NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Podvig početnika
 
1933 kada je Starac stigao, zatekao je starca Jefrema u poodmaklim godinama, imao je preko osamdeset, a otac Nikifor i otac Prokopije su bili srednjih godina. Upoznao ih je još u Tebi, bio se vezao za njih i zato je i došao k njima.
Starac Jefrem beše dobar ali tvrd monah. Podređivanje mladića, obrazovanog i naučenog na ljubav porodice, Evangela, pokaza od početka svoje poteškoće. Ljutio se što ga je starac uspokojavao dok mu je ispovedao svoje pomisli, ali je u svakodnevnim stvarima bio zahtevan, strog i podrugljiv preko mere.
– Ne znaš da mesiš? Ne znaš da mesiš? – pitao bi zahtevno starac.
– Bre, zar će ovaj da se stara o meni u starosti? gunđao bi isprobavajući.
– I šta si mi došao da radiš ovde? – nastavljao bi, još više povređujući mladićevu sujetu.
– Blagoslovi, šaputao bi smerno Evangelos. Pokušaću da naučim.
– Šta ja da radim sa naukom? – poneki put bi upitao smrknuta pogleda, dodirujući vrlo osetljivu žicu srca poslušnika.
„Trpeo sam“, govorio je kasnije Starac, „ali, ponekad bi me obuzela pomisao da pobegnem: Ja sam završio gimnaziju, nisam neotesan kao ti. Međutim, suzdržao sam se, nisam progovorio.“
A drugi put bi, naravno, starac zauzimao drugačiji stav: „Bre, ovaj sa svime što zna, ako uđe u biblioteku, teško nama.“ I ponosio bi se obrazovanjem svoga čeda.
Do smrti se starac sećao svoje početničke greške i smejao bi se. Međutim, starac Jefrem ga je tada strašno izgrdio: „Šta ter. nas. dob!“ Vikao je razgnevljen. „Otvori oči da vidiš šta piše u knjizi“.
Bio je dan pred praznik Svetih Četrdeset mučenika i starac je tražio od početnika da pogleda crkvenu knjigu i da mu kaže šta treba da se poje. Zaista, prva je stihira počinjala sa „Terpjašče nastojaščaja doblestvenje“, ali je u Tipiku pisala skraćenica „ter. nas. dob.“[1]. Još uvek se srdi starac Jefrem i još uvek se smeje otac Jefrem dok slikovito opisuje ovu zgodu.
Kasnije ga je poučio da nakon klanjanja ikonama u crkvi treba da se, poput svih monaha, tri puta poklonio prema oltaru. Na prvoj Svetoj Liturgiji, Evangel je videvši pre sebe jednog početnika da čini velike metanije, postupio kao i on. Tako je zaslužio prekor starca Jefrema: „Znači, odabrao si da oponašaš stranca početnika a ne da poslušaš svog starca?“ Tako je učeći, trpeći, poslušavajući, boreći se sa unutrašnjim i spoljašnjim teškoćama otpočeo svoj monaški život. Ionako svi početnici imaju svoje borbe.
 
+ + + + +
 
Jedanput požele da vidi svoju tako dragu majku. Srce mu je govorilo:“ Da vidim svoju majku pa da umrem!“ Popeo se u crkvu, stao pred Bogorodicu na svodu, Vladičicu angela, i rekao: „Presveta, od kako sam došao na Svetu Goru, tebe imam za majku!“ Odmah su mu iz srca nestale pomisli što su ga uznemiravale.
 
+ + + + +
 
Drugi put, pak, sa ocem Nikiforom je poslom otišao u Svetu Anu. Misleći da po povratku neće jesti, . pojeo je nekoliko smokava više. Međutim, vrativši se u Katunakiju, stigli su na večeru i normalno su jeli. Podvižnička savest Evangelova se nije smirila, sve dok nije stavio prst u grlo i povratio šta je pojeo. Posle je sve ispričao starcu Jefremu.
 
+ + + + +
 
U ono su doba stalno držali deveti čas[2]. Kao novom, Evangelu je bilo teško gladnom po ceo dan, ali se suzdržavao da traži nešto više za sebe.
S druge strane, svaki čas je trčao do Svete Ane po povrće iz bašte ili da samelje žito. Odlazio je i u manastir Svetog Pavla da odnese odežde monasima, zato što im je rukodelje tih godina bilo šivenje. Nenaučen na telesne napore, bio je u opasnosti da zaradi kilu. Ali, pomolio se Svetoj Paraskevi i ona ga je u snu uverila da nema ništa. Pomogao mu je i blaženi iguman Svetog Pavla, otac Serafim, dajući mu jedan povez za kilu, koji je, iako bez neke posebne potrebe, nosio do kraja.
 
+ + + + +
 
Iz doba kada je odlazio u Svetog Pavla, potiče i jedna mala povest Starca o snazi koju poseduje „blagoslovi“ (oprosti).
Svaki put kad je odlazio u manastir, prolazio je kroz vrt, i baštovan ga je tovario sa različitim povrćem za starce u Katunakiji. Iguman, otac Serafim, preporučivao mu je oprez: „Čedo moje, sa ocem Benediktom, vrtlarem, nemoj da imaš mnogo posla, zato što je pomalo težak čovek“.
Jednom mu je baštovan dao neke pantalone na popravku. Kada ih je vratio popravljene, ostavio ih je sa ostalom odećom kod igumana. Dok je prolazio, kao i obično, kroz baštu, vide ga otac Benedikt.
– Gde su pantalone? – upitao je zapovednički mladića Katunjana koji je stajao zatečen na vrhu kamenih stepenica koje su vodile u baštu.
– Ostavio sam ih kod igumana, odgovori on pomalo pogođen tonom baštovana.
– Bre, zar ti ih je iguman dao? – rasrdi se on. Umoran od puta, mladić se nije suzdržao, već je, kao istinski Arvanitis, uzvratio istom merom.
– Dobro, zar ti je daleko iguman da ih uzmeš? ‘odvrati jetko. I dodajući ulje na vatru nastavi:
A da si pravi čovek, rekao bi mi hvala što smo ihpopravili i dao bi mi nešto iz bašte da idem dalje na svoj posao.
A onaj drugi pobesni, i van sebe saže se tražeći rukama kamenje da bi gađao smelog mladića. Međutim, on ga, Božijom promisli, prestiže. Pognu se nisko čineći metaniju.
– Blagoslovi, pogrešio sam, oče, povika.
„Da ste videli šta se tada dogodi“ pripoveda Starac, diveći se moći „blagoslovi“.
– Šta sad da ti radim, šta sad da ti radim, uzdisao je omekšan i razoružan.
– Blagoslovi, oče, ponavljao je mladić. Kao čoveku omakla mi se nepotrebna reč, oprosti mi.
– Hajde, Bog neka ti oprosti, reče baštovan, i od tad pa nadalje tovario ga je povrćem kad bi odlazio.
 
+ + + + +
 
Međutim, neprijatelj nije prestao da ratuje protiv monaha početnika, prikazujući mu teškoće većim nego što su bile i brišući iz uma blagodat monaškog života. Tako su ga sablažnjavale nekakve sitne ćudljivosti staraca i mučile mu dušu, željom da ode iz Katunakije. Govorio je da su ga pet godina napadale te pomisli. Jednom, dok je zabrinut sedeo iza kolibe, neki monah prolaznik ga zapita šta mu je. „Eto, žalostan sam zbog stanja koje vlada ovde“, odgovori. „Dime se i drugi dimnjaci na Svetoj Gori“, primeti on. „Ne, oče“ reče mladić odlučno. „Bogorodica me je ovde dovela, ovde ću ostati do kraja“. I uz pomoć Bogorodice to i uspe.
 
+ + + + +
 
Starci su bili jednostavni ljudi. Mladi Evangel je, sa žarom mladosti i tadašnjim gimnazijskim znanjem, tražio više. Iza vrata kelije urezao je olovkom jedan grob i nekoliko karakterističnih reči: poslušanje, trpeljivost, molitva… Svaki čas u danu i svako mesto u kući stekli su svoju molitvu, obično tropare Svetiteljima. Tako je pokušavao da mu um stalno bude zaokupljen molitvom. Kasnije je dodao i umiljenje. Uvek je, a da ne bude primećen, ili u službama ili u rukodelju ili drugde, negovao suze. Govorio je kasnije: „Dospeo sam da plačem kada bih poželeo i koliko bih poželeo. Jednom, dok je drugi brat čitao u crkvi, a ja sam bio u umiljenju, videh svoju dušu da izlazi, na stene, i da poziva svu tvorevinu na slavospev Bogu“. „Šta je sad ovo? Koga da pitam?“, razmišljao je. Kasnije je bio poučen od strane starca Josifa da se podvizava moleći se molitvom: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.“
 
+ + + + +
 
Kada je prošlo šest meseci od njegovog dolaska, starac Jefrem ga je poslao u pratnji oca Prokopija u Veliku Lavru, kojoj pripada Sveti Jefrem i čitava oblast Katunakije. Poslao ga je da načini metaniju i uzme blagoslov manastira, da bi postao monah. (Obično svaki iskušenik treba da postane monah nakon perioda iskušeništva od godinu dana.) Po Božijem domostroju, Manastir dade blagoslov. Savetovano je, međutim, da se ne zamonaši u veliku shimu, već samo u rasu. Tako je četvrte nedelje Uskršnjeg posta 1934, na dan Svetog Jovana Lestvičnika, Evangel postrižen za monaha rasofora i dadoše mu ime Longin.
Starac Jefrem je već bio ozbiljno bolestan od teše prehlade koja se razvila u obostranu upalu pluća. Lekara u ono doba nije bilo na stenama Katunakije. Tako je, dva dana nakon Longinovog postriga, podlegao bolesti i otišao Gospodu.
Novi starac Isihastrije postao je jeromonah Nikifor koji je na praznik Svetog Jefrema 28.1.1935. proizveo monaha Longina u velikoshimnika i nazvao ga Jefrem, dajući mu ime monaha koji se pre nekoliko meseci upokojio. Sa svojim starcem, ocem Nikiforom, živeo je mladi monah Jefrem sve do septembra 1973
1936. otac Nikifor videvši dobro poslušanje, podvižništvo i valjanost monaha Jefrema, odluči da ga načini đakonom kako bi ga imao za pomoćnika sveštenosluženju. Na leto, kada je, po običaju, otišao do Tebe, poveo je sa sobom i mladog monaha. Rukopoložio ga je za đakona episkop Kiklada German. I videvši ga tako visokog, ozbiljnog, nastojaše da ga rukopoloži za sveštenika uprkos njegovoj mladosti.
Dvadesetog avgusta 1936. Starac je postao jeromonah.
 


 
NAPOMENE:

  1. U originalu stoji: „??? ?? ???.“ što je skraćenica od „????????, ?? ??????? ????????“ (početne reči stihire na „Gospodi vozvah“). U Tipiku se nalaze samo početne reči ove stihire radi uštede prostora, a u Mineju se nalazi cela stihira. Poslušnik je preneo samo ono što je pročitao u Tipiku, skraćenicu koja je na grčkom zvučala kao „Donesi to“, pa starac to nije razumeo. Prim. prev.
  2. Deveti: potpuni post do časa kada počinje Večernje (to je 15 časova).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *