NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
U SAMOTNOJ KATUNAKIJI
 
Mesto tihovanja
 
Katunakijska litica, otvorena prema Egeju, nalazi se na jugozapadnom kraju poluostrva Svete Gore. Ogromna provalija, koja uzdužno cepa planinski masiv Svete Gore, počinje od mora i stiže do podnožja krajnjeg vrha Atosa. Po njenim isihastičkim nedrima nalazi se četrnaest razbacanih kućica, zakačenih o strme planinske litice koje, ako ih ugledaš sa mora, izgledaju poput orlovskih gnezda.
Da bi iko ovde stigao 1933. godine, trebalo je da se ukrca u mestu Dafni, luci Svete Gore, u veliki čamac sa veslima i da sa mnogo strpljenja prođe manastire i skitove na južnoj strani. Nije postajalo pristanište. Jedan veliki kamen služio je ovoj svrsi, kada je more bilo mirno. Inače, trebalo bi da dođe peške iz Svete Ane, što je tri puta duže rastojanje.
Put ka kolibama, uzana staza, gde često ne bi mogli da se mimoiđu dva čoveka, poput zmije se izvijao među stenama, šljunkovitim strminama (sares)[1], maslinama, žbunjem, zidićima. Negde iskopan u zemlji strmine, negde popločan kamenom kao uski dugački potporni zid, drugde prosečen kanal usled slivanja kišnice. Uzak, nevidljiv, kao nerukotvoren, uspinje se uz strmu liticu, sa malim krivinama. Uz mnogo truda i znoja, strpljivo i uporno, penjati se korak po korak. Svaki korak po jedno zrno na brojanici, svako zrno jedna molitva, svaka molitva topli otežali dah, svakim dahom sve bliže podvižnici, uz tešku punu torbu na leđima. Puna potrebština za svakodnevni život, a često i sa zidarskim materijalom, cementom, peskom, drvom i dr.
Kućice u okolini male, asketske, sa čelom – crkvom prema istoku i nogama – sobama ka zapadu. Širi se pojanje psalama i molitve monaha i uznosi se miomiris tamjana. Tela mrtvih neraspadljiva.
„Kažu, objašnjavao je starac“, da se u oblasti Katunakije nekad naselilo nekih stotinak otaca koji su došli iz Palestine i Egipta, oterani navalom Arapa. U onoj suvoj klimi živeli su od hleba, vode i soli. Veliko suzdržavanje. Želeli su da nastave sa istom ishranom i na Svetoj Gori. Ali nisu izdržali. Vlaga, ledeni vetrovi i ostale teškoće, oduvek su primoravali Svetogorce da koriste ulje, sir, ribu, oni najstariji malo vina. Tako su, za dve-tri godine, svi umrli. Ostali su njihovi katuni i mesto je prozvano Katunakija.“
Izgleda da su prve kolibe Katunakinjana od tada počele da se pojavljuju na okomitim stranama litice. Bile su to prave kolibe, građevine bez vrednosti, pružale su dom jednom ili dvojici monaha. Nakon preseljenja monaha ka Gospodu, rušile su se, postajale olupine izložene teškim vremenskim uslovima. Postoji i nekoliko pećina koje su pružale privremeno sklonište onim starim, lutajućim pregaocima podvižničkog života.
Čvrsto sazidane kućice i crkvice, koje postoje i danas, počele su da se zidaju polovinom 19. veka. Dakle, organizovani život u malim ili većim pratnjama nema istoriju dužu od sto godina. Međutim, sve ovo vreme, Katunakija je duhovna košnica što vri.
Na nadmorskoj visini od 250 metara i u najdubljem delu provalije, poluskrivena stenama, nalazi se podvižnica Svetoga Jefrema Sirijskog. Crkva sa svojih četrnaest stasidija, za Katunakiju prostrana, na spratu, kao glava čitave građevine. U pravcu zapada nižu se dve male sobe sa unutrašnjim hodnikom i na kraju jedna veća koju su nekad koristili kao šivaću, a sada kao gostinjsku. Ispod nje, u prizemlju, iste veličine je i kuhinja. Ispod kuhinje postoji mali podrum sa poklopcem koji se koristi kao prirodni hladnjak. U nastavku kuhinje prema istoku – dve sobice iste kao one gore, a dole, ispod crkve, prostrana ostava.
Vrata niska i uska. Saginješ se da bi prošao. U sobice jedva da stane uzani drveni ležaj i naspram njega sanduk za odeću,sa malim prolazom, niskih tavanica; velike kutije, male špilje, kapuljače za tela ali još više za duh što se trudi da se pribere u molitvi. Samo je prozor, iako mali, otvor ka svetlu severa, ka moru i ka malo neba.
Spoljašnji zidovi – severni i južni – debeli duvari (60 santimetara) sazidani od kamena i blata.
Unutrašnji zidovi, lagani, tanki. Podovi i plafon drveni. Krov sa tamošnjim cepanim kamenom, natopljenim u blatu da bi čuvao toplotu. Na jugu, ispred crkvice i arhondarikija[2], primajuće sobe, dva drvena doksata (kasnije zatvorena prozorima), sa kamenim stepenicama za prilaz iz prizemlja. U dvorištu od kamena izgrađena cisterna (60 kubika), sazidana od korasana[3], zarad sveže i zdrave vode. Trideset metara dalje, pred glavnom stazom, kapija od kamena, sa svodom od ploča. Pozadi nužnik, daleko od kuće, mala kamena građevina, bez vode, koji koristi malu provaliju za odvod. Oko kuće podzidane njivice od donesene zemlje. Usred najveće od njih velika smokva „Germanija“. Izvor slatkih suvih smokava za čašćenje malobrojnih hodočasnika i uteha ispošćenih monaha. Kasnije su govorili starci: „Od kako je došao ratluk u Katunakiju, osušila se smokva“, i značajno klimali glavom.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sare: planinske litice pune odronjenog kamenja.
  2. Arhondariki: Prostor za prijem i ugošćavanje hodočasnika u svakom Manastiru.
  3. Korasan: tirejska zemlja (gradivni materijal).

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *