STARAC SILUAN

 

STARAC SILUAN
 

 
III
SPOLJAŠNJI LIK STARCA I RAZGOVORI SA NJIM
 
Mi smo starca upoznali u onom periodu njegovog života kad su duge godine titanske borbe sa strastima već bile prošle. U to vreme on je duhom bio istinski veliki. Poznavši Božije tajne i naučen sviše duhovnoj borbi, on je sigurnim korakom ushodio ka bestrašću.
U svom spoljašnjem držanju starac je bio jednostavan. Bio je nešto viši od prosečnog rasta, krupan, ali ne i glomazan. Telom nije bio suv, ali nije bio ni debeo. Imao je krupne grudi, jak vrat, snažne noge, proporcionalne sa trupom, sa velikim stopalima. Ruke je imao radničke, snažne, sa velikim dlanovima i krupnim palčevima. Lice i glava su mu bili skladnih linija. Čelo je bilo lepo, okruglo i umereno, nešto veće od dužine nosa. Snažna donja vilica odavala je jaku volju, no bez čulnosti i surovosti. Oči su bile sitne, tamne, pogled spokojan i blag, povremeno pronicljivo-prodoran, često umoran od mnogog bdenja i suza. Imao je veliku i gustu bradu, malo prosedu, guste, niske, nesrasle i prave obrve, kao što ih imaju misaoni ljudi. Kosa mu je bila tamna i gusta sve do starosti. Nekoliko puta je fotografisan, no uvek bezuspešno, jer su njegove snažne i hrabre crte lica na fotografiji izgledale suve, surove i grube, dok je, u stvari, izraz njegovog, usled kratkog sna i mnogog posta i umilenja, često bledog lica, bio blag, bez ikakve surovosti.
Obično je bilo tako. No, ponekad se preobražavao i menjao do neprepoznavanja. Bledo, čisto lice dobilo bi osobiti, čudesno prosvetljeni izraz, tako da se u njega jednostavno nije moglo gledati. Čovek bi morao oboriti pogled. To nas je i nehotice podsećalo na Sveto Pismo gde se kaže da je Mojsejevo lice tako blistalo da ljudi nisu mogli gledati u njega.
Starčev život je bio umereno surov. Svojoj spoljašnjosti nije poklanjao nikakvu pažnju i malo je brinuo o telu. Kao i većina svetogorskih podvižnika, on nije prao svoje telo. Nosio je jednostavnu haljinu od grube tkanine, kao što nose monasi radnici. Nosio je na sebi mnogo odeće zato što se u godinama potpunog zanemarivanja svog tela često prehlađivao i bolovao od reumatizma. Za vreme svog boravka u Starom Rusiku prehladio je glavu i jake glavobolje bi ga primorale da legne u postelju. Noćivao je u nekom velikom skladištu za životne namirnice kojim je inače upravljao, a koje se nalazilo negde izvan manastira. Sve ovo činio je radi što većeg usamljivanja.
Takva je bila prosta i skromna spoljašnjost tog čoveka. Međutim, vrlo je teško govoriti o njegovom karakteru i unutrašnjem liku.
U vreme kada smo ga upoznali, njegove duševne i telesne snage bile su u savršenoj harmoniji.
On je bio slabo pismen. Kao dete pohađao je seosku školu samo „dve zime“. No, kroz stalno čitanje Svetog Pisma i velikih dela svetih otaca, zatim slušanje bogosluženja u crkvi[1], on se mnogo razvio, pružajući utisak načitanog monaha. Po svojoj prirodi bio je živog duha, oštrouman, a veliko iskustvo u duhovnoj borbi, unutarnjoj umnoj molitvi, kao i mnoga i teška stradanja koje je preživljavao i izuzetne Božanstvene posete činili su ga neobično mudrim i pronicljivim.
Starac Siluan je imao izvanredno nežno srce, puno srdačne ljubavi. Imao je dar milostivog saučešća i razumevanja prema svakom ljudskom stradanju i bolu bez ikakve bolećive ženske osetljivosti. Njegov neprestani duboki duhovni plač nikada nije prelazio u plačljivu sentimentalnost. Stalna unutrašnja napregnutost nije imala ni senku nervoze.
Posebno divljenje zaslužuje velika celomudrenost ovoga čoveka pri svem njegovom snažnom i krupnom telu. Čuvao se svake nebogougodne misli, ali je i pored toga u ophođenju sa ljudima, bez obzira na njihovu društvenu pripadnost i način života, bio nenamešten, neposredan, blag i pun ljubavi. Ni najmanje se nije gnušao ni onih ljudi koji su živeli nečistim životom, već je u dubini svoje duše tugovao zbog njihovih padova, poput oca ili majke koji tuguju zbog spoticanja svoje ljubljene dece.
Iskušenja je dočekivao i podnosio sa velikom hrabrošću.
Bio je neustrašiv i otvoren, a opet, u njemu nije bilo ni traga od drskosti. Neustrašiv, on je živeo u strahu pred Bogom, bojeći se jedino da ne ožalosti Boga ma i najmanjom nečistom mišlju.
Veoma hrabar, bio je ujedno i veoma krotak. Hrabrost i krotost – kakva izuzetna i divna sveza!
Starac je bio istinski i duboko smiren, smiren i pred Bogom i pred ljudima. Rado je davao prednost drugima, voleo je da bude najmanji od svih, da prvi pozdravlja, da moli blagoslov od onih koji imaju sveštenički čin, naročito od episkopa i igumana, no sve je to činio bez ikakvog čovekougađanja i laskanja. Iskreno je cenio ljude sa činom i na položaju, kao i obrazovane ljude, no nikada u njemu nije bilo zavisti, ni prezira, možda zato što je bio duboko svestan prolaznosti svega svetskog: položaja, vlasti, bogatstva, pa i svakog naučnog saznanja. On je znao „kako Gospod mnogo ljubi Svoje ljude“, i iz ljubavi prema Bogu i ljudima on je doista cenio i poštovao svakog čoveka.
U svom spoljašnjem držanju starac je bio veoma prostodušan, a u isto vreme njegova nesumnjiva odlika bilo je unutrašnje blagorodstvo, ako hoćete, aristokratizam u višem smislu reči. U ophođenju sa njim, u najrazličitijim prilikama, čak ni čovek najtananije intuicije nije mogao da zapazi bilo kakve grube pokrete srca: odbojnosti prema nekome, neuvažavanja, nepažljivosti, izveštačenosti i slično. To je bio doista blagorodan čovek, kako to samo hrišćanin može da bude.
Starac se nikada nije glasno smejao. Nikada se nije izražavao dvosmisleno, niti se podsmevao, nije se čak ni šalio sa ljudima. Na njegovom ozbiljnom i mirnom licu ponekad bi se zapazio jedva primetan osmeh. Pri tome usta ne bi otvarao ukoliko ne bi ništa progovorio.
Strast gneva bila mu je tuđa. No, pri svoj blagosti i izvanrednoj miroljubivosti i poslušnosti, uvek bi se odlučno usprotivio svemu lažnom, lukavom, gnusnom. Osuđivanje, prostakluk, uskogrudost i slično, bili su mu tuđi. Tu je bio neumoljiv, ali je uvek pazio da pri tom ne uvredi čoveka, i to ne samo spoljašnjim pokretima, već ni pokretima srca, jer bi jedan osetljiv čovek i to osetio. To je dostigao zbog toga što je, prebivajući u unutrašnjoj molitvi, ostajao uvek spokojan i nedostupan za bilo šta rđavo.
Starac je bio čovek izvanredno snažne volje, premda bez tvrdoglavosti. Bio je prostosrdačan, neposredan, neustrašiv, hrabar, no u isto vreme – krotak, blag, smiren i poslušan, premda nikada ponizan i čovekougodnik. To je bio čovek stvoren po obrazu i podobiju Božijem u pravom smislu reči.
Svet je prekrasan, jer je delo svemoćnog Boga, ali nema ničeg lepšeg od pravog čoveka, sina Božijeg.
 
* * * * *
 
Spoljašnji život blaženog starca nije nas posebno zanimao. To je svakako bila greška sa naše strane, ali sada se tu više ne može ništa učiniti. Pri susretu sa starcem sva naša pažnja bila je usredsređena na želju da ne propustimo njegovu duhovnu pouku, da shvatimo, razumemo srcem, i usvojimo dušom njegovu reč, ili, tačnije, nastrojenje, duh.
Ponekad bi nam se činilo da je starac imao dar da kroz molitvu deluje na svoga sabesednika. Ovo je bilo neophodno, jer su njegove reči po spoljašnjoj formi bile veoma proste, naizgled ništa „naročito“, dok su u suštini govorile o natprirodnim stvarima. Zato je bilo nužno molitvom uvesti sabesednika u ono duhovno stanje koje je porodilo date reči, kako one ne bi ostale beskorisne, neshvatljive, neprimljene i sakrivene.
Ophođenje sa starcem imalo je osobiti, izuzetan karakter: osećala se savršena prostosrdačnost i neusiljenost, bez ikakvog ustručavanja ili strahovanja da se u bilo čemu pogreši. Bili smo duboko ubeđeni da nikakav naš postupak, neprikladna ili ružna reč ne može narušiti miran odnos sa njim, niti izazvati prekor ili ljutit odgovor. U njegovom prisustvu nismo osećali nikakav strah, ali smo svim silama duše nastojali da se kroz molitveni trud udostojimo da živimo onim duhom kojim je on bio ispunjen.
Kada ulazite u prostoriju ispunjenu miomirom, grudi vam se spontano šire, težeći da što više miomira unesu u sebe. Isto to se zbivalo sa dušom kada je bila u starčevoj blizini. Dušu je obuzimala spokojna, mirna, ali istovremeno i veoma snažna želja da u sebe primi miomir te oblasti duha Hristovog, u kojoj je starcu bilo dato da živi.
Retku i izuzetnu nasladu osobite vrste pružalo je opštenje sa takvim čovekom.
 
* * * * *
 
On je jednostavno, bez trunke sujete, govorio o stvarima koje prevazilaze ljudske norme. Ako mu je pristupao sa verom, sagovornik je kroz tu, naizgled prostu besedu, ulazio, koliko mu je bilo moguće, u ono natprirodno stanje u kome se sam starac nalazio.
Sećamo se kako nam je jednom govorio o nekom neobičnom ruskom podvižniku, ocu Stratoniku, koji je sa Kavkaza došao da poseti Svetu Goru. Otac Stratonik je imao redak dar rečitosti i molitve sa plačem. Mnoge pustinjake i monahe na Kavkazu koji su pali u raslabljenost i čamotinju, on je podstakao na novi podvig, otkrivajući im puteve duhovne borbe. I u Svetoj Gori otac Stratonik je među podvižnicima primljen sa velikom ljubavlju, i njegove nadahnute reči proizvele su na mnoge dubok utisak. Njegovo rasuđivanje, divan i pronicljiv um, veliki opit i dar prave molitve doprineli su da postane središnja ličnost među podvižnicima. Proveo je oko dva meseca u Svetoj Gori, i već počeo da žali što je uzalud podneo toliki trud i prevalio tako veliki put radi „duhovne koristi“. On sam iz susreta sa atonskim monasima nije ništa stekao. Došao je kod duhovnika ruskog manastira svetog Pantelejmona, starca Agatodora i rekao mu o svojoj žalosti, zamolivši ga da mu preporuči bilo koga od otaca sa kojim bi se moglo razgovarati o poslušanju i drugim delatnostima monaha. Otac Agatodor ga je poslao da poseti „Stari Rusik“ gde se u to vreme (do početka rata 1914. g.) skupilo nekoliko poznatih podvižnika iz manastirskog bratstva.
Stari Rusik se nalazi na brdu, otprilike na 250 m. nadmorske visine istočno od manastira, udaljen sat i deset minuta hoda. Tamo je bio uveden strožiji režim posta nego u manastiru. To mesto je pusto, tiho i zato su monasi rado išli tamo, tražeći što usamljenije obitalište radi vršenja umne molitve. U to vreme tamo je živeo i otac Siluan.
Oca Stratonika su u Starom Rusiku primili sa velikom ljubavlju. Mnogo je razgovarao sa ocima Rusika, pojedinačno i u grupama. Jednom, na dan praznika, shimonah otac Dositej ga je pozvao u svoju keliju zajedno sa još nekim monasima, među kojima su bili otac Venijamin sa Kaljagre, Onisifor i Siluan. Ovaj razgovor je bio vrlo sadržajan. Otac Stratonik je učinio snažan utisak na sve prisutne, čemu je doprinelo ne samo to što je bio gost, nego i njegov dar rečitosti. Otac Siluan je, kao najmlađi među prisutnima, sedeo u jednom uglu kelije i ćutao. Pažljivo je osluškivao svaku reč kavkaskog podvižnika. Zatim otac Stratonik izrazi želju da posebno poseti oca Siluana u njegovoj „kolibici“, koju je ovaj sam sebi sagradio, da bi se što više mogao posvetiti molitvenoj samoći. Ova „koliba“ bila je udaljena 56 minuta na jugoistok od bratskog konaka. Zakazan je sastanak za idući dan u 3 časa. Te noći otac Siluan se mnogo molio da Gospod blagoslovi njihov susret i razgovor.
Otac Stratonik je došao u naznačeno vreme i razgovor između dva podvižnika vođen je sa lakoćom i srdačno. Obojica su imali iste duhovne ciljeve. Um im je bio zaokupljen istim pitanjima koja su oni smatrali jedino istinski važnim.
Slušajući pažljivo, otac Siluan je primetio da otac Stratonik govori „od svoga uma“ i da je reč njegova o susretu volje čovekove i volje Božije i o poslušnosti bila „nejasna“.
U početku otac Siluan je ocu Stratoniku postavio tri pitanja:
– Kako govore savršeni?
– Šta znači predavati se volji Božijoj?
– U čemu je suština poslušnosti?
Divna duhovna atmosfera u kojoj se nalazio otac Siluan očigledno je delovala i na oca Stratonika. On je shvatio dubinu i značaj pitanja i zamislio se. Posle izvesnog ćutanja rekao je:
– Ja to ne znam, recite mi vi? Na to Siluan odgovori:
Savršeni ništa ne govore od sebe. Oni govore samo ono što im daje Duh.
Otac Stratonik je toga trenutka očigledno doživljavao ono stanje o kome mu je govorio Siluan. Pred njim se otkrila dotle nepoznata tajna duhovnog života. On je spoznao svoje nedostatke iz prošlosti i shvatio da je još daleko od savršenstva, u šta je ponekad bio sklon da veruje, jer je bio očigledno nadmoćniji od ostalih monaha, a sretao je doista mnoge i izvanredne podvižnike. Posmatrao je oca Siluana sa osećanjem blagodarnosti.
Na prvo pitanje otac Stratonik je dobio odgovor u dubini duše blagodareći molitvama oca Siluana. Druga dva odgovora već je lakše mogao da usvoji, imajući opit stanja koje mu je dato.
Beseda se dotakla molitve. Otac Stratonik je smatrao da molitva bez suza još nije našla svoje pravo mesto i da stoga ostaje besplodna. Na to je otac Siluan odgovorio da suze pri molitvi, kao i sve druge telesne snage, mogu da presahnu, ali um, oplemenjen plačem, može da pređe ka izvesnom tananom osećanju Boga, i da, čist od svih pomisli, bezmolvno gleda Boga. To može biti dragocenije i od samoga plača.
Otac Stratonik je otišao sa osećanjem blagodarnosti. On je kasnije, za vreme svog boravka na Svetoj Gori, još nekoliko puta posećivao oca Siluana. Među njima se sačuvala velika ljubav. Prilikom jednog kasnijeg razgovora on se saglasio sa mišljenjem oca Siluana o molitvi. Očigledno, Bog mu je dao da kroz opit doživi to stanje.
 
* * * * *
 
Ubrzo posle ovog razgovora otac Stratonik je, napustivši Stari Rusik, posetio pustinjaka oca Venijamina. To je bio čovek retkog blagorodstva duše, uman i načitan, s bogatim rasuđivanjem. Čitava njegova pojava, lice i vitka silueta, odavali su neku neiskazanu unutrašnju tragediju. Proveo je u bezmolviju 10 godina u „Kaljagri“. Iako bismo želeli da podrobnije govorimo o ovom izvanrednom podvižniku, bojimo se da suviše razvučeno pripovedanje ne bi išlo na štetu našeg glavnog predmeta. Otac Stratonik je i ranije posećivao oca Venijamina i vodio sa njim opširne razgovore. Ovog je puta bio ćutljiv i zamišljen. Otac Venijamin mu postavi jedno pitanje. Odgovor – ćutanje. Postavi drugo – opet ćutanje. Najzad, raširivše ruke, kao da izražava čuđenje, sa njemu svojstvenom po malo teatralnom gracioznošću, on ga upita:
– Oče Stratoniče, šta je to s Vama? Ne mogu da Vas prepoznam. Uvek ste bili tako bodri, a sada ste tako tužni i Vaša nadahnuta reč kao da je presahla… Šta se to dešava s Vama?
– Šta da odgovorim na Vaše pitanje? reče otac Stratonik. Ne treba ja da Vam o tome govorim. Imate ovde oca Siluana, pa pitajte njega.
Otac Venijamin se začudio. Jer, on je doduše već dugo vremena poznavao oca Siluana, voleo ga, i poštovao, ali ga nije smatrao tako velikim da bi mu se obraćao za savet.
Moguće je da je otac Stratonik tada bio u složenom duševnom stanju. Sa jedne strane, on je došao na Aton radi sopstvene „koristi“, a sa druge – iz mnogih ranijih susreta već je bio navikao da prednjači nad drugima. Njegova izuzetna izdržljivost u podvigu i redak dar molitvenog plača mogli su ga navesti na pomisao da je već dostigao savršenstvo. Međutim, iznenada je on, u susretu sa prostim monahom koji kao da nije posedovao takve blistave darove kakvim je on bio bogat, jasno i snažno osetio svoj nedostatak. Možda je on ćutao i bio tužan i zbog toga što nije uspeo da zadrži ono stanje duha koje je imao za vreme razgovora sa ocem Siluanom.
 
* * * * *
 
Jednog prazničnog dana, šetajući sa ocem Siluanom po manastirskoj šumi, otac Venijamin Kaljagarski predloži da posete jednog divnog i veoma čuvenog starca, tadašnjeg duhovnika bugarskog manastira Zografa, oca Amvrosija. Otac Siluan se odmah saglasi i oni pođoše. Otac Venijamin je hteo da dozna o čemu će otac Siluan razgovarati sa starcem.
– Nemam ništa da pitam, odgovori otac Siluan. Sada nemam nikakvih nedoumica.
– Pa zašto onda ideš?
– Idem, jer ti tako hoćeš.
– Ali, ljudi obično idu kod staraca radi neke duhovne koristi.
– Ja se odričem svoje volje pred tobom, i u tome je sva moja korist, veća od bilo kakve starčeve pouke.
Otac Venijamin je bio iznenađen ovim rečima, ali ni ovoga puta nije razumeo Siluana.
Kratko vreme pred svoju smrt, otac Venijamin se vratio iz pustinje u manastir svetog Pantelejmona. Razboleo se od vodene bolesti i legao u manastirsku bolnicu, gde su bili mahom pustinjaci i beskućnici. Ta bolnica se zvala „Spokojstvo“. Ona se nalazila u jednoj višespratnoj kamenoj zgradi na samoj morskoj obali, izvan manastira. Odmah uz to zdanje nalazilo se manje, u kome su se nalazili magacini kojima je u to vreme rukovodio otac Siluan. Blizina bolnice omogućavala je Siluanu da često navraća kod oca Venijamina i pomaže mu. I sam otac Venijamin je često posećivao svoga druga, premda je teško hodao.
Uskoro posle svoga dolaska, otac Venijamin je posetio oca Siluana i imao sa njim veliki i važan razgovor. Idućeg dana posetili smo oca Venijamina u bolnici. Nalazio se pod svežim utiskom razgovora sa ocem Siluanom, i često puta je, pun neprikrivenog divljenja i blagodarnosti, ponavljao:
„Kakvog mi je prijatelja dao Gospod! Samo da znate kako je sve u meni otkrio… Zatim mi je dao tri saveta, nekoliko puta ih ponovio, da ih ne bih zaboravio, i na kraju otsečno dodao, kao neki gvozdeni klin zabijajući: „Ako ne budeš radio onako kako sam ti rekao, nećeš se spasti“.
Susret sa ocem Siluanom bio je za oca Venijamina veliko otkrovenje. On se odigrao u ponedeljak, prvog dana Petrovog posta. I pored toga što se prema manastirskom ustavu toga dana ne jede ništa do večeri, otac Siluan ga je počastio čajem, pa je i sam pio. I ovaj mali detalj otac Venijamin je primetio i shvatio kao znak slobode oca Siluana od forme kao takve, ali slobode ne iz prezrenja, nego iz nadmoćnosti, jer je dobro poznavao veliku uzdržljivost starca.
Za vreme dok smo bili kod oca Venijamina, bio je vrlo zamišljen. Nije mogao da misli niti govori o bilo čemu drugom i često je ponavljao:
„Kakvog mi je druga dao Gospod!“
Tako je tek pred kraj svog života saznao ko je bio otac Siluan. I ranije su njegovi odnosi prema njemu bili veoma prijateljski, ali se ipak prema njemu ophodio nekako s visine. Gledao je na njega kao na dobrog monaha, ali ipak mlađeg. To se dešavalo i nekim drugim svetogorskim monasima, koji su tek posle njegove smrti otkrili njegovu pravu veličinu.
 
* * * * *
 
Manastir svetog Pantelejmona je vrlo veliki i njegova ekonomija složena. Pojedina odeljenja imaju svoje posebne upravnike, tzv. – ekonome. Ovi se, usled svojih dužnosti, ne mogu uvek pridržavati opšteg manastirskog poretka, i zato u velikoj manastirskoj trpezariji postoji poseban sto – „ekonomski“, za kojim oni ručavaju – kad ko stigne. Poslednjih godina otac Siluan je bio ekonom i radnim danom i on je ručavao za ovim stolom.
Među ekonomima nalazio se i jedan monah, otac P., koji se svojim sposobnostima oštro izdvajao od ostalih, ali nekako nije bio srećne ruke. Bogata inicijativa oca P. u većini slučajeva nije nailazila na razumevanje otaca i njegovi poduhvati su se često završavali neuspesima. Jednom za vreme zajedničke trpeze podvrgavani su oštroj kritici neki neuspesi jednog njegovog poduhvata. Otac Siluan je bio takođe prisutan, no nije učestvovao u „suđenju“. Tada mu se obrati jedan od ekonoma, otac M., rekavši:
„Ti ćutiš, oče Siluane, znači da si za o. P. Tebi nije stalo do interesa manastira…. Kakvu je štetu naneo manastiru?!“
Otac Siluan ćuteći brzo završi ručak. Zatim je prišao ocu M. koji je već bio otišao od stola i rekao mu:
„Oče M., otkad si u manastiru?“
Trideset i pet godina.
Da li si čuo da sam ja bilo kada nekoga osudio? Ne, nisam.
Pa zašto onda hoćeš da sada osudim oca P.? Otac M. se smutio i sa stidom odgovorio: Oprosti mi. Bog neka ti oprosti.
 
* * * * *
 
Kada je otac Siluan prvi put bio postavljen za ekonoma, usrdno se pomolio da mu Gospod pomogne da ispuni ovo odgovorno poslušanje. Posle duge molitve odjednom čuje u duši odgovor: „Čuvaj blagodat koja ti je data“. Tada je saznao da je najvažnije i najdragocenije – čuvati blagodat. I zato se, primivši svoje novo poslušanje, neumorno trudio da prebiva u neprekidnoj molitvi.
Rukovodio je sa 200 radnika. Ujutru bi, obilazeći radionice, starijim majstorima davao neka opšta uputstva, a zatim bi se povlačio u svoju keliju i sa plačem se molio za „Božiji narod“. Svim srcem je žalio radnike. Svakog je sažaljevao.
„Eto, govorio bi, Mihajlo je ostavio svoju ženu i dete u selu i došao ovamo da radi za groš. Mora da mu je vrlo teško što je tako daleko od svoje kuće, bez svoje žene i mile dece… A Nikita, tek što se oženio, ostavio svoju mladu i trudnu ženu i staru majku… 1Sako im je bilo teško kad su morali da se rastanu od ovog još mladog čoveka, voljenog sina i muža… A Grigorije, ostavio svoje stare roditelje, mladu ženu i dva mališana i radi ovde za parče hleba. I šta će on ovde zaraditi…Kakva li ih je beda naterala, kad su rešili da ostave svoje porodice, kakva tuga mora da je u njima… U kakvoj bedi živi sav ovaj narod!… Eto, Nikolka je još sasvim mlad dečak. Sa kakvom žalošću mora da su ga pustili njegovi roditelji tako daleko, među tuđe ljude radi bedne zarade. Kako mora da je teško roditeljskom srcu!… Ah, u kakvoj bedi i patnjama žive ljudi! I svi su kao ovce rasejani i niko se o njima ne brine, ni o njegovom vaspitanju, ni o školovanju… Nauče se tako svakojakim porocima, podivljaju, ogrube…“
Tako je govorio blaženi starac i u duši tugovao zbog siromaha. Tugovao je, nesumnjivo, više nego oni sami, jer je on u njihovom životu video i ono što oni sami nisu primećivali usled svoje neukosti.
Narodna poslovica veli: „Srce srcu vest saopštava“. Starac se molio tajno za „Božiji narod“, i radnici su to osećali i voleli ga. Za vreme rada nikada im nije sedeo na vratu, nikada ih nije gonio. Zbog ovakvog čovečnog postupanja sa njima, oni su sa radošću obavljali svoj posao, i sa većim zalaganjem nego drugi. Ostali ekonomi su „čuvali interese manastira“. Međutim, svima nam je poznato, da se na čoveka lako zaboravlja tamo gde se čuvaju „interesi“. Istinski interes manastira starac je video u ispunjavanju Hristovih zapovesti.
„Gospod sve žali“, govorio je starac. I nije samo govorio, nego je i sam, ispunjen Hristovim Duhom, sve žalio. Od posmatranja okolnog života, od sećanja na prošlost, od najdubljeg ličnog opita, on je preživljavao stradanja svih ljudi, celog sveta, i nije bilo kraja njegovoj molitvi. On se molio velikom molitvom za sav svet. Zaboravljajući na sebe, on je od žalosti za narodom želeo da strada za njega. Za njegov mir i spasenje bio je gotov da prolije svoju krv. I prolivao ju je kroz molitvu.
„Moliti se za ljude, znači prolivati vlastitu krv“, govorio je starac.
Ove reči, nesumnjivo, svedoče o izuzetnom molitvenom žaru i plaču starca.
Jednom smo ga upitali: „Da li ispunjavanje ekonomskog poslušanja, koje iziskuje dodir sa mnogim ljudima, ometa monaško bezmolvije?“ Na to nam je starac odgovorio:
Šta je bezmolvije? Bezmolvije je neprestana molitva i prebivanje uma u Bogu. Otac Jovan Kronštatski je stalno bio okružen ljudima, ali je prebivao u Bogu više nego mnogi pustinjaci. Ja sam postao ekonom po poslušanju, i zbog blagoslova igumana bilo mi je lakše da se molim na ovom poslušanju, nego dok sam bio u Starom Rusiku, gde sam bio otišao po svojoj volji radi bezmolvija… Ako duša voli narod i žali ga, molitva ne može da se prekida.
 
*****
 
Nemoguće je ne primetiti jednu izvanrednu crtu starčevog karaktera, naime njegov odnos prema svakom ko drukčije misli. On je iskreno i duboko želeo da razume svakog čoveka u najboljem smislu reči, i da ne povredi u njemu ono što je za njega sveto. Uvek je ostajao ono što je bio. Bio je duboko ubeđen da je „spasenje u Hristovom smirenju“. Radi ove smirenosti on se trudio svom dušom da razume svakoga sa dobre strane. Imao je istančan osećaj da u svakom čoveku prepozna njegovo oduševljenje, njegovu sposobnost da voli Hrista.
Sećamo se jednog njegovog razgovora sa nekim arhimandritom koji je vršio misionarsku službu među nepravoslavnim hrišćanima. Ovaj je mnogo cenio starca i za vreme boravka u Svetoj Gori posećivao ga je nekoliko puta. Jednom ga je starac upitao kako on propoveda? Još mlad i neiskusan, arhimandrit je stao da gestikulira i uzbuđeno odgovori:
Ja im kažem: vaša je vera zabluda, kod vas je sve izopačeno, lažno, i ako se ne pokajete, nema za vas spasenja.
Saslušavši ga, starac ga upita:
Recite, oče arhimandrite, da li oni veruju da je Gospod Isus Hristos istiniti Bog? Da, veruju.
A da li poštuju Majku Božiju?
Poštuju, ali imaju nepravilno učenje o Njoj.
– Da li poštuju svetitelje?
– Poštuju ih, no kakvi svetitelji mogu postojati za njih otkako su otpali od Crkve?
Vrše li bogosluženja u hramovima, čitaju li reč Božiju.
– Da, postoje kod njih i crkve, i službe, ali trebalo bi da vidite kakve su to službe u poređenju sa našima. Kakva hladnoća i bezdušnost.
– Znači, oče arhimandrite, oni su ubeđeni da pravilno postupaju što veruju u Isusa Hrista, što poštuju Majku Božiju i svetitelje, što ih prizivaju u svojim molitvama. Međutim, ako im vi kažete da je njihova vera zabluda, oni vas neće slušati… Međutim, ako narodu budete govorili da je dobro što veruju u Boga, što poštuju Bogorodicu i svetitelje, što idu u crkvu na bogosluženja i što se kući mole, što čitaju reč Božiju i ostalo, ali da u nečemu greše i da te greške treba da isprave i pa će sve biti dobro, onda će se Gospod radovati zbog njih, te ćemo se svi spasti milošću Božijom… Bog je Ljubav. Zato i propoved treba da izvire iz ljubavi. Onda će ona biti na korist onome koji propoveda i onome koji sluša. A kada osuđujemo, nećemo imati koristi i ljudi neće slušati.
 
* * * * *
 
Jednom je starac vodio razgovor sa nekom studentom, koji je posetio Svetu Goru, i bio mnogo zaokupljen problemom slobode. Kao obično, starac je pažljivo slušao izlaganje svog živahnog, simpatičnog, ali naivnog sabesednika. Naravno, pod pojmom slobode ovaj mladić je podrazumevao prvenstveno političku slobodu i uopšte pravo da se postupa po svojim pobudama i željama.
Izlažući svoja shvatanja o slobodi, starac mu je odgovorio:
„Ko je onaj ko ne voli slobodu? Svi mi hoćemo slobodu, no treba znati u čemu se ona sastoji i kako se do nje dolazi. Da bismo postali slobodni, potrebno je, pre svega, „svezati“ sebe. Što više budeš sebe obuzdavao, imaćeš veću slobodu duha… Potrebno je obuzdavati strasti u sebi, da ne bi ovladale tobom. Zatim treba obuzdavati sebe da ne bismo škodili svome bližnjem… Ljudi obično traže slobodu da bi radili „šta hoće“. Ali, to nije sloboda, već vlast greha nad tobom. Sloboda da se čini blud, neumereno jede, pijanči, zlopamti, da se vrše nasilja i ubistva i tome slično, – to uopšte nije sloboda, jer je, po rečima Gospoda: svaki koji čini greh rob je grehu. Potrebna je velika molitva da bismo se oslobodili toga ropstva.
Smatramo da je istinska sloboda u tome da ne grešimo, da svim srcem i svom dušom volimo Boga i bližnjega.
Istinska sloboda je – neprestano prebivanje u Bogu“.
I pored toga što je starac govorio veoma prosto i što su njegove misli po svojoj dubini daleko prevazilazile moć shvatanja mladoga studenta, on je ostavio veoma dubok i snažan utisak na sabesednika.
 
* * * * *
 
Sačuvali smo neke beleške o jednom starčevom razgovoru sa nekim monahom, koji je vođen u našem prisustvu 18/31. marta 1932. godine.
Starac je govorio o tome kako svetootačko iskustvo poznaje različite vrste i načine borbe sa pomislima, no da je najbolji način od svih – ne stupati u razgovor sa njima.
Um koji stupa u besedu sa pomislima neprestano će se susretati sa njihovim usložnjavanjem. Zauzet tim razgovorom, on se odvaja od sećanja na Boga, što i jeste cilj demona. Um koji je otrgnut od sećanja na Boga demoni lako pomute bilo na ovaj ili onaj način. Iz takvog jednog razgovora um nikad ne iziđe čist…
Stefan Pustinjak, koji je iz svoje ruke hranio leoparda (Lestvica, pouka 7, 50), pred svoju končinu je po navici stupio u „prepirku“ sa mislima, sporeći se sa njima. Zbog toga se u trenutku smrti obreo u borbi sa demonima.
Prepodobni Marko Tračeski je pred smrt počeo da prebira u mislima svoja dobra dela. Zbog toga je po smrti na putu za nebo bio zadržan u vazduhu jedan čas. A postojala je opasnost da se taj „jedan čas“ pretvori u večnost…
Drugi oci su bili mudriji u duhovnoj borbi.
Prolazeći mitarstva, prepodobni Makarije Veliki nije prestajao da skromno misli o sebi. Zli duhovi su mu izdaleka dovikivali da ih se oslobodio. Međutim, on je odgovarao da još nije. Tako je odgovarao, jer je bio naučio da um svoj stalno drži u adu. Time je stvarno umakao demonima.
Poučen iskustvom duge borbe sa demonima, i znajući da je gordost najopasniji i najveći neprijatelj čovekov, prepodobni Pimen Veliki se čitavog svog života trudio da stekne smirenje. Često bi govorio svojim učenicima: „Verujte deco, ja ću biti tamo gde je satana“. Pa ipak, u dubini svoje duše znao je da je Gospod blag i milostiv, i čvrsto se uzdao u to da će ga On spasti.
Ovako skromno misliti o sebi je najbolji način da se sačuva čistota uma od svih strasnih pomisli. Međutim, mnogi podvižnici ovo ne znaju i ne mogu tako da misle. Zbog toga očajavaju, ne znajući da um drže u adu, i u isto vreme da se uzdaju u milost Božiju…
Najbolje je ne stupati uopšte u razgovor sa pomislima, već svim bićem prionuti uz Boga, govoreći: „Gospode, ja sam grešan i nedostojan Tvoje milosti, no Ti me po Svom milosrđu spasi…“
Često duša za samo jednu pomisao sumnje u milosrđe Božije („a ako mi Gospod ne oprosti“) mnogo gubi… Očajanje je gore od svega, ono je hula na Boga. Kao da Bog nema moći da spase i kao da mera naših grehova može biti veća od Božijeg milosrđa… Gospod je u svoj punoti na Sebe uzeo grehe celoga sveta… Kad majka sve prašta svom nerazumnom detetu, tim pre će Gospod oprostiti nama, ako se smirimo i pokajemo…
Duhovna borba umnogome podseća na rat. I u ovoj našoj borbi potrebna je odvažnost. Duhovna, pak, hrabrost sastoji se u čvrstom uzdanju u Božije milosrđe. Pavši u greh, ili u prelest ili skrenuvši sa dobrog puta, ili čak poklonivši se pred demonom, hrabar podvižnik ne očajava, već se odmah punim pouzdanjem obraća Bogu sa pokajanjem, i tako pobeđuje neprijatelja. Plašljiva duša se, naprotiv, zbunjuje, očajava i zato propada…
Kada se dogodi da neko skrene sa dobrog puta i padne u prelest, potrebno je, pre svega, da se pokaje pred svojim duhovnikom, sve mu ispovedivši. Posle ovakve ispovesti dejstvo prelesti će oslabiti, a zatim će duša, malo po malo, i sasvim ozdraviti.
Mnogi padaju u borbi, ali je vrlo mali broj takvih koji se posle pada ispravljaju.
Mnogi u početku dobijaju blagodat, ali ih je malo koji je umeju povratiti pošto je izgube.
Jedan monah je pitao:
– Zašto se prepodobni Jovan Kolov molio da mu se povrate strasti?
Starac je odgovorio:
– Svojim žarkim pokajanjem prepodobni Jovan Kolov ubrzo je savladao strasti, ali nije dostigao dar ljubavi i molitve za sav svet. Kada je osetio da ga strasti više ne uznemiravaju, njegova molitva je počela da slabi. Zato je molio da mu se strasti povrate, da bi, boreći se sa njima, prebivao u neprestanoj žarkoj molitvi. Međutim, da je on, pošto je pobedio strasti, zadobio i molitvu za sav svet, ne bi imao potrebe da traži da mu se iskušenja vrate. Jer, čovek ne može čisto gledati Boga niti se žarko moliti za svet sve dok se bori sa strastima… Ja tako mislim.
Monah je dalje pitao:
– Zašto je neki starac savetovao prepodobnom Pimenu Velikom da dopusti da pomisao najpre uđe u srce pa da se zatim bori sa njom, dok je drugom, manje iskusnom bratu, savetovao suprotno, tj. da je odmah odbaci?
Starac Siluan je odgovorio:
– Sudeći po ovom savetu, neki oci su usvojili taj način duhovne borbe. U početku su dopuštali da pomisao uđe u srce, a zatim su započinjali borbu sa njom. No, tu postoje dve mogućnosti: jedna, kada čovek ne ume da čuva svoj um i dopušta da pomisao prodre u srce, pa tek onda započinje borbu sa njom. Ali tu postoji opasnost da se „igra“ izgubi. Druga, pak, mogućnost je da monah dopusti da pomisao prodre u srce, ali ne po svojoj nemoći, već svesno, da bi mogao da posmatra njeno delovanje. Međutim, i ovaj način ometa čisto viđenje i zato je bolje uopšte ne primati pomisao, već se moliti čistim umom. Onom neiskusnom bratu starac je savetovao da odmah odbaci pomisao i da nikako ne stupa u razgovor s njom zato što je bio slab i što nije mogao odoleti strasnoj pomisli. I pored starčevog saveta, ovaj brat još nije mogao da odbacuje pomisli kao što treba, nego je po zapovesti starca tek počinjao da se uči teškoj nauci borbe sa pomislima. Prepodobni Pimen bio je daleko snažniji i iskusniji u duhovnoj borbi od onog drugog brata. Ipak, je bolje čuvati um od svih pomisli i moliti se iz sve duše, jer um koji se čisto moli biva prosvećen od Gospoda.
– Kako se postiže čistota uma? upitao je monah.
– Sveti oci su nam ostavili u nasleđe učenje o umnosrdačnoj molitvi. Pomoću nje se čuva um. Ja ne vidim neki drugi put koji bi pružao mogućnost da se ispunjavaju zapovesti Božije.
 
* * * * *
 
Mladi ljudi su se starcu često obraćali pitanjima o izboru životnog poziva i on im je davao različite savete. Nekima je savetovao da uče bogosloviju, da bi se zatim posvetili pastirskoj službi u Crkvi, druge je „blagosiljao“ da uče ali tako da učenje spoje sa molitvom i monaškom uzdržljivošću, dok je nekima savetovao da ne uče, već da sve svoje snage posvete molitvi i duhovnom asketskom podvigu. Ovaj poslednji savet je retko kome dao, jer je smatrao da je nastalo vreme koje je otac Stratonik bio predskazao, naime, da će mnogi „obrazovani“ ljudi živeti u svetu monaškim životom. Smatrao je da uslovi za monaštvo u njegovom drevnom obliku postaju sve nepovoljniji, ali da će priziv i čežnja ka monaštvu uvek postojati.
Starac je bio čvrsto ubeđen da duhovni, tj. molitveno-asketski život, uz duboku veru, stoji iznad svakog drugog života, i zato onaj kome je on dat, treba da se radi njega, kao radi najdragocenijeg bisera, odrekne svega drugog, čak i od „učenja“.
On je smatrao da duhovni čovek pokazuje veće uspehe kada napusti svoj molitveni život i oda se nauci, nego naučnik koji je duhovno manje razvijen. Drugim rečima, čovek kome su dati izvesni mistički darovi, živeći duhovno, živi na jednom uzvišenijem nivou, nego čovek čija oblast interesovanja ne prevazilazi naučnu, logičnu oblast mišljenja. Pošto duhovni čovek živi jednim višim životom, spuštajući se na niži – naučni plan – pokazuje veću sposobnost od neduhovnog čoveka, premda i ne odmah. On je govorio da su sinovi ovoga vijeka veštiji od sinova svetlosti (Lk.16,8), ne stoga što su oni „u samoj stvari“ mudriji, nego zato što je „duhovni čovek obuzet Bogom i malo se zanima zemaljskim“
U razgovoru sa nama starac je često govorio uopštenim jezikom, dok je u razgovoru sa monasima svoje poglede na konkretne slučajeve iznosio vrlo jednostavno, kako bi ga lakše razumeli.
„Šta je neobično u tome što neduhovni čovek ume bolje da organizuje svetovna dela, nego duhovni čovek? Prvi je obuzet zemaljskim stvarima, dok se drugi trudi da umom prebiva u Bogu. To često zapažamo i kod svetovnjaka: vešt trgovac smeje se učenom čoveku što se ovaj ne razume u robu. No, to nikako ne znači da je trgovac i pametniji…“
Iznećemo ovde i jedan razgovor karakterističan za starca: Ubrzo posle Prvog svetskog rata, 1914-1918. godine, u manastiru se pristupilo organizaciji iskorišćavanja šume. Nabavljena je parna mašina za pilanu. Ekonom, otac F., sposoban i prirodno obdaren Rus, stavio je mašinu u pogon. Budući zadovoljan njenim radom, počeo je da hvali nemački genije (mašina je bila nemačke proizvodnje), uzdižući Nemce. Omalovažavao je Ruse zbog njihove neumešnosti i nesposobnosti. Odlazeći u svoje slobodno vreme u strugaru da „pomaže“, otac Siluan je ćuteći saslušao oca F. i tek uveče za vreme večere ga upitao:
– Šta misliš, oče F., zašto Nemci umeju da prave bolje mašine nego Rusi?
Otac F. je ponovo počeo da hvali Nemce, kao sposobniji, pametniji i darovitiji narod, omalovažavajući Ruse rečima: „Mi, Rusi, ne vredimo ništa“.
Otac Siluan mu na to odgovori:
– Ja smatram da to ima drugi uzrok, a ne nesposobnost Rusa. Mislim da je to zbog toga što Rusi svoju glavnu misao i pretežnu snagu obraćaju Bogu, i malo misle o zemaljskom. No, kada bi ruski narod, poput ostalih, svoja glavna interesovanja usmerio ka zemaljskom i samo time se bavio, daleko bi nadmašio sve ostale, jer je to lakše.
Znajući da na svetu nema ničeg težeg od molitve, neki od prisutnih monaha su se saglasili sa ocem Siluanom.
 
* * * * *
 
Manastir svetog Pantelejmona je jedan od najvećih i najbolje organizovanih manastira u Svetoj Gori. Ima dragocenu biblioteku koja broji oko 20.000 primeraka, među kojima se nalazi i veliki broj starih rukopisa na grčkom i slovenskom jeziku, zatim mnoge vredne stare knjige, koje predstavljaju bibliografsku retkost i raskošna odeljenja sa bogoslovskim, istorijskim i drugim knjigama. U prostranim i lepo nameštenim sobama manastirske gostoprimnice često se primaju razni posetioci, mahom stranci. Dužnost gostoprimca bila je poverena monahu, ocu V., čoveku sa visokim bogoslovskim obrazovanjem, koji je govorio nekoliko stranih jezika.
Godine 1932. posetio je manastir jedan rimokatolički doktor, otac Hr. B. On je vodio razgovor sa ocem V. o životu u Svetoj Gori. Između ostalog, on je pitao:
– Kakve knjige čitaju vaši monasi?
– Jovana Lestvičnika, Avu Doroteja, Teodora Studita, Kasijana Rimljana, Jefrema Sirina, Varsanufija i Jovana, Makarija Velikog, Isaaka Sirina, Simeona Novog Bogoslova, Nikitu Stitata, Grigorija Sinaita, Grigorija Palamu, Maksima Ispovednika, Isihija, Diadoha, Nila i druga dela sakupljena u „Dobrotoljublju[2], odgovorio je o. V.
– Zar vaši monasi čitaju te knjige!.. Kod nas ih čitaju samo profesori, rekao je doktor, ne skrivajući svoje iznenađenje.
– To je svakodnevna lektira svakog našeg monaha, odgovorio je otac V. – Čitaju takođe i druga dela svetih otaca Crkve, kao i dela novijih pisaca-asketa, kao na primer, episkopa Ignjatija Brjančaninova, episkopa Teofana Zatvornika, prepodobnog Nila Sorskog, Pajsija Veličkovskog, Jovana Kronštatskog i druge.
Otac V. je ovaj svoj razgovor ispričao starcu Siluanu, koga je mnogo poštovao. Starac je primetio:
– Trebalo je da kažete doktoru da naši monasi ne samo što čitaju ove knjige, već bi i sami mogli da napišu nešto slično… Ali monasi ne pišu, jer ih ove prekrasne knjige, u kojima je već tako mnogo rečeno, zadovoljavaju. No, kad bi se one iz nekih razloga izgubile, monasi bi napisali nove.
U toku svog dugog boravljenja u Svetoj Gori, starac je sreo mnoge i velike podvižnike. Neki od njih poznavali su iz ličnog opita ona duševna stanja o kojima su pisali veliki asketi, kao što su: Isaak Sirin, Makarije Veliki i drugi, i zato nam starčeve reči izgledaju sasvim prirodne.
 
* * * * *
 
Dugi niz godina velikom manastirskom krojačkom radionicom upravljao je otac Diadoh. Bio je to u svemu uzoran, uredan i tačan monah. Mnogo je voleo bogosluženja, bio načitan, tih po prirodi i blagorodan u ophođenju sa ljudima, uživajući opšte poštovanje. Jednom sam ga, na njegov imendan, posetio i zatekao u društvu njegovih prijatelja, jednog starca-duhovnika, oca Trofima i starca Siluana. O čemu su prethodno razgovarali, ne znam. Ja sam čuo sledeće:
Duhovnik je pričao ono što je pročitao u novinama. Obrativši se starcu Siluanu, on je pitao:
– A, vi, oče Siluane, šta mislite o tome“?
– Ja ne volim novine i novosti, odgovori starac.
– Zašto?
– Zato što se čitanjem novina zamračuje um, a to ometa čistu molitvu.
– Čudnovato, reče duhovnik. – Po mome pak, mišljenju, novine potpomažu molitvu. Mi živimo ovde u pustinji, ništa ne vidimo, i tako postepeno zaboravljamo svet. Zatvaramo se u sebe i od toga molitva slabi… Ali kad čitam novine, ja vidim kako se u svetu živi i kako ljudi pate, i od toga se rađa želja za molitvom. Tada bilo da služim liturgiju, bilo da se molim u svojoj keliji, molim se svom dušom Bogu za sve ljude i za sav svet.
– Kada se duša moli za sve ljude, odgovori starac Siluan,i bez novina zna kako se svi ljudi muče, zna i njihove potrebe i žali ih.
– Kako može duša sama od sebe da zna šta se dešava u svetu? upita duhovnik.
– Novine ne pišu o ljudima, već o događajima, i to netačno. One samo smućuju um, a istinu iz njih ni onako nećeš saznati, dok molitva čisti um tako da on može sve jasnije da vidi.
– Nije mi jasno šta u stvari hoćete da kažete, produži duhovnik
Svi prisutni su očekivali starčev odgovor. No, on je sedeo ćuteći i pognute glave, i nije se usudio da u prisustvu duhovnika i starih monaha objašnjava na koji način duša, udaljena od svega, moleći se za sav svet, može duhom da zna kako ljudi žive, kakve su njihove potrebe i stradanja.
Starac Siluan se udostojio znanja, kakvog se udostojavaju samo izuzetni pojedinci jedne generacije. U svojim razgovorima, on prosto kao da se stideo da ide dalje od nagoveštaja, usled čega su njegova velika mudrost i bogato iskustvo često ostajali skriveni od sabesednika. Kad bi starac primetio da njegov sabesednik ne razume njegove reči, obično se nije trudio da dalje „objašnjava“ ono što se prvenstveno poznaje kroz opit. Njegova, pak, duhovna celomudrenost nije mu dozvoljavala da iznosi svoje iskustvo. Tako je on za života ostao „neotkriven“. Nesumnjivo je da je to bila ne samo Božija volja, već i njegova vlastita želja. Nju je Bog prihvatio i ispunio, sakrivši ga čak i od otaca Svete Gore. Pa ipak, starac Siluan nije ostao potpuno neotkriven, potpuno nepoznat. Neki monasi, pa i mirjani koji su posećivali Aton, ili su bili sa njim u prepisci, umeli su da ga ocene i mnogo su ga zavoleli. Među ovim bilo je i episkopa, sveštenika sa visokim bogoslovskim obrazovanjem, kao i bogobojažljivih svetovnjaka.
Sećamo se jednog ovakvog slučaja. Jedan stranac pravoslavne vere, proveo je u manastiru izvesno vreme. Susret sa starcem ostavio je na njega dubok utisak. Zavoleo ga je i često ga posećivao. Za ovo su doznali monasi. Jednog dana, jeromonah N., jedan od najuticajnijih sabornih staraca, načitan i živog uma, sretnuvši stranca u manastirskom hodniku reče:
– Ne mogu da shvatim, zašto vi učeni akademici odlazite kod starca Siluana, nepismenog seljaka? Zar niste našli nekog pametnijeg od njega?
– Da bi se starac Siluan razumeo, treba biti „akademik“,odgovori gost sa izvesnim bolom u duši.
Jeromonah N., ni posle ovog odgovora nije razumeo zašto starca Siluana poštuju i posećuju „učeni“ ljudi. I u razgovoru sa ocem Metodijem, koji je dugo godina rukovodio manastirskom knjižnicom, on je dodao:
– Pitam se zašto odlaze k njemu? Najzad, on ništa ne čita.
– Ništa ne čita, ali sve ispunjava. Drugi mnogo čitaju, a ništa ne ispunjavaju, odgovorio je otac Metodije.
 


 
NAPOMENE:

  1. Na Atonu se za vreme svenoćnih bdenja koja traju po 8 i više sati, naglas čitaju pouke iz svetootačke literature.
  2. Omiljena monaška knjiga. Sadrži izbor asketskih pouka pojedinih otaca Crkve i velikih podvižnika.

Jedan komentar

  1. Prepodobni Siluane moli Boga za nas!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *