NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Mladi sudija i molitva
 
Malo pre 1980. Starca je posetio mladi sudija prvostepenog suda. Zatekao ga je u kuhinji da se bavi rukodeljem. Vadio je pečate iz vrele vode u šerpi koja se tiho kuvala na vatri ognjišta, i rezao ih. Načini metaniju i sede na obližnji sanduk.
– Dakle, šta imamo? – uputi starac svoj prodorni pogled ka mladiću.
– Imam probleme, Starče, različite probleme.
– Koliko često se ispovedaš?
– Starče – sa ustezanjem reče mladić – ne ispovedam se.
– E, tada je normalno da postoje problemi.
– Ali nemam šta da ispovedim!
– Da ti ja kažem šta da ispovediš. Hoćeš li ići tada?…video si na ulici da prolazi devojka i pomislio si nešto lukavo. Šta kažeš?
– U redu, Starče, otići ću da se ispovedim. Otišao je. Prošlo je nekoliko meseci i ponovo je došao.
– Dobro došao, Evtimije! Dakle, jesi li se ispovedio?
– Da, Starče.
– I duhovnik ti je dozvolio da se pričestiš?upita istraživački.
– Rekao mi je da se pričešćujem svakih 15 dana.
Kasnije nam je govorio: „Shvatio sam da ima velike probleme ovo dete“.
Mladić je nastavio razgovor ističući da nema vremena da se moli zbog tereta poslovnih obaveza koji mu često oduzima čak i slobodne sate.
– Pokazaću ti kako da se moliš i reci mi da li možeš ili ne možeš.
Spusti rukodelje pored sebe, ustade, otrese iverje sa svojih nogu, i visok, bele brade, dostojanstven, priđe umivaoniku govoreći:
– Jutro je i ustao si od sna.
Starac pusti vodu da teče i jednostavnim pokretima pere ruke i lice ponavljajući slatko i molebno „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. Uze peškir i obrisa se nastavljajući sa molitvom. Onda se okrenu sa blistavim licem prema mladiću i upita zapovedno:
– Je li to možeš da činiš?
– E, mogu, Starče – priznade on razoružan.
– Ali pazi, nastavi Starac. – To ćeš da činiš svaki dan. Ne jedan dan da, drugi dan ne. Zato što, kao što piše avva Isak Sirin „mali trud ima veliki značaj, ali koji se stalno čini“ (Avva Isak, Pouke 73)
– I još nešto – dodade Starac, pošto je ponovo seo da rukodelja:
– Da li u sudnici u kojoj sudiš postoji ikona Hrista ili Bogorodice?
– Postoji.
– Dakle, pre nego što počneš da sudiš, okrenućeš se i reći ćeš: „Hriste moj, prosveti me da ne oštetim nekog od ovih ljudi“.
I odmah oštro: – Možeš li?
– U redu, mogu, Starče.
– Pa nisam ti rekao da postaneš advokat da bi govorio sa Bogom – završi osmehujući se i zadirkujući.
A drugima koji su se izgovarali porodičnim obavezama i mnogim zanimanjima, govorio je ponavljajući:
Ako ja u miru Katunakije govorim sto molitvi na dan a vi unutar gužve grada i obaveza na poslu i porodici izgovorite tri molitve, jednaki smo.
Pitali smo ga da to možda nije premalo čak i za mirjane. I govorio bi nam otprilike sledeće: „Ako se čovek navikne da je izgovara svaki dan, čak i po malo, koliko može, ali svaki dan, srce mu se polako oslađuje i čeka kada će da dođe onaj čas. A kada se srce osladi, sam od sebe taj neko traži više“.
Uostalom, mladi sudija prvostepenog suda je poslušao savet Starca i polako je zavoleo molitvu tako da je došao jedan dan i zatražio njegov blagoslov da ostane na Svetoj Gori, što se na radost svih nas desilo.
 
+ + + + +
 
Prema ono malo njih koje je mogao da primi, ponašao se sa mnogo ljubavi i pružao im duboki spokoj. Poslednjih godina kada je bio primoran da mnogo sati provodi u krevetu, tamo ih je i primao. Stavljao im je ruke na glavu, dok bi klekli pred njegov krevet, i molio se otprilike ovako:
„Bože večni, bespočetni, beskrajni, nedokučivi, nepojmljivi, nepromenljivi. Bože, Utešitelju, Duše molebni, Duše ljubavi, Duše mira, Duše sladosti, Duše strpljenja, Duše milosti, Duše strpljivosti. Dobri i milostivi, dugotrpeljivi i mnogomilostivi. Mi, tvoja grešna čeda, koji smo u Tvoje ime kršteni.
Iako smo grešni, ipak smo tvoja čeda. Molimo Te, zastupištvom Svetitelja, pošalji nam plamičak Svoje Božije vatre i sprži nas, sagori nas. Dođi u naše srce i načini u njemu gnezdo.
Pomozi nam, prosveti nas, da bismo Te sledili, da bismo Ti udovoljili. Da bismo jednog dana i mi grešni i nezahvalni ljudi okusili neizreciva i neopisiva Tvoja blaga koja je pripremila Tvoja očinska ljubav za nas grešne. Jer je slavno i preproslavljeno Ime Tvoje u beskrajne i beskonačne vekove vekova. Amin“.
 
+ + + + +
 
Piše jedan brat: „Mnogo sam puta išao k njemu sa pomišlju teškom kao olovo. Čim bih ga ugledao postajao bih lagan kao pero.
Dugo nisam odlazio. Čim bi me video, radosno me je primao i sa svojim slatkim govorom i toplom ljubavlju me zagrlio govoreći: „Dobro došao, moje čedo, moje dete. Koliko dugo nisi dolazio! Mi te volimo! Da ti kažem jednu pesmu koju smo pevali u mom selu:
 
Otići ću u Arabiju
Da pronađem jednog Arapina
Da ga pitam da mi kaže
Kako se lovi ljubav.
U očima se lovi
Na usne se spušta
I sa usana u srce
Ukorenjuje se i ne izlazi!
 
Tako i ti, čedo moje. Ljubav prema tebi ukorenila nam se u srce! I onaj tvoj starac nemilosrdni…da te ne šalje da te vidimo!…“ Voleo je našu pratnju i smatrao je nastavkom svoje sopstvene. Svi mi verujemo da su nam njegove molitve mnogo pomogle“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *