NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Zlatna starica
 
U međuvremenu, 1963, malo nakon odlaska oca na Svetu Goru, na Veliki Petak, upokojila se i starčeva majka. Ova divna žena, udostojena da dva dana pre svoje smrti postane velikoshimna monahinja po imenu Marija, ceo život je za to molila Bogorodicu, imala je radosnu, istinsku smrt prepodobnih.
Njena slatka duša je bila uteha svima, kada je zbog bolesti srca došla u Vojnu bolnicu, sve iznenadivši svojom plemenitošću. Odlazio bi doktor da je poseti: „Evo moga zlatnog doktora. Šta radite? Kako ste? Kako vaša gospođa, jesu li dobro vaša dečica?“ pitala bi sa radošću. „Ova starica“, govorili bi diveći se lekari, „umesto da mi nju ohrabrujemo, ona hrabri i teši. Svoga mlađeg sina, oficira, mnogo je volela. Kada bi dolazio da je poseti, predosećala je i govorila je tobož poverljivo njegovoj tadašnjoj verenici a potonjoj supruzi: ,Dolazi onaj tvoj“. I eto uskoro oficira. Čudila se devojka kako je moguće da jedna svekrva kaže „onaj tvoj“. Pa ipak, bilo je moguće.
Starac, kada je saznao da je otišla u bolnicu, poslao je svome bratu jednu shimu i polistavrion, i napisao mu da je zamonaše „jer neće živa izaći iz bolnice“.
Pripoveda njena kći: „Kada je naša majka postala velikoshimnica u bolnici (celog je života imala tu želju da se zamonaši), iako je proteklih dana bila ćutljiva (po pričanju medicinskih sestara), tog dana i te večeri neprekidno je pričala! Presedela sam pored nje celu noć. Lice je njeno blistalo, postalo je svetlo nakon postriga! Govorila je i gledala spram neba! „Šta kažeš, majko?“, pitala sam je, „šta vidiš?“ „Šta da ti kažem, dete moje, kakva lepota! Šta vidim! Ali, gde se nalazim?“ Tada bi dolazila sebi i shvatala bi da je u bolnici.
Nakon nedelju dana, koliko je provela u bolnici, mada je bila dobro i trebalo je da izađe, neobjašnjivo je dobila visoku temperaturu. U zoru, na Veliki Petak, upokojila se. Njena je smrt bila tiha, mirna. Došla je monahinja koja je preuzela tokom postriga i preobukla je. Odmah sam osetila jak miomiris, neopisivi miomiris! Tada rekoh monahinji: „Zar i vi monahinje stavljate mirise?“ „Ne, gospođo Eleni“, odgovori, „ne stavljamo mirise“. To što je zamirisalo, ja sam odmah osetila dok sam je preoblačila. Širi se od tela vaše majke. Čekala sam da i vi to osetite, zato vam ništa nisam rekla. To je znak svetiteljstva. To je znak da se vaša majka spasila.“ Ostali smo zadivljeni!
Tokom pogreba sveštenik se divio i govorio da se radi o svetoj duši! Poput znoja izlazilo je iz tela majke miro! Naša odeća koja je došla u dodir sa telom naše majke (grlili smo je i ljubili), cele je nedelje miomirisala! Na pogrebu je više širila miomiris naša majka nego cveće na kovčegu.“
I sam Starac je priznao: ,Da, tako je bilo. Čak sam pao u zavist, na neki način. Da, priznajem vam. Jedna žena, kažem, seljanka, nepismena, dokle je stigla! Kada bih se molio za nju, primao sam, nisam davao! Preplavila bi me radost.“
Imao sam nešto poput viđenja. Vidim majku kako odlazi Hristu: „Dobro došla, Marija, dobro došla, Marija.“ Mi provodimo ovde godine da bismo stekli o stanje.
Često bih viđao da je moja majka starac Josif, i Starac Josif moja majka. Jedno njih dvoje…
Video sam da je dospela u isto duhovno stanje kao i starac Josif. A pre nego što je umrla, i nakon njene smrti, projavilo mi se to isto: naša je majka stigla visinu. Kako da to kažeš? Sipaš vodu u vino ili vino u vodu – postaće jedno. Tako nekako. Starac Josif moja majka, i moja majka beše starac Josif.
Moja majka nije imala primer, sama je od sebe trpe-la tuge. I u knjizi starca Josifa vidimo da je imao mnogo strpljenja u tugama. I za Jova piše sveti Hrizostom da je imao i druge vrline, ali da je zbog svog velikog strpljenja, to što se nije požalio, nagrađen od Boga“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *