NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

STARAC JEFREM KATUNAKIJSKI

 
>
 

 
Iskušenja
S druge strane, iskušenja nisu bila mala. Starac Josif je poučavao: „Ako ti je podareno radosno stanje, ubrzo očekuj iskušenje. Ako imaš iskušenja i brige, blizu je uslišenje od Boga“.
 
+ + + + +
 
Doneli su mu nekoliko crepova za kuću. Međutim, bili su tako prljavi, da se ponosni i izbirljivi otac Jefrem rasrdio. Nije uvredio one što su ih doneli, ali je uzeo crepove, i bacio ih sa stena u more. Posle toga čitave noći su ga mučile pomisli: „A šta ako su tamo dole bili ljudi na čamcima? More se ne vidi dobro. Možda si ubio nekoga. Šta ako je otac porodice? Sigurno ćeš se uplesti sa policijom“. Odmah ujutru otišao je do starca Josifa. „To i to mi se desilo,“ ispriča mu. On, mudar, upita istražujući: „Kakvo ti je bilo stanje ovih dana u molitvi?“. „Vrlo dobro stanje, starče.“ Klimnu glavom odlučno: „E, nemojmo da očekujemo samo sladost. Očekujmo i gorčinu.“
 
+ + + + +
 
Za vreme okupacije bio je zaražen tuberkulozom. Starac Josif se očinski starao o njemu. Uz obilnu jaku hranu (uglavnom sir), uspeo je da se oporavi.
 
+ + + + +
 
Neko vreme mučilo ga je iskušenje u vezi sa ocem Nikiforom, njegovim starcem. Nisu mogli da se slože. Nategli su mu se nervi. Trudio se dugo vremena. Na kraju je podlegao. Nije mogao da se suzdrži. Jednog dana, dok se bavio rukodeljem, osećajući sebe u ovom jadnom stanju, poviče ka Bogu. I Bog odmah reši taj problem. Duboki mir preplavi njegovu dušu i telo.
 
+ + + + +
 
Podvig sa brojanicom i jedinom molitvom imao je svoje teškoće. Dešavalo se da umoran i obeshrabren traži od svog učitelja dozvolu da se kao i svi oci vrati čitanju službe. Tada bi mu uteha, podrška i smirenje starca Josifa davali snagu. Govorio nam je ispovedajući se: „Svakih četiri do pet godina Bog dozvoljava da prođem kroz talas očaja. Pomisli, obeshabrenje, beznađe, opkoljavaju mi dušu. Tad je potrebno izdržati dok ne prođe talas. Da niko ne shvati šta ti se dešava. I u radosti i u tuzi miran, naoko društven, suzdržan u sebi. Nasitio sam se preslatkih pričešća Raja i starao sam se da se ne pogordim. Napio sam se pregorkih voda pakla, ali sam se starao da se ne utopim u beznađu“.
 
+ + + + +
 
Jednom starac Josif poče da mu skreće pažnju da, u stanju u kome se tada nalazio, treba da očekuje neko iskušenje. Savetovao ga je da pazi, kako ne bi primio neko demonsko maštanje ili nešto slično. „Međutim,“ pričao je kasnije Starac, „ja sam stradao kao jednooki jelen koji je stao na obalu mora sa zdravim okom upravljenim ka planini i šumi, odakle je očekivao lovce, a nije video da mu se približavaju čamcem s mora, odakle mu je dolazila smrt. Tako sam i ja sa jedne strane očekivao iskušenje, a sa druge mi je došlo. Pozvali su me u vojsku.“
To se desilo pre 1940. Lavra je odlučila da izbriše Starca sa liste monaha zato što je rukopoložen od strane starokalendarskih episkopa, bez njihove dozvole. To je za svakog Svetogorca kao posledicu imalo pokretanje postupka njegove regrutacije. Žandari Svete Ane su počeli da ga traže. Starac Josif ga je neko vreme skrivao u Maloj Svetoj Ani, pokušavajući da ga ponovo uvrsti u listu monaha Lavre. Međutim, manastir je bio nepokolebiv.
Tako je, u pratnji naoružanog žandara, Starac krenuo ka Uranopolisu, pa Jerisosu, pa Solunu. Dok je koračao ka Jerisosu, okretao se i gledao Atos kako se gubi u daljini i razmišljao sa žaljenjem: „Bogorodice moja, ne mogu da verujem da ćeš da ostaviš jedno janje svoje da ga neprijatelj ščepa iz tvog vrta“. I nastavljao je moleći se uz brojanice. Žandar mu je psujući govorio: „E, pope, ode ti sad Sveta Gora!“ „Zna Bogorodica, gospodine Jani“, odgovarao mu je Starac. Ali on je sa nevericom vrteo glavom i pevao: „Mi za imamo kapetana i videćemo ga jednog dana kao vojskovođu u Carigradu.“
Stigli su u Jerisos, uzeli dve karte za autobus i čekali da se ukrcaju. Nekoliko minuta pre ulaska, stiže neki žandar iz Jerisosa na stanicu, držeći u ruci telegram za žandara Janisa, starčevog pratioca: „Telegrafska naredba da se odmah vratite u Kareju sa svojim pratiocem“. „E, barba Jani, Bogorodica nije ostavila, jesi li video?“ „Sve je moguće, pope!“ odgovori čuvar i uputiše se natrag.
Evo šta se desilo: dok je Starac odlazio, otac Propije uze omologio[1] kuće (ugovor koji predaju svim isihastrijama glavni manastiri) i ode kod civilnog upravnika Svete Gore u Kareji. Ime Starca je bilo upisano u listu, čime je potvrđen njegov status monaha. Tako je upravnik tražio od policijskog upravnika Kareje da ponovo pozove Starca, preteći mu da će ga tužiti za prekršaj zakona, jer se Svetogorci ne regrutuju. Još je i upravnik dobio priliku da ponizi policajca sa kojim je ranije imao sukobe.
 
Najveća teškoća koju je prošao ovih radosnih godina bila je jedno neposlušanje koje je počinio, kako kaže, prema starcu Josifu. Naravno, pokajao se, i starac Josif mu je očinski oprostio. Ali, Bog mu je naložio epitimiju. Šta se tačno dogodilo, nije govorio. Bila je to jedina tajna koju je čuvao. „Kada mi Bog ukine epitimiju, tada ću da vam ispričam detaljno“, govorio je i čekao godinu za godinom. Na kraju osamdesete, navršilo se sedam godina, koliko i asketi navedenom u Sinaksaru pod 19. julom, sveti Teodor Edeski, sa kojim je na neki način poredio svoje iskustvo. Konačno je nešto kazao, ali ne detaljno. Možda je u vrenju blagodati pomislio nešto blago potcenjivački o starcu Josifu. U svakom slučaju, pronašao je vrlo dobar način da svoju dušu drži u stanju neprekidnog traženja milosti Božje. Ispovedao se: „Pedeset godina odlazim i svaki put metanišem pred starcem Josifom, tamo gde sam prvi put načinio metaniju za slučaj mog neposlušanja prema njemu. Tamo u Maloj Svetoj Ani, između litice i triju stepeništa što vode u sobe.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Monahologio: knjiga u koju se upisuju svi monasi i iskušenici svakog manastira.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *