NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
POREKLO – MLADALAČKE GODINE
 
„Moji roditelji behu siromašni seljaci“, ispovedao je Starac. „Moj otac je imao nekoliko malih njiva koje je sejao jednom godišnje. Kakva je korist od toga? Ponekad bi imao žetvu, ponekad bi samo seme izvukao. Zbog našeg školovanja, da bismo Nondas i ja završili gimnaziju, osiromašio je. Kad sam otišao na Svetu Goru, beše već zadužen i u teškoćama“.
Starčevi roditelji živeli su u Ambelohoriju kod Tebe, gde je i on rođen 6.12.1912, na dan Svetog Nikole. Bila je to patrijarhalna porodica: poštovan i izuzetno strog deda pop Nikita, seoski sveštenik, popadija, otac Starčev Joanis, mati njegova Viktorija sa decom – Epaminondom, Evangelom (svetovno ime Starca), Eleni i Haralampijem, i ostala deca pop Nikite, trojica sinova i dve kćeri.
Starac se rodio u vreme kada njegov otac beše u Balkanskim ratovima. Učestvovao je u oslobođenju Soluna pod vođstvom naslednika Konstantina. Međutim, prostodušnu Viktoriju, koja je pod srcem nosila budućeg oca Jefrema, mučile su „pomisli sumnje“.
Pored svekra i svekrve koji je nisu prihvatali, sa mužem koji je bio u ratu ne znajući kada će i da li će da se vrati i Epaminondom od dve godine u naručju, razmišljala je: „Šta će mi ovo dete?“ I nije pazila na plod dok je radila.
Dobrodušna Viktorija je kasnije, saznavši za njegovo duhovno uzdizanje na Svetoj Gori, plakala i govorila sama sebi: „Ja sam, bezumna, tada želela da ovo dete umre, a ono će svojim životom i svojim molitvama da spase i mene“. I molila je Boga, molitvama njenog deteta, da joj oprosti i da i nju udostoji monaške anđeoske shime.
Svoje detinjstvo Starac je proveo u Ambelohoriju. Da bi olakšali školovanje svoje dece, već u prvim razredima osnovne škole, njegovi su roditelji napustili selo i očeve roditelje, i nastanili se u Tebi.
Evangel je 1930. završio šestorazrednu gimnaziju. Bio je dobar učenik, čedan i ispravan mladić, poslušan svojim roditeljima i trpeljiv u teškoćama. Naviknut da odlazi u obližnju crkvu Bogorodice, rano se upoznao sa monasima i monahinjama koji su dolazili iz Tebe. Tako je jednom prilikom upoznao i svoje buduće Starce, starca Jefrema i oca Nikifora koji su, budući iz Tebe, posećivali svoj rodni grad.
Naučio je da se ispoveda i da obavlja svoje molitveno pravilo koje mu je naložio duhovnik: metanije, brojanice, čitanje duhovnih knjiga. Njegov skoro deset godina mlađi brat Haralampije (sada pukovnik u mirovnini), pripoveda da se noću često budio od zvuka Evangelovih brojanica koje su udarale o pod dok je činio metanije. A on bi, umirujući bunovnog mališana, govorio: „U ponoć su, Lami, nebesa otvorena.“
Jednom, dok je bio učenik u gimnaziji, krenuvši od kuće da bi radio test iz matematike, iz nekog razloga je ražalostio majku i otišao bez njenog blagoslova. Rešio je zadatak i dobio rezultat 12/4. Šapatom je upitao svoje drugove u razredu i rekoše mu da je rezultat 3. Uprkos njegovim naporima da pronađe grešku, nije uspeo. Na kraju je predao list pomalo ogorčen. Izlazeći u predvorje shvati koliko je greška bila sitna, da nije uprostio razlomak. Ovaj događaj je pripovedao često, naglašavajući koliko veliki značaj ima za decu blagoslov njihovih roditelja.
Porodica je umnogome pomogla duhovni razvoj Evangela. Njegov otac beše čovek strogog morala, častan, vredan, dobar domaćin, čovek koji bi se bližnjem našao u nevolji. Bio je oštar i nervoznog karaktera. Svojoj deci je ulivao strah. Pa ipak, istovremeno beše ispravan, jednostavan i dobar, ulivajući ljudima oko sebe osećaj sigurnosti i poverenja. Iako je bio mnogo godina pojac za levom pevnicom u crkvi, nisu mu se dopadale česte Evangelove posete manastirima. Ali na kraju beše udostojen da i sam postane monah u Katunakiji, pokraj svoga čeda.
A majka mu beše bogatog srca, puna ljubavi i dobrote prema svojoj deci, ali i prema celom svetu. Duša velike trpeljivosti i strpljivosti. Uspela je da živi sa starim pop-Nikitom, svojim svekrom, i da se brine o njemu u starosti. Dobila je blagoslov na njegovoj samrti, jedina od svih okupljenih rođaka. Pošto beše paralizovan, pozva je k sebi znakom – jer nije mogao da govori – steže joj ruku i ganut pokaza prstom ka nebu. Nije je blagoslovio tolike godine, a tada dobi njegov blagoslov za sve prethodne.
Beše vrlo široke ruke pri milostinji. Uvek bi iznova dolazili i tražili pomoć od nje. Poneki put bi gospodin Janis odbijao nekoga: „Čoveče, i juče si bio, hajde, idi odavde.“ I Viktorija bi, ispraćajući ga, govorila: „Dobro ti kaže, gospodin Janis“, a istovremeno bi mu krišom nešto stavljala u ruku. Godinama je molila Bogorodicu i njene unuke su je slušale kako šapuće: „Bogorodice moja, ja sam jedna grešna žena, ali molim te, ako želiš, načini me monahinjom“. Zaista, Bogorodica je udostojila anđeoske shime, malo pre smrti.
Sa svim tim duhovnim bogatstvom i obrazovanjem krenuo je Evangel nakon gimnazije da stvori sebi život. Ali, susreo se sa nepremostivim teškoćama. Na početku je polagao ispit da postane poštar. Izgleda da je bila potrebna veza koju on nije imao, pa nije uspeo. Karakteristična je beleška na pozadini jedne fotografije koju je poslao u ono doba svom starijem bratu:
„Kandidat škole T.T.T. Evangelos Joanisa Papanikitas. Godina 18. Gorčine – stradanja – brige. Nije uspeo 25.10.1930“. Kasnije je pokušao da uđe u Žandarmeriju, ali su izjavili da te godine nikoga neće da prime. Na kraju se spremio i dao ispit u Letačkoj školi. Nakon lekarskih pregleda, doktori su napisali na njegovom listu: „Ubrzan puls. Nepodoban.“ Video je da njegovi prijatelji i drugovi iz škole napreduju, a da on stagnira. Pronalazio je privremene poslove, ali je počeo da oseća da predstavlja teret porodici. Konačno, odluči da ode u vojsku, da barem ispuni tu obavezu. Međutim, ni tamo nije bio primljen. Ekcem, koji se zbog alergije stvorio na nozi, naterao je vojne lekare da mu služenje odlože za dve godine. Dijagnoza je bila: „Blagi ekcem, vremenom izlečiv“. Uverio se da mu Bog ukazuje put ka Svetoj Gori. Prostodušna Viktorija je u snu videla malog časnog starca kako joj govori: „Tamo kuda sada ide tvoj sin, uspeće.“
 
Zaista, 14. septembra 1933. Evangel Papanikitas je proslavio praznik Časnog Krsta u samotnoj Katunakiji.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *