NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Novčane brige
 
Nije voleo novac, koji je samo koristio izbegavajući da ga sabira i uzdajući se jedino u Boga. Davno još, podstaknut razgovorom među ocima o novcu, a posebno o talirima, odluči da se pomoli, da bi mu Bog otkrio uticaj koji ima zlato na duhovno stanje čoveka. Kada je završio molitvu zamislio je da ima jedan talir u ruci. Smatrao ga je svojim i rekao sebi: „Želiš da je talir tvoj, ali ćeš otići u pakao zbog njega“. Pažljivo je osluškivao odgovor iznutra, stiskajući talir u ruci: „Da, ali ako odem u pakao, ipak imam talir!“ Tako je spoznao koliko je velika grešna sila novca u duši čoveka.
Takođe je pričao izvesne priče da bi osudio ovu strast. Jedna siromašna ženica, radeći naporno čitavu nedelju, kupovala bi svojom platom po jedan talir. Jedanput joj neko reče da iskoristi talir za kupovinu neophodnih stvari. A odgovor beše: „Šta pričaš, čoveče? Ja se cele nedelje satirem da bih stekla ovaj talir pa da ga sad potrošim?!“
Novčano stanje Starca zasnivalo se na nuli. Nije vodio računa niti o troškovima niti o prihodima. Čim bi pretekao neki novac, pozvao bi odgovornog brata i kazao: „Čedo moje, poruči građu. Pesak, cement i ostalo“, vodeći računa o tome da braća imaju krov nad glavom.
Mnogo puta bi njegov novčanik bio prazan u času kada bi trebalo da se kupe razne stvari. Međutim, u jednom ormaru je obično čuvao neki novac u koverti.
– Starče, zašto ne iskoristimo sada kada nam je potrebno onaj novac?
– To je za četrdesetodnevni pomen. Svaki put kada se obavi, uzimam taj novac.
Kada bi završio četrdesetodnevni pomen, uzimao bi novac. Prethodno ga nije smatrao svojim. A kada bi imao nekoliko pomena koji bi čekali, ni na koji način ne bi uzimao druge. „Ne želim da sklopim oči i da ostavim za sobom obaveze“, govorio bi.
Milostinju nije prihvatao. A ako bi mu neko poslao novac da se moli za njega, pošto bi obavio nekoliko puta moleban, koliko je smatrao da odgovara novcu, slao bi ga dalje gde je postajala potreba. Naročito poslednjih godina, kada je sedeo nemoćan u svome krevetu i svaki čas beležio svoje molitve na brojanici u jednu malu beležnicu.
Mnogo je bilo onih koji su slali novac tražeći da se služe Liturgije, četrdesetodnevni pomen ili da se jednostavno na Proskomidiji pominju njihova imena. Taj novac je odrađivao veoma savesno i vredno. Imena, koja bi pominjao na Proskomidiji, zadržavao je dugo. Tokom čitave godine nije mogao da obavi više od šest četrdesetodnevnih pomena i nije ih spajao.
Jedanput ga je posetio poštovani iguman sa braćom iz svoje pratnje. Odlazeći, Starac je ponudio nekom bratu paketić sa nekoliko pečata od svog rukodelja. Međutim, kada se iguman vratio u svoj manastir smatrao je dobrim da ne liši siromašnog pustinjaka oca Jefrema njegovog rukodelja od koga je živeo. Poslao je protivrednost pečata zajedno sa zahvalnom porukom. Novac je od pošiljaoca vraćen sa jednim malim pitanjem: „Oprostite mi, ali zar uska vrata mogu samo vas da propuste?“ (Mt. 7,13).
Drugima, koji zbog ljubavi ili pobožnosti nisu želeli da prime novac koji bi im dugovao za razne kupovine, prigovarao bi: „Dobro, zar moj novac ne važi?“ ili još oštrije: „Šta sada da mislim, čedo moje? Sada me smatraš za prosjaka“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *