STARAC NIKANOR

prot. Srboljub Miletić

Starac NIKANOR

Veoma je teško govoriti o jednom tako izuzetnom čoveku kao što je bio Starac Nikanor. Mislim da je tajna njegove ličnosti slična i drugim velikim Ocima. A ona se sastojala u tome što je Starac svoju veru u Boga uzimao ozbiljno i dosledno. Sve je počivalo na toj dubokoj i pobožnoj ozbiljnosti, potopljenoj u more Božije ljubavi i topline.
Prvo što bi čovek obično osetio u njegovom prisustvu, bila je toplina = ljubav i mir. Potom je dolazilo neobično osećanje da je sve u redu i da je sve jasno. Pa čak i pitanja koja bi čoveka mučila, postajala su jednostavno, nevažna i beznačajna. On je prosto zračio jednim toplim, trezvenim spokojstvom, koje je izviralo iz nepoznatih dubina njegove duhovnosti.
Svi su želeli da čuju Starca, a on je bio štedljiv na rečima. Birao je šta će i pred kime reći. Bio je neuporedivo mnogo veći molitvenik nego govornik. A govorio je uvek jednostavno, ponekad i o veoma kompleksnim stvarima. Bio je u stanju da i najsloženije probleme sažme u jednostavne okvire koji su odisali mudrošću i toplinom koja nije od ovoga sveta.
Bez obzira na starost ili bolest, Starac je uvek bio prvi na bogosluženjima, kako u Hilendaru, tako i svuda gde je odlazio. Prilikom jedne svoje posete Hilendaru u toku Uskršnjeg posta, pevao sam za levom pevnicom. Napolju je bilo veoma hladno a u crkvi je gorela peć koja se nalazila malo udesno od sredine hrama. Ja i drugi monasi, s vremena na vreme smo odlazili sa svojih mesta da se ogrejemo pored peći, ali je Starac satima stajao nepomično u svom stolu kraj leve pevnice. Tada, na dugim noćnim bogosluženjima, pažnja bi ponekad bila ophrvana slatkim dremežom i pojci bi za trenutak stali da listaju snalazeći se po knjigama. Starac bi u tom trenutku iz svog stola tihim glasom počeo da peva stihiru napamet.
Poslednjih godina svoga zemaljskog života, putovao je mnogo, svuda gde bi ga pozivali, gde je postojala nada da će moći svojim prisustvom da uteši, ohrabri, umiri, zagreje, osnaži ili jednostavno da svome narodu bude od kakve duhovne koristi. Sam je govorio da mu više ni malo nije žao sebe, svoga truda ili umora, samo ako bi svome narodu ili uopšte nekome, bio na duhovnu korist.
Jednom, kada smo ga pitali kako izdržava pod starost da obilazi, teši, savetuje, bogosluži, moli se i propoveda, on se samo osmehnuo i rekao: „Nema teže stvari na svetu, nego voleti svoj narod“. Jer, on je, kao i sve drugo, i tu svoju ljubav dosledno pružao svakome, vernima i nevernima podjednako, kao što i sunce sija jednako na zle i dobre. I to je bila njegova jedina i najbolja propoved. Zagrevajući ljudska srca on je preobražavao svoju okolinu.
Tako je došao i u Australiju, noseći u srcu samo molitvu za svoj narod i poruku o ljubavi i praštanju. Ovde je Starac održao više beseda, kratkih, jasnih i molitvenih. Razgovarao je sa mnogima. Ali, i bez mnogo govora on je samim svojim prisustvom podsećao svoju braću na Sv. Savu i na njegov zavet i žrtvu.
A, Bogu je bilo ugodno da ga pozove k sebi upravo odavde, iz Australije. Ovaj dobri, nesebični i voljeni čovek je otišao na pokoj (odmor), i njegovo zemaljsko telo kao dobro seme u zemlju posađeno, dalo je ploda. Ljubav i praštanje koju je svuda sejao, otupljivali su oštricu svađe i netrpeljivosti, i već sledeće godine došlo je i do vidljivih plodova. Ono što je u to vreme izgledalo kao daleko i nemoguće, na tajanstveni način se desilo u svima nama. Patr. Pavle i Mitr. Irinej su na Sretenje u Beogradu služili zajedničku službu izmirenja braće rasejane po svetu.
Njegov grob u man. Sv. Save u Ilejnu kod Melburna, zrači i danas istom onom nenametljivom, gotovo neprimetnom toplinom, koja je uvek obeležavala njegovo prisustvo. I kao što čovek ne može da oseti štetne i radioaktivne zrake koji mu uništavaju zdravlje, tako je isto teško osetiti i blagotvorno, isceljujuće dejstvo blagodati Božije kroz ovog Njegovog ugodnika. Ali, po posledicama se i jedno i drugo može poznati.
A ono što se za sigurno zna jeste, da Starac ni sada nije ostavio narod svoj, niti sve one koji ga vole, poštuju i koji mu se za pomoć obraćaju. Ugodivši Bogu i rodu, stekao je pred Gospodom slobodu da bude još bolji i jači naš zastupnik, predstavnik i molitvenik pred Prestolom Višnjeg.
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *