NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Jedno veče u pustinji
 
Starac je bio vrlo tačan čovek. Njegov je unutrašnji sat radio sa velikom preciznošću. Sati službi, noćne molitve, sna i ustajanja bili su strogo određeni, ali ih je on ispunjavao sa velikom lakoćom. U jutarnjim satima, pošto se malo odmorio od noćnog bdenija, penjao se nečujno i uzimao vreme* da bi obavio Svetu Liturgiju. Nakon Svete Liturgije i jutarnje trpeze, predavao se sa velikom radošću raznim poslovima, ili rukodelju, ili radu u vrtu, zidanju staza, potpora, magacina i dr. Braća su mu pomagala u radovima koje bi obično završavali u podnevne sate, kada bi sunce postalo previše jako. Tada bi okupljao u trpezariji braću, uzimali bi lak obrok i nakon toga se odmarali. Uveče, nakon Večernjeg i večere, želeo je i preporučivao prekid svih briga i poslova da bi bila slobodna i spremna duša za noćni duhovni podvig.
Nakon Povečerja, odmah bi zaspao i budio bi se za tri i po sata bez budilnika, stvar koju izuzetno mali broj puta zbog premora nije održao sa tačnošću. Tada bi se mali zrak lampe pojavio na njegovom prozoru. Pogledao bi džepni sat koji je visio na zidu. Uskoro bi njegova tanana figura krenula kroz hodnike i odaje tamne kuće. U jednoj ruci lampa i brojanica od trista čvorova sa martiricima (mala zrna za brojanje molitava), a u drugoj ruci njegova mornarska stoličica. Odlazio bi, i seo u određeni ćošak dvorišta. Prostro bi pred sebe i jedan komad džaka za metanije. Jedna od mnogih zvezda na zvezdanom nebu izranjala bi iza litica. Kada bi kasnije došla na sred neba, to bi značilo kraj njegove molitve.
Litice provalije, Bogu vidljivi tamni granitni stražari tišine i zvezdama osvetljene slatke tame, osvojene samo laganim zri-zri nekog zrikavca, i nepregledno prostranstvo mora koje neki put šumi a neki put grmi pod naletom pet vetrova. Priroda u svom najzamamnijem vidu, u svom najtajnovitijem času, bogata svojim noćnim radostima, podsećajući na drugi svet, na svet Duha.
Brzo bi podvižnik otpočinjao svoje pravilo čineći u krst brojanice i dodajući priličan broj za dobročinitelje i za one koji su imali potrebu. Nastavio bi vršeći službu sa brojanicama i završavao bi čineći metanije. Po neki put bi držao kraj sebe nekog brata koji se borio sa snom. Ponekad bi dolazio sebi i čuo bi svoj glas da poje sa blagodaću svoje sopstvene ode. „Bog je ljubav… Uzljubite Boga i uznesite hvalu Njegovom imenu… Uvek u mudrosti, sa očinskom brigom čineći…“ Nakon toga bi čitao sa jednim malim fenjerom časove, svoje voljene podvižničke pouke, uglavnom Avve Isaka. Koristio je izdanje Specjeri iz 1895. Listovi su se razdvojili od silne upotrebe pa ih je spojio lepljivom trakom. Na prvim unutrašnjim stranicama ima gomilu citata napisanih mastilom, a novije olovkom. Čini se da je voleo naročito pouku 81.
Iz Filokalije je naročito voleo Pouku Avve Filimona. Postoje mnoga podvlačenja. Zabeležićemo ih zato što ih je često koristio u svojim poukama:
„Moguće je doista i spor govor da razdvoji um od sećanja na Boga“.
„Pazi dakle tačno i čuvaj svoje srce da ne prihvata zle pomisli, ili bilo šta uzaludno i beskorisno“.
„Ako poželiš, sačuvaj skriveno delanje u čistom srcu“.
„Zaludne pomisli koje nastaju u umu, bolesti su lenje i raslabljene duše. Priliči dakle, kao što je pisano, da svakom pažnjom čuvamo svoj um“.
„Potrebno je mnogo pažnje, telesnih trudova i očišćenja duše da bismo uselili Boga u svoja srca“.
„Ovo sam u iskušenjima uvek činio, da uvek na Boga polažem svoju nadu“.
„Samo u domu svome uznosim neprekidnu molitvu“.
„Od kada sam došao u skit, nisam dopustio svojoj pomisli da izađe van kelije“.
„Strašna je nebriga; potrebno je neprekidno se moliti da nas ne bi pomisao odvojila od Boga“.
„Mnogi od svetih Otaca viđali su svete Angele kako ih čuvaju. Jer su, ne razgovarajući ni sa kim, čuvali sebe“.
I mnoge je druge knjige čitao, a najviše Sveto Pismo. Često je hvalio knjige pripovesti kao najmanje zamorne a korisne.
Tako bi, nakon čitanja, ispunjen plodovima noćne molitve, odmarao. Snovi su mu bili radosni. Jednom je začuo u svom snu najlepše i najmelodičnije pojanje. Pitao se zatim o poreklu njegovom. Pomolio se i spoznao da su pojale „bogomdane duše“, duše koje su spasene.
Starac je verovao da program i način života (tipik u manastirima je pokretačka snaga opštežića) monasi treba da prate sa ljubavlju i rasuđivanjem. „Jednom“, pripovedao je, „trebalo je da se odsluži pređeosvećena Liturgija i sveštenik je spremao crkvu paleći kandila i sređujući sve što je bilo potrebno. Odugovlačio je, međutim, koliko je više mogao, da bi prošlo vreme, zato što se Pređeosvećene na Svetoj Gori obavljaju nakon podneva. Njegov ostareli duhovnik ga je svaki čas požurivao: „Oče, brže, da počinjemo!“ On, znajući da treba da prođe određeno vreme, nastavi natenane, i tada začu glas iz Hristove ikone kako mu govori: „Oče, požuri! Starac je gladan!“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *