NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Božija blagodat
 
Božija blagodat je jedna ali prema meri svakoga od nas se pojavljuje, deluje, vidi. Da, vidi! Ah, kako se raduješ kada vidiš i osećaš Božiju blagodat! „Rekoh: bogovi ste i sinovi višnjeg svi“ (Ps. 82, 6).
 
+ + + + +
 
O! Blagodat, blagodat! Dođi kod nas, dođi brzo, dođi. Koliko se menja čovek i kakav mučenik postaje kada ga oseni Božija blagodat! Božija blagodat je stvorila mučenike ne samo da osećaju bolove svoga mučeništva, već i da se raduju što stradaju za Hrista. „Jer tebe radi usmrćuju nas sav dan; smatraju nas kao ovce za klanje“ (Ps 43, 23). Jasno je da osećaš, a drugo da čitaš ili da govoriš o Božijoj blagodati.
Motovilov, učenik svetog Serafima Sarovskog, nije mogao da vidi lice svetitelja od silnog sijanja Božije blagodati na njemu. Zato i sinovi Izrailja nisu mogli da gledaju lice proroka Mojsija kada je sišao sa Sinajske gore, držeći dve bogoisklesane ploče Zakona, već je bio primoran da ga pokrije.
 
+ + + + +
 
Mnogo sam se puta pitao zašto su sveti Oci, kada su doživeli otkrovenje digli ruke visoko. Nisam mogao da pojmim. Kada je došlo vreme, tada sam shvatio.
Ne možeš, oče, da vladaš sobom kada dođe ova blagodat, ne možeš. Ali ja nikada nisam digao ruke visoko prema nebu. Duhovno sam podizao mnogo puta. Kao sin prema Ocu.
Ne možeš da vladaš sobom. Kada te preplavi blagodat, tada se i ti gubiš. Kada se povuče blagodat, tada te hvata drhtavica. Gde sam otišao!
 
+ + + + +
 
Jednom sam sakupljao lešnike u našem kraju, i prošao je avion. Naše mesto je u dolini, između dva brda. Buka aviona je došla kao melodija, kao muzika. Ode moja duša da dočeka Ženika. Kao što piše u Apostolu: „A potom mi živi koji ostanemo, bićemo zajedno s njima uzneseni na oblacima u sretanje Gospodu u vazduhu, i tako ćemo svagda s Gospodom biti“ (1 Sol. 4,17). Tako putem iskustva shvatiš delimično, potpuno ne možeš da pojmiš. Zato kaže Apostol: Bićemo uzneseni.
Tako nešto ne izazivaš ti sam, dolazi ti samo po sebi. Jedno je da to proučavaš, i pišeš o tome, a drugo je kada dođe samo od sebe.
Načinio sam metanije. Dolazi pomisao: „Tamo gde si načinio metanije tamo su noge Hristove“. Padam i celivam tle gde je gazio Hristos, celivam i grlim zemlju gde je koračao Hristos. Samo od sebe dolazi. Ne izazivaš ti, samo po sebi dolazi. To je blagodat, brate moj.
 
+ + + + +
 
Ne mogu sebe da obuzdam. Zbog toga govorim. Kao mrav kada nađe hranu pa obaveštava ceo mravinjak i dolaze mnogi mravi da pojedu tu hranu. Kao što i sveti Hrizostom govori: „Tele je ugojeno, trpeza je prepuna, niko da ne ode gladan“ (Uskršnja reč). Tako i ja, ne mogu da se obuzdam. Dakle, to što sam pronašao dođite da jedete, ovde je blago!
 
+ + + + +
 
Kada se približiš nekom duhovnom čoveku, uzimaš. Uzimaš.
 
+ + + + +
 
Blagodat se predaje putem molitve ili se na daljinu predaje blagodat. I ako mi se desi neka lepa molitva, kažem: Starac se moli za mene. Tako osećam.
 
+ + + + +
 
Blagodat dolazi i na ovaj način: kada sam ja, oče, zaspao, videh pred sobom šestokrilog, ili je bio mnogooki, ne znam. Tako, tap, i poljubih ga. Kada sam to pričao Starcu, kaza mi: „Ne, čedo moje, nije to bilo mnogooko ili šestokrilo gore na Nebu. Blagodat dolazi na taj način“.
 
+ + + + +
 
Juče, prekjuče očitali smo Večernje Preobraženja. Tamo gde Bog kaže proroku Iliji: „I gle, Gospod prolažaše, a pred Gospodom, velik i jak vjetar, koji brda razvaljivaše i stijene razlamaše, ali Gospod ne bješe u vjetru“. Onda kaže: „a iza vjetra dođe trus, ali Gospod ne beše u trusu“ a posle „Dođe oganj; ali Gospod ne beše u ognju.“ i „A iza ognja dođe glas tih i tanak“. Tu beše Bog (l Knjiga o Carevima 19,1112). U providnoj auri koju samo noću može čovek da vidi ako zaželi, Bog da mu to pokaže. Danju ne može da uživa u tome, zato što danju ima mnogo pomisli u sebi. Noću u tome uživa.
 
+ + + + +
 
Kada dođe blagodat zaboravljaš i tuge i patnje, sve ti jedno. Kada dođe tuga, zaboravljaš blagodat i kažeš Bog me je ostavio, ja sam za pakao. Kad se vratiš na prvo, zaboravljaš drugo. To vežba čoveka u smirenju. „Ne ja, nego blagodat Božija koja je sa mnom“ (l Kor. 15, 10).
 
+ + + + +
 
Mnogo sam puta otišao u crkvu, u Oltar. Bog je tu. Obavesti te, da kažemo. Kad je starac služio, ja nisam: ili on ili ja. Cela crkva je bila zaronjena u sladost, u med. Starac je služio, a ja sam osećao blagodat.
 
+ + + + +
 
Kad mi je ekcem bio u punom jeku, nisam mogao da sedim već samo da ležim. Ako je bila zima, prekrio bih se jorganom i čitao pravilo. Ovako da sedim nisam mogao, uspravan nisam mogao da sedim. Tako se i ovo otvorilo, ostavio sam Liturgiju, ne mogu, boli me, mnogo me boli.
Ležeći tako naiđe neka radost u meni, velika radost, nikada u svom životu nisam toliku radost osetio. Radost raste, raste i jedna svetlost u meni i jedna svetlost spolja, postadoh i ja sav kao svetlost.
Bogorodice moja, videću sada nekog anđela, videću Bogorodicu, ugledaću neko Bogojavljenje, kazah, tolika radost.
Kasnije, tako, malo-pomalo, smanji se i ugasi. E, završi se i to i san me ophrva. Sanjao sam da gledam paradu carske porodice. Sedeo sam na jednoj platformi i vidim kako prolaze otvoreni automobili i svaki princ ima svoju porodicu. Ja siromašak, kaluđer pustinjak, da se udostojim da vidim takve stvari!
Prođoše tri-četiri porodice, nakon toga se stvori neka svetlost s neba i kaza: Dolazi car. Tada se probudih. Ah, rekoh, Cara nisam ugledao! Prinčeve sam video, ali prinčevi nisu ništa naspram Cara.
 
+ + + + +
 
Starac Josif nam je govorio da ako odemo u neku kuću, i nalazimo se u duhovnom stanju, možemo da odredimo kakav duh vlada u toj kući. Da li, na primer, postoji duh otimačine ili laži ili novca. To što nam je govorio delimično smo shvatili. Šta misli Starac pod tim, da odeš u neku kuću i da shvatiš kakav duh vlada? Ne, nemoguće ti izgleda, čak i nelogično. Pa ipak, tako je.
Otišao sam jednog dana da služim kod starog Josifa. Čim sam ušao u njegovu keliju, odmah rekoh: „Starče, šta se dešava ovde unutra?“ „Šta je?“ kaza mi.
„Nešto kao da mi nameće tišinu, Starče“. Odmah se u mojoj duši stvorio takav osećaj, kao da me obaveštava da ovde unutra vlada tišina.
„Da ti kažem“ reče stari Josif. „Sada tokom Velikog Posta, u subotu ćemo da služimo Liturgiju, pričestićemo se, ješćemo i pričaćemo otac Arsenije i ja do nedelje uveče. U nedelju uveče ćemo da načinimo metaniju jedan drugom. Tokom čitave sedmice dalje nećemo govoriti. Sporazumevaćemo se samo znacima. Doći ćeš ti u subotu da se pričestimo i tada ćemo progovoriti“.
Tada sam shvatio iz sopstvenog iskustva ono što nam je govorio starac Josif.
 
+ + + + +
 
Koliko je sladak Isus! Sav je sreća, sav je ljubav, sav mir, sav spokoj, sav smirenje, sav prevelika radost, sav kliktanje. Koliko je sladak Isus!
 
+ + + + +
 
Blagodat se održava skrušenošću i zahvaljivanjem Bogu.
„Nisam dostojan nazvati se sinom tvojim: primi me kao jednoga od najamnika svojih“ (Lk. 15,19).
Stvarno je tužno da veliko blago koje smo primili na svetom Krštenju, dakle usvajanje, i to imamo, prema Apostolu (2 Ko 4, 7) u zemljanim sudovima, i da ga negiramo i zbog toga se lako olenjimo, lako postajemo nezainteresovani, olako prezremo, jednom rečju, olako padnemo.
Blažen je onaj koji je primio blagodat i umro sa njom. Još je blaženiji onaj koji je poživeo, uvećao je i nakon toga usnuo.
 
+ + + + +
 
Sanjao sam da sam otišao u selo gde sam rođen. I nisam otišao u svoju rodnu kuću već sam otišao u crkvu. Ušao sam u crkvu i Oltar. Tamo sam video sud za krštavanje u kome sam se krstio, tamo gde je došla blagodat. Kleknuo sam, celivao ga, celivao i celivao kroz obilne suze.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *