NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Poslušanje
 
Jedna kaluđerica mi je pisala: Starče, čujemo daće doći Turci i ne znamo šta da radimo.
Čuj, dete moje, kažem joj, nemaš poslušanja. Jer da imaš poslušanja tada bi kazala: „Šta je mene briga? Šta mi kaže Igumanija to ću prihvatiti a mene nije briga“. To je poslušanje. Ali to što se bojiš, znači da imaš svoju volju.
 
+ + + + +
 
Znate vrlo dobro da je naš Starac (Josif) bio vrhunski tihovatelj i u umnoj molitvi. Pa ipak nam nije predao kao prvo tihovanje ili umnu molitvu, već nam je predao poslušanje, opštežiće!
 
+ + + + +
 
Ako proučite knjige svetih Otaca videćete da su se mnogi posvetili a da se nisu trudili, odricali, i prošli podvižničke borbe. Ali su izabrali poslušanje.
 
+ + + + +
 
Poslušanje dovodi čoveka ne samo u bestrastnost telesnu već i duhovnu.
 
+ + + + +
 
Pogodili ste odakle počinje poslušanje. Od Trojičnog Boga. Hristos kaže: „Došao sam ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me je poslao“ (Jn 6, 38). Zbog toga onaj koji čini poslušanje, postaje podražavalac Hrista.
 
+ + + + +
 
Uverio sam se iskustvom da je poslušanje veće od molitve.
 
+ + + + +
 
Želiš li da stekneš molitvu? Želiš li da kada kažeš „Gospode Isuse Hriste“ teku potoci suza iz tvojih očiju? Želiš li da živiš život anđeoski? „Blagoslovi“, „Neka je blagosloveno“. Poslušanje.
 
+ + + + +
 
Velika borba čoveka je da ne poveruje svojim pomislima. Eto, Starac je odsutan, upitaj brata i šta ti kaže poslušaj. Nije mala borba da baciš sebe dole, nije mala borba. Ali drugačije nije moguće. Ako želiš da slediš kaluđerski zakon, na tome ćeš stajati.
 
+ + + + +
 
Neke kaluđerice su zapitale i oca Gerasima, Himnografa.
– Oče Gerasime, šta je to slepa poslušnost?
Kazaću vam. Igumanija je rekla: Evpraksija, donesi jednu čašu vode. Donela si. Prolij je. Prolila si. Zašto si prolila vodu? Blagoslovite. Nemoj da se opravdavaš: pa zar mi nisi rekla da prolijem vodu? Ne tako. Blagoslovi – to je slepa poslušnost.
Ako ne činiš slepu poslušnost, ne uspinješ se duhovnim stepenicama. Vidiš kako je ovaj Starac rekao? To je slepa poslušnost, da ne opravdavaš sebe. Ne samo u odnosu na Starca, već i u onosu na brata da ne opravdavaš samog sebe, već uvek da držiš sebe nižim od drugih.
 
+ + + + +
 
Onaj koji čini poslušanje svome Starcu, podražava Hrista Koji je činio poslušanje Svome Ocu. Bog je onda obavezan da blagoslovi onog koji Ga podražava.
 
+ + + + +
 
Pre nego što zatražite nešto od Starca, pripremite se u mislima. Ako vas usliši: „Neka je blagosloveno“, ako vas ne usliši opet: „Neka je blagosloveno“. Nemojte se mislima pripremiti da će vas Starac uslišiti, jer ako vas ne usliši, spotaći ćete se.
 
+ + + + +
 
Mnogo puta i mi kao Starci možemo da načinimo grešku. Tebi koji ćeš poslušati, izaći će na dobro, neće ti izaći na zlo! Nikada poslušanje ne izlazi na zlo zato što podražavaš Hrista.
 
+ + + + +
 
Vršio si poslušanje, otići ćeš u raj, nisi izvršavao poslušanje, možeš da činiš umnu molitvu, možeš da se pričešćuješ, možeš da služiš, upućen si ka paklu. I Adam, ali i prorok Jelisej, i Gijezije potvrđuju da Bog više voli poslušanje nego ostale vrline. I ostale vrline saučestvuju, ali kao što deluje poslušanje ne deluju ostale vrline. Zato se više starajte o poslušanju.
 
+ + + + +
 
Od nas zavisi da li ovo svetlo koje imamo u sebi, dakle blagodat, možemo da povećamo ili smanjimo. Ako je sada pet stepena, sutra možemo da načinimo deset, trideset, pedeset, sto. Od nas zavisi, od našeg odricanja, ubeđenosti, pobožnosti, poštovanja koje ćemo pokazati prema Starcu. Od poslušanja koje ćemo imati prema Starcu ovo se svetlo pojačava. I ne samo prema Starcu već i međusobno neka vlada poslušanje.
 
+ + + + +
 
Blažen je onaj brat koji, pre nego što Starac ili brat progovore, kaže: „Neka je blagosloveno“. Rekao ti je brat: „Dođi, oče, ovamo da mi pomogneš“. „Neka je blagosloveno“. Sledi ovaj put da vidiš šta ćeš osetiti u sebi. Kakav spokoj ćeš osetiti! Dok: „Sačekaj pet minuta i dolazim“…
 
+ + + + +
 
Da vam ispričam jedan slučaj koji se meni desio: to biva kada se čovek oslanja na svoj razum, svoj sud i ne odlazi da pita drugog.
U Karulji se nalazio jedan brat i kaže mi: „Oče Jefreme, bolestan sam i dođi da me pričestiš“.
Imam malu kutijicu koja se poput ove kutijice braon boje, čvrsto zatvara. Kao i krst, stavljam je ovde na grudi i idem dole da pričešćujem. Kada sveštenik seče delove, uzima jedan mali deo poput sočiva i stavlja ga u svetu kašičicu i u Svetu Krv i tako je oboji. I bude obojena – Telo i Krv – i odlaziš nakon toga i pričešćuješ brata koji ti je tražio.
Služio sam Liturgiju. Kada sam završio, ja sam se pričestio i zaboravio da izvadim jedan deo sa svetog diska, da ga stavim u hlebonosnik i da ga obojim. Zaboravio sam. Eto, i ja sam čovek, zaboravljam. „Brate, strpi se malo, ja sam zaboravio“.
Obaveštavam ga da ću tog i tog dana služiti ponovo, ali ću biti dole u Karulji. Služiću, i odande ću doći da te pričestim. Kaže: „Ponesi sa sobom hlebonosnik. Ako me vidiš u crkvi, pričestiću se. Ako me ne vidiš, doći ćeš da me pričestiš u mojoj kući“. „Neka je blagosloveno“.
Oče Jefreme, obrati pažnju jer nemaš mnogo pameti. Dakle, na antimins stavljam artoforio – kutijicu u koju ću staviti česticu – da je gledam. Završavam, ona tamo, otpuštam. Ponovo sam zaboravio! Bre, šta je ovo? Kakvo je ovo zlo što me je snašlo? „Brate, oprosti mi, ponovo sam zaboravio. Otići ću gore da služim i ponovo ću doći u Karulju da te pričestim. Kazniću samog sebe čineći napor da ponovo silazim zato što sam pamet izgubio“.
Odem, dakle, stavim artoforio na antimins da ga vidim. Vidim artoforio, stavljam tamo, otpuštam i ništa. Gospode, šta je ovo sa mnom? Nekaje blagosloveno, kažem. Spuštam artoforio gde imamo suve čestice. Osušili smo ih na Veliki Četvrtak. Spuštam, prostirem antimins i otvaram kutijicu i stavljam kašičicu odozdo da uzmem jednu česticu. Stavljam kašičicu odozdo ne podiže se sveti Hleb! Upirem! Ne podiže se! Ma šta se dešava? Odskoči sveti Hleb, srećom da je pao na antimins. Još malo pa bi pao dole. Uplašio sam se, prepao. Možda su se čestice zalepile za sunđer. (Sunđerom se zove morski sunđer, koji je od presovanja postao okrugao, tvrd kao kamen, i na njega stavljamo čestice. Jer gde god da ih staviš, upijaju vlagu). Odem do čestica, čestice se pomeraju! A! Brat ima prepreku! Zbog toga zaboravljam ja koji služim. Dobro. Uzimam artoforio, silazim dole. Pričestio sam ga.
Kažem: – Starče, želim da ti kažem jednu misao, i kao brat, i još više kao duhovnik.
– Šta hoćeš da mi kažeš?
– Da se potpuno ispovediš .
– Tri puta sam se ispovedio, odgovori preko.
– Slušaj, brate, možda si nešto i zaboravio.
– Ne, kaže, nisam zaboravio, tri puta sam se ispovedio.
Nisam mogao da podnesem da tako govori! Kažem mu: tamo gore, gde je otišao otac Pajsije, bio je jedan Vlah i dođe čas da umre; nije ispuštao dušu, samo je gledao đavola. Onaj koji ga je služio kaza mu:
– Vidiš li đavola?
– Da, đavola.
– Oče, imaš neispoveđen greh. Upitaj đavola koji greh imaš.
– Marija me prisiljava. (Uhvatio se u koštac sa Bogorodicom, đavoli je nazivaju Marijom.) Ne mogu…
Beše oženjen i sva deca koja su se rađala, sva su umirala. I na kraju, kod poslednjeg, ode do nekog maga i on mu načini magiju, a to nije bio ispovedio. Na to ga je podsetio đavo. Sada ga je ispovedio i nakon toga usnuo.
– Dakle, čovek si, oče, nešto si zaboravio.
– Oče, ovo i ovo se dešava. Znaš li šta mi govori pomisao?
– Šta ti govori?
 
– Da uzimaš jedan komad hleba, stavljaš malo vina i dolaziš da me pričestiš.
– Sačuvaj me, Bože! Zašto bih to činio? Dobro, tebe mogu da ne poštujem, da te ne volim, ali trud koji činim da iz svoje kuće dolazim dole, da bih te pričestio hlebom…
Poverovao je svojoj pomisli. I eto rezultata, tako da nije dostojan da se pričesti!
Zbog toga, neka niko ne poveruje svojoj pomisli. Poslušanje. Na mesto svog mozga stavljam mozak svoga Starca. To je poslušanje.
 
+ + + + +
 
To je poslušanje, da oteraš svoju pomisao, sebe, i da poslušaš to što će ti reći Starac.
 
+ + + + +
 
Monah: Ispričaću nešto što se meni ovde desilo. Kada se peru čaršavi iz konaka, nakon Povečerja, prostiremo ih i posle ih skupljamo. Ja sam od onih što skupljaju čaršave koji su se osušili na balkonu. Kada sam otišao uveče da skupim čaršave, ne mogu posle toga da spavam, rasanim se i pomalo izgubim od svog reda. I žao mi je.
Starac: (Nije shvatio) A za …?
Monah: Dakle, izvršim rado poslušanje. Rado odem i sakupljam čaršave, ali znam da neću moći odmah da zaspim, a ustaću rano, da bih očitao celo pravilo. I žao mi je. Ta tuga, kako se leči?
Starac: Leči se, tako što se ne prkosi korenu poslušanja. Ja ne gledam da li ću se moliti nego da li ću izvršiti poslušanje. Kazalo ti je bratstvo da pokupiš čaršave. Neka je blagosloveno. Kada budeš otišao da se pomoliš podaće ti Bog za ovo samoodricanje i poslušanje koje si izvršio dvostruku blagodat. Ako si se molio, recimo, noću tri sata, pronalazio si radost, recimo, tri stepena. Sada pošto si smanjio časove molitve misliš da nećeš uživati u molitvi? Još ćeš više da uživaš. Jer si postavio temelj kaluđerskog života, kaluđerskog zakona. Došli smo ovde da bismo činili poslušanje a ne da se molimo. Poslušanje.
Monah: Verujem u to, ali nekakva opreznost mi kvari sve.
Starac: Tu ćeš da pobediš samog sebe. Da pobediš samog sebe.
 
+ + + + +
 
Tih dana je bio prorok Jelisej. Prilikom primanja proročkog dara proroku Isaiji beše naređeno da ode da pomaže Jeliseja za proroka, a posle je prorok Jelisej kao naslednika trebalo da ostavi Gijezija. Ali, da li je Gijezije izvršio poslušanje? Nije.
Kada je došao Neman Sirijac, – vi znate ovu priču (2 knjiga o Carevima, gl. 5) – prorok mu je rekao:
– Idi i okupaj se sedam puta u Jordanu, – a ni pogledao ga nije, idi i okupaj se, kaže.
– Uzmi novac, – kaže mu Neman.
– Nemam potrebe za novcem, ne prodajem blagodat za novac, idi i okupaj se.
Kada je otišao Neman, Gijezije otrča za njim i reče mu:
– Starac me je poslao da mi daš nešto odeće.
– Uzmi.
– I zlata.
– Uzmi i zlato.
– I grožđe.
– Uzmi i grožđe.
Neman ode, a Gijezije se vrati svom Starcu. Ono što je uzeo sakrio je da Starac ne vidi. Toliko je pameti imao da je mislio da će da se sakrije od proroka.
– Gde si bio?
– Na tom mestu.
– Šta si radio?
– Eto, imao sam posla.
Da li je rekao istinu? Prvu je izdaju počinio, kada je rekao laž Nemanu. Kada ga je Starac pitao gde je bio, ponovo je slagao. Prorok mu je kazao da je bio tamo odakle je uzimao odeću. I tri puta ga je pozvao prorok na pokajanje. Gijezije nije rekao: „Starče, blagoslovi, oprosti mi, povuklo me je iskušenje.“ Ne, nije rekao. „E, tada, – kaže, uzmi i gubu od Nemana.“
Šta je dobio Gijezije? I proročki dar je izgubio, i zdravlje je izgubio. Od kakve su mu koristi bili vinogradi i njive? Kada je čovek zdrav, svemu se raduje, kada je bolestan, ne želi ništa – bolestan sam, ništa me ne raduje, zato što sam bolestan. I gubu je stekao i zdravlje izgubio i proroka je izgubio. A šta je nasledio? Veli se „guba Gijezijeva“. Ne Nemanova, Gijezijeva guba.
 
+ + + + +
 
U našoj kući je otac Gedeon koji ima Arhanđele. Tamo je pre Gedeona boravio jedan poslušnik koji je najverovatnije otišao da se brine o bolesnim starcima. On je bio oženjen, i pošto je imao demona, žena ga je ostavila; otišao je u Dafni kod Atine i na kraju je završio na Svetoj Gori. Kaže, barem da odem da spasem svoju dušu, da izvršavam poslušanje.
Dok je izvršavao poslušanje starcima, nije se pojavljivao demon. Noću je odlazio dole u solane da sakupi malo soli, koju bi menjao za luk, krompir ili pasulj. I ništa mu se nije desilo. Međutim, kada mu je njegova sestra poslala iz Amerike sto dolara, stavio ih je sebi u džep. Idioritmija! Odmah se pojavio demon.
I on nam je pričao šta mu je govorio demon: „Šta kaže Hristos? Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom (Mat 17, 21). Ovde sa starcima jedeš i piješ, i misliš da ću ja da izađem iz tebe?!“ Cilj demona je bio da ga istrgne iz poslušanja da bi posle toga upravljao njime kako želi. „Idi dole u solane posti i tada ću da izađem“.
Nije to smerao demon. Hteo je da ga dovede do očajanja i da ga surva u more. Da izvrši samoubistvo. Odakle počinje demon? Od Jevanđelja. Da, ali gde završava? Na kraju je uspeo da ga odvede u svet. A onda je došao otac Gedeon.
 
+ + + + +
 
Navedite mi jednog čoveka koji nije kao poslušnik napustio ni pokajanje ni manastir ni svoga Starca, a da nije postao Starac!
 
+ + + + +
 
„Carstvo Nebesko na silu se uzima i podvižnici ga zadobijaju“ (Mat. li, 12). Nije rekao nasleđuju nego zadobijaju. Ako ne primoravaš samog sebe, nećeš pobediti. „Lenjivac poslan na put govori: lav je na putu i na trgovima su razbojnici“ (Priče Sol. 26, 13). Tako je. Niti napred ide niti se natrag vraća. Zato što je lenjivac. Ako hoćeš da pronađeš duhovnost, primoravaj samog sebe. Prvo u poslušanju.
 
+ + + + + +
 
U Svetoj Ani živeo je jedan Starac sa svojim poslušnikom koji je često činio neposlušanje. Jednom je bilo navečerje praznika Velike Gospojine. „Starče, reče poslušnik, otići ću da ulovim ribu, zato što je Bogorodičin praznik sutra. Šta ćemo da jedemo?“ „Čedo moje, kaže mu Starac, ovi naši susedi su ribolovci. Satima su lovili i nisu ulovili ribe. Da je želela Bogorodica da jedemo ribu, ulovili bi i nama bi doneli. Nemoj da ideš u ribolov“. „Ne, Starče, – ponovo će poslušnik, – ja ću da idem u ribolov“. „Nemoj da ideš“, ponovi Starac. „Ne, ići ću“, reče poslušnik i ode…
Starac tada razmišlja da mu se poslušnik nalazi u prestupu i da mu se zato može desiti neko veliko iskušenje. Može se recimo okliznuti i pasti u more. Zbog toga ulazi u keliju i moli se uz brojanice za svog poslušnika.
Poslušnik odlazi do mora. Baca udicu. Nešto je zagrizlo. Povlači snažno. Izlazi tada jedan crnac sa divljim pogledom spreman da se baci na monaha! Ali neka nevidljiva sila ga je držala. On uplašen odlazi. Đavo ga prati, sve do Svete Ane, do njegove kelije… Kaže mu tada đavo: „Bre, kaluđeru, šta da ti radim kad od časa kako si otišao Starac se uz brojanice moli za tebe? Inače bih te udavio u moru! U moru bih te udavio!“ Eto, šta čini neposlušanje.
 
+ + + + +
 
Sećam se, dok je živeo Starac Nikifor, osuđivao sam ga zbog nečega. Otišao sam uveče da se pomolim. Vidim „zid“, ne mogu da nastavim sa molitvom… Gospode Isuse… Gospode Isuse…ne ide! Negde sam sagrešio, pomislim, počinio sam neki greh. Prethodnog dana kuda sam išao, šta sam govorio, šta sam radio? Da, osudio sam svog Starca!
Sledećeg dana je bila nedelja i trebalo je da služim. Šta da radim sada? Molitva: „Bože moj, oprosti mi što sam osudio svog Starca, pogrešio sam, tražim oproštaj“. Ništa! „Dobro, zar za mene ne postoji oproštaj? Ne postoji „blagoslovi“?“ Ništa! „Pa Petar te se odrekao tri puta, Gospode, i oprostio si mu. Ja te se nisam odrekao. Osudio sam svog Starca. Sada i ja činim metaniju, pokajao sam se što sam osudio i tražim oproštaj“. Ništa!…
Ponovo počnem molitvu sa brojanicama. Molitva ne napreduje! Počeo sam da plačem, suze su tekle potokom. „Bože moj, Bože moj! Zar ne postoji za mene „blagoslovi“? Bog si milosrđa i milosti a zašto meni ne oprostiš? I sveta Marija Egipćanka kada se pokajala oprostio si joj. I novomučenici koji su postali Turci, oprostio si im i pomilovao ih. Zar za mene ne postoji milost, zar ne postoji oproštaj?“
Tri sata su tako prošla. Pročitao sam čitavu službu nedeljnu u suzama. Na kraju osetim neki mir, neku sladost, neku radost u sebi. Tada je počela da teče i molitva: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me… Gospode Isuse Hriste, pomiluj me…“ a… u redu, i tako sam otišao na Liturgiju.
Nije toliko strašno da osudiš nekog stranca, koliko da osudiš svog Starca! Teško tebi! Osudio si samog Boga!
Jednom su doneli džak sa krompirom, dole u naš magacin u luci. Jedan poslušnik početnik koga sam imao (sada nije u mom bratstvu), reče da je umoran i nije hteo da ode da ga donese. Tada sam ja otišao. Kada sam stigao dole, bio je tamo zaustavljen jedan čamac. Dao sam im znak i prišla su dva gospodina koji su bili u njemu. Bili su profesori Univerziteta. „Starče, vi ste monasi stvarno blaženi zato što verno živite hrišćanski život“.
Kada sam se vratio u keliju ispričam poslušniku taj događaj sa profesorima. Tada on kaza sa mnogo bezobrazluka: „Da, a odavde ih teraš kada dolaze. Dole, međutim, čim siđeš sam, izazivaš ih“. „Šta da radim, čedo moje, tako se desilo i tako sam postupio onog časa. Sada, hajde da odemo da se uz brojanice pomolimo u našim kelijama. Hajde da se sat vremena pomolimo“.
Kad smo završili, došao je i pitao me: „Koliko si molitava uz brojanice očitao?“ „Toliko“, odgovorih. Samo toliko za sat vremena? Ja sam očitao mnogo više, i mogao sam da očitam i još“. Drsko je govorio a ja sam ćutao. Otišao sam rastužen u svoju keliju, samo što nisam zaplakao zbog ponašanja ovog deteta.
Ode moj poslušnik na spavanje. Međutim, gde da zaspi! Jaka demonska sila. Dođe preplašen u moju keliju i kaza mi: „Starče, to i to mi se dešava. Spasi me!“. Tad sam mu rekao: „To se dešava kada se neko ponaša ružno prema svome starcu i žalosti ga“. Pročitao sam mu tada i jednu molitvu i sve je nestalo, sva demonska sila. Nakon toga je otišao i spavao miran.
 
+ + + + +
 
Nakon mnogo godina dolazi poslušnost uz rasuđivanje, ali vi u ovim godinama treba da imate slepu poslušnost.
Vidiš šta kaže sveti Jovan Lestvičnik? Ode Starac kod jednog početnika; ode i kod jednog drugog koji je bio deset, petnaest godina kaluđer. Kaza početniku:
– Pevaj.
– Neka je blagosloveno, pevaću.
– Pevaj, kaza i drugome.
– Blagoslovi, odgovori on.
Obojica su dobro postupila. Ne smatra se prestupom to što je uradio drugi kaluđer. Prvome bi bilo neposlušanje da je tako postupio, zato što je još uvek bio iskušenik. Iskušenik treba da prođe kroz žrvanj putem bespogovornog poslušanja. Ništa – neka je blagosloveno.
Kada prođu deset do petnaest godina, tada dolazi poslušnost sa rasuđivanjem. Takav je tok bespogovorne poslušnosti.
 
+ + + + +
 
Jednom videh nekog poslušnika da savetuje drugog pred Starcem. Zaista, kakvo nepoštovanje!
 
+ + + + +
 
Hristos se prvo, ako si primetio, pomoli Ocu a onda čini čuda.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *