NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Prve pouke
 
Do početka 1981. bilo je okupljeno čitavo bratstvo. Petorica mladića. Starac ih je neumorno poučavao, savetovao, objašnjavao monaški život. Naročito za vreme jela kada su svi bili okupljeni. Prvo što su čuli bilo je praktične prirode. Trebalo je da se zaštite od hladnih struja Svete Gore i gde god da idu, potkošulja u torbi. „Oznojio si se? Odmah da se presvučeš“, govorio je. Inače ćemo da trčimo po bolnicama“. Niko nije smeo sam da podiže džak cementa, obavezno po dvojica, koliko god bilo nezgodno. Kada su kopali i koristili ašov, pogotovo dvojici nejakih zabranjivao je da ga napune: „Pola, pola ašova!“ vikao je. Vodio je računa o kvalitetu i o količini hrane. Zabranjivao je preterivanja, ali još i više samovoljne postove i proizvoljnosti. Jelo je bilo zasićujuće, ali je tanjir uvek morao da se potpuno isprazni.
 
+ + + + +
 
Dva izraza treba monah uvek da ima na usnama: „Neka je blagosloveno“ kada treba da posluša, i „Oprosti“ kada treba da traži izvinjenje. I um da bude u molitvi „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. I ako misao i srce odlutaju kod roditelja i prijatelja, treba da zna da je po njegovom odlasku Bog poslao anđela na njegovo mesto.
Tako, trudeći se da ohrabri u odricanju od sveta monahe početnike, običavao je da govori: „Živeše jedan starčić na Svetoj Gori i primi kraj sebe jednog mladića koji je želeo da postane monah. Savetovao ga je da ne misli o svetu, o svojoj porodici (imao je majku i dve neudate sestre), i da ostavi brigu i staranje Bogu. Dao mu je jednu zapovest: Ako njihovu kolibu poseti neki mirjanin, da izbegava da pita šta se dešava u svetu.
Nakon nekog vremena prođe neki prosjak i monah ga, zaboravivši na starčevu zapovest, upita odakle je. I kada sazna da je iz njegovog mesta, prevari se i upita za svoju porodicu. Sazna da njegovi teško žive, jer je majka bila udovica a sestre su morale da rade razne poslove izlažući se kao nezaštićene opasnosti. Imale su jednog brata koji ih je ostavio i došao ovde na Svetu Goru da se zamonaši.
Pomisli zagušiše mladog monaha. Starac ga vide tužnog i upita za razlog. Kad sazna, zavrte glavom rekavši: „Nije trebalo da prekršiš poslušanje, čedo moje“. Monah nije izdržao teret pomisli, ostavi starca i krenu putem ka svome mestu. Umoran od puta, jednog časa sede u neku senku da se odmori. Tamo ga je na kratko ophrvao san, i odmah se pojavi pred njime anđeo svetlosti i reče mu: „Bog je, od trenutka kad si krenuo na Svetu Goru da se Njemu posvetiš, mene poslao na tvoje mesto da štitim tvoju majku i sestre. Sada kad ti ideš da ih štitiš, ja sam više nepotreban i odlazim“. Monah se probudi pometen i pokajan zbog svog čina. Vrati se odmah svome starcu na Svetu Goru. „Čedo moje, reče mu on, vratio si se? Neprekidno sam se molio dok si bio odsutan da te Bog prosveti, da izbegneš zamku neprijatelja“. Tako su u miru nastavili svoj podvižnički život.
Ponovo prođe nekoliko godina i jedan pobožni hodočasnik ih poseti radi blagoslova. Mladi monah ga ćuteći počasti vodom, ratlukom, kafom. Dok je starac sa njime razgovarao, shvati da je posetilac iz istog mesta kao i poslušnik. Pažljivo upita za stanje njegove porodice. Začu za čudo Božije, da se neki seljanin vrati iz pečalbe sa bogatom imovinom, vide stariju kćer i ponudi joj brak. I mlađoj dade miraz i tako je obezbedi. Tako je blagoslov Božiji došao na njihovu kuću. Pozva poslušnika i pun radosti ispriča mu o blagoslovu koji je doneo anđeo u njegovu kuću“.
 
+ + + + +
 
Tolike je godine istrajavao da savetuje, da moli, da deli epitimije, da se brine o duhovnosti. Uvek iznova se vraćao na istu temu: „Došli smo ovde zbog ovog Večernjeg, pravila, Jutrenja. Ako ih zanemarimo ili ih obavimo polovično sa hiljadu izgovora, ta zašto smo ovde?“ Ako bi on sam iz nekog ozbiljnog razloga ostavio brojanicu, smatrao je to dugom. Sledećeg dana bi ga ispunio.
Telesna i duhovna blagodat koja ga je odlikovala nije ni najmanje narušavala njegovu podvižničku strogost i doslednost. Ozbiljan i povučen, udubljen u sebe, nije dozvoljavao previše smeha i izraze nežnosti u svakodnevnom životu. Neko od poslušnika se usudio da ga nazove „Starčiću“ umesto uobičajenog „Starče“ i beše kažnjen sa mnogo metanija. On sam, koji je sa ljudima koji su dolazili sa raznim problemima govorio umilno, čak i nežno, bio je prilično uzdržan. U pratnji svojoj i svakodnevnom životu bio je nepopustljiv i strog i na najmanje pokazivanje naročitog prijateljstva. Da neko nekoga dodirne prijateljski ili, još gore, pomazi, bilo je nezamislivo.
Poučavao je čistoti pomisli i srca, koja se postiže ispovešću, čitanjem duhovnih knjiga i molitvom. I čistoti tela koja se postiže tajnim postom i bdenjem, trudom i drugim.
 
+ + + + +
 
Dopadalo mu se da koristi primere i posedovao je veliku riznicu. Crpeo ih je iz Starog i Novog Zaveta, iz podvižničke tradicije Crkve, čak i iz istorije i savremene narodne tradicije. Ohrabrivao je pripovedanjem o blagorodnim plodovima poslušanja, ali se bavio i suprotnim.
 
+ + + + +
 
Želeći da pokaže da poslušanje nije neki ustaljeni proces već suštinski oproštaj ljubavi, Starac navodi sledeći primer: „Jedan je starac, imao običaj da ispoveda poslušnika u vezi sa pomislima nakon Povečerja. Nakon toga bi davao svoj blagoslov poslušniku i odlazili bi da se odmore. Jednom, dok je monah ispovedao svoje pomisli, umoran od dnevnih poslova, starac zaspe. Monah je iz poštovanja zaćutao i čekao da se starac probudi, da mu da blagoslov da ode i on da se odmori. Sati su prolazili, on sam je osećao sve veći umor ali starac se nije budio. Tokom sati koji su protekli, sedam puta je monah bio nagovaran svojim pomislima da probudi starca, da uzme blagoslov i da ode da spava. Ali njegova ljubav ga je sprečavala i ubedila da sačeka još malo.
Konačno, starac se probudi i dade mu blagoslov. Pozva ga sledećeg dana i poče da ispituje pomisli koje je imao prethodne noći. Monah mu je ispričao svoju borbu i trud koji je uložio da ga ne uznemiri. Tada mu starac reče da je imao viđenje kad zaspa po drugi put. Video je presto i na prestolu sedam venaca. I začu glas: „Ovaj presto pripada tvom poslušniku, a sedam venaca je stekao ove noći““.
 
+ + + + +
 
Blizu Danileja, u jednoj maloj kući, živeo je starac Dionisije sa svojim poslušnicima, Arsenijem i Atanasijem. U neko doba poče Atanasije da pokazuje neposlušnost prema svome Starcu i da odlazi ‘onako iz zlobe’. Bude praznik Blagovesti i slavila je susedna koliba. Starac Dionisije sa svojim poslušnicima ode na bdenije. Međutim, kad su stigli do kolibe koja je slavila, monah Atanasije ga ostavi da bi drugde otišao na slavlje. „Čedo moje, hajde sa nama na slavu“, reče mu starac. Ali on nije dao da se ubedi. I starac ga podseti: „Zao čovjek traži samo odmet, ali će se ljut glasnik poslati na nj“ (Prs 17, 11). „Neka dođu, neka dođu“ reče razdražen monah Atanasije i ode.
Sledećeg dana oci ga videše lica izmenjena, bolesnog. Odmah su ga posavetovali da poseti lekara u Svetoj Ani. Lekar, kada ga vide, zapanji se. Nije znao šta da mu radi, toliko je bio loše. Stanje mu se naglo pogoršavalo i za nekoliko sati je umro jecajući i udarajući se pesnicama o grudi. Preneli su ga mrtvog iz Svete Ane u Malu Svetu Anu, a odatle u Katunakiju, njegovoj kući. Starac njegov, mrtvome mu oprosti. Otac Jefrem, čudeći se kazni neposlušnog monaha, pripoveda da, prolazeći putem kojim je stigao mrtvac od Male Ane do Katunakije, oseća pometnju.
 
+ + + + +
 
U prvo vreme (1975-1976) poseti ga jedan monah koga su mučile pomisli. Starac njegov je imao neke loše navike i monah ga je, u želji da to izbegne, napustio. Međutim, osećao se pometen, nije mogao da obavlja svoje duhovne obaveze. Na osnovu monaškog tipika imao je pravo što je otišao. Međutim, Starac je bio oštar poput mača: „Odmah da se vratiš svome starcu! Ništa! Da se vratiš i da vodiš računa!“
A rezultat: vrlo brzo starac se razboleo, monah ga je služio iz sveg srca i nije dugo prošlo i u miru mu sklopi oči. I starac je spokojno usnuo, a monah je nastavio radostan i poučen svoj život.
 
+ + + + +
 
Jedan poslušnik mu je prišao i ispovedio mu svoje pomisli. Uočio je kod Starca greške, propuste, nedostatke. „Čedo moje“, reče mu on, „kada uviđaš nedostatke drugih, a pogotovo duhovnika, znaj da ti se duhovno stanje pogoršalo.“ Monah je tražio mišljenje Starca o slučajevima kada su ljudi stvarno zloćudni i lukavi, i odnose se prema nama na loš način. A Starac reče: „Čedo moje, plod tihovanja je da druge vidiš poput anđela“.
 
+ + + + +
 
Kad bi primetio preveliki entuzijazam kod nekoga, govorio bi: „Kuda idete, kuda idete? Ka soli (živahno)! Odakle dolazite? Od soli (klonulo).“ I objašnjavao je: „Krenu karavan kamila ka Palestini na Crvenom moru, dakle ka soli. Put od mnogo dana, zamoran, kroz bezvodne pustinje, sa teškim vremenskim uslovima. Kamilica je skakutala oko svoje majke i, kada bi neko pitao „kuda idete“, odgovarala bi tankim glasom, živahna i vesela, puna entuzijazma, ali i nesvesna budućeg truda: „Ka soli, ka soli!“ Međutim, kada su se nakon dosta vremena vratili sa vrlo zamornog putovanja, odgovarala bi nekom ko bi pitao „odakle dolazite“: „Od soli“ i glas joj je bio klonuo, tih i spor. Tako bi Starac imitirajući uspešno ova dva glasa male kamile, pokušavao da sputa preterani entuzijazam.
 
+ + + + +
 
Jedan brat, rastužen, prišao je starcu i zamolio ga: „Starče, pomoli se za mene, da mi nestane tuga.“ Stavio mu je ruke na glavu i pomolio se kao i obično. Nakon toga reče: „Čuj, čedo moje. Ovih dana u molitvi Bog mi otkri „ženika“ moje duše, kao što kaže tropar Strasne Sedmice: ‘Ložnicu Tvoju vidim, Spase moj, ukrašenu. A odežde nemam da uđem…’ A onda mi je otkrio odeždu moje duše“. Lice njegovo, dok bi to govorio, bilo bi prelepo. „Čedo moje, moli Boga da i tebi pokaže ‘ložnicu’ tvoje duše“.
Drugi bi put poverio šta mu je otkrio Hristos i kako mu je pokazao Svoje. Prilazio bi sa krajnjom pobožnošću i klanjao bi im se…
Često bi pripovedao Starac svoja radosna duhovna stanja da bi okrepio i utešio svoju braću.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *