NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
4. ŽIVOT U ISPOSNICI
 
Sa ocem Nikiforom
 
Oca Nikifora smo zatekli u životu kada smo posećivali Starca od 1971 do 1973, kada se deda upokojio. Starčić srednjeg rasta, smežuran, sledio je oca Jefrema kao detence svoju majku. Pošto je bolovao od amnezije, nije mogao ni trena bez njega. Dozivao ga je jecajući. Pet godina Starac nije uopšte izašao iz kuće, opslužujući bolesnog oca Nikifora sa neumornom ljubavlju.
Čuli smo za teškoće u dedinom karakteru i za trpljenje i strogo poslušanje koje je činio Starac ranijih godina, i smatrali smo da je opsluživao bolesnika iz čiste dužnosti pošto nije postojao niko drugi u keliji. Tako smo se iznenadili kada smo se uverili u ljubav, ali još više u nežnost, sa kojom se prema njemu odnosio. Hranio ga je, kupao, presvlačio, čitao mu je službe – deda je bio, naravno, potpuno gluv, ali je učestvovao i vičući ponavljao molitvu koju je gledao napisanu velikim slovima na kartonu: „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“. Igrao se nežno sa njime, taj tako ozbiljan i dostojanstven otac Jefrem.
Kada je nakon njegove smrti jedno duhovno čedo napisalo Starcu da se konačno odmorio od teškoća sa ocem Nikiforom, primio je jedno od najstrožih pisama Starca.
Otac Nikifor je bio poreklom iz predgrađa Tebe, iz Piria. Došao je kod svog sugrađanina starca Jefrema u Katunakiju, sredinom prve decenije ovog veka. 1924 rukopoložen je za sveštenika u keliji, u Kareji. Bio je pažljiv u služenju Liturgije, psalt izvanrednog glasa, vrstan duborezac, dobar domaćin i strog starac. Imao je problem sa sluhom – koristio je aparat na baterije – i tako se činio još strožim i osornijim nego što je bio. Svi su u susedstvu računali na njega i bojali ga se. Ali su se smejali kada bi pojali polijelej sa antifonima na bdenijima sa slepim pojcem ocem Dorotejem, jer je gluvi otac Nikifor govorio: „uši imaju a ne čuju“, a slepi „oči imaju a ne vide“.
Bio je jednostavan čovek i nije mogao da odgovori na duhovne potrebe oca Jefrema, ali ga je voleo kao svoje dete i predavao mu se. Tako je otac Jefrem mogao da ubire duhovnu korist od starca Josifa, ali i da uvodi oca Nikifora u nešto bolje. Takođe, za vreme nemačke okupacije, kad su se svi oci rasuli po manastirima, ali i po svetu, da bi mogli da prežive, pronašao je način da održi svoju pratnju na Katunakiji. Imao je običaj da u letnje doba odlazi kući u Tebu donoseći žito i druge najosnovnije namirnice koje su mu davali rođaci kao njegov deo od očeve imovine. Ponekad bi ljutito vikao: „Jedete hleb moga oca“, a otac Jefrem bi ga umirivao s ljubavlju i skrušenošću.
Pripoveda njegov brat: „Došao je otac Nikifor u našu kuću, pa kaže našoj majci: „Od Jefrema nemojte da tražite da siđe u svet. On je savršen poslušnik. Ako siđe dole, ščepaće ga i odmah će ga načiniti sveštenikom i izgubiće ono što proživljava na Svetoj Gori. Jefrem živi, a već sada gleda paj'“. I počinjao bi da pripoveda: „Jefrem je služio. Ja i Prokopije smo pojali. Jednog trena, za vreme Liturgije, dok smo čekali da progovori, vladala je tišina. Sačekali smo malo, ali nikakav odgovor. Uđoh u oltar da vidim šta se dešava, i vidim, zapanjen, da je pao preko Svete Trapeze. Gurnem ga, prodrmam, i tada dođe sebi. Pogleda nadesno pa nalevo, tražeći da vidi gde se nalazi. Bio je mokar od suza. Nastavio je Liturgiju, a da ništa nije rekao. Kad je završio, približi mi se i reče: ‘Blagoslovi, oče (plakao je). Ako je blagosloveno, sledeći put ako me vidite u takvom stanju, ostavite me, nemojte da me gurate da se povratim. Starče, ispovedam vam šta mi se danas desilo: ne znam kako se zbilo, izašao sam iz sebe i video sam anđele da silaze i da se penju sa žrtvenika i da poju. Nalazio sam se u jednom neopisivom blaženstvu, bio sam u istupljenju. Povratio sam se vašim guranjima i dozivanjem. Molim vas, starče, ako mi se to desi drugi put, ostavite me takvog'“.
Otac Jefrem je bio slabog zdravlja, i da bi mogao da ostvari svoje duhovne podvige starao se o svojoj ishrani. Uostalom, iskustvo ga je poučilo. Neko vreme a da nije dobro promislio i o tome porazgovarao svojim starcem, suzdržavao se od hrane malo po malo, ali se na kraju razboleo. Tako je kroz šalu govorio ocu Nikiforu: „Starče, daj mi još malo sira i očitaću ti veliku molitvu.“ I on bi se šalio: „Bre, dete moje, knjige kažu „post, bdenje, molitva“. Ti si preokrenuo u „jelo i molitva“. Šta će da bude od tebe?“ Međutim, očinski mu je pružao šta mu je bilo potrebno.
Sećao se Starac molitvi koje je govorio dok su radili zajedno. U vreme njegove mladosti, snaga molitve bila je vrlo jaka, a skromno je mislio da je nema u njegovim poznijim godinama. Tadašnje pomisli su punile dušu vatrom. Pripovedao je sledeće: „Da bismo se bavili rukodeljem, pravljenjem pečata za prosforu, trebalo je da pretesterišemo debela stabla breza koje smo doneli iz šume. Učvršćivali smo ih sa starcem Nikiforom. Velikom ručnom testerom, koju je sa jedne strane vukao jedan a s druge drugi, komadali smo polako debla. Sećam se, „nastavljao je Starac, i lice bi mu zasijalo, „jedanput, dok sam radio sa starcem, duša moja puna duhovne čežnje vikala je: „Idi u sobu. Hristos je tamo i čeka te!“ Vatra me obuhvatila čitavog od radosti takvih pomii“. Drugi put bi se, radeći na tocilu, da bi pečate činio okruglim, molio sa žudnjom: „Anđeli, Arhanđeli, sklonite se. Hoću da vidim svoga Gospoda!“ Početkom šezdesetih, otac Nikifor je imao već sedamdeset godina, takođe i otac Prokopije. Ali i starac se primicao pedesetim. Navršio je trideset dina u poslušanju i u neumornom služenju. Počeo je se zamara telesno i želeo je sebi nekako da pomogne. Tako su uzeli za crkvu peć na naftu, jer nije više mogao i da služi i da vodi računa o peći na drva.
Sve ove godine izvlačio je iz cisterne kofom vodu koja se skupljala od kiše. Konačno, brat mu je poslao jednu ručnu pumpu i prestao je da se saginje i da vuče uže sa kofom.
Najzamornije je bilo to što u kuhinji nije bilo vode i trebalo je svakodnevno donositi iz cisterne. Zamislio je da sagradi malu cementnu cisternu iza kuhinje, na stenama, malo ispod crepova, da bi se skupljala kišnica. Cisterna bi bila dovoljno visoko, tako da bi voda dolazila kroz cev do kuhinje. Međutim, otac Nikifor se usprotivio. Novac je imao, ali budući da je bio star, umarao se i od same pomisli na čitavu tu gužvu. Kada ga je otac Jefrem malo ubeđivao, naglo ga je prekinuo:
– Čedo moje, ostavi me da umrem, a posle čini šta želiš.
– Umri i sahraniću te, jerej sam – odvrati nesuzdržan i ogorčen otac Jefrem.
„Sa ovim rečima odmah sam osetio da je Bog otišao iz mene. Šta ćeš sad da radiš? Blagoslovi, starče“. Ode i načini metaniju.
Shvatio je da već ima posla sa starčićem i smisli kako da mu priđe. „Starče“, reče mu blago, „kad ti umreš, ja ću da budem žalostan i neću imati volje ni za šta. Ali, ako napravimo ovu cisternu, govoriću: moj starac mi je napravio cisternu da bi mi pomogao. I moliću se iz sveg srca: Bog neka poda spokoj mom starcu, Bog da ti oprosti, starče.“ I ne prođe dugo i omekša očinsko srce. „E, hajde dobro, uzmi novac i obavi svoj posao“. Tako je stigla voda u kuhinju. Starac Prokopije je prao ruke i sa radošću je uvek iznova govorio: „Česma, česma!“, iako je ranije bio suzdržan, ako ne i potpuno protivan tome. Naučen na dugogodišnje odricanje, činilo mu se luksuzom i najmanje olakšanje.
„Šta je starac, to samo đavo zna“, ponavljao nam je Starac. „Njegova sila prestaje. Činiš metaniju i ideš svuda. Ispovedaš jednu pomisao i duša se očisti. Ja sam jednom promenio sobu. Otišao sam iz sobe do starca, odakle sam mogao da ga čujem jer me je poslednje vreme uznemiravao vukući svoje teške cipele dok sam ja spavao. Otišao sam malo dalje gde bilo mirno. Kao što ja vas sada čujem i vi mene, čuo sam: „Nesavesniče, bezdušniče, ostavio si svog Starca. Ako mu se nešto desi i budeš mu zatrebao, ko će da ga čuje?“ Istog trena sam se vratio natrag u svoju sobu.“

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *