NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Molitva
 
Brojanice su čudotvorne!
 
+ + + + +
 
Najbolja je molitva ona koju si ti u tom času iskazao. Čitamo Molitve pre pričešća: „Sa nečistih usana i iz bezočnog srca…“ čitamo, a ni ne shvatamo šta smo rekli. Ti sam pronađi molitvu, tako da razumeš šta govoriš Bogu. To ima veliku silu, zaista, veliku silu!
 
+ + + + +
 
Eto, pretpostavimo da ćemo sutra da se pričestimo. Sići će Sveti Duh da osveti Darove. Kako ćeš da ga dočekaš? „Prema Svojoj milosti, prema Svome milosrđu, oprosti mi, čovek sam, oprosti mi“. Ima silu zato što to izgovaraš i razumeš, iz unutrašnjosti tvoje duše izranja ova molitva. Zato što mnogo puta čitamo, na drutoj strani bludi um. Ali to što izranja iz tebe, to shvataš šta govoriš.
 
+ + + + +
 
Molitva je ogledalo monaha.
 
+ + + + +
 
Sveti Hrizostom kaže: Čovek koji silom prilika ne odlazi u crkvu, može da načini sebe Žrtvenikom moleći se.
Naučnici u svetu, ni subotom ni nedeljom ne mogu da idu u crkvu, nedeljom imaju dežurstva u te sate. Možeš u tom času da načiniš sebe Žrtvenikom izgovarajući molitvu.
 
+ + + + +
 
Ako želiš da postaneš veoma dobar kaluđer, ne ostavljaj molitvu. Prema tvojoj meri i tvoja molitva.
 
+ + + + +
 
Govorio sam Starcu: „Starče, i u pakao da odem, ne bojim se, dovoljno je da se molim“. Toliko sladosti, toliko radosti ti pruža ova molitva – mala je, ali kakvu silu poseduje! – da kažeš, i u pakao da odem, ne bojim se, moliću se i u paklu. Ovo sačuvajte, jer smo to proživeli i predajemo vama.
 
+ + + + +
 
Mi smo bili krojači u Svetom Pavlu, i ja kao početnik još uvek nisam bio upoznao starca Josifa. Odlazeći od kuće uzeo sam brojanice za put do Svetog Pavla. Od Katunakije do Svetog Pavla ima dva i po sata. Prošao sam Malu Svetu Anu, prošao sam Svetu Anu, spuštam se ka Novom Skitu. Kada sam stigao blizu mlina, tamo iznad Evangelizma, probudio sam se! Kad sam pre stigao dovde? Toliko sam se udubio u molitvu da nisam gledao put!
 
+ + + + +
 
Kada se baviš rukodeljem ili izvršavaš neko poslušanje ne ostavljaj molitvu zato što te i molitva obožuje. Prvo što ćete osetiti, oci, biće radost. A radost nije ništa drugo nego jedan kamenčić na morskoj obali. Zato uvek iznova izgovaraj molitvu i to će te dovesti u stanje koje ne možeš da zamisliš.
Učenik osnovne škole ne može da razume gradivo iz gimnazije niti gimnazijalac gradivo fakulteta. Ali kada blagodat bude htela da se useli u tebe, shvatićeš da si sada učenik gimnazije, a sada na fakultetu, sam ćeš to da shvatiš.
 
+ + + + +
 
Jedna je duša išla u nužnik i izgovarala molitvu. I pojavi se tamo đavo: ti prljavu molitvu izgovaraš. A kaluđer mu veli: Slušaj ti, otpadniče od božanskog veličanstva, pražnjenje tela odlazi dole, pražnjenje duše odlazi gore, nemaju nikakve veze.
 
+ + + + +
 
U kući iznad naše boraviše jedan kaluđer i prema sudu Božijem, beše đavoiman. Starci nisu mogli da silaze u našu kuću da se pričeste, pa sam odlazio ja gore – gde je otac Gedeon, e tamo – i pričešćivao sam ih. Odlazio sam u Oltar, vadio artoforio, dolazili su starci na Carske Dveri i tamo bi ih pričešćivao. On mi je govorio: „Đavo tamo sedi, u kraju, u priprati“. Kazah mu: „Vidiš li ga?“ „Vidim ga“, odgovori. I sam je govorio da kada izgovaram prvu molitvu uzrujava se đavo, kada izgovaram drugu zapeni, na treću molitvu postaje nevidljiv!“ Eto sile molitve. To piše i u našim knjigama:
– Čedo moje, izgovaraj molitvu.
– Ma izgovaram je i ništa ne osećam.
– Ne osećaš ti, ali oseća đavo i odlazi. Eto, kao kod ovog kaluđera.
A, da ispričamo i ono sa košarom. Jednom poslušniku, kaza otac Arsenije:
– Izgovaraj molitvu.
– Izgovaram molitvu, ali ne osećam ništa.
– Đavo oseća i odlazi.
– E, a kada ću ja da osetim?
– Dobro, čedo moje, hoćeš li da vidiš čudo?
– Da, čudo želim da vidim, Starče.
– Dobro, pomoliću se Bogu da ti pokaže čudo, da shvatiš koliku moć poseduje molitva. (To piše u knjigama Svetih otaca).
Starac se molio i postio tri dana.
– Dođi ovamo, čedo moje, uzmi korpu, idi na česmu da je napuniš vodom.
– Starče, oprosti mi, ko će pri čistoj pameti da košaru puni vodom?
– Čedo moje, zar mi nisi rekao da hoćeš da vidiš čudo i kakvu moć poseduje molitva?
– Da, kaza.
– Onda učini to što ti kažem ili stalno izgovaraj molitvu.
– Neka je blagosloveno.
„Gospode Isuse Hriste, pomiluj me, Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. Košara se puni vodom a poslušnik izgovara molitvu. Podrazumeva se da se Starac u svojoj sobi molio da Bog projavi čudo njegovom duhovnom sinu.
Čim je video košaru napunjenu vodom, otrčao je da kaže Starcu. Na putu se pojavi đavo u ljudskom obliku:
– Kaluđeru, kuda ideš?
– Idem svome Starcu.
– Kako se zoveš?
– Georgije.
– Koliko si godina kaluđer?
– Pet-šest.
– Kojim se poslom baviš?
– Pečatima.
Gotovo, isteče voda napolje! Kroz praznoslovlje, ode molitva i otide kod Starca sa praznom košarom!
– Šta se desilo, čedo moje?
– Starče, to i to se desilo.
Ostavio si molitvu, čedo moje, zato je voda istekla. Vidiš, dok si izgovarao molitvu, košara je držala vodu, kada si prestao i otpočeo praznoslovlje, voda je iscurela.
 
+ + + + +
 
I Bog nas po neki put iskušava da bi nas probudio: Šalje ti iskušenje Bog, Bog želi da te probudi. Nemoj da spavaš, nemoj da spavaš, izgovaraj molitvu.
 
+ + + + +
 
Čovek, kada se moli Bogu, upija na neki način osobine Božije. Recimo, Bog je blag, ne srdi se, milosrdan je. I ti nakon molitve doživljavaš slično, milosrdan si, ne smeta ti šta radi ovaj i onaj, ne smeta ti ni ovo ni ono. Zato što te je blagodat obdarila. A kasnije ti da da si uvek u molitvi. Da. Primio si ovu odliku pomolivši se Bogu i primio si ovu odliku Boga.
 
+ + + + +
 
Ono što nam je Starac predao, a i trezvenoumni Oci pišu u Dobrotoljublju, i što nas je poučilo naše malo iskustvo, jeste da je najbolje moliti se noću.
 
+ + + + +
 
Kada se probudimo noću i osetimo da nam je duša naklonjena tuzi, tada ćemo prizvati tužne pomisli. Kada se ja nalazim u svojoj kelijici i probudim se, prizovem pomisao da sam umro, da su oci iskopali moje ostatke i doneli jednu košaru sa kostima na sto. Tu su moje kosti, tamo je mrtvačka lobanja. Kaži mi, oče Jefreme, gde se sada nalaziš? Nalaziš li se u raju? Dobro. Ako si u paklu, počni da plačeš i oplakuj što si nedostojan svog poslanstva. Odatle dolaze razna značenja, misli, i uzdiže se duša na neki način od manjeg umiljenja do višeg, do višeg.
S druge strane, kada duša poseduje radost, prizivamo radosne pomisli. Radosne pomisli su mudrost Božija. „Prebrajam sve poslove Tvoje, razmišljam o delima ruku tvojih“ (Ps. 143, 5). Kada razmišljamo o tvorevini Božijoj, ne može um a da se ne uzvisi do viših misli, divi i iznenađuje mudrošću Božijom i ljubavlju Božijom koja je stvorila vasionu i čoveka. Pošto je sve to načinila, na kraju je načinila čoveka. Cara nad tvorevinom. Odatle će doći sve radosne misli.
 
+ + + + +
 
Sada brat kaže za crkvu. Isto je i u crkvi. Ako poseduješ stanje, možeš da očitaš molitvu. Kada ne poseduješ, tada ćeš pratiti psalme, čitanja koja slušaš sa pevnice. Kao i na Liturgiji. I na Liturgiji često čovek dođe u ekstazu, ne čuje reči, bolje reći, ne da ih ne čuje, nego ih menja, obožuje. „Sa strahom Božijim, verom i ljubavlju pristupite“. Kuda ideš? Da primiš Boga. Tada se raduješ. Ako je prethodila radost, ne možeš a da se ne pomoliš sa suzama. Sa suzama radosnicama da pristupiš i da se pričestiš. A kada su prethodile suze žalosti govoriš: „Bože moj, oprosti mi moje grehe. U Svojoj milosti, u Svome milosrđu, u Svojoj ljubavi. Rekao si nam da je „Bog milostiv, žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem“ (Izl. 34, 6). Rekao si nam. U to se uzdam i pristupam nedostojan“. Niko nije dostojan, kaže i sveštenik kada se moli. I u to se još više uzdaš i pristupaš…
Kažem vam, kod mnogih otaca sa Katunakije koji su prilazili da se pričeste, samo si video suze koje su tekle i pričešćivao si ih. Recimo, ovaj starac tokom čitave Liturgije nije uopšte govorio već je bio sagnut i sada, ili je u mislima prilazio ili u najdubljem osećanju milosrđa Božijeg. Zato što smo se besplatno krstili, besplatno nam je pružio krštenje, darivao nam je i Telo Svoje i Krv Svoju, daruje nam i Raj. Ništa ne plaćamo.
Bog od nas zahteva srce čisto. Da vodimo računa samo o Bogu. Bog u našem srcu ne želi društvo, želi samo On da caruje. Ako to uspemo, tada uspevamo i u srdčanoj molitvi.
 
+ + + + +
 
Blagodat nas ne pita kada da dođe. Jedan iz moje pratnje kaže: danas je bilo Preobraženje, nisam se radovao. Nisi si se radovao Preobraženju? Možeš da se raduješ nekog drugog običnog dana. Ne od poštovanja prema prazniku nego od suda Božijeg zavisi blagodat. Sigurno da ovo nije pravilo. Ali ipak, sud Božiji je drugačiji od suda čovekovog.
Neko se raduje na motoru, neko u avionu. Sud Božiji je različit. Neko se raduje dok u Svetu Anu odnosi žito na mlevenje. Tog časa je srećan. Ne možemo da sudimo zašto nas Bog na neki način ne čini radosnim na Liturgiji već nas usreći van Liturgije. Mi o tome ne možemo da sudimo. Možeš na Liturgiji da postaneš radostan, možeš i da na Liturgiji ne budeš radostan a da se raduješ nad rukodeljem. To je Njegov sud. Naše je da se uvek molimo.
Kada Bog poseti našu dušu, želi i zahteva da je zatekne u molitvi. Da ne nalazi dušu našu i um naš u rasejanosti. To žalosti Boga. Možemo li da budemo celog dana u sabranosti? To bi nam pomoglo.
 
+ + + + +
 
Sveti oci, sam Grigorije Sinait kaže da molitva nije jedna za sve ljude već u skladu sa stanjem. Neko kaže: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. Drugi kaže: „Isuse Hriste moj, pomiluj me“. Drugi: „Isuse moj“. Neko ništa. E, to ništa je na jednom višem nivou kada ne možeš da govoriš, samo uživaš u toj sladosti. Kada se spusti ovo stanje, tada vidiš u sebi da i srce tvoje izgovara molitvu. U tom času možeš da rešiš mnoge probleme. Prethodno, kada si stigao do kraja, u zenit, nisi čuo ništa, samo si uživao. Kada si se spustio, čuješ i srce da izgovara molitvu tako da možeš da ovladaš sobom u tom času. U drugom, ne možeš da vladaš sobom. Ne da ne možeš, već ti ne dozvoljava, vuče te. I ostavljaš sve i sediš poput nekog bez duše, i pratiš. Koliko će trajati, to je sud Božiji. Koliko će da traje ta stvar? Može da potraje i pola sata, može da potraje i pet minuta, može da potraje i duže.
 
+ + + + +
 
Jedan manastir na Svetoj Gori, znate ga, bio je idioritmijski. Kaza sveštenik nosaču:
– Gospodine Dimitrije, hoćeš li da mi doneseš jedno pet-šest tovara drva za ogrev tokom zime?
– Doneću ti, oče Jefreme.
– Donesi ih ovamo.
– Nemoj tamo, plaši se životinja, Starče.
– Daj, donesi ih ovamo. Posvađasmo se.
– Ti si neoprostiv.
– A ti nisi za zajednicu.
Otide nosač, gore uzbrdo. Šta treba sveštenik sad da radi? Može li da služi Liturgiju? Ne. Šta da radi? Sada se bore dve stvari: „Dobro, kad nosač bude sutra došao – jer je bilo veče – reći ću mu da mi oprosti“. A drugi glas mu kaže: „Dobro, ako ne dođe nosač sutra već primi telegram od žene da mu je dete bolesno, šta ćeš da radiš?“ Oče, ovde je monahovo blago: molitva.
– Bogorodice moja, šta da radim? (Bilo je to u manastiru Iviron).
– Bogorodice Portaitisa, šta da radim, pomozi mi.
Kao grom je stiglo obaveštenje, nadahnuće, prisustvo Bogorodice.
Svi mi znamo da se svetogorski manastiri zatvaraju kada zađe sunce. Međutim, postoje jedna mala vrata, tolicka, koja se retko otvaraju. Upali otac svoj fenjer, prođe kroz vratašca i pope se uz brdo.
– Dobro vam veče.
– Dobro došao, oče.
– Blagosloveni gospodine Dimitrije, oprosti mi.
– Bog neka prosti. Oprosti i ti meni. Oprostili su se i otac ponovo siđe dole i služaše
Liturgiju sledećeg dana. Vidite da je u svakoj prilici obavezna molitva. Kada si zbunjen i ne znaš šta da radiš pitaš Bogorodicu, i Bogorodica ti pomaže. Ako ne možeš da služiš Liturgiju kažeš: „Neka gresi moji ne ometu da se ovde obrete Tvoj Sveti Duh“. Oče moj, služimo, pričešćujemo se, blagodat se spušta, ali „ne na sud niti na osudu“ i to kažemo.
 
+ + + + +
 
Najviše onih koji dolaze na Katunakiju govore: „Pričaj nam“. E, da vam kažem, oduzmite bar pola sata od dvadesetčetiri časa. I to neka bude prema svetskom računanju deset – jedanaest pre ponoći. Izgovarajte molitvu bez brojanice. Preklinjući, molebno, plačevno „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. Tako.
Neguj to i videćeš kakav će plod dati. Od pola sata ćeš kasnije načiniti ceo sat. I pazi, u taj čas će ili telefon da ti zazvoni ili ah, taj posao treba da završim sada, ili će da te ophrva san, ili će te napasti bogohulne pomisli. Ništa. Isključi telefon, završi sve poslove i čini to pola sata, ne duže. I videćeš, zasadićeš jedno drvce i danas-sutra ono će dati plod. I sveti Hrizostom i sveti Vasilije su od toga počeli. Jedno drvce, a postadoše prosvetitelji vaseljene.
 
+ + + + +
 
Duhovna nevesta u potrazi za svojim Ženikom otišla je mislima na nebo i kazala anđelima:
– Sklonite se, sklonite.
– Šta želiš?
– Želim svog Ženika.
– A zašto ga tražiš?
– Hoću da ga vidim.
I pokaza prsten koji joj je podario Hristos na postrigu. Obradovaše se čete anđela kad su videli prsten premudre velikomučenice Katerine.
Kada je pokazala anđelsku shimu, povikali su, zabrujali, i dospeo je do vrata odjek ovog huja radosti zato što je došao čovek u njihove redove. I prišli su da zagrle i poljube duhovnu nevestu.
Kada im je naređeno da zaćute, začu se jedan glas, tanan poput aure, kao što smo skoro pročitali kod proroka Ilije, niti u vatri, niti u zemljotresu, niti u njemu ne beše Bog. U auri tananoj (1 Knjiga o Carevima 19,11-12):
A zašto me ovde tražiš? Zar ne znaš da postojim u tvom srcu?
E, tada duhovna nevesta dođe sebi, poput svetog Avgustina, i vide u sebi Onoga koga je tražila. Zaista „carstvo je Božije unutra u vama“! (Lk.17,21).
I takve pomisli dolaze u nas, u miru noći. Kako bi nakon toga čovek po svojoj meri uživao. Ništa ne želiš u tom času, samo tu pomisao, tu sladost, taj duhovni užitak. I u pakao da odem, to ću da osećam, smatram ga ništavnim. Nisam unutar pakla.
 
+ + + + +
 
Isprobaj sebe, sedi jedan sat i moli se uz brojanice. Umorio si se. E, tada želiš drugu vrstu hrane, malo čitaj ili poj ili učini neko drugo telesno delo. Promena duhovne hrane je vrlo korisna, vrlo korisna…
 
+ + + + +
 
Sećaj se samo jednog imena za drugi život. Ono se u tebi razgoreva, tako da se ostalo gasi i ostaje samo to ime. Samo jedno ime ili večna blaga. Ono što sam prošao, o tome i govorim, ono što nisam doživeo, o tome ćutim.
Večna blaga! Večni život! Večno blaženstvo! Um staje. Možeš li u tom času da vladaš sobom, da čitaš molitve Liturgije? Ne možeš. Kad pređeš u „blaženo carstvo“ ne možeš dalje, i možda zbog suza, kako da to kažem, hvata te vrtoglavica, hvata te užas, sladak užas! „To sam ja, Gospode, i to je dom oca moga“ (2 Car 7,18). Tako i mene poznaje Bog! Ti si kršten, oče, poznaje i tebe Bog. Tu staješ. Staje um, sve prestaje. Ne možeš, oče, da vladaš sobom, da se moliš. Ne možeš, samo stojiš i plačeš, i plačeš, i ne možeš ništa da kažeš.
 
+ + + + +
 
Ti možeš da dođeš u umiljenje, a da drugi ništa ne primeti. I ja ovde, i ti tamo možemo da se molimo i da plačemo, a da jedan drugog ne čujemo. Tome su nas naučili Oci. Ne da duvaš i da vičeš da si u umiljenju. Ne, to nije kaluđerski.
 
+ + + + +
 
Starac Josif je izlazio napolje u toku Svetle Sedmice. Proteklo je od tada mnogo godina. Kazao je igumaniji Evpraksiji i ostalim sestrama: „Našao sam jednog dobrog popčića“ (za mene je to kazao). Dogovorila se igumanija sa ostalima i isplele su mi jednu kapu.
Kada je stigao starac Josif, otišao je u solane. Nije se popeo u kuću. Svi smo sišli dole. Kazao je Starac: „Bre, oče, uzmi ovu kapu“. Čim sam stavio kapu, užario sam se molitvom i Božanskom ljubavlju! „Kakva je ovo kapa, Starče?“, upitah ga. „Da znaš samo“, kaza Starac, „koliko je molitava očitala Igumanija nad njom!“
 
+ + + + +
 
Igumanija Evpraksija je poslala brojanice. Mislim da su bile sa pedeset zrna. „Starče, kazah, daj mi te brojanice“. „Uzmi ih“, odgovori mi. Okačio sam ih nad ikonom koju mi je dao Starac. Kada su miomirisale tokom dana znao sam da ću uveče imati molitvu. Kada brojanice nisu miomirisale nisam imao molitvu. Dugo godina tako.
 
+ + + + +
 
Molitva, brojanice i milosrđe osvajaju milost Božiju. Nijedan greh nije veći od milosti Božije.
 
+ + + + +
 
Svaka molitva uz brojanice koju si očitao za svog brata, za svog rođaka, neće propasti. Bog će mu pomoći kada se nađe u teškom položaju. Brojanice ne da pomažu već i dušu iz pakla mogu da izvuku! Toliku silu ima molitva.
 
+ + + + +
 
Ja sam pominjao svoga dedu koji je bio sveštenik. Kada smo bili ziloti nismo ga spominjali u Liturgiji zato što je bio novokalendarac. Molio sam se mnogo za njega uz brojanice govoreći: „Gospode, toliko ti je Liturgija odslužio, tolike ispovesti, smiluj se na njega“. Tako sam činio dugo vremena.
Jedne noći ga ugledah u svom snu (bilo je to viđenje, otkrovenje Božije) da me ljubi i govori mi: „Hvala ti, čedo moje, sada sam u boljem položaju!“. Tada videh i moju babu kako me hvata za ruku i govori: „Čedo moje, moli se i za mene da bih otišla tamo gde je i tvoj deda sada“. Bilo je vrlo živo to što sam ugledao. Osećao sam da su mrtvi.
 
+ + + + +
 
Velika je milost Božija. Starac Josif nam je rekao da sa Svetom Liturgijom i molitvama možemo izvući dušu iz pakla.
Molio se dugo starac Josif za jednu dušu. I na kraju nam je rekao da je imao viđenje u kojem mu je duša kazala: „Veliki je danas dan za mene. Idem u svoju novu kuću“. Tako mu je javljeno da je duša spašena.
 
+ + + + +
 
Dok sam bio početnik doživeo sam rat od strane đavola – imao sam plotsko iskušenje. Legao sam da spavam, ali rat ploti beše jak. Počeo sam toplo da izgovaram molitvu. Tada, između jave i sna, imah jedan san, jedno viđenje: ispred spoljašnjih vrata beše jedan demon, kako ga i opisuju Oci, sa rogovima, sa crnim krilima, i podrugljivo se smejaše. Međutim, nije bilo moguće da se približi mojoj keliji! Došao sam sebi. Kasnije sam otišao i ispripovedao to starcu Josifu. Kazao mi je: „Vidiš, čedo moje, da ga molitvom držiš pred vratima i ne može da ti priđe!“
 
+ + + + +
 
Umna molitva malo-pomalo dovodi čoveka u prvobitnu blagodat krštenja.
 
(Samostalna molitva)
 
Bože, Nevidivi, Besmrtni, Večni, Beskrajni, Beskonačni, Nedokučivi, Nepromenljivi.
Bože, Tvorče neba i zemlje i svega na njima: sunca, meseca, zvezda, mora, okeana i na njima svih zveri koje se kreću.
Bože, koji sediš na prestolu slave i koji nadgledaš ambise.
Najslađi naš Isuse.
Milijarde milijardi i hiljade hiljada prisutnih anđela i arhanđela okružuju nepristupačnu Tvoju slavu, mnogooki Heruvimi i šestokrili Serafimi okružuju Te i uznose najslađu i nesaznajnu himnu: Svet, Svet, Svet.
Veliki most, veliko izmirenje, velika sveza nas palih i beskorisnih ljudi sa Bespočetnim Tvojim i ožalošćenim Ocem Tvojim.
Rođen kao žrtva.
Onaj koji je preuzeo naše grehe i uzneo ih na Krst.
Podaj i nama grešnima jedan zrak tvoje blagodati i pouči nas i prosveti nas.
Kako da te sledimo, kako da te uspokojimo, kako da ti udovoljimo, da bismo i mi postali učesnici onih neizrecivih blaga koje je pripremila Tvoja očinska ljubav.
Zastupništvom najslađe Tvoje Matere i svih Tvojih Svetitelja koji su ti oduvek bili po volji. Amin.
 
+ + + + +
 
Velika slava naše Crkve je ovo:
Da čujemo „Blagosloveno Carstvo“.
Koliko sam samo puta to rekao (kao jerej).
Kada to izgovara sveštenik dolazi mi da plačem.
To je naš Otac.
To je naše očekivanje.
Tamo ćemo svi otići.
Zagrliće nas, poljubiće nas.
Zato što je on naš Otac, naš Tvorac.
To su reči koje ti daju bodrost.
To je naše iščekivanje, naš spokoj.
Da odemo kod našeg Oca. On je naš Otac.
 
(Sopstveni psalam)
Poseti moju dušu
I isceli rane.
Otvori mi oči duše
Koje je sklopio greh,
neposlušnost, udaljenost.
Zavoli Njega
Jer je On prvi nas zavoleo.
Zavoli Njega
Jer je On sav ljubav.
Zavoli Njega
Jer On u radosti
i ljubavi čeka nas
Kada ćemo se otrgnuti iz propasti
I krenuti ka Njemu.
Sledimo Njega
Mi koji dižemo Krst.
Sledimo Njega
I otkrićemo radost.
Bog je ljubav, mir i radost.
Zavolite Boga
I uznesite slavu imenu Njegovom.
Ništa neka vam ne bude važnije
od ljubavi Njegove.
Uvek u mudrosti u očinskom staranju dela.
Slava Ocu i Sinu i Svetome Duhu
I sada i uvek i u vekove vekova.
Amin.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *