NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Bolesti – Trudovi – Božija zaštita
 
Retkost je da neko ne oboli kako napreduje starost. Za duhovne ljude bolesti su još jedan vid podviga i blagodati: „Kada sam slab, onda sam silan“ (2 Kor 12, 10).
Starac je bio sklon alergijama. Bolest se pojavila kada je imao četrnaest godina u vidu grudvica peska u očima. Uplašen, sakrio je to od školskog lekara. Kad je završio gimnaziju 1930. i regrutovan za vojsku, već je imao jedan ozbiljan ekcem na zglobu članka desne noge. Dali su mu dve godine odlaganja služenja vojske uz dijagnozu: „Blagi ekcem, vremenom izlečiv“. Iskoristivši odlaganje, otišao je na Svetu Goru.
Bolest ga je neprestano pratila. Tokom celog života imao je ekceme na nozi koji su se često širili i na ostale delove tela. Probao je mnoge lekove i dugogodišnje dijete, ali sve što je mogao da postigne je bilo neko malo poboljšanje. Poslednjih godina, tokom kojih je bolovao od čireva na nozi i skoro nije ni spavao, govorio je poneki put: „Nisam se molio Bogu da mi odnese bolest već da mi poda strpljenje“.
U svojoj mladosti izgleda da je podnosio i više. Trebalo je da sa jednom nogom koja je bolela odlazi svakodnevno u Svetu Anu, na more, na planinu i dr., da bi služio ocu Nikiforu i starom Prokopiju. Trebalo je da pere, kuva, i mesi sa kožom na rukama upaljenom i u plikovima. Neopisivo stradanje. Jednom je stigao na prag smrti. U pitanju je bio alergijski šok. Čitavo je njegovo telo bilo u upali. Puno velikih plikova sa strašnim svrabom koji je dovodio do krvi. Lice izobličeno, sa obrvama koje su bukvalno zatvorile oči, i drhtavicom u celom telu koja ga je sve češće obuzimala: četrdesete godine (nemačka okupacija). „Ni na pamet nam nije padao Solun i lekari! Otišao sam u crkvu i stao u stasidij pred Bogorodicom. Suze su mi tekle kao reka. „Bogorodice moja“, rekoh, „obećala si nam daćeš nam biti staratelj, hranitelj i lekar. Sada od Tebe tražim da održiš reč“. Tako sam se pomolio i odmah sam osetio da se dubina moje duše ispunjava tananim mirom.
Crkva je od arhondarikija[1] udaljena 10-12 koraka. Tamo su Starci radili. Dok sam došao do tamo, osetio sam da se sa moga tela skida oganj. Pogledao sam svoje ruke – koža kao u malog deteta. Bogorodica je načinila čudo“. Od tada je bolest bila podnošljiva.
 
+ + + + +
 
Starac se sam borio sve do smrti oca Nikifora. S vremena na vreme bi dolazio poneko ali ne bi ostajao, ili bi bio neprikladan. Takođe ga je i starac Josif, predviđajući teškoće koje će sretati, savetovao da ne uzima pratnju dokle god je živ otac Nikifor. Tako je i bilo, uprkos tome što je u poslednjih godina više od deset mladića želelo da ostane kraj njega.
Tako su kofe sa 1000 pečata koje je trebalo da odu do Atine, na njegovim leđima nošene do Svete Ane, do mora, kao i tovari brašna do mlina u Kirijaku. Vino iz manastira svetog Dionisija donosio je starcima u balonima penjući se i silazeći duž strmih, kamenitih, klizavih staza. Nije bilo mazge za građevinski materijal, lim, drva, crepove, kreč, cement! On sam je bio i mazga, i radnik, i kopač, i zidar, i vrtlar, i poslužitelj svih na Katunakiji, i nemilosrdni borac u ispunjavanju svojih duhovnih obaveza.
 
+ + + + +
 
Ali Bog ga nije ostavljao u teškim trenucima. Jednom se u šumi „studenih voda“ sam borio da na glavnu stazu izvuče svežanj breza za pečate. Od tereta se ušinuo. Tada se na stazi pojavi jedan mladić. Izvukli su svežanj tamo odakle je mogao da je ponese podvižnik sa mazgama, a onda je kao čudom i iznenada nestao. U jednom trenu je rekao svoje ime: Teodor.
„Koji je od njih dvojice bio?“ razmišljao je kasnije Starac, „Tironski ili Stratilat?“
 
+ + + + +
 
Drugi bi pak put po poslušanju otišao u Skit manastira Ksenofont. Krenuo je peške iz Dafnija razmišljajući šta da radi kad ne zna tu oblast. Uz put srete jednog sveštenika, svoga komšiju sa Katunakije, koji je takođe išao u Skit i skraćivao put jer ga poznavao. Zaista, stigli su tamo, ali je sveštenika pratioca progutala zemlja. Starac se začudi ali reče: „Slava Bogu“.
 
+ + + + +
 
Starac je gajio posebno poštovanje prema svetom Nektariju. Često ga je pominjao na Svetoj Liturgiji paleći sveće pred njegovom ikonom. Odlazio je i celivao bi njegove miomirisne mošti u pratnji oca Gerasima Himnopisca u Maloj Svetoj Ani, a kada bi imao veliku potrebu, molio je oce da mu ih donesu na Katunakiju radi blagoslova.
Kada bi ga pitali zašto je bio tako veliki svetitelj sveti Nektarije, odgovarao bi: „Zato što ga i dan danas klevetaju“.
Jednom je primetio da će zbog moljaca propasti brašno koje je doneo. Bio je tada sam sa starim ocem Nikiforom. Pomolio se svetom Nektariju, i vatu osvećenu njegovim moštima stavio je u žito. Nakon nekog vremena kada je trebalo da samelje žito da bi zamesio hleb, žito je bilo sasvim čisto. Sveti Nektarije je učinio čudo!
Takođe je gajio mnogo pobožnosti prema svetom Mini i svetoj Irini Hrisovalandu. Nebrojeno puta bi ih pomenuo u Svetoj Liturgiji tražeći od svetog Mine da mu nađe nešto što je tražio ili od svete Irine da donese mira tamo gde je trebalo.
 
+ + + + +
 
Stari Rafail je živeo sam strogim podvižničkim životom u jednoj maloj kući koja je bila proširena pećina, vrlo blizu Svetom Jefremu. Često ga je Starac posećivao da bi obavio svoje dužnosti sveštenika. Jedanput je, služeći zajedno sa ocem Nikiforom svetu tajnu jeleosvećenja, začuo glas iz ikone svetih Arhanđela: „Mi te čekamo, kad ćeš da dođeš kod nas?“ Obradovao se Starac zbog osećanja blagodati. Kada je to kasnije spomenuo starom Josifu, čuo je sledeće tumačenje tog događaja: „Nije ti ikona progovorila, čedo moje, već se blagodat tako projavljuje“.
 
+ + + + +
 
Jednom je, budući sveštenik, mlad i revnostan, poželeo da očuva duhovni plod Svete Liturgije. Tra-žio je od ostalih staraca na Katunakiji da prestanu sa čašćavanjima nakon Svete Liturgije i sa razgovorima koji su gasili plamen Liturgije. Međutim, oni su se usprotivili.
„Narogušio sam se“, govorio je. „Dva-tri dana me je držala ljutnja. Na kraju sam se sa mnogo sile pomolio i rekao: „Sveti Vasilije, sveti Teodore Studite, sveta Irina Hrisovalandu, ja sam pobornik onoga što vi učite, i eto, je li ovo plod koji ubirem?“. Odmah se duša moja ispunila spokojem prema svoj braći i imao sam osećaj da sam dobio veliku bitku. Tri dana sam imao utisak da me sledi jedna dvanaestogodišnja devojčica – Bogorodica“.
 
+ + + + +
 
Bio je vrlo osetljiv na putovanja, pogotovu morem. Vrtoglavica ga je neizmerno mučila. Izbegavao je da putuje, pogotovu ako je prethodno služio zato što se bojao da ne povrati. A jedan od grehova nakon Svete Liturgije je i taj. Jednom je bio u Novom Skitu i služio je. Posle svete Liturgije ušao je u malu barku da bi se vratio u Karulju – Katunakiju. Udaljenost je bila mala ali dok su prelazili Rt Pina, naišli su na buru koja se nastavljala kako su se približavali Karulji. Kapetan se bojao da pristane i nameravao je da nastavi dalje. Starac je prišao kapetanu i zapovednički mu rekao: „Jordane, pristaćeš u Karulji!“ Pod pritiskom kapetan je popustio i okrenuo kormilo ka pristaništu Karulje besno govoreći: „Pristaću, pa makar razbio barku!“ Neverovatno brzo more postade mirno. Pristadoše u luci, Starac siđe, kao i ostali oci, istovariše natenane brdo stvari, a kapetan uz divljenje prizna: „Moćnog sveca ti imaš, oče!“
 


 
NAPOMENE:

  1. Arhondariki: prostor za prijem i ugošćaavnje hodočasnika u svakom Manastiru.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *