NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Liturg
 
Služio je svakodnevno. Kada bi ga upitao da li će sutra biti Liturgije, odgovarao bi uvek isto: „Ako je Božja volja, služiću“. Budio bi se, umivao, češljao i sigurnim koracima, tih, uputio bi se ka carskim dverima da uzme vreme[1]. Uvijen u svoju rasu i kapuljaču, providan u polumraku hrama, okružen sa pet malih plamena kandila poput nebeskih zvezda, u nekom trenu bi zazvonio zvoncetom da bi pomenuli mnoga imena koje je godinama pominjao.
Često bismo spominjali pored njega u oltaru. Obučen u belo – jednu belu tkanu odeždu je imao sve ove godine – sa prebelom bradom i kosom, sa pogledom iz koga su prštale varnice i usmerenog ka diptisima[2] koji su stajali okolo Svetog Predloženja. Pred njime Sveti Putir prekriven, Sveti Diskos da prima časnice duša, živih i upokojenih koje je bez prekida sa kopljem u ruci vadio. Malo dalje, uljana lampa je bacala skromno svetlo na diptihe sa imenima, na svete posude, na bele odežde i na jedno lice zaslepljujuće lepote, rumeno i bleštavo, poput vizantijske ikone. Gola lobanja umnožavala je svetlosnost i blagodat.
Završavao bi pomen i govorio „Blagosloven“ za treći i šesti čas. Kadio bi i izgovarao „Blagosloveno carstvo“. Imao si osećaj da dolazi iz jedne daleke prošlosti da bi nastavio sa sigurnošću u nekoj beskonačnoj budućnosti.
Kako da poje Svetu Liturgiju, bio je poučen od starca Josifa u svojoj mladosti. Starac Josif nije dozvoljavao nikom drugom da služi sa njim i toliko se radovao atmosferi koju bi stvarali da bi govorio: „Ne verujem da se na Svetoj Gori služi bolja Sveta Liturgija“. Potpuno posvećen službi, nije načinio ni najmanju grešku za sve ove godine koliko smo ga pratili. Nikada nije razgovarao niti se bavio tipikom Svete Liturgije. „Služitelj treba da se čuva od slučajnih uzroka pometnje“.
Govorio je: „Za mene je Liturgija molitva. Najznačajnija molitva“. Izbegavao je, koliko je god mogao, da se prepušta umiljenju, ali ako bi ga ono ipak obuzelo, malo bi zaćutao pa nastavljao da služi.
Čitav bi se zagrevao služeći. Njegovo lice i glava su bili rumeni kao u kakvog trudbenika. Često bi se znojio. Leti bi se uvek presvlačio nakon Liturgije. Tokom zime mi bismo drhtali a njemu bi bilo vruće. Razlog smo shvatili kasnije. Kada je prestao da služi, tada je tražio da pojačamo peć.
Jednom je, nakon otpusta, podigao obično spušten pogled.
– Zašto me gledaš? – upita brata koji mu je jedini sasluživao.
 
– Eto, tako, – odgovori mu suvo.
Međutim, pokušavao je da se nasiti gledanja predivnog, bogoblagodatnog, prekrasnog lica, punog slatke svetlosti i potpune čednosti.
Na kraju Svete Liturgije bilo je obavezno žito za mali pomen. Ako bi mu davao imena, tražio bi uvek prvo upokojene. Govorio je: „Mi živi nešto možemo da učinimo sami za sebe. Upokojeni, međutim, očekuju od nas“.
 


 
NAPOMENE:

  1. Uzimanje vremena: mali i kratki čin koji vrši sveštenik pre početka Svete Liturgije.
  2. Dipših: u tekstu, zbir imena živih i umrlih za pominjanje prilikom čina Proskomidije.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *