NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Starčestvo
 
U jesen 1981. primoran je bio da se leči u Bolnici Sveštenika u Atini. Stari ekcemi na njegovoj nozi su se ponovo otvorili. Jednu deceniju se borio sa bolom na nozi. Jeo je samo voće i povrće sa minimalno ulja. Ako bi se usudio da u usta stavi malo sira ili ribe, skupo je to plaćao. 1992., začudo, završilo se ovo mučenje. Međutim, otpočela je druga borba. Čini se da je veliki, do tada nedijagnostirani neprijatelj njegov bila dehidratacija. Jedan od simptoma je bio i taj da je često jeo slano a da posle toga ne bi ožedneo, i drugi suprotan, bio je da je posle iscrpljujućeg posla na kaskadama pio ogromne količine vode sa malo limuna i vode. Tada bi se šalio: „Od vina se u svom životu nisam napio ali mi se od vode zavrtelo jedno dva puta“. Vrtoglavice poslednjih godina su se pokazale kao posledica dehidratacije i poremećaja elektrolita a ne kardiovaskularnog sistema kao što su rendgenski snimci pokazali.
Nakon što je napunio osamdeset ove male dehidratacije na početku leta načinile su krv gustom i zbog obično niskog pritiska (120), počele su da stvaraju moždane udare. Polako, počevši od očiju, udovi su mu se paralizovali i otkazivali. Njegov pogled je više izgubio svoj orlovski sjaj. Njegovo mesto su zauzela dva staračka oka, blaga i slatka. Govorio nam je da se molio Bogorodici da bude sposoban da se stara sam o sebi do kraja. Međutim dodao je: „Bogorodice moja, ne kako ja želim, već kako ti hoćeš“.
 
+ + + + +
 
U to doba (novembar 1994) kada je već izgubio vid i nije razaznavao ništa drugo nego samo senke, posetili su ga dvojica manastirske braće. Opisali su posetu na sledeći način:
„U njegovu keliju je ušao prvo otac E.. Starac, skoro sasvim slep, leži u krevetu. Svako ko bi odlazio da razgovara sa njim (čak i od poslušnika), treba prvo da kaže svoje ime. Starac čuje vrlo dobro na levo uvo, a minimalno ili nimalo na drugo. Njegov se sluh izoštrio, rekli su nam, od kako je izgubio vid.
– Otac E. iz Simonopetre, objavljivao je poslušnik.
– O, oče E! (zagrlio ga je i poljubio, onako naslonjen na jastuk). Kako je M?
– Vrlo dobro.
– Ima li dete?
– Ima dvoje dece.
– Neka ih Bog blagoslovi i neka ih pokaže sasudima izabranim (blagoslovio je sa obe ruke). Koliku si mi radost pružio što si mi kazao da M. ima dvoje dece!
Pozdravljanje potpuno srdačno, nastavilo se još 5 do 7 minuta. Nakon toga sam se približio, dok se o.E. naslonio na prozor, baš pored starčeve glave.
– G. Iz Simonopetre.
– A! Otac G! Ali ti si taj što mi nije pevao „Svjete tihij“.
– Starče, da vam otpevamo sada?
– „Svjete tihij“ je sozercateljno. Govori o stvaranju i o Svetoj Trojici. Uzdiže um od tvorevine ka Tvorcu. Imam mnogo „sozercanja“ o „Svjete tihij“, to me teši. Hoću da mi ga otpoješ.
Odmah sam sa o. E. otpevao tropar. Imao sam prednost da sedim na kraju kreveta pred njegovim licem, zato što sam ga pozdravio drugi. Levom rukom sam se naslanjao na zid pružajući je preko njegovog tela. Desnu ruku mi je držao. Slušao je bez glasa „Svjete tihij“.
– Hoću da mi to otpevate na kaseti, da bih imao. Da otpevate svi zajedno.
To smo mu obećali.
Proveo je dosta vremena u razgovoru sa nama. Uglavnom je on govorio. Povremeno bi ga obuzelo oduševljenje i postajao bi živahan. U tim bi prilikama, lice koje bi imao pred sobom (to je obično bilo moje), privlačio na grudi i celivao, ili bi ga udarao po obrazima dlanovima. Ova „maženja“ nisu bila nimalo nežna već su pre ličila na snažne udarce. Iskusio sam tri takva. Bili bi zaista neizdrživi, da nisu bili od oca Jefrema i da nisu bili praćeni vrhunskim trenucima duhovne nadahnutosti zbog razgovora.
– „Svjete tihij“ je sozercateljno. Slušam ga i pruža mi radost. Sada sam izgubio i vid, trpim. Hristos mi je podario jedan krst. Pomalo je težak po neki put i ne mogu da ga podignem. Zazovem molitve svojih roditelja (postali su monasi) i mojih staraca i tako se osnažim.
– Starče, Hristos vam je pripremio neki veliki dar.
– Da, da. Neki greh želi da mi izbriše, neki nepoznati greh. Šta mi On poda, neka je blagosloveno, ali po neki put je težak ovaj krst. Izdržaću. Sada ne mogu ponekad da razaznam šta je san a šta stvarnost. Eto, pre nekoliko dana sam sanjao san, ali sada razmišljam šta je to bilo? Da li sam sanjao ili sada sanjam a tada sam bio budan?
– Starče, sada ste kao patrijarh Jakov koji je čuo… koji nije…
– Da, ali je rekao: „Glas je Jakovljev, ali ruke su Isavove“ (Post. 27, 22).
– Starče, možda vas zamaramo…
– Vi me odmarate! Eto, ja sam sada stalno sam i sedim ovde. Šta mogu činim. Idem na Večernje, ali, da vam kažem istinu, koliko sam god puta otišao, pokajao sam se. Ne čujem, zato što ovi (poslušnici) govore tiho i ne razumem. Naravno, „Svjete tihij“ je vrlo sozercateljno. „Slavimo Oca, Sina i Svetog Duha“. Kasnije, da kažemo, dolazi Bogorodičan (na kraju Večernjeg). Tamo sve pronalaziš. Idem i na Liturgiju. Ono što želim da čujem je „Blagosloveno carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“. Ostalo ne čujem… više volim da sedim ovde i da se molim uz brojanice. Naravno, očitavam i Akatist našoj Bogorodici.
– Sećate ih se, Starče?
Dobro, šta je… očitavam ih, znam ih. Razgovor bi na trenutke bio vrlo radostan. Sva trojica smo se smejali onome što je pričao. Ponovo nam je ispričao čuvenu priču o mačku koga je vezao otac Nikifor „zato što je odlazio u baštu i nogama je kopao luk i iskopavao ga, a zatrpavao svoja…“
Jedan poslušnik je došao da mu da kašiku meda (zbog opstipacije). Kašika se napunila malo više.
– Starčiću moj, reče vrlo nežno otac N, brzo pojedite med, da ne bi kanuo na vaše odelo.
Zaista, Starac je požurio, ali je kanulo prilično na pojas. Tada se desila jedna lepa scena: poslušnik je sa kašikom sabirao sa pojasa veliku kap i govorio mu:
– Starčiću moj, pojas je pozavideo i pojeo malo meda.
– Ko je pozavideo? – upita starac koji nije shvatio šta se desilo.
– Sada kad sam vam dao med, pojas je pozavideo i rekao: ,Daj i meni malo slatkog meda, i tako smo mu dali malo“.
– Ma šta pričaš, dete moje…
– Da, zvao je i dali smo mu – reče poslušnik i zasija od radosti, zato što starac shvati šalu i nasmeja se.
Kasnije smo održali Večernje. Došli su i pripremili ga. Starac je vršio potpuno i nemo poslušanje za sve što bi mu rekli.
U času kada su čitali katizmu psaltira, dođe poslušnik koji je ostao u magacinu male luke sa stvarima. Ode da načini metaniju pred Starcem, koji je sedeo utonuo u stasidij. Čtec prestade.
– Starče, ja sam N.. Stigao sam.
– Stigao si, čedo moje? Dobro.
Čitanje se nastavi. Njegov odgovor poslušniku je bio tako pokroviteljski, tako miran, da mi se učini poput lepe melodije.
Nakon toga smo sišli u trpezariju. Silaženje niz skale i prolazak kroz hodnik do trpezarije, koje bi neko prešao za tili čas, trajalo je skoro deset minuta. Poslušnik koji se starao o starcu, trebalo je da ga detaljno obavesti o svakom koraku, i svakom stepeniku:
– Starče, sad idemo u trpezariju. Okrenite se da vam skinem mantiju. Ne ovamo, okrenite se tamo. Sada se nalazimo na vratima hrama, podignite nogu. Sada ćemo da počnemo da silazimo niz stepenice, zakoračite na prvi stepenik. Uhvatite štap drugom rukom a levom se uhvatite za drveni držač. U redu, silazite niz stepenice. Sada smo stigli skroz dole, tamo gde malo skrećemo. Pazite, sada je poslednji stepenik. U redu. Sada idemo hodnikom. Stigli smo na zaokret. Vrlo lepo…Starče, sada ćemo da siđemo niz stepenik kuhinje, pazite.
Starac nije dobro shvatio i zakoračio je nezgodno. Povikao je nekako razdražen:
– Malo lakše, bre, dete moje, ubićeš me! Ovde postoji stepenik!
– Kazao sam vam, starče, kazao sam vam da ćemo da siđemo, zar niste čuli?
– Da, ali zar ja vidim? Ni malo ne paziš. Šta ima sada? Polako, nemoj da me vučeš.
– Sa onom rukom se naslonite na sto. Lepo, sada sedite u fotelju…
Kad smo seli, poslušnici mu rekoše da smo tu i nas dvojica.
– Starče, ja sam otac G. Onaj koji vam je rekao da sam želeo da postanem podvižnik, ali sam postao pojac u Simonopetri.
Tamo gde neko nađe spokoja, tamo neka ide. Isto je. Dobro je i opštežiće, dobro je i tihovanje. Svako neka ide kuda želi. Samo neka bude strpljiv i poslušan. Ista su oba. Međutim, bolje je opštežiće.
Razgovor među njima za vreme jela bio je toliko spontan i prirodan da si prosto osećao da imaš pred sobom jednog brižnog oca sa svojom decom. Sporo je jeo. Nekako mutno je mogao da vidi čašu sa vodom, tanjir, hleb. Jeo je sam. Po neki put bi se razdražio:
– Stavio si mnogo ulja, ovaj kupus ne može da se jede. Ne mogu da pojedem ovo.
– Starče – reče mu o. G – ovde u okolini oko vaše kelije, da li ste poznavali nekada druge duhovnike sa stanjem*?
– Neće drugi da dođe da ti kaže da ima stanje. Svetitelji se kriju. Ne žele da svi znaju za njih. Traže slavu u drugom životu, ne ovde. (Kasnije jačim glasom:) Dođe neko i pita: „Starče, vidiš li anđele?“ Šta da mu kažeš? Hoćeš li mu reći: „Da, vidim anđele“. Sve i da vide anđele, neće ti reći. Ne možeš da shvatiš šta krije čovek u sebi dok ne progovori. Mnogi su starci nakon smrti otkriveni. Niko ih nije poznavao…
– Nastavio je da jede u tišini i vrlo sporo. Mi smo razgovarali o raznim stvarima. Nakon deset minuta ili i više, iznenada reče starac:
Neki monah, tražeći mesto da sazida svoju keliju blizu Svete Ane, iskopa negde i pronađe čitavo telo. Zamirisa sav kraj. Želeo je da kaže ocima da je pronašao blago. Međutim, u snu mu dođe onaj svetitelj čije je bilo telo – i kaza mu: „Ostavi me na miru tamo gde se nalazim i nemoj nikome ništa da kažeš. Samo ćeš pre svoje smrti da kažeš da si pronašao moje telo koje je miomirisalo. Ništa više. Nećeš da otkriješ gde si me pronašao“. Vidite da se svetitelji kriju i ne traže slavu ovde na zemlji, već slavu drugog života…
Ova se tema zaboravila, i mi smo nastavili da razgovaramo o stvarima. Ali on je na umu imao to pitanje do kraja. I ponovo ga iznenada začusmo:
– To veli i apostol Pavle: „Jer ovde nemamo grada koji će ostati, nego tražimo onaj koji će doći“ (Jev. 13,14). Za tamo se spremamo, za večni život. Ovde je sve privremeno. Ne traže slavu sveti u ovom životu. Kriju svoje stanje…
U neko doba smo završili i ustadosmo.
– Jeste li zablagodarili? Sada recite „Blagosloven“ za Povečerje. Ovde, na licu mesta, tako kako smo, reče čvrsto i zapovedno.
Kada smo završili i sa Povečerjem, i uzeli njegov blagoslov, kaza:
– Ko sada ima red?
– Ja.
– Dođi, dete moje, idemo.
Svako od njegovih poslušnika je želeo da preuzme brigu o njemu i da ga služi u potpunosti. Da se ne bi dešavali nesporazumi, imali su red, neki putjedan, neki put drugi.
Kažu da je preživeo mnoge moždane udare. Ne znam šta znači to. To što sam shvatio kod starca je da mu se dešava jedan žalosni pad psihotelesnih moći. On sam je to nazivao „telesno srozavanje“. Još je kod sebe primetio pomračenje umnih moći. Ono što ne shvata je da u tom pomračenju ne deluje njegova volja, već njegova bolest. To ne razume. Suočava se sa time kao sa događajem duhovne prirode. I kada vidi da ne može da ima strpljenja, tada mu je žao do „očajanja“ i preživljava duboku tugu. Međutim, dolaze trenuci kada pomračenje odlazi, um se raščićuje, i vidiš da u njegovoj duši vlada čista dobrodušnost i preslatka radost i mir.
Primećuje se kod oca Jefrema prirodnost i spontanost koju retko vidiš kod drugih ljudi. Ništa pritvorno, ništa lažno ili podmuklo. Sve su reakcije spontane i prirodne ali i izvrsno usklađene u duhu monaštva.
A sada je stigla duboka starost. Preživeo je prepodoban život podižući težak teret tuga, koje su se nebrojeni put nadoknadile izuzetnim nebeskim radostima. Dostigao je ekstaze, video je Svetu Trojicu, izljubio se sa Hristom, razgovarao je sa anđelima, preplavljen je bio pijanstvom božanske ljubavi, primio je natprirodne darove. I sada se nalazi prikovan na krstu. Kako su naivni i nerazumni oni kojima se ne sviđa da slušaju kada viče „Ili! Ili! Lama savahtani?“. Ali Hristos je to povikao upravo da pokaže da će ga i njegovi sledbenici na isti način dozivati. A nakon toga će ući i oni u slavu Hristovu.
Ipak, ni u jednom trenutku tih dana nisam video „da je izgubio razum“ ili da ne zna šta priča. Mnogih se stvari nije sećao, ali zna vrlo dobro šta mu se dešava i šta govori. Takođe, čuje vrlo dobro i razume šta mu govoriš.
Dok smo stajali juče sami iznenada mi reče: – Dobro služiš.
To je rekao ozbiljno i sigurno. Otac Jefrem nije znao za pristojnost i dodvoravanje. Osetio sam da me prati jedan pogled za vreme Svete Liturgije. Kada su svi mislili da možda spava, on se trudio duhovno da vidi kako služi sveštenik. Nekad je umeo da nam kaže: „Pomoliću se da mi kaže Bog ko si“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *