NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Ziloti
 
Među najvećim duhovnim uspesima naših Staraca bio je njihov stav po pitanju zilotizma, koji je, u ono doba kao novi pokret, bio u punom jeku.
Od 1924 pa nadalje, u život Crkve ušao je novi kalendar. Sveta Gora je zbog tradicije nastavila sa upotrebom starog kalendara, a da nije prekinula duhovne veze i zavisnost od Vaseljenske Patrijaršije u Konstantinopolju, i dalje, sa svim Pravoslavnim Crkvama. Neki svetogorski monasi, samoprozvani ziloti, zbog promene kalendara su prekinuli duhovno opštenje sa Patrijaršijom i sa ostalom Svetom Gorom, ne učestvujući ni u Liturgijama, niti slavljima i crkveno ne opšteći sa ostalim ocima. Katunakija je bila jedan od centara zilota. Starac, potičući iz starokalendarske porodice, živeo je u opštežiću u kolibi Svetog Jefrema, gde su starci bili ziloti.
Kad je upoznao starca Josifa, obojica su, pokretani duhovnom revnošću, otišli u krajnje nepomirljivu grupu matejaca. Razlog je bio taj što je vođa umerene grupe florineja, episkop Hrizostom Kavuridis, prihvatao svete tajne novokalendaraca. Poslali su mu pismenu osudu u kojoj su ga se odrekli optužujući ga da je, pošto prihvata svete tajne novokalendaraca (zvanične Crkve), istovetan njima.
Jednog dana, posetio je starca Josifa jeromonah Vartolomej i pokušao je da sa njime raspravlja o pitanjima zilotizma, budući i sam florinej. Starac Josif nije prihvatao razgovor, govoreći: „Ostavi to, zato što će pasti teške reči i nasekiraćemo se!“ Monah je istrajavao, pa je i starac Josif, iznerviran, upotrebio oštre osude i izraze protiv njih.
Kada je nakon toga otišao u svoju keliju da se smiri, shvatio je da je đavo stekao neku moć nad njim. Nešto nije bilo kako treba. Borio se molitvom, i kad se smirio, legao je da se odmori. Usnio je jedan simboličan san: Kao sedi na nekoj maloj steni usred mora. Talasi su ga ljuljali. Čudio se kako se našao na tom opasnom mestu, malo dalje od vekovne planine. Pomislio je da, čim se stena malo približi planini, skoči sa nje i spasava, jer bi uskoro talasi prekrili i stenu i njega. Zaista, čim mu se pružila prilika, skoči i nađe se na čvrstom tlu. „Slava Bogu!“ reče i probudi se.
Ali i otac Jefrem, moleći se u vezi s tim, začu glas: „Kroz lik episkopa Florine odrekao si se čitave Crkve“. Tako su se ponovo vratili Florinejima, tražeći oproštaj.
Kasnije, dok je bio u molitvi, ponovo začu: „Potpadaš pod Patrijaršiju, ne potpadaš pod Florinu“.
To ga je zapanjilo. Nije poverovao. Smatrao je obmanom. Kasnije su ih znaci Božiji vratili Crkvi i uspokojile su se njihove duše.
Otac Nikifor se malo protivio, ali ga je Starac, ne želeći da se odvoji od starca Josifa, ubedio, i tako su se svi vratili Crkvi. Za Vaskrs (1952.) otišli su susedima Danilejima. „Dobro došli, dobro došli, Starče, izvoli na stasidiju za starce. Oče Jefreme, izvolite da nam služite“, lepo su ih primili puni ljubavi oci. „Pojali su napolju Danileji „Bogorodice Djevo“ dok ja, unutra u oltaru, samo što nisam video Bogorodicu, toliku sam blagodat osećao“, ispovedao nam je sa nostalgijom Starac.
Međutim, otac Nikifor, naučen celog života na susede zilote, poče da negoduje. Starac se našao u nezgodnom položaju. Pomolio se ali je i Bog bio protiv. Tada se posavetovao sa starcem Gavrilom, igumanom manastira Dionisijata, kao i sa ocem Gerasimom, himnografom. Rekli su mu: „Oče, podaj smirenje svome starcu“. U molitvi još teže. Osećao je da mu je Bog zadao epitimiju. Dilema: poslušanje ili da sledi Crkvu? Doslovce je bio nagnan da sledi ono prvo. I mi shvatamo da je poslušanje temelj Crkve, pošto je i sam Božiji osnivač Crkve bio „poslušan do smrti, i to do smrti na krstu“ (Filip. 2, 8).
Međutim, upao je u drugi vid griže savesti. On, koji je obavešten da pripada Patrijaršiji, da Crkva znači ljubav i u to se uverio kod Danileja njihovim srdačnim ponašanjem, koji izgovara „Crkva“ a srce mu poigrava kao u deteta, što nakon dugo vremena zagrli svoju majku, on, koji je smatrao starca Josifa i njegovu pratnju svojim ljudima, svojim voljenima, sada je trebalo da ih napusti! Na sreću, malo dana su trajale ovakve pomisli. „Dušom svojom biću uvek uz Crkvu. Telom svojim za kratko biću uz zilote dok ne sklopi oči moj starac“. Tako se smirio. Strpio se do 1975. dakle 23 godine. Dosledan, nije se nikome! zamerio. Sa dostojanstvom je ostavio zauvek zilote, onda kada je već stekao svoju pratnju.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *