>
Зилоти
Међу највећим духовним успесима наших Стараца био је њихов став по питању зилотизма, који је, у оно доба као нови покрет, био у пуном јеку.
Од 1924 па надаље, у живот Цркве ушао је нови календар. Света Гора је због традиције наставила са употребом старог календара, а да није прекинула духовне везе и зависност од Васељенске Патријаршије у Константинопољу, и даље, са свим Православним Црквама. Неки светогорски монаси, самопрозвани зилоти, због промене календара су прекинули духовно општење са Патријаршијом и са осталом Светом Гором, не учествујући ни у Литургијама, нити слављима и црквено не општећи са осталим оцима. Катунакија је била један од центара зилота. Старац, потичући из старокалендарске породице, живео је у општежићу у колиби Светог Јефрема, где су старци били зилоти.
Кад је упознао старца Јосифа, обојица су, покретани духовном ревношћу, отишли у крајње непомирљиву групу матејаца. Разлог је био тај што је вођа умерене групе флоринеја, епископ Хризостом Кавуридис, прихватао свете тајне новокалендараца. Послали су му писмену осуду у којој су га се одрекли оптужујући га да је, пошто прихвата свете тајне новокалендараца (званичне Цркве), истоветан њима.
Једног дана, посетио је старца Јосифа јеромонах Вартоломеј и покушао је да са њиме расправља о питањима зилотизма, будући и сам флоринеј. Старац Јосиф није прихватао разговор, говорећи: “Остави то, зато што ће пасти тешке речи и насекираћемо се!” Монах је истрајавао, па је и старац Јосиф, изнервиран, употребио оштре осуде и изразе против њих.
Када је након тога отишао у своју келију да се смири, схватио је да је ђаво стекао неку моћ над њим. Нешто није било како треба. Борио се молитвом, и кад се смирио, легао је да се одмори. Уснио је један симболичан сан: Као седи на некој малој стени усред мора. Таласи су га љуљали. Чудио се како се нашао на том опасном месту, мало даље од вековне планине. Помислио је да, чим се стена мало приближи планини, скочи са ње и спасава, јер би ускоро таласи прекрили и стену и њега. Заиста, чим му се пружила прилика, скочи и нађе се на чврстом тлу. “Слава Богу!” рече и пробуди се.
Али и отац Јефрем, молећи се у вези с тим, зачу глас: “Кроз лик епископа Флорине одрекао си се читаве Цркве”. Тако су се поново вратили Флоринејима, тражећи опроштај.
Касније, док је био у молитви, поново зачу: “Потпадаш под Патријаршију, не потпадаш под Флорину”.
То га је запањило. Није поверовао. Сматрао је обманом. Касније су их знаци Божији вратили Цркви и успокојиле су се њихове душе.
Отац Никифор се мало противио, али га је Старац, не желећи да се одвоји од старца Јосифа, убедио, и тако су се сви вратили Цркви. За Васкрс (1952.) отишли су суседима Данилејима. “Добро дошли, добро дошли, Старче, изволи на стасидију за старце. Оче Јефреме, изволите да нам служите”, лепо су их примили пуни љубави оци. “Појали су напољу Данилеји “Богородице Дјево” док ја, унутра у олтару, само што нисам видео Богородицу, толику сам благодат осећао”, исповедао нам је са носталгијом Старац.
Међутим, отац Никифор, научен целог живота на суседе зилоте, поче да негодује. Старац се нашао у незгодном положају. Помолио се али је и Бог био против. Тада се посаветовао са старцем Гаврилом, игуманом манастира Дионисијата, као и са оцем Герасимом, химнографом. Рекли су му: “Оче, подај смирење своме старцу”. У молитви још теже. Осећао је да му је Бог задао епитимију. Дилема: послушање или да следи Цркву? Дословце је био нагнан да следи оно прво. И ми схватамо да је послушање темељ Цркве, пошто је и сам Божији оснивач Цркве био “послушан до смрти, и то до смрти на крсту” (Филип. 2, 8).
Међутим, упао је у други вид гриже савести. Он, који је обавештен да припада Патријаршији, да Црква значи љубав и у то се уверио код Данилеја њиховим срдачним понашањем, који изговара “Црква” а срце му поиграва као у детета, што након дуго времена загрли своју мајку, он, који је сматрао старца Јосифа и његову пратњу својим људима, својим вољенима, сада је требало да их напусти! На срећу, мало дана су трајале овакве помисли. “Душом својом бићу увек уз Цркву. Телом својим за кратко бићу уз зилоте док не склопи очи мој старац”. Тако се смирио. Стрпио се до 1975. дакле 23 године. Доследан, није се никоме! замерио. Са достојанством је оставио заувек зилоте, онда када је већ стекао своју пратњу.
