NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Njegov kraj
 
Novembra 1996. jedan snažan udar ga je konačno bacio u krevet skoro sasvim nepokretnog, nemog, bez mogućnosti da guta. Izgledalo je da nema nikakav kontakt sa okolinom. Nije pokušavao ništa da kaže, čak ni znacima niti se činilo da čuje ono šta su ga pitali. Samo kada bi bio u jakom bolovima, stenjao je.
Braća koja su ga volela, napisala su mu: „I kada me svakodnevica povuče mnogo puta, vidim umno u sebi vaš pogled i vrti mi se u glavi pred vašim strpljenjem i pred vašim iskušenjem“.
A drugi još više pesnički i apokaliptično:
 
„U starosti koračaš
dubinama bolesti.
Privučen za Ženikom,
Izvan mnoštva,
Izvan kapije,
Izvan tvoga sjajnog grada,
I tvoje lepote,
Daleko od predstojeće ti slave,
Udostojavaš se da stradaš za sve,
po ugledu iskupljenja za Crkvu.
Poput praha sačuvan
za kropljenje i očišćenje
od veka tvrdovratog naroda.
 
Jer vide neko od onih koji ti se približiše Presvetu Bogorodicu rasprostrtu preko tela tvoga kao skupoceni pokrov preukrašen božanskim sjajem kako se spušta i uspokojava na tebi.
 
+ + + + +
 
Uprkos svim iskušenjima međutim, video je, makar za kratko, i čuo dobro. A dokaz je bio što je odgovarao osmehom, čak i smehom, kada su mu pripovedali njegove omiljene radosne pričice koje je on nekada imao običaj da koristi. Bio je jedini način komuniciranja sa njime u stanju tetraplegije u kojoj se nalazio. Uvek mu je predstavljalo zadovoljstvo da se šali govoreći poučne priče iz grčke mitologije ili narodnog predanja, neki put da se šali na sopstveni račun ili da zadirkuje druge sa bistrinom i dobrotom.
Kada bi neko samovoljno postio pripovedao je o Hodžinom magarencetu koje Hodža nije nahranio jednom pa drugi put, radujući se što mu magare radi bez troškova. U jednom trenutku vrata štale se nisu otvarala, jer je magarence uginulo i prostrlo se koliko je dugo i široko.
Drugi put bi da bi ukazao na nečiju dečju lukavost, podražavao razgovor dvoje male dece: – Gde je grožđe? – Šta će ti? – Da ga vidim!
Kad neko ne bi naučio osnove iz tipika, sećao se popovog boba. Pop je bio nepismen i brojao je bob u jednoj vreći, jedući svaki dan po jedan da bi znao kada da slavi Uskrs. Popadija je to primetila i dodala je bob da bi mu udovoljila. A pop je odgovarao seljanima koji su se žalili: „Kako stoje stvari sa bobom i kako pokazuje mera, niti ćemo ove godine da imamo Velik dan niti dogodine Uskrs“.
Ako bi neko činio samo spoljašnje poslušanje klimao je smeškajući se glavom i sa teškim glasom, pretvarajući se, govorio: „Andoni, Andoni…“, podsećajući na iskušavajuću frazu i izraz jednog svetog starca kome je poslušnik činio poslušanje samo kada su bili prisutni i drugi.
To je održavalo radosnom pratnju tokom trinaest meseci neprekidnog ležanja u krevetu bola. Kada je bolest osnažila, osmeh bi venuo na njegovom licu.
Nije nalazio spokoja u ležećem stavu. Više je voleo da sedi u krevetu sa nogama nisko na zemlji i leđima oslonjenim na jastuke, kao i uvek vrlo poguren. Njegov omiljen stav molitve. U ovom stavu ga je mirno uzeo Bog 14/27 februara 1998.
Stalno je ponavljao naredbu da se sahrana obavi u uskom krugu suseda. Ali, mnogi su oci stigli da ga poslednji puta celivaju. Jedan od njih je zapisao:
„Starac, čovek blaženi, svetog života, sav ispunjen blagodaću živeo je sa osećanjem grešnosti i molio me da se molim za njega.
„Čedo moje, molim te, kada budem otišao, da mi načiniš četrdesetodnevni pomen i uvek da me spominješ.“ Dao je nalog da se pri njegovom ukopu okupe susedi, među kojima je napustio ovaj život. Za mene je dao blagoslov da me pozovu. Hvala mu. U noći njegove sahrane, sanjao sam ga obučenog u belu jerarhijsku odeždu, sijajućeg i radosnog kako govori: „Oče moj, treba da služim Liturgiju“.
Prisustvovao sam njegovoj sahrani. Video sam usnulog jednog prepodobnog koji je već pripadao koru Svetih Otaca i zahvaljivao sam Bogu i Starcu koji me je voleo i obeležio moj život svojim. Na kraju, telo njegovo primi majka zemlja, njime osvećena, a njegovu svetu dušu primi radosno hor svih Prepodobnih koji su u podvigu zablistali.
Nama je ostavio sećanje i primer vrlinskog isihastičkog života, života svetogorskog monaha i nostalgičnu uspomenu na njegovo poštovano lice.
Nisam bio u mogućnosti da prisustvujem četrdesetodnevnom pomenu, zato što smo u našoj keliji imali monaški postrig, i bilo mi je krivo što nisam bio i ja tamo. Na Liturgiji nakon osvećenja, pri pomenu upokojenog, kazah: „Pomeni, Gospode, oca našeg Jefrema…“, i osetih dve ruke da me zagrliše pokroviteljski oko ramena. Uhvati me drhtavica. Zaustavih se. Okrenuo sam se, ali nisam video ništa. Zahvalio sam mu se i nastavio Liturgiju. Njegovo srce puno ljubavi verujem da nas prati. Moli se i to osećam“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *