NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Trpljenje
 
Ah, šta sad da vam kažem? Da vam kažem i sledeće: nešto što je neprikosnovena tajna moga života, ali za vašu ljubav, jer ste vi moji sestrići i bratanci.
Ovu ranu koja mi je na nozi imam od svoje petnaeste godine. Isprobao sam razne lekove, ništa. Sada kada sam ostario, još se više pogoršava. Prikovan sam za krevet, ja ga nazivam „krevetom bola“, zato što da sedim kao što vi sedite, ne mogu. Sliva se krv i rana boli još više. Ako staviš jedan jastuk i nogu podigneš malo više, bol popušta. E, noću pokušavam tako da olakšam bol.
Ali sedeći ovde, stvorila mi se cista. Ako razmislite o tome, to je već užasno. Zato što je….mnogo bolno! Kako da sediš, bre, čedo moje? Kako da sediš? Na krevetu sediš. Sedećeš malo ovako, malo desno, malo levo. Trpljenje, okreneš se desno. Na desnoj strani sedalni deo te boli, nakon pola sata počinje da boli. Ne boli, peče te, upozorava te da će rana da se otvori. Okreneš se levo. Ponovo nakon pola sata, što sediš ulevo, ponovo te peče, boli te, upozorava te da će rana da se otvori. Ma, ovde će da se otvori rana, udesno će da se otvori rana, ulevo će da se otvori rana, tako ispružen dok ležiš ponovo se najavljuje rana. E, onda kako da sedim? Pokušavam da legnem na stomak, ali možeš li tako na stomaku da ležiš?
Trpljenje, trpljenje, trpljenje, sve dok u jednom času nisam izdržao i pao u očajanje! Očajanje je strašno, ima ukus pakla, ukus Geene, da kažemo. Držalo me je šest do sedam minuta.
U malodušju u kome sam se nalazio, svojoj pratnji ništa nisam govorio. Začuh jedan tihi glas, tanan poput aure: „Tako te želi Bog“. Sa time beše kao da sam duboko udahnuo. E, neka je blagosloveno, kad me već tako želi Bog, neka je blagosloveno. Ali podaj mi i trpljenje jer ja sad više ne mogu da izdržim.
Šta da radim, da izađem napolje da odem na operaciju? Svi ti govore da se operišeš. Međutim, kako da izađem? Ja ću da uđem u kola, poći ću, ali i u kolima te drmaju. Ustanem tako očajan i odem do kandila pred Bogorodičinom ikonom, a to kandilo Bogorodičino je čudotvorno. Uzeh malo vate i dođoh u sobu, pomazah ono mesto gde je cista. Drugog dana ponovo, trećeg dana je sve nestalo. Bogorodica je učinila čudo! Sada satima sedim bez bola.
I to je kao neka potvrda knjige Starca Josifa koja kazuje o trpljenju u žalostima. Trpljenje. U čitavoj se knjizi razvija to geslo: „istrajavanje u žalostima“. Vaš Starac i onaj drugi iguman to razrađuju kroz razne detalje.
Da, Pokrov Bogorodičin oduvek postoji, ali ga mi ne vidimo. Vidimo ga kada ćemo da padnemo u haos, u ambis. Kada treba da padnemo, tada vidimo Bogorodičin Pokrov koji nas izbavlja od pada.
I ne samo to, već, trećeg dana kada su nestali svi bolovi, neka radost me je obuzela, poput obaveštenja da je Bog iz svoje velike ljubavi, svoje nemerljive ljubavi, objavio njoj da mi poda ranu dole, na nozi. I nisam mogao da se nasitim zahvaljivanja, blagodarenja Bogu što mi je dao ranu. Kao primer ljubavi Njegove dao mi je ranu na nozi. Nisam mogao da se nasitim, dan i noć sam Te slavio. Bože beskrajni, Večni, Beskonačni, mene jadnog, nečistog si zavoleo? Ma šta si video u meni? Slavim Slavu, slavim Milost, Blagost, govorio sam, sada ne mogu da ponovim te reči. Nakon tri dana je prestalo.
Korisne su žalosti, korisne su patnje, dobre su tuge, zna Bog zašto nam ih daje. Zato što se tako još više približavamo Bogu sa tugama, sa patnjama. „Gospode, u nevolji tražiše Te“ kaže (Is. 26,16). Sa tugama Mu prilazimo. Bog nam odnosi tuge. „Onaj koji odlazi od iskušenja, odlazi od života večnog“. Tako jeste.
Čovek ne treba da očajava, i pada u malodušnost zbog nekog neuspeha. Zato što ne zna koja je volja Božija. Kada spoznaš volju Božiju, trpiš, ali volja Božija nije uvek slatka, ona je i gorka! „Zar da ne popijem ovo?“ kaže. ,Da ne popijem čašu, Petre?“, kaže. „Popiću čašu“ i nazva ga Satanom, „Dalje od mene, Satano, čašu koju mi je dao Otac zar daje ne pijem?“ (Jov. i8,11). Tako je. Ali preko Krsta je došlo i Vaskrsenje. „Gle, dođe putem Krsta radost celom svetu“. Putem Krsta.
I sveti Hrizostom hvali Jova, ne za njegov prethodni život kad je bio milostiv, blagodaran, kada je bio gostoprimljiv, već za trpljenje koje je pokazao u velikom iskušenju koje mu je odredio Bog, u stradanju, u bolesti njegovoj. Ta je bolest bila ekcem, sve ga je telo svrbelo i puštalo gnoj. Tu je više hvalio sveti Hrizostom Jova. Ali „za trpljenje Jova čuste“ (Jak. 5, i).
 
+ + + + +
 
Jesam li vam pričao da mi je prišla jedna igumanija i kazala mi:
– Hoću da se ispovedim.
– Ma ja ne ispovedam ni kaluđere, a kamoli kaluđerice?
– Želim da ispovedim svoju pomisao.
– E, reci mi svoju pomisao.
Pošto mi je ispričala svoje patnje – zato što će uvek patnje da ti ispričaju, neće da ti pričaju o radostima – kaza: „Imala sam nešto poput viđenja, u kome su gore na brdu sedeli patrijarsi Avram, Isak i Jakov. Pitala sam:
– Jeste li vi patrijarsi?
– Da, kazaše, Avram, Isak i Jakov.
– Da dođem i ja tamo?
– Dođi.
– Kuda da prođem?
– Onuda, onim putem.
– Ne vidim nikakav put.
– Tamo je, potraži ga.
– Ma ne vidim nikakav put.
– Potraži, blagoslovena, potraži pa ćeš naći.
– Ali, ovaj put je od petnaest santimetara, kako ću da prođem? Sve samo grmnje i trnje. Pocepaću svoje haljine, prokrvariće mi noge.
– A, i mi smo odatle prošli i stigli ovde gore.
Kroz tuge, kroz žalosti, kroz krv, čovek se uspinje na nebo. Kolima se ne ide u Raj. Daj krv i primi duh.
 
+ + + + +
 
Ova igumanija, neću da navedem njeno ime, rak, operacije, i drugo, moleći se ugledala je Bogorodicu na njenom tronu. „Prođite, prepodobni“ kaza. Svi prepodobni su prošli pred njom kao na paradi. „Prođite velikomučenici“.
Igumanija je sedela i gledala. Na kraju je prišla Bogorodici, načinila metaniju i poljubila joj ruku, meku poput pliša. Bogorodica joj reče: „Trpljenje, trpljenje, trpljenje“. U tom trenutku se probudila. Dakle, ako želiš da budeš učenik ili učenica Hristova, popećeš se i ti na Krst.
 
+ + + + +
 
Pomilovanje nijedan svetitelj nije zatražio od Boga, već trpljenje. Ako istrpiš, imaćeš bar malu platu, a ako budeš imao pomilovanje, nemaš ništa. Plate nemaš.
 
+ + + + +
 
Imao sam sestru od tetke koja je pomerila pameću. Umrla je, otprilike, dvadeset godina nakon toga. Verujte mi, video sam je među anđelima, zajedno sa anđelima je slavila Svetu Trojicu! Je li čujete? Malo trpljenja koje je pokazala u tuzi, u patnji. Imala je nešto poput paralize i nije mogla ni o sebi da se stara. A to trpljenje koje je pokazala u ovom iskušenju, koje joj je naravno Bog dao, uvrstilo je u anđelske redove. Vasilija, kazah, takve si se slave udostojila! Slavila je sa anđelima Svetu Trojicu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *