NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Sam
 
Otac Jefrem je nakon toliko godina opštežića, ostao sam. Sam sa gorkim uspomenama. Jedina mu je uteha bilo dopisivanje sa njegovim bratom koji mu je istovremeno poslao brdo neophodnih sitnica. Sećao svoga oca koji je jednom prilikom rekao dok ga je opsluživao: „Jefreme, tebe će anđeli da opslužuju“. I pokušavao je da se uteši.
Novac, nekih pet stotina dukata koje je starac ostavio, razdelio je na milostinju i četrdesetodnevni pomen za njegovu dušu. Ponosio se jer mu je načinio četrdeset pomena. Ali je i molitvu pojačao. Na sat vremena večernjeg dodao je još pola sata i na dva sata službe još sat vremena za svoga starca. Sve uz brojanice. Predao se svim svojim bićem molitvi za njegovu dušu. Nekom je posetiocu ispovedio kako se molio, a on je zabeležio molitvu: „O Pantanasa Carice, Majko Boga, reci neku reč Svome Sinu, da oprosti ovoj duši. Evo, silazim u Pakao, ja jedan grešnik i molim te za još jednog grešnika. Preuzmi ga i uzvisi ga gore u Raj. Reci neku rečcu Svome Sinu… o, kakva će radost da nastupi tada na nebu! Svi će anđeli da slave i biće praznik za celo nebo. A ako se približi gospodar tame, udari ga da padne dole u dubine Pakla…“
Blagodat ga je stalno posećivala. Na kraju mu bi projavljeno o spasenju duše starca. Bio je Vaskršnji post 1974.
Ali, izgleda da ga je oborio trud i samoća i podvig za spasenje duše preminulog, jer je krajem maja dobio trovanje bobom, kojim se inače godinama hranio. Ležao je nemoćan i bled u svojoj keliji. Bog je hteo da mu u gostima tih dana bude jedan pobožni monah koji je pozvao lekara zaduženog za tu oblast, oca Dimoklita. On, pošto ga je pregledao, podigao je ruke uvis govoreći: „Starče, pred Bogorodicom ti objavljujem da treba da odeš u Solun, jer je u opasnosti!“ Starac nije želeo, ali su ga oci ubedili te je kolima prebačen u Solun gde je i izlečen.
Nije napuštao Svetu Goru tvoj život trideset osam godina (1936-1974).
Ubrzo se oporavio i počeli su da ga posećuju mnogi pobožni ljudi. Starac se bunio zato što se nakon četrdeset godina našao van Svete Gore. Međutim, ljudi su mu naglašavali koliku im duhovnu korist on donosi a starac bi klimajući glavom rekao: „Svetiljka gori, ali gori i njeno grlo…“
On sam, u poslanici piše sledeće: „Lekari kažu da ako u krvi čoveka nedostaje jedan sastojak, tada je bob škodljiv i čovek dobija trovanje. Međutim, kada je krv savršena, tada bob ne škodi. Mene je bob zatekao iscrpljenog i telesno, ali još više duhovno, zbog mog starca, i zato mi se to desilo. Ležao sam zbog trovanja na odeljenju patologije osam do devet dana.
Nakon toga je trebalo da izađem izlečen. Ali želeo sam da uzmem naočare za oči na osnovu mišljenja očnog lekara koji je, pregledavši mi oči, ustanovio promene na oba oka, i zbog toga mi nije dozvolio da izađem iz bolnice već me je uputio na očno odeljenje. o sam ostao šesnaest-sedamnaest dana. Deset dana su me lekari pratili a da nisu mogli ništa da učine. Davali su mi lekove, injekcije, kapi. Zaslepili su me svetlima aparata. Uzeli su mi krv iz prsta. Ispitao me je i doktor neurolog. Snimali su me rendgenskim zracima, kao i strujom, elektroencefalografom, a sve to da bi pronašli uzrok koji je doveo do bolesti na očima i ništa nisu pronašli.
Jedanaestog dana lekari mi rekoše: „Oče, danas se vid poboljšao“. Nakon dvadeset pet dana sam došao svojoj kući na Katunakiji, sa nalogom lekara da novo dođem na pregled nakon dva meseca u Solun. Međutim, ja nisam otišao. Očitao sam Moleban Bogorodici Brzopomoćnici i prestao sam da brinem. Kada sam bio u Solunu, posetili su me moja braća i sestre i mnogo sveta. Među mnogim ženama došla jedna i, pošto je sela na moj krevet, vrlo blizu, reče: „Jefreme, da li me poznaješ?“ „Ne“ rekoh joj. „Ja sam Eleni, tvoja sestra“, i saže se da me poljubi. Pored nje je sedeo jedan gospodin i, dok sam se spremao da pitam Eleni, svoju sestru „Da li je ovo tvoj muž, on me preteče i upita: „Jefreme, da li prepoznaješ mene?“ Pogledah ga celog i nakon toga rekoh da ne. „Ja sam Nondas, tvoj brat“.
Čedo moje, dirljivi trenuci. Nakon punih četrdeset godina ne prepoznajem svoga brata i sestru. Konačno, vratio sam se svojoj kolibi. Sedim, gledam.
Stara je ova kuća. Treba da se okreči. I daske propuštaju vetar. Treba da se promene. Ko će to da uradi?…sad kad sam ovakav!…Hajde, da uradim nešto pa da jedem. Imam dvopek.
Ma zar ćeš da jedeš dvopek?
Zašto? Šta sam jeo tolike godine?
Da skuvam i malo testenine?
Bolestan čovek. Zamalo da umreš. Hoćeš li mleka, sira? Zar ćeš da jedeš testeninu?
Ovo je Katunakija, nije ovo svet…
Da, ali ti si ostario. U svetu te je toliko ljudi uslužilo i ti koliko si njih pomagao i vidiš kakvu potrebu imaju!…
Šta? Da odem u svet?
Zašto da ne ? Ko ima više iskustva od tebe?
Šta, da uzmem parohiju? Gde ja to znam?
Zašto, jesi li nepismen?
Ne, nisam nepismen, ali ne mogu.
Na kraju neka vrtoglavica, neka briga.
Da odem, da uzmem parohiju, ma… Rogati đavole! Ti li si taj koji si ovde toliko vremena i ratuješ protiv mene!….
Došao sam sebi, čedo moje i počeo isti život. Da, ali molitva, šta da ti kažem! Šest meseci mi je trebalo da ponovo pronađem stanje molitve u kome sam bio pre nego što sam izašao! Eto! To je svet! Zato kažu Oci: „U poslednja vremena biće blaženi oni koji ne izlaze u svet“. Šta će ti, dete moje? Mi smo zavetovani na drugačiji život. Spokoj će kaluđer da pronađe u unutrašnjem životu. Mi ćemo da govorimo o molitvi, o poslušanju, o pokajanju. Zašto se, detence moje, nazivamo anđeoskom državom? Zato što je naše delo, kao i anđela, neprekidno obožavanje i slavljenje Boga. Mi, ni žene, ni tašte nemamo, niti u svetu živimo da bismo znali probleme i da bismo preuzimali njihov teret. Pazi se ne svrstaš među ‘učesnike tuđih padova'“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *