NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Sa starcem Prokopijem
 
Otac Prokopije, drugi u pratnji nakon oca Nikifora, doživeo je veliki blagoslov da umre kao poslušnik, kao što je živeo sve godine svog života. U svetu Panajotis Bakas, radnik na železnici u Tebi, došao je na Katunakiju malo nakon oca Nikifora. Njegova poslušnost prema ocu Jefremu bila je savršena, trud njegov veliki, i nastavio je do svog kraja dobar podvig poslušanja, uprkos svojim godinama.
Za oca Jefrema ga je vezivala velika ljubav i saradnja, u rukodelju, u domaćinstvu, u crkvi, u duhovnim stvarima. Kada bi umoran od dana, zadremao na bdeniju imao je oca Jefrema da mu pomogne. Starac ga je sa poštovanjem i radošću zvao Ava i ohrabrivao ga je u teškoćama koje je imao zbog osornosti i zahteva oca Nikifora. S druge strane, divio se redu koji je vladao u njegovom životu i poslovima. On, koji je često po poslušanju stizao do Lavre i dovlačio dva po dva tovara do Karulje, i kad je umro, nakon toliko godina ostavio je svoje kaluđerske cipele kao nove. Toliko nove da ih je Starac poklonio za njegovu dušu.
I u kuvanju je bio tako savestan da kad bi odlazili u susedstvo da služe, stavljao bi lonac na ognjište i onoliko drva koliko je bilo potrebno, i odlazio. Po povratku sva bi drva izgorela, a predivno skuvano i toplo jelo bi ih čekalo.
Njegovo rukodelje je bilo izrada pečata za prosforu. Jednom je, često to pripoveda Starac, starac Prokopije sedeo u svojoj stolici, blizu kuhinjskog prozora, režući svoje pečate. Otac Jefrem je u ono doba. prvo na tocilu rezao pečate pripremajući ih, a posle bi pravio češljeve od drveta radeći u susednoj sobi. U ognjištu su na tihoj vatri kuvali pečate da bi omekšali. U nekom trenutku vatra je trebalo da se doloži. „Oče, vatra se ugasila“, požalio se moleći starac Prokopije. Starac je bio uvek spreman da mu pomogne. “ U tom trenu, u rezanju češljeva, molio sam se i nalazih se u radosnom stanju“, pripoveda nam poučno „i znam iz iskustva da ta stanja nakon nekog vremena blede. Pomislih: ‘Sad kad imam hranu, neka jedem da se nasitim, a posle ću da se pobrinem o vatri’. Samo je to trebalo. Radosno stanje me napusti odmah. Tako sam i poslušanje prekršio i izgubio radosnu molitvu.“
Izgleda da su bile blagoslovene te molitve, zato što je poneki put o. Prokopije osećao miomiris. Ostavljao bi rukodelje i odlazio bi u susednu sobu.
– Oče, šta to miomiriše? – pitao bi prostodušno.
– Bosiljak – odgovarao bi otac Jefrem, pokazujući na saksiju s druge strane prozora.
– Ali, prozor je zatvoren – primetio bi starčić sa čuđenjem.
Otac Prokopije je imao teškoće sa poslušanjem prema ocu Nikiforu. Jednom su ga napale pomisli:
– Hoću da odem – govorila mu je jedna pomisao.
– Kuda ćeš? – pitala bi iskušavajući druga.
– Ne mogu da vršim poslušanje ocu Nikiforu žalila se umesto njega treća pomisao.
– Kakav si ti kaluđer, ako ne možeš da vršiš poslušanje? – grdila ga je sledeća.
Konačno je odlučio da napusti Svetog Jefrema i da se nastani u jednoj kolibici Male Svete Ane. Nakon nekog vremena, otac Nikifor ode, pronađe ga i (na lep način ubedi da se vrati i pokaje. Kasnije je govorio: „Od trenutka kad sam izašao iz kuće bilo je kaao da sam se izgubio. Tako sam se osećao“. Međutim, ta pomisao ga je ponovo uznemiravala i opet požele da ode. Tada ga otac Jefrem posavetova da ode do Novog Skita, da načini metaniju na grobu starca Josifa, a kasnije šta ga prosveti neka učini. Čim je izašao na vrata, osetio je miomiris pa se vrati. I pomisao nestade.
Drugi put, otac Jefrem ispovedi svoju pomisao ocu Prokopiju. Starac Nikifor je bio odsutan i pozvali su oca Jefrema u Karulju radi jeleosvećenja. Završio je sa osvećivanjem jeleja i krenuo je uzbrdo do kuće. Usput nije mogao da se seti da li je rukom osvetio ulje. Otpočele su pomisli: Jesam li ga osvetio, ili ga nisam osvetio? Tanana monaška savest je bila uznemirena. Pomisli su se nastavile i tokom bdenija. U nekom trenu se setio oca Prokopija. Sedeo je u jednom kraju dvorišta, na klupici, i sa brojanicama u rukama činio svoje malo bdenije. „Ava, muče me pomisli da juče nisam osvetio ulje u Karulji“, reče mu ispovedno. „Blagosloveni, koliko često osveštavamo, navikao si se da osveštavaš i ne misleći“, odgovori mu starčić prosto. Pomisli su nestale, duša se umirila. „Vidite snagu ispovesti?“ naglašavao bi Starac.
Od mnogih napora otac Prokopije je dobio kilu. Pokušavao je sebi da pomogne svakakvim povezima i drugim sredstvima, zato što nije želeo da ode u svet. Nikad nije izašao van Svete Gore, kao i mnogi drugi starčići koji su na to pazili kao na zenicu oka. Govorili su međusobno: „Doći će vreme kada neće hvaliti one što se podvizavaju u vrlini, već one što ne izlaze sa Svete Gore“.
Međutim, stanje kile se pogoršavalo (bila je dupla). Mnoge je noći stenjao od bolova i otac Jefrem je bio prisiljen da zagreva ciglu i da mu stavlja tople obloge da bi mu olakšao. Svaki mu je pokret bio težak. Međutim, obišao ih je neki monah sa istim problemom i uverio da sada, nakon operacije, skakuće poput jareta. Oca Prokopija obuze vatra. Zatraži blagoslov i za nekoliko dana sede u Dafniju na voz za Pirej gde je imao rođake.
Otac Jefrem se molio, zato što starčić više od četrdeset godina nije izašao u svet. Sigurno će mu biti teško. Jednom ga vide duhom kako se morem uputio iz Dafnija. „Starče“, reče ocu Nikiforu, „zapiši datum. Danas odlazi iz Dafnija“. Nakon dva dana ode ponovo kod starca: „Zapiši dan i sat, sada se ukrcava u Pireju.“ Ponovo je prošlo nekoliko dana i otac Jefrem oseti veliki bol u svojoj duši. Otrča starca i reče mu: „Starče, ovog trena ili operacija nije uspela, ili mu se nešto drugo nepovoljno desilo. Ne znam tačno šta, ali ja sam u bolovima. Molim te, idemo da mu očitamo molitvu, da mu Bog pomogne.“ Nakon nekoliko meseci starac Prokopije vratio, zdrav i radostan. Između ostalog, pričao je da čim se iskrcao u Pireju i kao izgubljen gledao naokolo, ne znajući kako da ode kod svojih, približiše mu se dvojica mladića, uzeše mu torbe i odvedoše do kuće na adresu koju je imao. Razgovarajući usput rekoše mu da se jedan zove Teodor, a i drugi se zove Teodor. Čim su stigli, ostavili su stvari, pokazali mu kuću, i kad se okrenuo da im se zahvali, sa čuđenjem uverio da nema nikoga iza njega. Diveći se reče: „Sveti Teodori, hvala vam.“
Došlo je vreme da provere sate i datume koje su zabeležili. Sva tri datuma su bila tačna. Samo što treći put nije bio u opasnosti njegov život već njegovo monaško zvanje, budući da ga je direktor-hirurg, red čitavim lekarskim osobljem, predstavio na neprimeren i nerazumni način. „Taj doktor nije bio pobožan. Bio je mason“, govorio nam je Starac. „Nije uvredio monaha, već Boga. Zbog toga me je zabolelo.“
Otac Prokopije se upokojio nakon kratke staračke bolesti 1968. Od 1963. je imao jednog divnog, vrlo voljenog i nerazdvojnog druga, kir Janija, telesnog oca starca Jefrema. On je, u 86. godini, hramajući došao kod njih, da bi ostavio svoj poslednji dah u Bogorodičinom vrtu, blizu svoga deteta. „Jeste li vi zaljubljeni?“ dirao ih je Starac, „stalno vas viđam zajedno.“ Dobrodušni starci su jedan drugom pravili društvo. I opovrgavali su staru izreku: „Ako nemaš starca, kupi ga, samo nemoj dvojicu jer će se posvađati“.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *