СТАРАЦ ЈЕФРЕМ КАТУНАКИЈСКИ

 
>
 

 
ПИСМА И ТЕКСТОВИ СТАРЦА
 
Писма су поређана хронолошким редоследом. На крају смо приложили писане текстове Старца које није одаслао као писма.
У многим писмима се шали користећи речи попут Света, Арапкиња, велика госпођа, велики учитељ, малена, мудра учитељичица.
 
+ + + + +
 
12.8.1960.
Вољена моја душо,
Нека те Богородица закрива.
Када сам прочитао писмо Е. смејао сам се.
Пише ми између осталог и следеће: њена деца не иду никуда, ништа не раде ако прво не пољубе руку дедину и бабину и узму благослов њихов. Зато што сам им написао “благослов родитељски и планине покреће”. Мали су и биће како их научиш.
Смејао сам се зато што смо и ми овде имали два мала мачета: једне ноћи сам стигао из Новог Скита и донео сам им неколико рибица. Позвао сам их, дошла су, а држао сам упаљен фењер. Од тада, ако виде упаљен фењер, јуре на њега мислећи да има рибе.
Као што видиш, другачије сам започео а другачије завршавам. Мала су и не треба да их плашимо.
Само једну страну показујем, страну радости, оптимизма. А другу, када за то дође час и потреба.
Ах, брате мој! Постоји ли душа на овом свету а да нема туге и патње? Ј. мије некада писала: “Ја сам проживела црни живот, нека се радују моје девојчице”.
А ко је проживео бели живот? Свуда туге, а нико спасен. “Пут Божији, говорили су свети Оци, јесте свакодневни Крст”. Туге, патње, жалости, разна искушења, све се то једном речју Назива Крстом.
Нико није отишао на Небо са лакоћом.
Али, на тај начин казују да воле Бога, када истрајавају.
Када Бог жели да помогне једној напаћеној души, не ослобађа је туге. Подари јој трпљење.
Ако се удубиш у молитве оца Јосифа, видећеш да се у великим тугама показујемо. Када се дави душа и нема више трпљења и треба да падне у очајање, тада јој Бог шаље помоћ.
Сећам се да када су се Манастир и Скит сагласили да га отерају, тада је видео Богородицу и рекла му је да не тугује већ да се у Њу поузда.
Понекад су туге и патње, а понекад су радости, то је живот човека. Само да молимо Бога да нас удостоји да се на нама испуњава света воља Његова, увек.
Један светитељ је молио Христа, да превиди његове грехе и да га удостоји да постане његов ученик. Христос га је услишио.
Док се молио, доживео је иступљење и угледао самог Христа на престолу који га упита: “Желиш да ме следиш?”, “Да, Господе”. “Ја ово дајем онима који ме следе”, и даде му да поједе једнујабуку. Била је врло слатка. Светитељ се ослади и затражи мујош једну.
“Желиш и другу?” каза му Христос. ,Да, Господе” и даде му и другујабуку. Била је горка – отров. Даде му и трећу. Била је тако горка да замало да је не поврати. Рече Христу: “Господе, са тиме што ми дарујеш, ја не могу да те следим”.
Посаветова га Христос и каза му: “Поједи, Андреје, и ову јабуку да би заборавио претходне горке”. Она је била тако слатка, да је одмах доживео још дубљу екстазу: узнео се духом у Рај, тамо је угледао неописиве лепоте, видео је духове праведника, њихово боравиште. Видео је Анђеле и Арханђеле, чуо је њихово алилуја. Једном речју, видео је будуће награде праведника.
Ускоро је дошао себи. У сузама је пао пред ноге Христове и молио га да у своме милосрђу прими и њега међу Своје. Тако је Његова Доброта убројила и њега у Своју пратњу, и бесконачна милост Њетова удостојила га је да и он ужива у томе што је видео.
То, дакле, брате мој, даје Христос.
Неки пут слатко, неки пут горко.
Љуби те твој брат
Јефрем
 
+ + + + +
 
Катунакија Свете Горе дана 18.3.1963.
Многовољена сестро моја Е., и ти X., и ти Е., и ти В.
Све вас издалека грлим и љубим небројеним пољупцима, с љубављу и сузама.
Сестрице моја Е.,
Желео сам да ти још јуче напишем ово писмо и да те утешим, јер те видим погођеном болом и тугом због одласка бескрајно поштоване мајке наше. Али и ја не могу, давим се. И сад док ти пишем, покушавам да савладам себе.
Сестрице моја, то је свет: пун туге и патње. Онај који жели да удовољи Богу, биће ожалошћен на овом свету. Који се Светитељ овде смејао?
Сети се светог Евстатија, бившег Плакиде. Шта је све проживео и он и жена његова, и деца му! Прочитај његов живот и много ћеш се утешити.
А колико се само напатио Јов?
А сада стижем до Старице Марије.
Пре него што ми је X. написао да се разболела, дакле пре него што сам примио његово писмо (тих дана рачунам да се разболела), видео сам мајку у сну, како излази из једног гроба као прелепа девојка, са преблиставим очима и гледа ме и …. силно је сијало њено лице. Ништа ми није рекла али ме је гледала и ….гледао сам и ја њу и рекох у себи: “Гле, Мајка”.
Кад сам се пробудио, размишљао сам шта би требало да значи тај сан. Након неколико дана примио сам прво писмо од X. у коме ми пише да се Мајка разболела.
Утонуо сам у велику тугу али неочекивано сам осетио и велику радост. “Нешто се добро десило у нашој кући”, рекох.
Примам и друго писмо у коме ми пише да је Марија примила постриг. Предали су ми га на бденију Акатиста Богородици. Претходног дана, међутим, моја душа је умирала од туге. Призвао сам вас све редом и видео да вероватно Мајци није добро – неко се велико зло десило.
Уочи Акатиста, обавештен сам да је старица Марија већ отпутовала своме прелепом Женику.
Сестрице моја, не могу да ти детаљно опишем шта осећам у молитви за нашу Мајчицу, само ти једно кажем:
Не могу да назовем себе њеним дететом!!! И ту душу својом Мајком. Не – не.
Жалим године које сам провео на овим стенама, у пустињи. Идем да се помолим за њу и душа ми се испуњава радошћу: заборављам тугу за њом. Видим је у непрегледном светлу, у радости, у миру. Срце моје поиграва од радости.
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 26. септембра 1975
У Христу
Вољено моје чедо Ф.,
Богородица нека те закриљује и увек просвећује на добро.
Примио сам твоје писмо и обрадовао сам се што си добро а још више што си смирена.
Човек, вољена душо моја, с времена на време, у складу са необјашљивом вољом Божијом доспева током живота у тешке тренутке, кризне часове, безизлазне путеве, и тада су му потребни присебност, трпљење, молитва, а поготово неки његов да га утеши.
И ти, чедо моје, након смрти твога оца, ниси мало прошла. Али, слава светом Богу, улазиш сада у земљу мира и радости.
Већ су прошли, разишли су се тешки облаци који су гушили твоју душу.

Колико су само корисни за покојнике помени, Литургије, милостиње, свеће које палимо за њих и све друго што чинимо за њих.
А што се тиче ископавања, слушај.
Обичај је, и овде на Светој Гори, да након три године вршимо њихово ископавање.
Ако је земља много сува, или ако неки упокојеник није иструнуо након три године, остављамо га и четири и пет година у земљи да се разложи.
А за твој страх, да твој отац због лекова које је узимао 45 дана у болници не може да иструне, кажем да није основан.
Треба дуго година да пије лекове и то нарочите.
И завршавајући ово писмо, кажем ти:
Нисам ти написао да не узнемираваш оца, већ да се ти не узнемираваш сећајући се оца који је умро и не падаш у неподношљиву тугу…
И на крају ти желим да поживиш остале године свог живота радосно, мирно, хришћански, имајући над собом покров наше Богородице. Амин.
Уз много очинског благослова
Отац Јефрем
 
+ + + + +
 
Света Гора, Велики понедељак 1976.
 
У Христу
Вољена моја душо, Чедо моје А., ре много дана сам примио твоје писмо и нисам одмах одговорио. Тада нисам могао. А сада сам мало боље, па ти пишем. Истина је једна: желиш да постанеш невеста Христова, aли се још увек двоумиш, ниси донела коначну одлуку. Још увек се твоје срце није разгорело љубављу.
У томе те не осуђујем, не. У другој ствари те сматрам одговорном и осуђујем те.
Када неко жели да да пријемни испит на факултету, на пример Медицинском, учи све што је у вези са медицином.
Кад пак жели на Теологију, чита теолошку литературу и тако даље.
Ти, дакле, пошто желиш да постанеш невеста Христова, да ли чиниш исто? Дакле: да ли читаш књиге описују животе Светитељки које су постале невесте Христове?
Са тим циљем сам ти послао икону наше Богородице са девицама мученицама, дванаест невести Сина Њеног.
Да ли си често, чедо Moje, по манастирима у којима су невесте Христове, које по целу ноћ поју химне Женику своме и дању поново то исто раде као наставак ноћи?
Да ли се дружиш, чедо моје А, да ли разговараш са невестама Христовим? Колико тога ти није рекао отац И!
Када будеш, чедо моје, чинила као што сам ти написао, немогуће је да останеш неопредељена, неодлучна.
Међутим, када не чиниш тако, тада ће сигурно мало- помало да се смањи твоја жеља, твоја ревност и крају ћеш да се охладиш.
Зар ниси сазнала, зар ниси чула шта је доживела твоја пријатељица М? А да није било молитава уз бројанице оца И, потпуно би се изгубила. Али, слава Богу, ти ниси у стању као М.
Писао сам ти у претходном писму да се у теби води борба. Ко ће да победи? Брак, за који се не молим, или безбрачност коју ти из све душе желим.
Ђаво те је приметио, чедо моје, схватио је да желиш да се замонашиш, па зато ратује против тебе и ратоваће још, зато што зна из искуства шта значи анђеоски чин, схима. Дакле, и ти ако желиш ратуј против њега на начин који сам ти описао.
Уз много очинских благослова
Отац Јефрем
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 30. октобра 1978.
У Христу
Вољено моје дете
Дете моје Т.,
Са много љубави те целивам очински, молећи се да Богородица раскрили Свој Покров и прекрије и тебе и П. и нашег Г.
Управо сам прочитао твоје писмо и одмах ти одговарам.
Уопште не размишљаш како треба. Ти сам себи проузрокујеш тугу. Ти сам себи ствараш проблеме.
Уместо да утешиш себе, ти сам себе не остављаш на миру, у тишини.
Промени, чедо моје, тај пут. Кажи себи: Т., јеси ли ти бољи од патријарха Аврама? Наравно да не. Па ипак, једно му је дете дао Бог: Исака.
И поново је и Исаку дао једно дете, Јакова (други је био за бацање).
Како жели Бог, оно што жели Бог, и колико жели Бог.
Остави све Богу, чедо моје, и видећеш како ћеш одмах да се смириш, како ћеш одмах да се радујеш, како ћеш одмах да се успокојиш и да се одмориш.
Ако Бог жели да ми пода једно дете, нека буде воља Његова.
А ако жели двоје или више, нека буде воља Његова.
“Нека буде воља Божија а не моја”.
У име Господа нека је благословено.
Није ни до оног који хоће, ни до оног који трчи, него до Бога који милује (Рим.9,16).
Када будеш дошао горе, тада ћемо више да поразговарамо, а пре тога пиши ми и одговорићу ти шта треба да ми донесеш.
Пољуби много пута нашег Г. и много срдачних очинских молитава за П.
Љубим те издалека, вољено моје чедо, и желим да те што пре видим.
Твој духовник
Јефрем
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 15.јануара 1979.
Вољена душо моја Брате мој X.,
Са много љубави те целивам братски, молећи се да Богородица разгрне Свој Покров и прекрије и тебе и
А. и нашу Малену.
Коначно сам узео оловку да вам пишем, пошто је прошло толико дана од како сам примио ваш пакет. Све је стигло у реду, врло лепо.
Не знам одакле да почнем и како да почнем.
Са благословом ђавола и проклетсвом од Бога, прочуло се моје име да сам пророк Илија данашњих дана, и много света долази у нашу кућу да би ме видело, да би ми се дивило, да би ме чуло.
Ових дана сам поставио рекорд у дописивању, некад пет, некад шест, а понекад и седам писама на дан.
Један ми каже:
“Оче Јефреме, како излазиш на крај са толиким писмима?!” Други ми каже:
“Оче, зар одговараш на сва ова писма?” Други опет:
“Старче, много писама примаш”.
И онај А. игуман, и он ми рече:
“Немој да одговараш на сва писма”.
Различити свет о својим проблемима, као и Владике, чак и они захтевају.
Један дан су двојица владика дошла да ме виде и побегао сам ожалошћен код Данилеја.
И млади, и стари, и девојке, и жене ми пишу да им помогнем.
Много сам се уморио, и не знам где ћу да завршим са овим ђавољим послом.
На дан Нове године сам имао и писама да пошаљем, а да их нисам завршио. Имао сам још 34 да напишем.
Дође недеља и ја не могу да седнем да се одморим зато што писма не престају.

Једно само видим, колико се год ја више кријем, толико више ме ђаво издаје, открива ме.
На крају крајева, не желим, брате мој, и тебе да замарам, довољно је што сам ја уморан.
Реци А. да не схватам шта жели да ми каже. Нека ми пише детаљније своје мисли да бих просудио.
Малена је врло добро. Како само лепо пише.
На многа лета
Срећна Нова година
Љубим вас све
Јефрем
 
+ + + + +
 
Света Гора, Вазнесење, 1979
У Христу
Вољени брате и саслужашчи, Оче К.
Са много љубави те целивам братски, молећи се да нам слатки наш Исус пошаље анђела да усмери твоје кораке и мисли у складу са Својом светом вољом.
Примио сам твоје писмо и увидео твоју Голготу.
Не желим да те поучавам, нити да те саветујем већ само да те подсетим.
Јеванђеље читамо сваки дан и оно нам одређује ток нашег живота, у свим околностима.
Ако објавиш грешке других људи, зашто тада читаш “опростим”?!
“И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала?”(Лк 6,32).
Сачувај, брате мој, духовну равнотежу и немој да се светиш.
Пролазиш кроз озбиљну кризу у животу, не одбацуј оружја нашега Христа, без трпљења нико није овенчан. Моли се што више можеш да ти Бог подари трпљење и незлопамћење.
Ствари саме по себи показују да нешто добро радиш и због тога те и напада ђаво са таквим бесом.
Немој да губиш храброст. Јер неће он да победи већ Христос.
Не знаш шта ти припрема Христос када будеш победио.
Води рачуна и о овом, можда се разочараш, можда попустиш у борби.
Свети Оци нам стално вичу: “Ако желиш дух, даћеш крв”.
Боље је да ти учине неправду него да ти учиниш неправду. Потребно је да прогоне врлину да би више засветлела.
Сутра је Недеља свих Светих, како то само лепо каже Апостол (Јев.11,3312,2).
Желим ти из све душе да чуваш уздигнутом заставу нашега преслаткога Исуса и не бојиш се напада људи. Да читаш молитву Господе Исусе Христе, помилуј ме и опрости им, јер не знају шта чине.
По1уби и нашега Г.
С братском љубављу
Твој брат отац Јефрем
 
+ + + + +
 
(Следеће писмо је послато старој госпођи која је била тужна и потпуно сама)
Катунакија Свете Горе дана 21. новембра 1980.
 
Многопоштована, многовољена Златна моја,
слатка моја Мајчице Мајко моја слатка
Са много поштовања и великом љубављу у мислима падам на колена пред тобом, и целивам ти обе руке, љубим ти очи које стално плачу, целивам и твоје мајчинско срце које стално пати, које стално боли, да бих узео твој благослов.
Добио сам твоје писмо из Амбелокипа и пошто сам га прочитао, заболело ме је. Било је написано са много суза, са много крви, и рекох:
Ова се душа никада није радовала на овом свету. Само тугу, само горчину је окусила и ништа друго.
Како бих могао да учиним да се мало обрадује? Да малб одахне? Да се мало одмори? Како да јој помогнем?
Завршићу поново на истом закључку.
Да се молим за ову душу колико год могу, и како могу, и то чиним радо, и то чиним топло, из све душе.
Сама си у овом свету, без иједног друга, без икакве помоћи.
И није само то, ето и нападају те одасвуд разним иглама, отровним иглама, иглама очајања.
Суд Божији је амбис.
Али ко се радовао у овом животу?
Сви ми – то је истина – прошли смо кроз иста осећања, исте ситуације. ‘
Нажалост, такав је овај земаљски живот.
Али све то издржавамо са једном надом, са трпљењем, ослањајући се на речи Христове: “Трпљењем својим спасавајте душе своје” (Лк 21,19).
“Блажени који плачете сада, јер ћете се насмејати” (Лк 6, 21).
Оставимо, слатка моја Мајчице, Богу да управља како Он жели.
Спремио сам мало нафоре и шаљем ти је преко Никоса.
И завршавам овде, да бих стигао, јер дете одлази, а ја желим да му предам и ово писмо: Срећан Велики Пост.
И поново целивам окрвављене очи твоје
Грешно дете
Јефрем
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 5. децембра 1980.
Вољено и радосно Анђелче моје
Златна моја В.,
Желим ти из све душе да личиш на баку своју.
Добила си име по њој, да узмеш и њену доброту.
Примио сам оба твоја весела писамца и ево одговарам ти.
И да ми ти не пишеш, ја знам своју дужност, да треба да се молим за тебе.
Свако вече се молим и благосиљам те да постанеш добра девојчица, да те гледају родитељи твоји и да се радују.
Да постанеш добра ученица.
Да те гледа наша Богородица и да те узме у свој загрљај, да те просвети увек да чиниш добро, и да те заклони од сваког зла.
И да би све то успело, треба, не само да се ја молим, већ и ти да молиш нашу Богородицу.
Свети нису постали светитељи сами од себе већ уз помоћ Богородице наше.
Молили су се сваке ноћи Богородици да им помогне, и помогла им је и постали су светитељи.
Василије Велики, свети Хризостом, свети Атанасије и многи други светитељи посветили су се уз помоћ Богородице наше. Нема потребе да ти детаљније пишем.
Свети Нестор је са благословом светог Димитрија победио Лиа (27.октобра).
Свети Роман (l. октобра) је био потпуно без слуха а постао је први псалт. Не могу да пишем детаљније.
Дакле, ти оданде а ја одавде, заједно ћемо обоје да се молимо нашој Богородици.
Што се тиче клавира, шта да ти кажем?
Додирнула си ми жице старог бола – старе жеље младалачке љубави.
Чак и сада, у овим годинама, имам 68 година, када зачујем реч клавир, одмах плачем.
Имали смо велику жељу, твој ујак Н. и ја, да научимо да свирамо неки инструмент. Н. мандолину, а ја виолину. Али новчане прилике нам то нису дозволиле. И тако смо остали сироти.
Ја ти говорим ИЗ СВЕ СВОЈЕ ДУШЕ да научиш да свираш клавир. Да приволиш своју мајку да учиш.
Само кад зачујем Бетовен, Лист, Вагнер, душа моја одмах полети.
И сада, завршавајући, љубим те очински Твој ујак Јефрем

Поштована, моја вољена моја
Златна моја, слатка моја Мајчице
С много љубави и дубоким поштовањем целивам ти ручицу, тражећи твој благослов.
Размишљао сам шта да ти пошаљем из пустиње. И нисам нашао ништа боље од мојих бројаница, зато ти их и шаљем, пошто сам већ и човека пронашао.
И тражим ти да ми опростиш што сам те, а да нисам то знао, ражалостио.
Када размишљам о томе, дође ми да полудим.
Али шта очекујеш Мајчице
од свог блудног чеда,
глупог чеда,
неразумног чеда,
лудог чеда,
шта друго да очекујеш?
Али ти, као Мајчица његова, опрашташ му.
Целивам ти ручицу твоју,
Целивам ти окице твоје,
целивам ти срдашце твоје
Срећан Велики Пост!
И Срећан Ускрс!
Твоје грешно чедо
Јефрем
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 10.јануара 1982.
У Христу
Вољено моје чедо, чедо моје К.
С много љубави те целивам очински, молећи се да наша Богородица раскрили свој Свети Покров и за” крили и тебе и целу твоју породицу.
Примио сам твоје писмо и видео сам шта ми пишеш.
Уобичајене ствари.
Ниси ти једини који пишеш о томе.
Многа деца са истим проблемима окончали су разводом, што ти никако не желим.
Вољено моје чедо, саслушај ме. Желим да ме послушаш и ствари ће кренути набоље. Ништа се не постиже злом, силом.
Ђаво ђавола не истерује.
Добрим ћеш успети у свему, онако како ти желиш.
Када будеш причао са својом таштом на леп начин, кад јој при одласку на своју службу пољубиш руку, када јој будеш доносио из радње мало коњака, када јој будеш поклањао чарапе, мало кобасица и остало томе слично, тада ће да се покори и постаће јагњешце.
Међутим, када јој се обраћаш грубо и затвараш је у њену собу као у затвор, тада је нормално да ће подивљати, и њена кћер ће се побунити и претити одласком код јавног тужиоца.
И треба да знаш да ће те тужилац казнити зато што ограничаваш слободу једног човека.
У данашње време није као некада кад смо тукли своје жене. Не!
Може жена твоја и да те тужи и да пострадаш.
Претходна влада, Караманлис-Рали, много је уздигла жену. Укинули су мираз.
Мушкарац је престао да буде глава породице. Жена гласа.
Жена постаје министар, судија, полицајац и још толико тога што ти знаш боље од мене.
Дакле, К. мој, немој да се правиш храбар зато што ћеш ти да платиш. Желим сарадњу, компромисе. Промени свој пут и увидећеш и ти сам ово што ти пишем.
Целивам те очински, молећи се да благодат осени твоју кућицу и да се успокојите. Амин.
Уз много очинских молитава
Отац Јефрем Катуњанин
 
+ + + + +
 
Катунакија Свете Горе дана 4-17. октобра 1985.
У Христу, Побожна сестро Т.,
Молим се да Богородица раскрили Свој Свети Покров и да те увек закриљује.
Примио сам твоје писмо али сам закаснио да ти одговорим зато што сам болестан.
Скрушено, и чисто, и једноставно писмо твоје много ме је дирнуло и зато ти пишем.
То што желиш да постанеш монахиња, дакле невеста најслађег и најлепшег Исуса, није мало. То је позив од Бога.
Женик Исус те зове, као што је позвао Апостоле, да одеш да живиш са Њиме.
Да оставиш све светско, да га се одрекнеш, да га ишчупаш из свог срца, и да заволиш само Њега.
Дан и ноћ да мислиш на Њега, да изговараш молитву:
Господе Исусе Христе, помилуј ме, Исусе Христе мој, помилуј ме, Златни мој, Исусе мој, помилуј ме, Свесветли, пребели, пресјајни Женику мој, помилуј ме.
То је земаљско сиромаштво, али небеско благо.
Где год да идеш, где год да седиш, где год да се налазиш, немој да остављаш молитву, изговарај је стално.
А убрзо, у складу са твојом чистотом, твојом ревношћу, твојом вољом, доћи ће и спознаћеш колико је сладак, колико је леп, колико је љубави достојан.
Када стално изговараш молитву, упалиће се у теби љубав Његова, радост, и повикаћеш Ја сам најсрећнији човек на свету”.
И то није ништа, то је један каменчић на пешчаној плажи. Друго је много значаније.
Упознаћеш другачији духовни хоризонт, другачију духовну храну, другачију духовну одећу, друге духовне мисли, и остало што не морам ја да ти испричам, зато што ћеш их и сама искусити, када изговараш молитву.
Од ове мале али свемоћне молитве отпочели су свети Оци и постали светлост Цркве, свети учитељи и миомиришу њихове мошти.
Изговарај молитву, чедна голубице, дево млада, свебела невесто најслађег и најблажег Исуса, и упознаћеш духовно успињање.
Желим ти успех.
Тражи труд, трпљење и упорност, и пре свегаблагодат.
Са очинским молитвама Отац Јефрем
 
+ + + + +
 
(Покушава да охрабри ново братство које се управо настанило у манастиру Ватопеду)
Катунакија, дана 1.новембра 1987.
У Христу
Вољена моја душо, чедо моје, оче А., Целивам те очински са много љубави. Молећи се за вас видим да пролазите многе тешкоће. Много камења се испречило на вашем путу. Дошли сте до очајања. Примакао вам се умор. Да, све је то истина.
Али ако имате на уму да вас је Богородица наша тамо послала, све горе наведено није важно.
Наша Богородица нам поручује да радимо напорно, и боримо се ревносно, неуморно.
Увек оптимисти, увек радосни, јер чинимо послушање нашој Богородици.
Није лако да једно старо дрво савијеш како желиш.
Добри су и свети они у Ватопеду, усудио бих се да кажем да су мирисно цвеће Свете Горе, али су помало несавитљиви и нагли и оштри.
И то зато што су прошле многе године, живели су по својој вољи. Али и они су чеда наше Богородице и желе да се спасу.
Наше је послушање према њима и велико трпљење и много молитава за њих.
Ако је вама потребно десет степена молитве, Ватопеђанима је потребно двоструко више.
Тако вас ја видим. Не стижем да довршим молитву, а ви је већ зграбите. И одатле схватам колику потребу имате за духовном помоћи.
Онај који је рекао: “Даћеш крв, да би примио дух”, знао је шта говори.
И светих четрдесет мученика су говорили: “Истрајавајући у свему храбро, радујући се у нади” и тако даље. Не само да читамо већ је час и да то применимо, увек се молећи и за нашег ближњег, а још више за нас саме.
Али када дође час да пожањемо наше трудове, много ћемо се радовати.
Уздајући се у будући живот, у плату, у сладост Раја, све садашње ћемо поднети, чекајући са великом радошћу.
Тако и ви да размишљате.
Имајући на уму то да ће једног дана Ватопеђани да вам захваљују и да вас целивају као своју децу која су их спасила, исправила и преобратила њихов манастир у општежиће, све тешкоће, све препреке, све проблеме, поднећете без роптања и радосно.
Дакле, храбро и смело, благодатће победити. Богородица је ваш помоћник.
Увек неуморни, увек спремни на послушање, увек журећи да испуните Њену заповест. Амин.
Са очинским молитвама
Отац Јефрем Катунакијски
 
+ + + + +
 
(Следеће писмо-сан спада у миле покушаје Старца да се изрази из дубине срца)
Богојављање 1987.
Један сан у Теби
 
– Добар дан, Мали.
– Добар дан, Деко.
– Кажи ми који је ово град?
– Деко, ово је Теба.
 
– Теба? Постала је непрепознатљива. Мали, реци ми, да ли знаш неког Т. К. који ради у банци?
– Деко, то ми је отац.
– Твој отац? А који си ти?
– Ја сам Г., његово прво дете. А да ти, деко, ниси отацЈефрем?
– Да, чедо моје, одакле ме познајеш?
Мој тата држи твоју слику у нашој кући, у својој соби, и по њој сам те препознао. Деко, да ти пољубим
руку?
– Г. ти ћеш да ми целиваш руку, а ја ћу да пољубим тебе.
Цмок – цмок.
– Деко, хајде да одемо мојој кући. Много ће се обрадовати и тата и мама кад те буду видели.
– Не могу сада, Г., журим да одем на Свету Гору. Други пут када дођем свратићу и у вашу кућу. Дошао сам да сазнам шта ради твој отац. Прошло је скоро два месеца како нисам примио писмо од њега и узнемирио сам се да можда није добро. Написао сам му толика писма, а нисам добио ни један одговор од њега.
– Деко, немој да замериш моме тати. Није болестан, добро је. Иако сада станујемо у Теби, он држи Пирготико.
– Шта то значи?
– Хоћу да кажем да се много жали. На ситницу се одмах жали.
– Да не мислиш да има нешто против мене?
– Деко, тебе много воли. Код куће само о теби прича.
– Г., хоћу да ми учиниш једну услугу.
– Драге воље, деко.
– Ја сада одлазим, али ти кад стигнеш кући, пољуби га у моје име и кажи му да му замерам што ми не пише. Ни за Божић, ни за Нову годину ми није послао писмо и почеле су да ме муче разне помисли. А сад да не бих закаснио на воз дођи да те пољубим, лепо дете.
– Деко, желим да и ти мени учиниш услугу: да ме помињеш у својој молитви.
– Ја се увек молим за тебе Г. и за твог брата Т., да постанете добра деца, добри хришћани, да вас гледају ваши родитељи и да се радују, и да и они имају лепу старост поред вас.
– Г., поново ћемо да се сретнемо и то убрзо. И тако се заврши сан.
 
+ + + +
 
(Упућено госпођи која је била његов давалац крви док је боловао од тровања. Од тада је назива мајком.)
Катунакија Свете Горе дана 1.јануара 1988.
Врло поштована, много вољена Златна моја, слатка моја Мајчице Уз дубоко поштовање и велику љубав старац јефрем катунакијски
 
Клечим
И целивам обе твоје ручице
Љубим оба твоја ока
Љубим и твоје мајчинско срце
Да бих узео твој благослов. Амин.
У твом писму ми тражиш наопаке ствари:
Мајка (какво слатко име, врло слатко) се моли за своје дете, а не дете за своју поштовану мајку.
Али пошто ме тераш, дужан сам да ти чиним послушање и на крају се молим:
Боже, Утешитељу,
Душе мира,
Душе љубави,
Душе сладости,
Душе среће,
Душе радости,
Душе блаженства,
Боже, који обожујеш оне који Те воле. Боже, Светлости и светлости Даваоче, онима који Тебе љубе.
Молимо Те, преклињемо Те, Теби се обраћамо
Дођи, дођи, дођи нама смиренима.
Пошаљи један зрак на Твоје слуге,
На Ф., на М., на њихову децу Г. и Е.
И помози им и просвети их и поучи их да постану Твој изабрани сасуд да би и они наследили вечна добра које је припремила Твоја очинска љубав. Амин.
Са очинским молитвама
Отац Јефрем Катунакијски
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 20-2 јануара 1988.
У Христу Вољене моје душе Г.иВ.
Грлим вас и целивам очински.
Примио сам ваш пакет након вашег повратка из Египта, и много вам захваљујем.
Закаснио сам да вам пишем зато што и ја имам свој период искушења, и сада кад вам пишем, силим себе.
Ни не знам шта вам пишем.

Писали су ми и Елени и М. Не траже од мене одговор ни за шта.
Моје дугогодишње искуство, овоме ме је научило: да је (под капом небеском) све узалудно и лажно.
Како видим сада свет и све земаљско? Приближавам се својој седамдесет и шестој години. И желим да одем што је пре могуће. Овај свет је само патња и горчина и ретко, врло ретко, радост.
И куда ћу отићи? И то је проблем.
Умори се човек у овом свету.
Сада се сећам и нашег Старца, оца Јосифа, који је често говорио: “Желим да одем, много сам се уморио, читав мој живот је био мучење”.
То нам је често говорио, али ми, још увек деца, нисмо схватали значење његових речи. Он је умро у својој шездесетој, а ја се приближавам седамдесет шестој. Међутим, сада схватам шта је мислио тим речима, речима које су потекле из његовог искуства.
На крају крајева, не желим да вас замарам својим проблемима, имате и ви своје.
Целивам вас очински, Отац Јефрем Катунакијски
 
+ + + +
 
Катунакија Света Гора дана 6-19 фебруара 1988.
У Христу вољене душе моје Е.,Е. и Михајло,
Молим се да Господ наш Исус Христос пошаље Анђела Свог и да усмерава ваше кораке и животе путем мира, путем љубави, путем просвећења у складу са Његовом светом вољом. Амин.
Не могу да пишем, не могу да се суздржим, дође ми да повичем са Катунакије, да бисте ме тамо чули.
“Нека вам је жив и здрав, нека вам је жив и здрав, да му се радујемо сви ми”.
Не знам колико сам га пута изљубио.
Не могу да се наситим да га гледам и да љубим то дражесно створењце, по имену Михајло, које нам је Бог подарио.
И размишљам:
Које сте добро учинили ви родитељи да вам Бог подари ово анђелче?
Да, златно моје дете. То је оно што сам ти говорио пре много година: “Е., служиш ли мајку? У будућности ћеш видети какву плату си као благо стекла. Сада сејеш али ћеш сутра да жањеш”.
Већ је очигледан благослов твоје мајке, то је ово благословено дете ваше, Михајло. Какво слатко име, радосно!
Ушао је у крстионицу и већ постао син Божији и брат Христов, наследник Божији и санаследник преслаткога Исуса.
На његовом лицу светли светило Свете Тројице.
Светли светило Васкрсења.
Светли светило Слободе.
Светли светило усвојења.
Светли светило будуће радости.
Обрадовали су се сви Свети, наша старија браћа, велика радост, и затапшали су од радости, славећи Бога, приликом Михајловог уласка у миомирисну Цркву Христову Православну, и уписали су га у књигу живота, живота небеског.
“Шта ли ће бити ово дете?” (Лк. 1, 66).
Бог зна. У сваком случају светла и мирисна будућност му предстоји. Тако већ од сада изгледа.
Чеда моја Е. и Е., са рођењем Михајла, у вашу кућу је дошла боље рећи ваша кућа се уздигла у више духовне сфере.
А ја одавде, последњи од свих, желим вам:
мира и љубави, здравља и среће, Најслађи Исус и Богородица да царују у вашој породици.
Амин, амин, нека буде.
Отац Јефрем Катунакијски
 
+ + + + +
 
Катунакија дана 10. маја 1988.
У Христу Вољени брате мој, Брате мој Јосифе,
Јосифе, Јосифе, Јосифе, брате мој Јосифе,
Требало је да попијем и ову горку чашу,
Горка је смрт
Црна је земља.
Али је растанак живих
Још гори.
Јуче ме је отац Јефрем обавестио
да коначно сви одлазите из Новог Скита.
Од туге нисам могао да спавам целе ноћи.
Душа моја је често хтела да бризне у плач,
али сам на крају рекао: биће воља Божија.
Нека вас Бог благослови.
Богородица нека је увек са вама.
Твој брат
Отац Јефрем
 
+ + + + +
 
Драга и благословена малена, и мудра учитељице, молим се да те Богородица увек закриљује и просвећује.
Захваљујем ти, и то ти много захваљујем, што ми сваки час квариш мој мир, шаљући ми овде своје људе, своје ученике. Јуче је отишао за Свету Лавру отац И., отац Н. и твој интелектуалац.
Пишем ово писмо због твога писма које си ми послала са господином професором.
Пишеш да “молиш Бога да ме ослободи мојих болова”. Желим да те замолим да се бар за мене тако, не молиш, већ да молиш Господа да ми подари трпљење у боловима, а не да ми их узме.
У много чему нас поучавају свети Оци, али још више наше јадно искуство.
И исповедам ти се:
Пре отприлике шест година, био сам у болници у Атини због моје познате болести, екцема. Отишли смо на поклоњење светом Нектарију на Егинском. После целивања, његове свете мошти мало су почеле да миомиришу, и то сам објаснио тиме да ме “многе муке чекају”, као што се и десило.
Када смо се вратили у Атину, у Калитеу, и кад сам легао у кревет, рекох оцу И: “Толико сам уморан да мислим да ме је сто људи батинало”.
Од тада до данас, познато ти је, годинама сам већ у кревету.
Пре много година ми се појавила циста са ужасним боловима. Седални део, почео је много да ме боли, што је знак да ће се ту отворити ране.
Поново нове муке и нове ране још страшније од првих.
Да легнем на десну страну, боли, боли много. Да легнем на леђа, не могу, боли. Шта да радим? Шта ће бити од мене? Где ћу да завршим?
Окружују ме, притискају ме многе ужасне помисли, страшне.
Бог ме је сасвим напустио.
Рана на нози, екцем, у пуном замаху.
А у овом океану туге, у безизлазу, видим себе самог, како се узалудно борим са дивљим таласима, видим да ме дави безнађе, којег сада када се само сетим, сав дрхтим, ужас ме обузима.
Мојој пратњи не говорим ништа. Споља изгледам миран, смирен, док се изнутра налазим у паклу. Тако ми је предао наш свети Старац. Били у Рају, или у Паклу, наше је да то не испољавамо.
А ово је стање потрајало шест до седам минута, и као да сам зачуо тихи глас, који ми говори: “Тако те жели Бог”. И одмах сам дошао себи.
И одговорио сам на тај глас: пошто ме тако жели Бог, нека је благословено. Само ми дај и трпљење у складу са тим.
Онда сам отишао, више мртав него жив, до кандила Богородице наше, узео сам мало уља и намазао сам болна места дватри пута и исцелио сам се.
Међутим, године пролазе, а ја сам стално у боловима. Често стискам зубе, стењем да бих издржао болове и остајем будан. Мислим да трпим искушење од Бога.
И сада прелазим на главну моју тему мала Учитељице.
Сада је већ седам-осам месеци да ми се Бог приближио с десна. Отворио ми је духовне очи и увидео сам колику корист имам од ове ране, колика ме плата чека, колико ћу тога освојити.
“Хвала Ти милијарду пута, Боже мој”.
Нећу престати да Те славим док живим на овом свету, да Ти појем химне, да Ти се клањам због ове ране коју си ми дао.
Своју неизмериву, несазнатљиву дубином и висином, љубав си ми показао.
Слава Твојој слави, Слава Твојој љубави, Слава твоме милосрђу. Слава Твојој бесконачној милости.
Слава Теби. Слава Теби. Слава Теби.
Унутар ове ране си скривен.
Ма зар си ме тако много заволео? Мене нечистог.
Које сам ти добро учинио да си ме толико заволео и подарио ми ову рану као израз велике Твоје љубави?”
Тај талас је потрајао три дана и три ноћи и након тога је отишао. Летео сам од неизрециве среће, пливао сам у мору духовне радости.
И то сам задржао, као темељ у разним тугама, у разним патњама овог лажног живота, земаљског.
И, кажем ти, када сам у боловима, у дубини се у ствари радујем. А када ми се болови смањују жалим, али не одустајем да их лечим.
Сада из искуства знам зашто су се Светитељи радовали својим жалостима. И зашто се врхунски међу Апостолима поносио својим патњама, својом болешћу, својим Крстом. И зашто је свети Јован Златоусти хвалио више јадног Јова у његовом трпљењу које је показао у ранама, него у његовом претходном животу када је био праведан и побожан и милостив и гостопримљив.
Сада, међутим, из искуства знам да су се Светитељи у патњама проверавали да ли воле Бога. Бог зато и каже: “Уска су врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе” (Мт. 7,14).

Говорио нам је и наш покојни Старац да је читав живот његов био свакодневно мучење. Ретко се радовао, дан и ноћ је туговао, жалио, плакао.
Да ти испричам и друго. Ја сматрам, тако сам обавештен, да ми је Бог подарио велики дар дајући ми ову рану и ове болове. Зато што радост нема плату, док туга има. “Ти си примио добра своја у животу своме” (Лк. 16,25).
Уздајући се у ову плату, с Божијом помоћи трпим. Истина је да споља патим, у боловима сам, трпим, док у суштини, духовно се радујем.
Не пропуштам да се старам и о лечењу, разним лековима, лекарима, посебном исхраном, на било који начин који ми каже моја памет, да бих оздравио.
Јуче је у нашу кућу дошао за време Литургије један веома добар појац и појао је. И док је он појао, ја сам у себи рекао: “Ти, оче, појеш и радујеш се и то приносиш Богу. Али ја сам у боловима, трпим и једино овај бол могу да принесем Богу да би ме помиловао”.
Ко шта има од нас, то ће и да принесе Богу, али се много разликује радост од туге, здравље од болести, дан од ноћи.
Пошто већ кажеш да волиш Бога, чекај на доказ Његове љубави, дакле Крст Његов. То ће ти подарити у овом животу, тај дар, који је љубав Његова.
Тако схваташ да те Бог воли. Од туга које ти даје.
Ако желимо да и ми будемо истински ученици Његови не само на речима већ на делима, треба и ми, као и Он, Владар наш што се узнео на Крст, тако и ми да се попнемо.
“Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде” (Мт.16,24).
Крст значи жалости и патње и сузе.
На дан Страшног Суда све што има свако од нас, шта је поднео у овом животу за Христа, то ће да покаже.
И блажен ће бити онај који ће имати да обелодани многе патње, велики Крст.
Бог нека ми опрости за велико празнословље које сам ти написао.
Нека је благословено име Његово у векове векова.
Са очинским молитвама
Отац Јефрем Катунакијски
Дана 20.јула 1989.
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 6. марта 1989.
Недеља Православља
Благословена – драга и вољена моја душице А.,
Молим се да Богородица походи твоју кућицу и да вам подари Своју благодат, Своју љубав, Свој мир, Своју радост и здравље.
Одавно сам примио твоје писмо и много ме је ожалостило али и много обрадовало.
Обрадовао сам се јер сам увидео твоју духовну лепоту, твоју духовну врлину, и веруј ми да те благосиљам, дивим ти се, завидим ти.
Ако ти је Бог дао тако велики Крст, значи да си вредна тога. Припада ти, треба ти.
Велики Крст, велика слава на Небесима.
Немој да сматраш да су мученици само они којима су одрубили главу зато што се нису одрекли Христа. То су и они који се не одричу врлине, трпљења.
Први мученици су страдали одједном, док ови други страдају сваки час.
Благословени они које “ради тебе убијају ваздан, сматрају (их) овцама за клање” (Рим.8,36).
То су бескрвне жртве, добровољни мученици. Свету невидљиви мученици али Богу видљиви.
О! Блажена душо А., истинска ученице Христова,
Најслађи Женик твој се успео на Голготу, на Крст. И ти се сваки дан и сваки час разапињеш.
Претпостављам колико мора да се молиш, са колико суза молиш Њега да би просветила Његова Доброта и ову душу… зато што је твој муж, наш је брат, али је скренуо са правог пута.
Добре је душе, али не пази на себе.
А., ти ћеш да га спасеш. Тајно, чак и од самог себе, душа његова те преклиње, моли те да му помогнеш. Душа његова плаче. Од тебе зависи да ли ће и он постати добар, сладак, скрушен, миран.
Својим слатким речима, својом нежношћу, својом љубављу, својим понизним понашањем успећеш, постаћеш друга Ермиони.
Ермиони је била једна одабрана душа, али се удала за неверника, безбожног човека и шта год да је чинила није могла да га приволи да и он поверује у Христа.
И када је Ермиони родила своје прво дете, овај неверник јој је рекао:
“Ермиони, шта желиш да ти подарим због радости што си ми причинила родивши ово дете?”
Ермиони рече: “Да верујеш у Христа”.
Било је као да говори глувом.
А када се родило и друго дете, поново се исто десило.
“Ермиони, какав поклон желиш да ти начиним?”
Ермиони поново рече: “Да верујеш у Христа”.
Али глувоме у врата ударај колико хоћеш, грми, неће да те чује и да ти отвори.
Међутим, када је случајно узео у руке Ермионин дневник прочитао је: 22. тог и тог месеца: Данас сам се много молила за мог Јоргоса, да просвети Бог и ову душу.
23. у месецу: Многе сам сузе данас пролила пред Богом за мог Јоргоса. 24… 25…
Осени и њега благодат, и повиче из све душе: “Ермиони, Ермиони, победила си, победила си!”
Тако ће се, чедо моје А, десити и са тобом једног дана. Али потребна је много трпљења.
Па ипак је Јоргос плакао због својих преступа у прошлости и затражио опроштај прво од Ермионе, своје жене а онда од Бога. Тако ће, велика А., једног дана, како се чини, да затражи и Д. опроштај од тебе и од Бога, а тада ће се ствари сасвим променити. Молим се зато.
У овој борби видим да си победник, као истинска ученица најслађег нашег Исуса који је на Крсту победио ђавола.
Дакле, храбро А,, победнице и славодобитнице. Са много очинских благослова Отац Јефрем
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 20-2 октобра 1989.
У Христу
Вољене душе моје Г. и В.,
Грлим вас са много љубави и очински вас љубим, молећи се да вас Богородица наша има увек под својим окриљем, амин.
Арапкињо, примио сам тај непроцењиви небески, а не земаљски дар и много ти захваљујем.
Истина је да у сваком човеку постоје сати и тренуци који обележавају читав преостали живот, чак и небески.
Екатерина, мала телесним узрастом, шеснаестогодишња девојчица, а велика духовним, освојила је једном за свагда Рај.
Одеш и попијеш једну чашу вина и тако процениш читаво буре.
Узмеш један комад платна и тако процениш читаву балу.
Тако можемо да кажемо и за ову просвећену душу, свету Екатерину.
Екатерина, Екатерина, Света Екатерина.
Блажена она која те је носила, и груди које су те дојиле.
Како и колико си нас скрушила!
Како и колико си нас поучила!
Какве и колике врлине поседујеш скривене од нас људи а видљиве Богу!
А сада те је Бог обелоданио, објавио.
“Живећи мало, испуни многа времена. Беше уграбљена, да не би злоба нарушила њен разум” (Премудрости Соломонове 4,11-13).
Ето, то сада видимо и код Екатерине.
Плакала је и Богородица наша када је видела вољено дете Своје на Крсту. Али се обрадовала када Га је видела Васкрслог.
Ражалостила се и К. када је угледала своје чедо мртво. Али се обрадовала и радује се што се удостојила да постане мајка једне Светитељке.
К., колико ти завидим.
 
Са очинском љубављу отац Јефрем Катуњанин
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 22.јануара 1990.
Благословена душо А.,
Молим се да Богородица походи вашу кућу и да вам подари Своју благодат. Да раскрили Свој Свети Покров и да закрили све вас. Амин.
Примио сам ваше болно писмо и почињем да вам одговарам. Пишеш ми да се молим да се удаш, да и ти створиш породицу.
Ниси ти једина са таквим проблемом. Постоје и друге девојке са још и већим.
Моје је да се молим Богу да би се и на теби и на осталИм девојкама остварила воља Божија, а не ђаволова.
А каква је то воља? Бог зна.
Видимо да се у свету много тога дешава. Видимо, дакле, да се неке удају младе, а неке старе. Неке стекну много деце, а друге мало, а неке ниједно. Неке су богате, а друге сиромашне.
Сад, док ти пишем, сетио сам се свог оца земл>орадника. Одлазећи на њиву, сретао би једну старицу која је стално плакала, и отац је једном упита: “Бако, зашто плачеш?”
“Остави ме, барба Јани, свет је разгласио да је моја девојчица мушкобањаста и не могу да је удам”.
“Слушај, бако, рече јој мој отац, иди у цркву и моли се Богородици да се она постара о твојој девојчици”.
Прошло је неко време, не знам колико, и дође у Тебу ова старица и тражише нашу кућу. “Где је кућа Јаниса Папаниките?” “Ево је”, рекоше јој.
Уђе унутра и, чим виде мог оца, радосна му даде корпу са јајима, говорећи му: “Барба Јани, узми ова јаја. Учинила сам то што си ми казао и удала сам своју кћер”.
То и ви да учините.
Да се молите Богородици, да Она преузме ваш проблем, и верујем у њену милост да ће да вас успокоји, да се удате.
Много смо пута закуцали на двери њене мајчинске љубави и верујемо да ће да нас услиши.
Не постоји проблем који не може Благодат Њена да разреши.
Овде у нашем суседству, у Халкиди, једна ме је жена много молила да се помолим да добије детенце. Написао сам јој као и теби сада.
Има већ пет-шест месеци како сам примио њено писмо и радосна ме је обавестила о срећном догађају: “Старче, добила сам дечака”.
У Солуну исто то. Иако годинама већ нису могли да стекну дете, сада има већ месец дана како је у моју кућу долазио њен муж, радостан, и саопштио ми како је његова жена већ два месеца трудна.
Бескрајна су чуда Богородице наше када је молимо са болом у души, зато што и она зна за бол својих родитеља који су дуго били бездетни.
Не умара се Богородица да слуша наше боли.
Колико сам само пута молио Богородицу нашу за разне своје проблеме и услишила ме је.
И наш Старац (упокојио се 1958) плачући је молио и видео је како му говори: “Зашто очајаваш? Имај наде у мене”.
Желим ти добар и брз успех, Амин.
Отац Јефрем.
 
+ + + + +
 
Вољено моје
Злато моје
Чедо моје
Душо моја
Са много љубави те целивам, љубим те очински. Нисмо се добро споразумели, Чекам не папир ове величине на коме ти сада пишем, већ 100 коверата величине овог папира.
Са очинском љубављу
Срдачним жељама
Отац Јефрем Катуњанин
 
+ + + + +
 
Катунакија Свете Горе дана 5-18 фебруара 1990.
У Христу
Вољено моје, златно моје чедо,
Драго моје чедо, детенце моје Н.,
С много љубави те целивам очински, и молим се да Богородица наша дође у вашу кућу и да вам свима подари своју благодат. Амин.
У писму ти шаљем и писмо доктора Н. које, кад прочиташ, затвори и пошаљи.
Н., чедо моје (не могу да се наситим да те називам својим чедом), хоћу да ме саслушаш, да ме схватиш, не желим да се разуђујем на многа лица.
Ја сам пустињак, ја сам тиховатељ, и тишина ме увек обавештава. Како видим, изгубићу спокој, тишину, једноставност мога тиховања.
Довољан си ми, златно моје чедо, само ТИ.
Ако данас Н.М. шаље ствари, сутра неко други, тада збогом мојим молитвама уз бројаницу и уопште моме спасењу.
Ја не намеравам да потопим свој брод већ да спасем и друге бродове.
Нисам дошао у пустињу да се оптерећујем обавезама. Довољни су ми моји греси, да бих отишао у пакао.
И све ти ово пишем да би ме схватио, и да не примаш ни од кога ствари за мене. Само од тебе примам, и од родитеља моје пратње, и ни од кога другог.
А опет, ако је у питању неко наше познато лице и жели и оно нешто да пошаље, тада да ме питаш или телефоном или путем писма.
Имали смо један празник и уместо да нам буде на корист наудили смо себи и телесно, а још више духовно и душевно. Натрпавам се обавезама.
Доктор ми се попео на главу да ми он пошаље мандарине кад већ ти у Солуну не можеш да пронађеш. И виде ли шта ми посла? Читав сандук.
Други пут не желим да ми шаље, ти немој да му дозволиш.
Ја сам му рекао: “Н., када желиш да нешто пошаљеш, питај Н. из Солуна”.
Чедо моје, златно моје дете Н.,
Мислим да ме разумеш, и верујем да у будућности нећеш да ме натераш да ти исто пишем. И још нешто.
Када будеш долазио немој да нам доносиш товар хлеба. Довољно нам је воће.
Нашој златној Н. много очинских благослова и вашим драгима много пољубаца.
Са очинском љубављу
Јефрем
 
+ + + + +
 
Вољена моја душо, брате мој X.,
са много љубави та целивам братски.
Овим писмом желим да ти саопштим неке детаље о молитви за нашег Н.
По први пут у моме животу – пази шта пишем – дакле, како сам дошао на Свету Гору нисам се помолио за ову душу као што сам се помолио прекјуче, на празник Вазнесења, увече.
Са свом силом своје душе сам заплакао и завапио за њега.
Али није то најважније, већ то што сам видео да је Бог чуо. Било је као да ми је Бог казао: “Реци ми, слушам те”.
Раније уопште нисам могао да се помолим за њега. Шта је починио? Не знам.
Било је као да пред собом видим добро закључана челична врата. И када сам пожелео да их отворим, видим Бога да се љути, и да се спрема да ми зада ударац, али сам се одмах повукао и рекао: Благослови, погрешио са, грешан сам, тражим опроштај.
Подразумева се да сам такав ударац примио када сам се молио за А. који је оставио С. Након тога, да се молим за Н. нисам могао.
Али шта је требало да чиним кад је већ мој брат? Да се молим за тебе ми је пријатно, за Н. није.
Смислио сам следеће:
Спојио сам вас, тебе и Н., и колико жели Бог нека подари свакоме. И тако сам чинио све до сада. Ретко сам вас одвајао.
Међутим, сада, на Вазнесење, осетио сам да се молим одвојено за Н. и прионуо сам на молитву за њега.
То је отпочело од Ваведења, али сам се бојао да се приближим Богу, и молио сам се приближавајући се Богу са страхом да ме не удари.
Сада видим да је све то нестало и да се приближавам Богу са храброшћу.
И све то ја објашњавам на следећи начин:
Док је Н. био жив, Бог ме није услишивао зато што Н. није мењао свој грешни живот.
Међутим, сада када се каје, што је наравно касно, сада ме слуша, и верујем да ће милост Божија да победи његова посртања. Амин.
Остало усмено.
Љубим вас све
Јефрем
 
+ + + + +
 
Катунакија Свете Горе дана 25. августа 1990.
У Христу
Вољени брате господине Д.,
Молим се да нам наша Богородица раскрили Свој Свети Покров и да те увек закриљује.
Примио сам данас и друго писмо, у коме си ми писао за суд и ево одговарам.
Пишеш ми да радиш као службеник у психијатријској клиници и да су скоро сви безбожни.
То што су они безбожни, нама не шкоди.
Ми ћемо да се старамо да смо ми у складу са нашим Јеванђељем. Да их не мрзимо већ да их волимо.
Не зуб за зуб.
Увек скрушени, увек са лепом речи, увек брижљиви, увек радосни, увек трпељиви, увек попустљиви, ако желимо да смо у миру и вољени од свих.
Зашто је свети Јован, патријарх Константинопољски, назван Златоустим? Зато што тешку, ружну реч није упутио за све године свога живота, никоме. Никога није опсовао, никога није проклео, већ му је увек са усана капао мед.
И долазим одмах на нашу тему.
Желео сам да ти одговорим на твоје прво писмо и да ти кажем да више захтева има наш Христос према теби хришћанину који се исповедаш, који се причешћујеш, који се молиш, него према онима који за то не знају.
Зар не знаш да су жене врло осетљиве? Зашто си говорио тако преко, тако сурово са женом која је дошла у твоју канцеларију?
Да си јој се обратио мало скрушеније, мало лепше, не бисте стигли довде где сте данас, дакле до суда.
Брате Д., желим да ме слушаш и желим да верујем да ћеш да ме послушаш.
Иди да поразговараш са својом тужитељком и немојте да идете на суд.
Са много очинских молитава
Јеромонах Јефрем
 
+ + + + +
 
Катунакија Свете Горе, 22. фебруара7. марта 1991.
У Христу
Вољене моје душе Г. и В.,
Са много љубави вас грлим и љубим очински.
Сада знам, шта значи женска лукавост!
Арапкиња зна врло добро шта значи Старац а шта правило, зато и руши Старцу ово правило. Али Старац је жали и на крају јој опрашта. Дакле, опраштам ти и остављам те слободном.
А сада твоја питања.
а) Сваки човек, било светитељ, било грешник, моли се према својој мери и према својој мери осећа благодат. Свето Писмо је океан и када га неко чита, према својој мери га осећа.
Јеванђеље виче: “У кући Оца мојега, станови су многи” (Јн. 14,2).
То значи: На једној Светој Тајни, или се одржава Литургија, или јелеоосвећење, присутни су многи људи и Божија благодат се различито појављује према мери свакога од њих. Неко се облагодати са 20, неко са 50, други са 100. Не место благодати, већ степен благодати. А Бог их све прихвата.
б) Када је човек чист, магије не делују. А под чистим подразумевам када иде на Литургије, када се исповеда, Када се често причешћује.
У животу светог Макарија читамо да је неки маг, пошто није успео да једну жену натера на блуд, претворио у ждребицу. И пошто је свети Макарије исцелио, каза и њој и њеном мужу:
“Чини су деловале на вас зато што има већ пет недеља, а да се нисте причестили”.
Пре много година дође један младић (Н.) и рече ми:
“Старче, неки војник ми је бацио чини па сада не могу да се оженим са Е.”.
Иди, рекох му, код оца Харалампија, он зна о магији. Кад је отишао, отац Харалампије га упита: “У време када су ти бацили чини, да ли си се причешћивао?” “Не” каза му.
“Зато је, чедо моје, деловала магија”. Након шест година га упитах: “Н. шта се дешава, јеси ли се оженио са Е.?” “Нити ја узимам другу нити она другог”.
 
+ + + + +
 
Катунакија дана 15.јуна 1991.
У Христу
Вољени брате, оче А., Благословите.
Чим болови у десној руци мало умину, узимам оловку и пишем вам.
Примио сам ваше писмо одавно, али нисам могао да вам пишем. Само вам је отац Ј., пошто је добио моју дозволу, телефонирао.
Шта да ти кажем, вољено моје чедо, поново си ме дирнуо, много сам био ганут твојом скрушеношћу. И желео сам одмах да узмем оца Ј. и да одем у Карије да те загрлим и да те пољубим и братски и очински. Али помислих, како ћу да сиђем у Каруљу?! Потребна ми је животиња. Па опет, како ћу да се одржим у седлу животиње? Једном руком? Моја десна рука је скоро парализована.
И тако сам то привремено одложио.
У сваком случају, жељно чекам да те видим.
Размишљам о обавезама које си преузео и зато се увек молим Богородици нашој да те увек закриљује и просвећује, да чиниш вољу Њену.
Увек да имаш на уму да се налазиш на послушању Светог Манастира свог и са благословом свога поштованог Старца. Заједно са овим благословима имај и мој скромни благослов.
Нека си благословен и увек радостан.
И поново те целивам очински
Отац Јефрем
 
+ + + + +
 
У Христу
Вољено моје чедо,
Драги мој, благословени
И златни мој нећаче, оче Е.,
С много љубави те грлим и целивам братски, али још више очински.
Примио сам твоје благословено писмо зо.јануара 1992. у коме ме зовеш на твоје устоличење за игумана. Много сам био дирнут.
Ма то није писмо, то је огледало твоје чисте душе.
У њему се огледа јасно твоја велика скрушеност, твоја велика незлобивост и велика једноставност, и истовремено и велика твоја љубав и велико поштовање крје гајиш према мени јадном.
Телесно нећу доћи, зато што су се поново отвориле старе ране на мојој десној нози са страшним и ужасним боловима. Не могу да спавам од болова.
Међутим, умно (духовно) ћу доћи да ти последњи од свих пожелим да ти Господ Бог у Својој бескрајној милости пошаље Свог Анђела и подари ти
Дух мудрости,
Дух трпљења (многе душе су теби поверене)
Дух постојаности,
Дух стрпљивости,
Дух благости,
Дух доброте,
Дух слатког знања,
дух мира,
дух љубави,
дух очинства,
дух утехе,
и све друго што Он зна.
Молитвама мога светог Старца Јосифа Спилеота и твога светог Старца, многонамученог и млађег брата мога. Споља сам тих и миран, али душа моја кува и непрестано кличе Богу, молећи се за твога Старца, зато што видим да се суочава са великим и озбиљним проблемима.
Имај, златни мој нећаче, мој скромни благослов.
Отац Јефрем Катунакијски
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 114. марта,
Прва субота Великог поста
У Христу
Вољене моје душе Г. и В.
С много љубави вас грлим и љубим очински.
Управо сам заклопио телефон и почињем да вам пишем.
Иако сам врло уморан и телесно и духовно, осећам потребу да вам пишем.
Нешто се дешава В. А.! Велика госпођо, зар си мислила да ћеш се успети на небо без труда, без туге, без суза?
Наш Старац, стари Јосиф Спилеот увек нам је то говорио: “Читав мој живот је био мучење”. Али, једно је да слушаш његове речи, а друго да их живиш, да рониш сузе сваки дан и сваке ноћи да точиш крв: или због себе или због својих вољених.
Сви нам говоре о трпљењу али дође час када се и оно наврши и тада почиње тајно мучеништво, горке сузе, болови у срцу, уздаси у срцу, крв у срцу. Колико поучава искуство!
Зато се помоли за оног који је у боловима, не да га Бог поштеди мука, већ да му пода трпљење. Зато што се у болу налази Бог.
Прво Распеће а након тога Васкрсење.
“Јер кроз Крст дође радост целоме свету”.
Није га поштедео Крста већ му се Јави анђео с неба, кријепећи га” (Лк.22,43).
Велики пример. Велика поука.
На овом месту се налази сада велика госпођа наша, наш велики учитељ, која свуда поучава, и све саветује, само саму себе оставља без духовног кишобрана. То је велика истина.

Вољена моја чеда, златна моја чеда, Г. и В., Видим да нисам добро. Имајте мој благослов.
Ако сам вас неки пут ожалостио, молим вас да ми опростите, а и ви од мене будите опроштени и благословени.
Када чујете да сам склопио очи, ако желите, запалите ми по неку свећицу. Имам 8о година. Јадни отац Јефрем Катунакијски Марта 1992.
 
+ + + + +
 
Света Гора дана 417. маја 1992.
Вољене моје душе Г. и В., Христос Воскресе!
Одоцнио сам али нисам заборавио.
Управо сада почињем да преузимам послове и први од свих сте ми ви.
Видео сам очима своје душе смрт, врло близу, и тада сам вам писао. Али изгледа нисам био спреман, није стигао мој последњи час и зато је Бог променио мишљење.
У агонији у којој сам се налазио, рекао сам својим чедима: “Одслужите ми јелеосвећење”. Сетио сам се јелеосвећења за г.Никоса које је било чудотворно.
Исто се и са мном десило. Следећег дана је кренуло набоље и сада, дан за даном, постајем све здравији. Ране су скоро зацелиле, болови ме не муче и почео сам да радим и напољу.
Стварно сам желео да дођем да вас последњи пут >, видим, зато што, колико год да сам добро, видим да се стање погоршава.
Имам 80 година и све слабије видим и чујем.
Видим да немам као некада ону снагу, и жељу и ревност за нешто.
Другачије видим сада, у својој старости.
Све је узалуд. Све је лажно. Све су то снови. Ево још нешто много добро: ставио сам по препоруци Арапкиње наопако марке.
Целивам вас очински
Отац Јефрем
 
+ + + + +
 
(Упућено монаху који је био на самрти оболео од рака. Једино писмо које је било диктирано, остала је сам писао)
Катунакија Свете Горе 4.2.1993
У Христу Вољени брате, оче Јеремија,
С много љубави целивам те братски молећи се да Господ Бог пошаље Свог Анђела и да ти подари дух трпљења, дух вере и поуздања у Бога.
Јуче сам примио твоје писмо и ево данас узех да ти одговорим.
Пре три месеца сам сишао у Атину, оперисао сам катаракт на очима и вид ми се још увек није вратио и не видим добро, па сам наложио Н. да ти пише оно што ја говорим.
Буди достојан твога призива “Теоклите”[1].
Међу мученицима је твој призив, међу Светима је твоје место.
Казаћу ти истину: благосиљам те и завидим ти, сагледавајући плод овог твог искушења.
Велика љубав Божија према теби те је и одвела на ову Голготу.
Свети Хризостом је извезао два похвална говора многострадалном Јову. Не хвали га у његовом претходном животу, пре искушења, када је био побожан и гостољубив, одрицавши се сваког зла, већ га хвали у трпљењу које је показао у овом искушењу послатом од Бога.
У време окупације један сироти отац, обућар, начинио је много обуће и дао својој кћери да их продаје по околним селима.
Девојчица је по свакаквом времену и необувена ишла по селима и продавала, и на крају је девојчица добила туберкулозу.
Пре него што је умрла начинили су је калуђерицом и назвали је Анисија Монахиња.
Када су ископавали остатке, њене су мошти миомирисале.
Ето, дакле, какав је резултат дало трпљење у жалостима.
У моме селу једну сличну душу, звали су је Василики, отац је водио са собом и у спољне послове.
Од многога злопаћења наруши јој се здравље и умре.
Њен сусед, човек врло побожан, молећи се угледа пет-шест Анђела где славе Бога. А међу њима је била и ова душа.
Ето, дакле, њено трпљење је удостојило тога.
И наш Старац, наш деда, стари Јосиф, говорио нам је често да је читав његов живот био мучење. И ево, Бог га је удостојио да му миомиришу мошти.
Желим и теби “исто” молитвама светог нашег Старца.
С братском љубављу
Отац Јефрем Катунакијски
 
+ + + +
 
(Писани говор изречен приликом монашког пострига.)
У Христу, Вољене моје душе,
Желим да и ја приложим две речи попут две лепте удовичине, приликом пострига брата нашег Е., али бих замолио вашу љубав да не обраћа пажњу на склоп мојих реченица зато што сам необразован. Завршио сам гимназију 1930. и боравећи толике године на хридима Катунакије, не само да сам заборавио правила понашања, већ и овај грчки језик ми је тешко да говорим а колико тек да одржим говор. Зато вас молим да обратите пажњу на значење које ћу колико је то у мојој моћи пробати да пренесем. Због тога се позивам на вашу благост, и почињем:
Какав ти је призив, брате?
Монах.
Нека си жив и здрав и угодан Богу, Анђелима и своме Старцу.
Овај благослов је уобичајен, једноставан благослов, али садржи велику дубину, многа значења која од Старца, од послушања отпочињу и поново се са Сгарцем, са послушањем завршавају. Старац је невидљиви Бог.
Многопоштовани наш, многовољени наш Старац, златни наш Старац, слатки и свети наш Старац, откривши у њему разумност, побожност, поштовање, расуђивање, и многе друге дарове, којима је украшена миомирисна душа његова, да би подузео постриг за тако кратак временски период и то још у велику анђеоску схиму, очигледно је твојим владањем, твојим искушеничким животом био задовољан.
И ми, његови следбеници, потпуно смо се сагласили са његовом одлуком, попут једне душе подељене у многа тела, и сви заједно желимо да верујемо, и у то смо сигурни и пресигурни да твоја ревност, твоја воља, твоја ватреност неће нимало да се смањи током трајања твог земаљског живота већ ће се појачавати док и ти не постанеш изабрани сасуд Светога Духа на радост и срећу светог Старца нашега и читавог братства и понос Свете Горе.
Буди, дакле, вољени брате наш, оче Е., достојан свог призива и наших ишчекивања и наших најслађих надања, наше радости, корачајући у складу са монашким правилом и пратећи у сваком часу и трену куда су упућена твоја размишљања и проживљавања.
Успни се, вољени брате наш оче Е., духовном лествицом неустрашиво и храбро, и не бој се најезда и окрутности видљивих и невидљивих бојева зато што је “већи Онај који је у вама неголи који је у свијету” (1 Јн 4,4).
Али и свете молитве, светог и богоносног Оца нашег, и свих светих Отаца, чуваће те, ојачаће те, просветиће те, утешиће те, пратиће те да би изашао као победник у част и славу анђеоске схиме и на радост свих нас, и нашег краја и светог нашег манастира.
Наоружај се оружјем монашког живота, као потомак и следбеник великих и светих Отаца наших Антонија, Евтимија, Саве, Пахомија, и у послушању Великог Акакија и Доситеја. Наоружај се уздржањем стомака, уздржањем језика, уздржањем очију, уздржањем руку и посебно са непоколебивом вером, самоодрицањем и слепим послушањем, не само према светом Старцу нашем, већ и према свој браћи и оцима.
О, послушање, што си учинило Бога човеком и што чиниш човека Богом!
Видео сам многе људе, велике злочинце, који су у монашком животу, постајали анђели путем послушности. Остављали су своје. А видео сам и добре људе који су у монашкој школи следили свој суд, своју вољу, не саветујући се ни са ким и не слушајући никога, како су болно завршавали.
Послушање се дели у три стадијума.
а) Чиним послушање да не бих отишао у пакао чинећи непослушање
б) чиним послушање да бих стекао плату
в) чиним послушање из љубави
Послушник се не боји суда Божијег, зато што воли Старца. Шта год да чини, то чини из љубави према Старцу и према своме брату. И пошто у њему царује љубав, не боји се.
Што више воли свог Старца, то више воли преслатког Исуса.
“Савршена љубав изгони страх напоље” (1 Јн 4,18).
Ако, дакле, и ти, вољени наш брате, желиш да се назовеш, не само речима и одеждом и схимама, следбеником и војником најлепшег и најслађег нашег Исуса, треба попут Њега, да се успнеш на Крст.
Шта је то крст? Трпљење и туге.
То објављује и црнина коју носимо.
Након Голготе, дошао је Васкрс. Туге рађају радост.
Монах не треба да се радује, није му на корист. Монах треба увек да плаче.
Ако си видео монаха да је радостан и да се смеје, то није добро.
Ако си видео монаха повученог и тихог, то је стварно монах.
Светитељи се нису родили као Светитељи већ као сав остали свет. Али трпљење које су показали кроз разна страдања, начинило их је победоносцима.
Свакодневно су проливали крв и тако су примили дух.
Немој да помишљаш, брате, да они нису имали страсти, ратове, ђаволе, свет! Не. Имали су и они као и ми, али је њихово држање било одважно у борби са страшћу.
И прва препрека на коју неко наилази, јесте он сам. Ђаво заузима друго место.
Немој да мислиш да је лако победити самог себе. Увидећеш то сада када си обукао схиму.
Бацити самог себе доле, пред ноге отаца, говорећи “благослови” и кад си у праву и кад ниси, то благословено “благослови”, од кога дрхте и кога се боје демони.
Видећеш да се у теби уздиже читав Атос.
Познато нам је, вољени наш брате Е., да си у свету био велики, међутим, овде си последњи од свих. У томе лежи сав твој подвиг, сав твој труд, сва твоја духовна снага, свезлатни венац, када победиш самог себе, како то обећаваш.
Ђаво нема силу.
Невидљиви подвиг монаха управо је у томе да победи самог себе. У почетку ћеш сретати старог човека, попут другог Голијата, али буди храбар.
Доћи ће благодат и постаћеш виши од самог себе и видећеш другог човека према новом Адаму, и много пута као ван тела, са другим духовним видиком, духовном одеждом, другачијом духовном храном.
И потећи ће преслатке сузе и радоваћеш се и моћи да се наситиш благосиљања и слављења Бога због ове промене.
Човек, уколико се више смирава, а то долази кроз послушање и молитву, толико се више приближава Богу, толико јасније види себе као грешног, и плаче, и жали, и тражи милост Божију. Остале види као светитеље и анђеле. Уколико је више удаљен од Бога, толико друге види нижим од себе.
Труди се, дакле, брате наш оче Е., да пронађеш самог себе. Ако се не потрудиш да спознаш своје страсти, године ће пролазити, поносићеш се што си толике године на Светој гори, и ништа више.
Труд је похвалан. Јеванђеље то каже: “Царство небеско с напором се осваја и подвижници ће га задобити” (Мт. 11, 12), а и свети Оци: “Приморавање природе нека буде непрестано и чување чула неумољиво” (Лествица, Поука 1).
Без труда нема напретка ни прочишћења, нити вида и осећања.
Али верујемо да ћеш све савладати и да ћеш постати господар самога себе, и да ћеш стићи у овом веку као победоносац до небеске Његове ложнице занепрегледне и бесконачне векове. Амин.
 
+ + + + +
 
(Писани говор исказан на постригу монахиње. Име није право)
У Христу
вољена наша душице,
благословена и благодатна Никифора,
свебела невесто најслађег и најлепшег нашег Исуса, чедна голубице, дево млада.
Шта је ово што смо видели данас?
Ни усмена ни писана реч не може да изкаже ову тајну, велику и поштовану и необјашњиву тајну монашког пострига.
Свако према својој мери види, осећа, и говори.
Једна је Божија благодат, али делује и опажа се по мери сваког појединачно.
Да, опажа се! Ах! Како подрхтаваш изнутра, када видиш и осећаш ову Божију благодат!
“Рекох: богови сте, и синови вишњега сви” (Пс 82,6).
О, благодати, благодати, дођи и на нас, дођи брзо, дођи.
Колико се мења човек! Какав бива јадни човек када га осени Божија благодат!
Мученици Божије благодати, не само да нису осећали бол, него су осећали радост што страдају за Христа: “Ради Тебе нас убијају ваздан, сматрају нас овцама за клање” (Рим 8,36).
Једно је да осетиш, а друго да читаш или причаш о Божијој благодати.
Лице Светог Серафима Саровског од Божије благодати постало је тако светло да га Серафимов ученик Мотовилов није могао гледати.
Да наведем и друго.
Зашто синови Израиљеви нису могли да гледају лице пророка Мојсија када је сишао са Синајске Горе, држећи две плоче писаног закона већ је пророк морао да га покрије?
Ту Благодат Божију смо видели данас да прекрива и одева пострижену сестру нашу Никифору.
Сестро наша, Никифора, обукавши се у светло, сва си постала светло.
Сестро наша, Никифора, обукавши се у мирис, сва си постала мирис.
Сестро наша, Никифора, обукла си се у најслађег нашег Исуса, а “ко се сједини са Господом, један је дух са Њиме” (l Кор. 6,18).
Колико је сладак Исус?
Сав је радост, сав љубав, сав је мир, сав спокој, сав је сверадост.
Колико је сладак Исус?
Сестро наша, Никифора, са данашњим постригом теби су се обрадовали анђели јер су видели да се убрајаш у њихов ред.
Ражалостили су се демони јер си ти заузела њихово првобитно место.
Обрадовали су се Анђели, наша старија браћа, зато што су видели да се твоје име уписује у књигу живота на небесима.
Ражалостили су се демони, јер су од Анђела постали демони, од светлости су постали мрак.
Колико је сладак Исус?
Упитаћемо сестру нашу Никифору.
Али сестра не одговара. Али ја је чујем да разговара са својом душом:
“Па зашто се душо моја не умириш, већ стално вичеш? Чак и у сну вичеш?”
“Ја спавам, а срце је моје будно” (Пнп 5,2).
“Душо моја, душо моја, реци ми зашто бдиш и стално плачеш?”
“Зашто си ме, слатки мој Жениче, оставио саму на овом свету? Поведи ме са Собом, узми ме близу Себи, вечни, свебели, свезлатни, свесветли, најслађи, сверазумни, благодатноточиви Исусе мој.
Светлости моје душе, радости моје душе, одеждо моје душе, даху мој, животе мој, васкрсење моје душе, где си? Где се налазиш? Где си се сакрио од мојих очију?”
“Заклињем вас, кћери Јерусалимске, ако нађете драгога мојега, шта ћете му казати? Да сам болна од љубави” (Пнп 5,8).
Па, ипак, сестра Никифора има право. На једној страни је њено срце, а на другој њен ум. Срце је код вољеног Женика који се зове Исус, драги њен Исус.
О, Никифора, Никифора! Чега си се удостојила данас?
Велики дан за тебе, дан Васкрсења. Исус и Никифора су постали једно, обављен је духовни брак.
“Ко се сједини са Господом, један је дух са Њиме” (l Кор. 6,17).
Али, Никифоро, зар не чујеш? Женик те зове к Себи:
“Устани, драга моја, голубице моја, и ходи. Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше. Цвијеће се види по земљи, дође вријеме пјевању и глас грличин чује се …устани драга моја, голубице моја, и ходи (Пнп 2,10-12).
Тај глас су зачули Анђеоски Редови, Анђели, Арханђели, многооки Херувими и шестокрили Серафими, и врло су се обрадовали и у радости су Му клицали. Одјек њихове вике доспео је до Њега. И изражавајући своје чуђење, питаше један Ред други:
“Ко је она што иде горе из пустиње, наслањајући се на драгога свога?” (Пнп 8,5).
И један анђелчић, чувар душе Никифоре, одговори: “То је наша мала сестра Никифора”.
О, Никифора, Никифора! Женик твој те је много заволео и од превелике љубави Своје поклања ти све што поседује, све своје.
“Као што Отац љуби мене, и ја љубим вас” (Јн 15,9).
И не само то, већ те начини и причасницом трпезе и царства Свога.
“И славу коју си ми дао ја сам дао њима” (Јн 17,22).
Христе Царе, вечни и непојмљиви Господе, самилосни и милостиви, дуготрпељиви и многомилостиви, опрости ми ову моју дрскост и дозволи ми да те нешто упитам:
Шта си то видео код Никифоре и тако много си је заволео, и обавестио си, и на крају убедио свете Старце њене, и за годину дана је начинише великосхимницом и невестом Твојом, а таква се ствар на Светој Гори ретко догађа?
Зато што сам видео њено скрушено понашање.
Њен скроман и озбиљан ход.
Њен тихи и пажљив говор.
Њену вољу при служењу.
Њену брзину у послушању.
Њену непрекидну молитву.
Њено неисцрпно стрпљење, велико њено трпљење.
Умну лепоту, духовну лепоту душе њене. И све што имам, све ћу јој дати и на крају ћу и њу начинити причасницом Моје трпезе и царства и славе Моје.
“И славу коју си ми дао ја сам дао њима” (Јн 17,22).
О, Никифора, Никифора, велика је твоја благодат.
Анђеле земаљски Никифора.
Ми смо потпуно сигурни да ћеш да осветлаш анђеоску Схиму, као што ће Схима да осветла тебе.
Велика и света заступништва Светитеља,
молитве поштованих твојих родитеља,
молитве светих твојих Стараца,
пратиће те кроз све године твога живота. И чуваће те, јачаће те, просвећиваће те, штитиће те од свега ђаволског. И као победоносница и подвижница и венценосница ћеш отићи на небеса да славиш и са најслађим твојим Жеником у његовој небеској ложници, у бескрајне и бесконачне векове векова.
Амин.
 
+ + + + +
 
(Јединствени пример: писана молитва која је изречена духовним чедима његовим, приликом њихове веридбе)
Боже милости и милосрђа,
Благослови ово супружништво
Да живе хришћански, вољени, спокојно.
Боже милости и милосрђа,
Благослови ово супружништво
Да у њему царује љубав, мир, чистота, искреност.
Боже милости и милосрђа,
Благослови ово супружништво
Шаљући на њега Пресвети Свој Дух
Да просветљује, води, ојачава, теши, чува га по Твојој Светој Вољи.
Боже милости и милосрђа,
Благослови ово супружништво
Да стекну и добру децу,
која су слава њихова, њихов понос,
и да крај њих имају и добру старост.
Боже милости и милосрђа,
Чувај ово супружништво од замки непријатеља.
Преслатки Исусе,
Молимо Те, преклињемо Те, усрдно Ти се обраћамо Ми Твоја грешна чеда
Пошаљи на ово супружништво један зрак Свог Светог Духа и помози му и поучи га како да живе, како да Те следе, како да те успокоје, како да Ти благоугоде, да би и они постали учесници Твојих вечних блага, вечног царства.
Богородице, слатка наша Мајчице, једино наше склониште, једина наша надо и уздање, једина наша утехо, молимо те, раскрили Свој свети Покров и прекриј ово супружништво и благослови га.
И ја вас последњи од свих благосиљам и обраћам се овом складном, блаженом и драгом пару:
Вољена наша чеда Н. и Н.
Бог вас је спојио.
Молитве ваших родитеља, и моја, последња од свих, довела вас је у ову благословену заједницу.
Желим вам да живите јединствени до краја.
Мир и љубав, здравље и радост да царују међу вама. Такође потпуни склад, част, поштовање, послушност једног према другом, све чисто, а не лажно.
Да постанете једна душа у два тела.
Заједно да се молите.
Заједно да постите.
Заједно да се причешћујете.
Заједно свуда, увек и заувек.
Међу вама да све буде знано.
Не тајно већ јавно, све до најситнијег.
Свако од вас да поштује родитеље другога као своје сопствене родитеље.
 
+ + + + +
 
(Самостална молитва)
О, љубави, Љубави Божија, која немаш граница.
О, Љубави Божија, која си за човека створила невидљиви и видљиви свет, где све пева, све слави, свуда и увек невидљиво, најслађе и драго присуство Твоје:
Бесконачност мудрости Твоје,
Бесконачност Љубави Твоје,
Бесконачност Милосрђа Твога, својим спокојем, својом тишином, својој лепотом, својим мирисом.
О, преслатко, миомирисно, тајно, тихо слављење Бога од створења Његових!
О, Боже мој, Боже мој! Отвори очи моје душе да и ја видим ово величанство природе Твоје. Отвори уши моје душе да чујем и ја ово појање, мелодију твоју.
О, Љубави, Божија љубави, која си човеку све своје тајне подарила бесплатно:
Бесплатно благодат при крштењу,
Бесплатно миросање,
Бесплатно свето Твоје Тело и Крв,
Бесплатно и овај Свој Рај.
О, Љубави, Божија љубави, која чекаш кад ћемо да Ти приђемо близу, и уместо да ми прилазимо, дошао си Ти код нас. Ушао Си у нас и другачије се показујеш свакоме од нас. И видљив си, и опипљив, и жртвујеш се, и једемо Те се, и пијемо.
О, Љубави, Божија љубави, допусти ми да Ти се приближим и да окусим за кратко те Твоје љубави, од које сав горим изнутра и не могу да се смирим и макар мало утолим своју жеђ.
“И роди се у моме срцу сећање на Бога, горећи ватром и продревши у моје кости”.
О, жеђи, жеђи, слатка моја жеђи, када ћу те утолити? Јер колико год да пијем толико више жедним за Тобом.
О, Љубави, Божија Љубави, колико год да покушавам да Те окусим и да Те се наситим, све сам Те више гладан, и што Ти се више приближим, толико боље видим колико се далеко од Тебе налазим.
“Они који ме једу још су једнако гладни, и они који ме пијујош суједнакожедни” (Сирахове премудрости 24,21).
О, Љубави, Божија љубави, која си из љубави према нама људима повикала и стално вичеш:
“Ја сам свјетлост свијету. Ја у свијет дођох као свјетлост” (Јн 8,12; 12,46).
О, светлости, светлости предвечна, светлости, најслађа моја светлости, просветли и мене, моју таму рашчини, светлости моја, моје страсти, моју таму.
О, светлости, светлости, кад ћу поново да те видим?
Дођи, светлости, светлости моје душе, немам више стрпљења, немам.
О, душо моја, душо моја, докле ћеш држати очи своје склопљенима које сам ти заклопио својим преступом.
О, душо моја, душо моја, какву сам ти неправду учинио да, када се сетим, а увек се тога сећам, попут другог Петра, плачем горко, сузама прегорким плачем.
Али дођи, нека си и слепа, и светлост ће ти отворити очи, и видећеш поново и као Тома ћеш повикати: “Господ мој и Бог мој” (Јн.20,28).
О, вечна истино…
Лудо сам зборио, опростите ми.
 
+ + + + +
 
(Следећа три текста су сачувана у његовим белешкама. Била су намењене за личну употребу.)
О, љубавни излив духовне невесте своме најслађем Женику Исусу, где су се уста и очи спојиле, постали једно у истом телу.
Те очи се растапају, топе се у љубавним сузама среће.
И та уста у бескрајним химнама захвалности упућеним Женику Исусу.
 
+ + + + +
 
Бог се види путем своје творевине, пројављује се у бескрају, у вечности, у преслаткој, несхватљивој Својој мудрости, у љубави Својој према човеку, у хармонији Његовој, у свим својим творевинама, у њиховом славословљењу Њега.
 
+ + + + +
 
Све, видљиво и невидљиво, земаљско и небеско, увек и свуда, узносе, пројављују славословље Богу, љубави Исусовој, присуству Божијем.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Теоклит на грчком значи од Бога призван – прим.преводиоца

Comments are closed.