NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
SA SVOJOM PRATNJOM
 
Budući monasi
 
Bio je novembar 1971. Dvojica studenata su se spuštali niz Danileje zaustavljenog daha. Prošli su prvu kućicu, pokloniše se monahu koji je pogrbljen rukodelao kazavši „blagoslovi, starče“, i nastaviše dalje do isihastirije oca Jefrema. Prvi, živahan, manje pažljiv, nakon dva-tri neodgovorena udarca po spoljašnjim vratima, otvori i, praćen učtivim i suzdržanim kolegom studentom, produži. Prođe ispred pećnice i nastavi do malog balkona ispred kuhinje. „Oče Jefreme“, povika. Potpuna tišina.
Senka brige pređe preko njegove duše. Gde bi mogao da bude? Duša njegova puna divljenja zbog svega što je čuo o njegovoj neodoljivoj ljubavi, o poslušanju celog života, o znanju i podvigu umne molitve, žurila je da sretne željeno.
Povika malo glasnije pred prozorima kuće i prođe sagnut kroz niska stara vrata velikog zastakljenog prizemlja. Skrenu desno i poče da se penje stepenicama sagrađenim od kamena. Konačno se začuše teški koraci po drvenom podu sprata. Na poslednja dva stepenika vrata se otvoriše i pojavi se vitka prilika, uvijena u dugačak, hiljadu puta zakrpljen kaput. Otac Jefrem. Jedno svetlo lice, mladalačko, okruženo potpuno belom bradom. Orlovski pogled, oštar i ispitivački, munjevit.
Seli su na klupu staklom zatvorenog doksata, pred crkvom. Otac Jefrem je pored sebe stavio drugog mladića i otpočeli su jedan radostan razgovor o starcu Emilijanu, tadašnjem igumanu Velikih Meteora, kasnije Simonopetre. Bio je mladićev duhovni otac.
„Došao je“, govorio je starac, „seo preko puta mene u sobu, skinuo svoju tvrdu kamilavku. Obučen poput princa. ‘Ja sam iguman na Meteorima’, rekao je. ‘Želeo sam da vas pitam o umnoj molitvi’. Na Meteorima je mnogo sveta, starče. Da dođete na Svetu Goru“, odgovorio sam mu. Pošto je otišao, kažem: „Da se malo pomolim da vidim kakav je to čovek.“ Napravio je pokret rukom. „On je, dete moje, miomiris“. U jednom trenu se okrete prema drugom mladiću koji ga je bez glasa slušao.
– Ti ništa ne kažeš.
– Slušam, Starče.
Želeo je da mu kaže: „Dovoljno mi je što te gledam“.
– Starče, kako da se mi spasemo?
Kao grom ga je pogodila jednostavnost odgovora: „Ispovešću i Svetim Pričešćem. Sve ostalo će doći samo po sebi“. Sve ideje i teorije pobožnog uma razvejale su se pred ovom jednostavnošću.
Pronašli su vremena da porazgovaraju ponaosob i mladić mu je poverio da želi da postane monah, ali da ne zna šta da izabere, pustinju ili opštežiće. Pod utiskom svetlog Starčevog lika više je želeo da pita da li bi ga on primio kraj sebe, pre nego to što je pitao. Streljao je pogledom Starca zato što se pročulo da ne prima poslušnike. A bio je i pod uticajem nekih što su mu rekli: „Prvo u opštežiće a kasnije, kad se očeličiš, u pustinju“. A prostodušni Starac:
– Čuj, dete moje. Koga sveca posebno ceniš?
– Svetog Nektarija.
– Pomolićeš se i reći: „Božiji svetitelju, koje će od ovoga dvoga da mi bude na korist, ja ne znam. Ti, pošto si svet, to znaš, prosveti me da sledim to što je ispravno“.
– I… šta ću da radim? Kako ću da shvatim šta želi svetitelj, šta želi Bog?
– Videćeš u sebi gde pronalaziš spokoj i to ćeš da slediš.
– A ako uprkos tome načinim grešku?
– Svetitelj kome si se pomolio poguraće te malo, da ideš tamo kuda treba.
Mladić je ostao bez reči. Mislio je da neko treći treba da mu kaže volju Božiju vezanu za njegov lični život.
Poneki put bi, šaleći se blago, govorio nekima gledajući i zakucavajući ih svojim prodornim pogledom: „Jesi li naš ili naših neprijatelja?“ (I Nav 5,13) misleći: „Jesi li za monaha ili ne?“, i ostavljao ih je da se zbunjeni pitaju.
Ali čak i kada je njihova dilema bila monaštvo ili svetski život, Starac bi ih opet uputio Brzopomoćnici u Manastir Dohiar, da joj se pomole, da ih prosveti. On, koji je bio živi slavospev monaštva, koji je stekao blagodat i uzvišenost monaškog života, nikada nije prisiljavao nečiju svest na određeni izbor.
Čak i kada bi ga pitali šta je volja Božija odgovarao bi: „Deco moja, ja ću da se pomolim, a vas neka Bog prosvetli da odaberete put na kojem ćete se spasiti slaviti ga“. Čak i ako bi ga pritiskali, nije menjao svoj stav ni za šta. Nasamo bi nam govorio: „Čak i ako mi Bog projavi koja je njegova volja, neću im reći. Zato što će, ako im kažem, đavo probati svom silom da ih odvrati da to ne učine i greh će biti mnogo veći“.
 
+ + + + +
 
Jedan mladić koga je Starac zvao „lopovom i pljačkašem“ zato što se, pronašavši sva vrata zaključana, popeo preko ograde u keliju, da bi sa njime govorio – „ko ne ulazi na vrata… on je lopov i razbojnik“ (Jn 10, 1) – želeo je da se zamonaši na Svetoj Gori ali uz protivljenje svoga duhovnika koji ga je želeo u njegovom manastiru, u svetu.
Desi se jednom da dođu obojica, duhovnik i njegovo čedo. I postavi se pitanje: treba li mladić da sledi želju svoga srca i da dođe na Goru, ili da čini poslušanje svome duhovniku i da ostane kraj njega?
Brat koji je posluživao časteći strance, bez daha je čekao šta bi mogao Starac da odgovori.
„Oče“, odgovorio je sa lakoćom Starac, „vaše čedo treba da vam izloži svoje pomisli i želje svoga srca po ovom pitanju, i naravno da treba da čini poslušanje ako vi imate drugačije mišljenje. Ali ako vremenom njegove pomisli nastavljaju da opstaju u njemu, dužan je da ih iznova ispovedi. I ako se vi kao duhovnik, uverite da u njemu postoji postojana žal, tada ste dužni da razmislite šta je po Bogu i da mu date svoj blagoslov da ostvari svoju želju“. Odgovor – zlata vredan. Svojom molitvom da nam pomogne da i mi tako mislimo, jednostavno i suštinski.
 
+ + + + +
 
Jednom je jedan budući monah pošao da se posavetuje u kojem bi bratstvu trebalo da opštežituje. Starac je tada bio sam i želeo je da zadrži nekoga kraj sebe. Ali mladić je zatražio da ode u susedno opštežiće. „Čedo moje“, reče mu, oci kod kojih želiš da odeš su vrlo dobri. Kad već tamo nalaziš spokoja, idi, budi poslušan, i spasićeš se“. Ni reč nije izustio o sopstvenoj potrebi!
Nakon nekoliko dana starac te pratnje ga poseti zajedno sa mladim iskušenikom da bi uzeli blagoslov. Starac ih blagoslovi iz sveg srca sa poznatim duhovnim načinom svojim. Pomislio je ali nije kazao: „neka bude ime njegovo…“. I voleo je i hvalio tog mladića.
 
+ + + + +
 
Pisao nam je jedan brat: „Upoznao sam Starca 1974. Upućivao me je gde da odem da ostanem na Svetoj Gori. Kada sam mu spomenuo jednog starca reče mi: „Ne bih želeo da odeš tamo i da sadiš luk i krompir“.
Kad sam mu rekao za svoga sadašnjeg starca, odgovori mi: „Da, idi, i ako te primi, ostani nekoliko dana i dođi da porazgovaramo“.
Tako je i bilo. Starac me je primio, pod izgovorom da učim za ispite. Tih dana sam, posećujući razne druge oce, pitao za njihovo mišljenje o starcu kod kog sam boravio. Naravno, svako je imao svoje mišljenje. To je izazvalo moj unutrašnji nemir. Otišao sam u Katunakiju pometen.
Ne, dete moje. Pogrešio si. Otići ćeš tamo i nećeš nikuda da šetaš. Ostaćeš petnaest dana i ponovo ćeš da dođeš.
Zaista, tako je i bilo. Kraj našeg starca pronašao sam spokoj. Nakon toga sam posetio Starca na Katunakiji i rekoh mu da sam se vrlo uspokojio.
Njegov je odgovor bio: „Sada je otac Jefrem umro za tebe. Imaš svog starca. Ostaćeš tamo i vršićeš poslušanje““.
 
+ + + + +
 
Jedan od njegovih potonjih poslušnika ga poseti dovukavši dosta sadnica badema. Na dan svetog Jefrema (28. januara) 1972, poslao je Starcu čestitku i kao odgovor dobio molbu za sadnice. Starac je iskopao rupe duž svih staza isihastirija i posadili su ih zalivajući ih sa ono malo vode iz cisterne.
Neplodna zemlja, nedovoljno vode, mnogo truda. Samo su još bademi mogli nešto da učine. A oni su u avgustu sa vrućinom i sušom propadali. Prvo su imali masline, ali sa jadnim rezultatom. Susedni mlin bi im za ceđenje maslina davao dvetri oke užeglog ulja, punog taloga. Namučio se, ali je iščupao sve masline i zasadio je lešnik. „Sabraću šaku lešnika ali ću ih sa zadovoljstvom pojesti“, govorio je. Nije bilo naročite berbe. Kasnije je sa tekućom vodom sve izravnao i zasadio voćke: „Eto, jedemo kada sazru po neku malecku breskvu ili šljivu.
Starci su govorili: Katunakija nije za vrtove. Bašte traže đubrivo i vodu i grbavog baštovana. Katunakija je za molitvu i rukodelje“.
Umorio se nenaučeni mladić da pumpom crpe vodu ali su u neko doba završili. Nakon Večernjeg, u polumraku hrama sedeli su i razgovarali. Mladić se nalazio u mislenoj borbi. Želeći da postane monah, s jedne strane je to požurivao, a s druge ga je sprečavala vojska (u to doba sedmogodišnje diktature mladi monasi nisu bivali oslobođeni vojske). Upita: „Šta da činim? Da krenem?“ „Ne!“, zagrme glas oca Jefrema.
„Još uvek nisi spreman. Kada se u tebi razgori vatra niti ćeš nekoga da pitaš niti da vodiš računa o bilo čemu“. Nije se složio za promenu duhovnika. „Ako promeniš mesto boravka ili postaneš monah, u redu“, govorio je, „drugačije, ostani kod svog duhovnika“. Napamet mu nije padala pomisao da on sam preuzme mladića kao duhovnik.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *