vrednost toliko važnu, da su radi njegovog postizanja – dozvoljena sva sredstva.
U čovekovom empirijskom biću apsolutno dobro se ne dostiže. U svakom ljudskom poduhvatu postoji izvesna količina nesavršenstva. Ovo prisustvo nesavršenosti u ljudskom dobru sa jedne strane, i neizbežno prisustvo izvesnog elementa dobra u zlu, sa druge strane, često veoma otežava razlikovanje dobra od zla.
Starac je smatrao da zlo uvek dejstvuje pomoću „obmane“, prikrivajući se dobrom. Dobro, pak, za svoje postojanje ne potrebuje pomoć zla. Zbot toga, tamo gde se pojavljuju rđava sredstva (lukavstvo, laž, nasilje i sl.), započinje oblast tuđa Hristovom duhu. Dobro se ne postiže rđavim sredstvima, i cilj ne opravdava sredstva. „Dobro koje se postiže rđavim sredstvima – nije dobro“. Ovaj zavet ostavljen nam je od apostola i svetih otaca. Premda dobro često pobeđuje i svojom pojavom ispravlja zlo, nepravilno bi bilo misliti, da njegovu projavu omogućuje zlo, da je dobro – rezultat zla. To je nemoguće. Jer, sila Božija je takva, da sve isceljuje tamo gde se pojavi, budući da je Bog punota života i stvara život ni iz čega.
 
Put Crkve
 
„Našoj crkvi je dato da Duhom Svetim razume Božije tajne. Ona je moćna svojom svetom mišlju i trpljenjem“…
Božija tajna koju Crkva razume Duhom Svetim jeste – Hristova ljubav.
Sveta misao Crkve je u tome „da se svi spasu“. Put kojim ona ide prema ovom svetom cilju jeste – trpljenje, tj. žrtva.
Propovedajući u svetu Hristovu ljubav, Crkva sve priziva ka punoti Božanskog života. Međutim, ljudi ne shvataju ovaj priziv i oglušuju se o njega. Prizivajući sve da ispunjavaju Hristovu zapovest – Ljubite neprijatelje svoje, Crkva nailazi na otpor neprijateljskih sila, koje se obaraju na nju svim svojim gnevom. Ali, ostvarujući Hristovo delo na zemlji, – spasenje čitavog ljudskog roda – Crkva svesno prima na sebe sav teret gneva, kao što je Hristos uzeo na Sebe grehe sveta. I kao što je Hristos bio gonjen u ovom grešnom svetu i morao da postrada, tako i istinska Hristova Crkva neizbežno mora biti gonjena i mora da strada. Sam Gospod i apostoli govorili su o ovom duhovnom zakonu življenja u Hristu. Božanstveni Pavle ga je, pak, kategorički izrekao ovim rečima: A i svi koji hoće da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni (2.Tim.Z,12).
Tako biva uvek i svugde i u čitavom svetu, gde samo greh vlada.
Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati. Ovim Gospod hoće da nam kaže da će se oni koji propovedaju Božiji mir upodobiti Njemu, Jedinorodnom Sinu Božijem, i to upodobiti u svemu, ne samo u Njegovoj slavi i vaskrsenju, već i u uniženju i smrti. O ovome ima mnogo pomena u Pismu, i zato neka oni koji istinski propovedaju mir Hristov nikada ne zaboravljaju Golgotu.
I to sve samo zbog one reči – volite neprijatelje svoje. Ali gledate da me ubijete, jer moja reč nema mesta u vama – govorio je Hristos Judejima (Jn.8,37). Isto tako i Crkva, propovedajući Hristovu zapovest – ljubite neprijatelje svoje, nailazi na nerazumevanje u svetu i zato je u svetu uvek bila i biće gonjena, i njeni pastiri ubijani.
 
* * * * *
 
Pri opštenju sa starcem mi nismo nikad posumnjali da su njegove reči – reči večnog života, koje su njemu date sviše. Verovali smo da on do ove istine, koju je svedočio čitavim svojim životom, nije došao kroz lukavo mudrovanje. Mnogi su neoprezni i olako govore o Hristovoj ljubavi, iako svojim postupcima sablažnjavaju svet. Zato njihove reči i bivaju lišene životvorne snage.
Posmatrajući starčev život tokom dugog niza godina – o kojem se po svojoj lakomislenosti usuđujemo ponešto napisati videli smo da je predstavljao jedan veliki i izuzetan podvig, i . to u tolikoj meri da nismo u stanju da pronađemo odgovarajuće ljudske reči kojima bismo izrazili svoje divljenje. U isto vreme taj život je bio doista prost, prirodan i istinski smiren, tako da bi svaka krilata i kitnjasta reč unosila u njega tuđ elemenat. Zato je tako teško pisati o tom životu.
Mnogi ljudi su nesposobni da iščitaju pravi (unutrašnji) smisao prostih reči. Neki, pak, ne podnose tuđ prizvuk velikih reči. Zbog svoje prostote, svete i svetle starčeve reči za mnoge će, nažalost, ostati nerazumljive i nedostupne. Zato mislimo pokušati da propratimo – doduše pomalo suvo i nategnuto – neke njegove misli, pretpostavljajući, po svojoj prilici, pogrešno, da ćemo na taj način pomoći da ga shvate i oni koji su vični drukčijem stilu života i izražavanja.
Primera radi, uzmimo sledeću starčevu pouku:
„Šta je potrebno da bismo imali mir u duši i telu?
Potrebno je voleti sve kao samoga sebe i svakog trenutka biti spreman za smrt“.
Pri samoj pomisli na blisku smrt ljudsku dušu obično stegne uznemirujući strah, a često i očajanje u tolikoj meri da se usled duševnih patnji razboli i telo. Otkud, onda, da starac neprestano naglašava da spremnost za smrt i ljubav prema svim ljudima ispunjavaju mirom ne samo dušu, već i telo. Nije li to jedno neobično i neshvatljivo učenje?
Govoreći ovde o miru u duši i telu, starac je imao u vidu takvo stanje u kome se uticaj blagodati oseća jasno ne samo u duši, nego i u telu. Ipak, u danom slučaju on govori o manjoj meri od one koju je doživeo za vreme javljanja Gospoda, kada je blagodat u duši i telu bila tako silna, da je i telo osetilo svoje osvećenje, te je sladost Svetog Duha u toj meri u telu izazvala snažnu ljubav prema Hristu, da je i ono bilo spremno da strada za Gospoda.
 
O razlici između hrišćanske ljubavi i ljudske pravde
 
Za većinu ljudi pravda je juridički pojam. Preuzimanje odgovornosti za tuđu krivicu oni odbacuju kao nešto što nije pravedno. U njihovo juridičko shvatanje to se ne uklapa. Međutim, duh Hristove ljubavi govori nam nešto drugo. Snositi deo odgovornosti za krivicu onoga koga volimo, šta više, primiti na sebe svu odgovornost, ne samo da nije tuđe duhu Hristove ljubavi, već mu je potpuno prirodno. Upravo kroz primanje odgovornosti za tuđu krivicu i dolazi do izražaja istinska ljubav. Ako u ljubavi tražimo samo njenu sladosnu stranu, gde je onda razumnost? Ali, kada dobrovoljno primamo na sebe krivicu i teret voljenog bića, onda ljubav dostiže svoje svestrano savršenstvo.
Mnogi ne mogu ili neće da dobrovoljno prihvate posledice Adamovog prvorodnog greha. Oni govore: „Adam i Eva su okusili zabranjeni plod, i šta sam ja tu kriv? Ja sam spreman da odgovaram za svoje grehe, ali samo za svoje lične, a nikako za tuđe“. Međutim, čovek ne shvata da ovakvim pokretom svoga srca on u samom sebi ponavlja greh praoca. Na taj način taj greh postaje i njegov lični greh i pad. Adam je odbio da uzme na sebe odgovornost, bacajući krivicu na Evu i Boga, koji mu je dao ženu, čime je narušio jedinstvo čovekovog bića i njegovo jedinstvo sa Bogom. Zato mi, kad god odbijemo da snosimo krivicu za opšte zlo, za dela svojih bližnjih, ponavljamo isti taj greh i isto tako narušavamo jedinstvo Čoveka. Gospod je prvo pitao Adama, a zatim Evu. Pretpostavljamo da bi se i sudbina čovečanstva drukčije razvijala da se Adam nije pravdao, već uzeo na sebe odgovornost zajedničkog greha, umesto što ju je odbacio. Život čovečanstva bi i sada mogao da pođe drugim tokom, kada bismo dobrovoljno hteli da primimo na sebe krivicu svojih bližnjih.
Čovek uvek može da nađe opravdanje za svoje postupke. Ako, pak, pažljivo zaviri u svoje srce, videće da se iza svakog samoopravdanja krije lukavstvo. Čovek se pravda, pre svega, zbog toga što ne želi da prizna da je bar delimično kriv zbog zla u svetu. Zatim, on se pravda i zato što nije svestan svog dara bogolike slobode, već sebe smatra nekom pojavom, predmetom ovoga sveta, od koga on zavisi. U ovakvom saznanju ima mnogo ropskog. Zato samoopravdanje i jeste ropsko i priliči robovima, a ne sinovima Božijim.
Kod starca nismo zapazili sklonost ka samoopravdanju. Čudnovato je što takav stav, tj. preuzimanje odgovornosti za tuđu krivicu i traženje opraštaja – mnogi smatraju izrazom ropskog karaktera. Kakve li razlike u shvatanju između sinova Duha Hristovog i neduhovnih ljudi! Neduhovnom je neshvatljivo kako je moguće čitav ljudski svet osetiti kao jedno jedinstveno biće koje je uključeno u lično biće svakoga čoveka, i koje ne odstranjuje druga lica. Sledujući drugoj zapovesti – ljubi bližnjeg svog kao samog sebe – moguće je i potrebno je čitavu ukupnost opštečovečanskog bića uključiti u svoje lično biće. Tada će se svako zlo koje se dešava u svetu primati ne kao nešto tuđe, nego kao svoje sopstveno.
Ako je svaka ljudska ipostasličnost, koja je sazdana po obrazu apsolutnih Božanskih Ipostasi, sposobna da u sebe smesti punotu sveljudskog bića, kao što se svaka Božanska Ipostas javlja nosiocem sve punote Božanskog bića (a takav je duboki smisao druge zapovesti), onda će se svako boriti sa zlom, kosmičkim zlom, započinjući od samog sebe.
 
* * * * *
 
Starac nikada nije govorio o pravdi, već samo o Božijoj ljubavi. Mi smo često namerno započinjali s njim razgovor na tu temu. On je otprilike govorio ovo:
„O Bogu se ne može reći da je nepravedan, tj. da u Njemu ima nepravde, ali se ne može reći ni da je pravedan u smislu u kome mi shvatamo pravdu. Sveti Isaak Sirin govori: „Ne usuđuj se nazivati Boga pravednim. Jer, kakva je to pravda – kad smo mi sagrešili, a On je Jedinorodnog Sina predao na krst?“ Ovim rečima prepodobnog Isaaka mi bismo dodali: Mi smo sagrešili, a Bog je stavio svete angele u službu našeg spasenja! Štaviše, angeli, ispunjeni ljubavlju, i sami žele da nam služe, i kroz to služenje primaju na sebe žalosti. Eto, i nerazumne životinje i svu ostalu tvar, Gospod je predao zakonu truležnosti, jer nije priličilo da ona ostane slobodna od tog zakona (truležnosti), kada je čovek, radi koga je ona i stvorena, kroz vlastiti greh postao rob truležnosti. Prema tome, neko dobrovoljno, a neko i nedobrovoljno, no sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada, po rečima apostola (Rim.8,22), saosećajući sa čovekom. To, dakle, nije zakon pravde, nego zakon ljubavi“.
 
* * * * *
 
Hristova ljubav, kao Božanska sila, kao dar Svetog Duha, Jednoga, koji dejstvuje u svim ljudima, ontološki sjedinjuje sve u jednu celinu. Onaj ko voli, usvaja život voljenog bića. Onaj ko voli Boga – uključuje se u Božanski život, a onaj ko voli brata uključuje u svoje ipostasno biće život brata. Onaj ko voli ceo svet, svojim duhom obuhvata sav svet.
Velika molitva za sav svet, kakvom se molio starac Siluan, dovodi upravo do ovakvog shvatanja, bolje reći, do saznanja ontološkog jedinstva svog ličnog bića sa svečovečanskim bićem. Ako se može reći, kao što tvrde mnogi savremeni filosofi, da čulna percepcija jednog određenog predmeta nije samo subjektivni psihološki akt, odvojen od objektivnog bića samog predmeta, nego i sam taj predmet koji svojim realnim dejstvom ulazi u našu svest, čime se uspostavlja opštenje u biću, utoliko pre treba govoriti o jedinstvu bića onde gde dejstvuje jedinstvena, sveprožimajuća Božanska blagodat Svetoga Duha – Tvorca svega!
 
O starčevoj neprekidnoj molitvi
 
Pred Svoja stradanja Gospod je rekao: Neću više mnogo govoriti s vama, jer dolazi knez ovoga sveta, i u meni nema ništa (Jn.14,30).
Onaj koji je bilo kad pokušavao da istinski živi po Hristovim zapovestima, u izvesnoj meri može da razume bezmernu veličinu onog što je Hristos rekao, bezmernost reči za svakog pojedinca i za čitavu istoriju sveta.
Uostalom, ljudi su Hrista za vreme Njegovog zemaljskog života slušali sa istom nedoumicom kakva se i danas može susresti. Ono što je Hristos govorio nije bilo od čoveka (Gal.1,11). To su svi videli. Međutim, kako nisu bili u stanju da shvate javljanje Boga u tako skromnom vidu, oni su vikali: „U njemu je đavo“, dok su drugi govorili: „Ne, to nisu reči đavoimanog“. A mnogi od njih govorahu: U njemu je demon, i mahnita. Međutim, drugi su im odgovarali: „Zaista, on je prorok“. Tako nastade razdor u narodu zbog njega (Jn 11,20; 7,43; 8,489, 52; 9,16; 10,19-21).
Starac Siluan je bio čovek i na njega se takođe odnose reči crkvene molitve: „Nema živog čoveka koji ne greši“. Pa ipak, u njegovim beleškama nailazimo na takve reči koje prevazilaze mere običnog čoveka, koje dolaze do stupnja koji ne dostiže razum „normalnih“ ljudi, pri čemu nema sumnje u to da je govorio čistu istinu. Gotovo pola veka on je proveo u manastiru na očigled mnogih ljudi od kojih neki još i danas žive. Živeo je u opštežiću gde se svaka duševna bolest lakše prepoznaje. Mnogi ga nisu voleli, neki su mu se otvoreno podsmevali, nazivajući ga „prelešćeni“. Drugi su pak govorili: „E, taj prokleti svetac“! Ali on nikada nije negodovao. Naravno, to je bio dar blagodati. A da bi je sačuvao, on je čitav svoj život provodio u neprekidnom podvizavanju.
Da bismo izbegli preopširnost izlaganja, mi ovde nećemo navoditi sve one reči blaženog starca koje prevazilaze granice obične ljudske mere, a koje će pažljivi čitalac i sam pronaći u njegovim beleškama. U njima on, na primer, poučen dugogodišnjim iskustvom, govori o tome kako svetitelji neprekidno prebivaju u molitvi, ili, pak, sledeće:
„U početku sam io svojoj neiskusnosti primio bludnu pomisao. Zatim sam pošao kod svota duhovnika i rekao mu: „Primio sam bludnu pomisao“. Duhovnik je odgovorio: „Nikada je ne primaj“. I od tog doba prošlo je 45 godina, i ja ni jedanput nisam primio bludnu pomisao, ni jedanput se nisam ni na koga naljutio, jer moja duša pamti ljubav Gospoda i sladost Svetoga Duha, i ja zaboravljam uvrede“.
 
Bio je i ovakav slučaj. Među manastirskom bratijom nalazio se veliki podvižnik, shimonah Spiridon, koji je u obitelji proživeo oko 50 godina. On je bio krupan čovek, krepak telom i dušom i veoma trudoljubiv. Bio je pravi monah, podvižnik. Od samog početka svog življenja u manastiru zavoleo je Isusovu molitvu i istrajno prebivao u tom „delanju“ koje zahteva izuzetno strpljenje, pažnju i samoograničenje. Kao i većina svetogorskih monaha, i otac Spiridon je bio vrlo prost, skoro nepismen, ali ipak veoma mudar čovek. Dugogodišnji opit „umnog delanja“ doneo mu je poznanje čovekovih unutrašnjih sila i svojstava ljudske duše. Znao je da umna molitva zahteva oslobođenje uma od svih predstava, i sa nepokolebivom verom je vršio taj, za većinu ljudi nedostižan, podvig.
Otac Spiridon je imao teško poslušanje: bio je ekonom na manastirskom metohu zvanom „Krumica“, na severozapadnom delu Atonskog poluostrva. Glavninu gazdinstva su sačinjavali maslinjaci i vinogradi. Poslednje 34 godine života on je proveo u manastirskoj bolnici, jer su mu se od reume iskrivili zglobovi ruku i nogu, tako da više nije bio sposoban za rad.
Dogodilo se da se te zime starac Siluan razboleo od gripa. Došavši u bolnicu na lečenje, dobio je ležaj pored oca Spiridona. U isto vreme, u susednoj sobi ležao je jedan bolesni jerođakon.
Jednom, u toku dana, otac Spiridon je sedeo na svom krevetu, okrenut licem starcu Siluanu, koji je ležao odeven, tj. sa podrasnikom i pojasom na sebi, kako su svetogorski podvižnici uobičavali da se oblače u znak svoje svagdašnje spremnosti da u svako doba dana i noći ustanu ia molitvu. Otac Spiridon je govorio o molitvi, a starac Siluan je ćuteći slušao.
– Tako se, eto, moliš, moliš, a kad se latiš nekog posla koji zahteva pažnju i razmišljanje, onda ti se molitva prekrati… Dešavalo se da dođem u maslinjak i počnem da razmišljam kako da što bolje obrežem grane maslina i u tome izgubim molitvu, pričao je otac Spiridon.
Dok je to govorio, starac Siluan je ustao sa kreveta, nazuo papuče, obukao topli kaputić, jer je bilo hladno. Rekavši tiho: „Kod nas ne biva tako“, on je napustio bolničku zgradu i vratio se u keliju.
Začuđeni otac Spiridon je sedeo neko vreme na svom krevetu u nedoumici, a onda otišao do postelje bolesnog jerođakona u susednoj sobi i, ispričavši mu svoj razgovor sa ocem Siluanom, zapitao:
– Oče đakone, vi dobro poznajete oca Siluana. Kažite mi, šta znače reči: „Kod nas ne biva tako“.
Đakon je ćutao. Otac Spiridon produži: Ili je u prelesti, ili je veliki.
Znajući oca Spiridona kao starog i opitnog podvižnika, jerođakon mu reče:
– Oče Spiridone, vi možete bolje od mene shvatiti značenje tih reči.
Otac Spiridon je još malo zamišljen sedeo, a zatim otišao, rekavši:
– Da, čudna stvar.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *