Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Ђакон Андреј Курајев
Паганизам и хришћанство

Која је најмасовнија религија у Русији? Не, није Православље. Могуће је обманути професионалне социологе (и они ће, поверовавши грађанима на реч, тврдити да већина верујућих у Русији симпатише Православље). Али не могу бити обманути они који се не баве изјавама речју, него парама. Продавци књига не могу бити преварени. На пример, на једну књигу о Православљу која се продаје на уличним штандовима, долази не мање од двадесет наслова о окултизму и паганизму (да не рачунамо романе “мистичких ужаса”). Хороскопи, уџбеници јоге и медитације, мистички трактати од Древног Египта до Кастанеде, плус новопагани типа Хабарда.
Да, има људи који су нашли своје место у Православној Цркви. Али много брже од броја парохијана у православним храмовима, расте у Русији број оних који заговарају паганске праксе и чланова хршпћанских и окохришћанских секти.
Додајте томе мноштво свих могућих секташких проповедника (од кришнаиста до “преподобног Муна”), на фону одбијања свих шест канала руске телевизије да пусте макар једну регуларну православну емисију – и поприлично ћете изгубити вољу да размишљате о “духовном препороду Русије”.
Паганизам – то није само љупка народна етнографија, гатања уочи Божића и праћење хороскопа. Паганизам је – пре свега! – реалност, духовна реалност. С њиме се не може само играти. Са њим се може и пропасти, погинути.
Нећу да дајем своје дефиниције. Ко су пагани, довољно јасно је рекао апостол Павле: то су људи који су “служили твари уместо Творца” (Рим. 1, 25). Паганизам настаје тамо где човек застаје на инстанцама које се находе између Творца и човека. Паганин је човек који је са религиозним ентузијазмом поверовао у… свет. То је човек који је привремену околност примио као коначни циљ.
На крају крајева, паганин је онај који је помешао средства и циљ. Као што је једном рекао блажени Августин: “Сва наша несрећа потиче од тога што се ми користимо оним чиме би се требало наслађивати а наслађујемо се оним што би требало користити”.
Шта може да спречава човека у његовом усхођењу ка Богу?
Пре свега треба обратити пажњу на једну околност еванђелске повести, коју људи не уочавају ако се не обраћају грчком изворнику Новог Завета.
Аиостол Павле каже да хришћани “не ратују против крви и тијела, него против поглаварстава и власти и господара таме овога свијета, против духова злобе у поднебесју” (Еф. 6, 12). Тосподар овога свијета”, на грчком “космократорес”, је – владалац космоса. Сам Христос вели да се бори са “кнезом овога света” (архон тоу космоу). “Сада ће кнез овога света бити избачен напоље” (Јн. 12, 31).
Постоје не мање познате речи у Еванђељу: “Не бојте се, ја побиједих свијет” (Јн. 16, 33). “Свет”, који је Христом побеђен, то је “космос”.
И тако, у “космосу”, у свету “духова злобе поднебесне”, Библија види извор најстрашније претње за човека. При религиозном, а не моралистичком читању Новог Завета не може се не уочити да апостоли и Христос Земљу схватају као блокирану планету. Небеса од човека скривају Бога – и та се блокада мора пробити. “О, кад би Ти раскинуо небеса и сишао!”, кличе још старозаветни пророк Исаија (Ис. 63,19). Још једна древна библијска књига Јудеје разобличава због тога што су “оставили заповести Господње и клањали се свој војсци небеској” (4. Цар. 17,16).
Свети Василије Велики пита: “Хоћеш ли да досегнеш Бога?” и каже: “Онда остави земљу, остави море, учини да ваздух буде испод тебе, стани изнад етерног пространства, надиђи звезде, чудеса њихова, красоту и величанство. Прешавши све то умом, обиђи небо и ставши изнад њега, једном мишљу размотри тамошње красоте: наднебеске војске и хорове ангела. Све ово минувши, мислено представи Божију природу”.[1]
“Знамо да постоје некакви ангели, архангели, престоли, господства”, пише Свети Григорије Богослов,. “али ми не служимо њима, него Творцу. Ншпта не сме раздвајати човека од Бога – “Ни смрт, ни живот, ни ангели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће нас моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем” (Рим. 8, 38-39).[2]
Све посланице апостола Павла у један глас говори о Крсту као Христовој победи над некаквим “космичким властима”, над “кнезом власти ваздушне” (Ефес. 2, 2). Како објашњава Свети Максим Исповедник, Крст је “укинуо непријатељске силе које су заузимале средишње место између неба и земље”.[3]
Онај против кога се Христос бори је “колос космичких димензија”.[4]
Свети Јован Златоусти небо пореди са завесом јерусалимског храма.[5] Према томе, пагани су – људи који су се запетљали у завеси и пре времена пали на колена – не дошавши до истинске Светиње.
Религија је – веза човека са Богом. Са Оним Који је на почетку створио космос и човека, а не с било ким ко се појавио у космичким пространствима. Зато је, по прецизном изразу Владимира Соловјова, “лажна религија” contradictio in adjecto.”[6] Или човек током трагања достиже циљ и налази Бога – и то упправо јесте религија; или скреће с пута и тада уопште нема религије, него постоји само окултна пракса.
Што се космологије тиче, у тој области хришћанско богословље користи тактику “спаљене земље”: оно само на обликује космолошки систем, а не допушта наметање истог споља. Пагански свет је увек – од гностичара до Рериха – настојао да хришћанству наметне своју космологију, да попуни ту “рупу”, да испуни пространство између Бога и човека свим могућим еонима, сефиротима, планетама, итд. За хришћанство је то неприхватљиво:
прво, зато што је религија – веза са Богом, а не са највишим ешелонима космоса;
друга, зато што су те поставке непровериве (у паганизму сваки мистичар има своју јерархију – тако да Лосјев каже како је уопште нејасно – да ли је постојао гностицизам као неки целовит феномен);[7]
треће, зато што је сама срж Библије у томе да после свих посредника Бог долази људима;
четврто, зато што се управо у том “поднебеском” посредничком пространству налазе силе које блокирају.
Свет је заиста прекрасан. Он може да буде извор религиозних преживљавања. Али он не може да буде предмет религиозних осећања. Лутајући светом, човек ризикује да “у величанствености творевине изгуби из вида Бога”.[8]
Управо преко космолошке фантастике паганизам је настојао да уведе и наметне поклонење твари.
Свет “поднебесних духова” (еона, астрала – зови их како хоћеш) не треба ни желети потчинити. Само их игнорисати или им се супротставити. Историји је познато прилично много људи, култова и народа који су настојали да привуку силе мрака (или, што је исто – силе небожанске светлости) на своју страну. Као пример можемо навести ламаизам.
Осивач ламаизма будистички гуру Падма Самбава, победивши демонске силе, отпустио их је под условом да убудуће служе очувању правоверја. Ослањајући се на то предање, искање управо пред најсуровијим и најкрвожеднијим дусима заузело је превасходно место у народном култу.
У будистичким манастирима Монголије и Тибета свакодневна јутарња служба почиње од приношења крвне жртве “чувару вере Џамсарану и осталим суровим божанствима и дусима”, “божанским џелатима и смртоносцима непријатеља вере и врлине”. Ево описа тих служби у књизи руског етнографа А. М. Позднејева, коју су недавно у Калмикији прештампали сами будисти:
“Хувараци, који износе балин пред почетак служења, имају задатак да замисле пре свега Џамсарана, као и да је цео простор света празан. У простору ове празнине они треба да замисле безгранично море од људске и коњске крви, у којем се као троугао таласају таласи; управо у средини ових таласа – четвороугаону бакарну планину, а на њеном врху – сунце, људски и коњски труп, а на њима Џамсарана. Лице му је црвено; у десној руци, која испушта пламен, држи бакарни мач, упирући га ка небу; овим мачем он сече живот оних који су нарушили завете. У левој руци држи срце и бубреге непријатеља вере; под левом мишком држи кожну црвену заставу. Уста су му страшно отворена, четири очњака су му обнажена; он има три ока и страшно гневан изглед. Крунисан је са пет људских лобања. Стоји усред ватре премудрости која букти.”
Пошто су принели овом и армији других демона пехар крви, призивају их да униште непријатеље, нарочито оне који ограничавају ширење вере и светости будистичке. Ево вапаја којим му се обраћају:
“Призивам владику живота, који је основао своје пребивалиште у југо-западној земљи трупова, велике црвене џелате и шимнусе, који не одступају од заповести Џамсарана, дођите по обећању… Да бих обрадовао Џамсарана и његове саборце, одајем им почаст великим морем различите крви. Ом-ма-хум… Све непријатељске силе и препреке, према својим строгим и суровим законима, претворите у прах… Оног који је отворио уста и обнажио очњаке и који има три ока на свом страшном лицу и који је повезао у плетеницу своју тамно-плаву косу, који је ставио на себе круну од лобања и бројанице, величанственог витеза, надареног лицем које је немогуће гледати, тебе хвалим! Грешницима који дижу преграде ламству, свима који се држе јеретичког учења, покажите вашу снагу и спасите, о спасоносни. Пославши одозго шимнусе, који раде ножевима, зграбите непријатеље мрежом, прибодите их чивијама, исеците мачевима, прострелите стрелама, прободите копљима, исисајте им срце! Али, натеравши их да заврше своје истински зло бивствовање, спасите њихове душе! Прекините живот ових злобних непријатеља! Плот, крв и кости њихове једите својим устима! Примите ову жртву плоти и крви омражених непријатеља! Упутите ме на пут врлине, али казните непријатеље очигледним знамењима! Уништите непријатеље ламства и вере уопште, јер ћете само тим путем сачувати веру и свештено учење!” .[9]
Да будемо отворени: Далај-Лама, који од раног јутра чита такве молитве, најособенији је од свих познатих нам добитника Нобелове награде за мир. Видећи мноштво сличних катастрофа, које се дешавају са поштоваоцима Космоса и његових становника, хришћани су томе претпоставили нешто друго.
Хришћани су људи који на питање: “Шта желиш да знаш?”, – одговарају – “Бога и душу”. – “И ништа више?” -“Ништа”.[10] Хришћански свет је заменио фантастику космогоније спознајом душе и њеним спасењем.[11]
Паганство је робовање “празним и безвредним стихијама овог света”: “Како се враћате опет на слабе и рђаве стихије којима опет изнова хоћете да служите” – уразумљује Галате Св. Апостол Павле (Гал. 4:9). У грчком тексту “начала” су “стоихеиа”, “стихије”, то јест, на језику грчке мисли, она основна начела од којих је створен космос. “Стихије света” (Кол. 2:8) су “стоихеиа тоу космоу”. Треба се клонити општења са космичким стихијама, јер “умријесте с Христом стихијама свијета” (Кол. 2:20).
Постоје два изузетно озбиљна разлога због којих се са овим силама не сме играти мачке и миша.
Као прво, оне нису вечне. Једном створене, “стихије од ватре ће се растопити” (2. Пет. 3:12). Значи, душа, која је прожета њиховим енергијама и која је нримила њих уместо силе Божје, изгореће заједно с њима. За задобијање бесмртности душе треба изаћи ван граница тварних и временских ешелона постојања и причестити се оним “који сам има бесмртност” (1 Тим. 6:16). Тако да, да би се избегла тужна будућност, сопствени религиозни живот треба да се гради данас без тежњи ка космосу. Али, поред “есхатолошког мотива”, уздржавање од кокетирања са стихијама и с њиховим кнезом има смисла и због једног догађаја који се десио у прошлости.
Реч је о томе да је почетак људске историје био прожет космичком катастрофом.[12] Преко греха у свет је ушла смрт. Може се рећи да је у свету експлодирао Чернобил. Суштина није у томе да се Бог љути на нас и кажњава поколење за поколењем због Адамовог прекршаја. Просто смо ми сами створили смрт. Ми смо кривци за то што је цео свет, цео космос почео да се потчињава законима распадања и труљења.
Бог, напротив, тражи начина да нас спасе од радијације смрти.
Тако често се хришћани називају немилосрдним људима због њиховог сведочења о томе да ван Христа нема спасења. Али, ево, замислите да се укључује служба узбуњивања цивилне заштите и објављује: Грађани, узбуна! На наш град је извршен ракетно-нуклеарни удар. За десет минута ракете ће бити над нама. У вашем реону најближе склониште се налази тамо и тамо… Ко стигне да дотрчи до њега – тај има шансе да се спасе”… Реците, ко је немилосрдан у овој ситуацији: спикер цивилне заштите или онај ко је извршио удар на град?
Свети Јован Златоусти једном се са саветом обратио родитељима који су се љутили због проповеди монаха. Наводно, младићи, уместо да помажу очевима у трговини и занату, скупљају се по храмовима, слушају монахе и чак одлазе у манастире… Златоусти нуди поређење: ако је неко ноћу запалио вашу кућу, а човек, који је пролазио поред ње, утрчава у њу, куца на сва врата, буди људе и тера их да истрче из ватре – ко ће по вама бити кривац за ноћно узнемиравање? Паликућа или спасилац?
Ето тако, да је у вашим градовима могуће заштитити сопствену душу од огња грехова – не би било потребе за манастирима. Нису монаси запалили гресима ваше градове. И ако они уче вашу децу да се заштите од греха – та у чему је њихова кривица?
Тако и хришћани кажу: по свету и космосу је разливена смрт. Ми сами ништа нисмо урадили да бисмо је савладали. Али нам је дат лек против смрти, “лек бесмртности”, противотров. Вечни Бог је постао човек да би нас привукао Себи и Собом нас заштитио од последица наших безакоња. Ево Чаше са леком бесмртности. Ево Чаше Живота. Окусите и видите! Да ли је немилосрдан лекар, који убеђује болеснике да без донетог лека они не могу да преживе? Да ли је немилосрдан проповедник, који говори да ван Причешћа човек неће наћи Живот?…
Сад се вратимо на Чернобил. Споља гледано, тамо је све мирно. Али човек који пије тамошње млеко – пије смрт. Он дише шумски ваздух – удише смрт. Бере печурке – бере смрт…
Зашто се не може трчати у центру Москве? – Јер што је овде интензивније дисање, што више ваздуха човек протерује кроз своја плућа – тим више ће се прљавштина таложити у њима.
Тако је и у свету после прародитељског греха: што више “космичких енергија” човек пропусти кроз себе, тим више производа распадања ће се таложити у његовој души… Тако су сва “космичка откровења” и “екстрасензорни пролази”,сви прикључци на “енергију космоса” и “неиспитане изворима човечанства” бременити разорним енергијама.
Нећу посебно говорити о Луциферу и о његовој навици да људима уместо бомбона подметне таблете отрова. Не мислим да цела историја ванбиблијских религиозних истраживања човечанства може да се сведе на историју демонологије.
Паганство није поклањање ђаволу (поклањање ђаволу је већ прави сатанизам). То је поклањање ономе што није Бог. Поклањање савести. Поклањање нацији. Поклањање уметности. Поклањање здрављу. Богатству. Науци. Прогресу. “Општељудским вредностима”. Космосу. Самом себи.
“Тамним оком је био помрачен цео свет и људи су ходали насумице. Шта год да их је зауставило на путу – сматрали су да је Бог” – говорио је преп. Јефрем Сирин.[13]
Најопасније од свега овог и “најефикасније” је поклањање самом себи.
Берђајев је говорио да савремени свет атеизмом плаћа за недовољно интересовање Средњег века за човека. Нећемо ли ми данас платити нашом немоћи пред паганством за то што смо одбијали да видимо у нехришћанској мистици њен позитивни садржај -антрополошки, додуше, а не теолошки. Па човек је стварно бездан и овај бездан је лако примити као Бога. Мало смо ценили боголике моћи човека – као резултат морамо да све објашњавамо позивањима на “ђаволов водвиљ”, која никог не уверавају.
Паганством плаћамо за антрополошки минимализам, који је тако запањујуће изражен у чувеним речима Достојевског: “Овде се ђаво с Богом бори, а поприште битке су људска срца”. Ту се испоставља да је човек лакомислен, да је просто поприште битке на којем тапкају непријатељске стране. Од њега као да ништа не зависи, па чак није ни јасно: зашто се ради празног поља води такав бој.
Вероватно је ово једноставно неуспешна фраза Достојевског. О бескрајности и богатству људске душе он је врло много говорио. Није мање било ни сведочанство о томе у древној православној писмености. Али школска схоластика је избрисала из православног богословља управо учење о човеку. Из целог богатства Православног предања у нашим предреволуционарним богословијама најјаче је укорењена мисао о “ништавности човека”, о његовој смирености.[14]
Може ли се борити против атеизма проповедима о смирењу? Како се испоставило, не може. Била је потребна плејада нових теолога, који су објаснили да највише вредности атеистичког хуманизма – достојанство човека и његова слобода, његова склоност ка стварању и непоновљивост његове личности – нису стране хришћанству, и чак напротив, оне могу да буду логички образложене једино у хришћанској мисли, а не у атеистичкој. И тек је онда у филозофској области био савладан атеизам. И смисао хришћанског смирења постао је поново јасан онима чије срце је било спремно да схвати, али разум се – под утицајем антихришћанских књига – овом противио…
Данас је пред богословљем нови изазов – пагански. “Паганство је религија болесног човечанства и болесне природе. Али у исто време то није привиђење, нити превара, већ религиозна стварност” – писао је Сергеј Булгаков.[15] Иза паганства стоји одређено искуство. Не може се одрицати његово постојање. Може се само дати његова другачија интерпретација.
Прва реакција од стране богословља је природна: све ово је од лукавог. Што јест – јест. Али, не мислим, да цео огроман свет паганства, који обухвата континенте и миленијуме може да се смести у ову формулу.
Сећајући се искуства савладавања атеизма, може се рећи: борити се с паганством је могуће, само загледајући се у величину и неисцрпност људске природе; ово море је велико и пространо, тамо бродови плове и она неман коју си створио да би се играла у њему. Бездан душе је стварно такав да се може примити за Бога.
Не, у паганству нема Истинског Бога. Човек се губи сам у себи, у својој души. Од овог самообожавања штити се Јов: “Ако срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја, и то би било безакоње за судије јер бих се одрекао Бога озго” (Јов 31:27-28).
Једини грех који не може да буде опроштен ни у овом, ни у будућем веку је “хула на Духа Светог” (Мт. 12:31). Нема греха који подвигом покајања не може да се одвоји од људске душе. Само онај грех који забрањује човеку да се каје – само он је неизлечив. Кајање су она врата која широм отварају душу која је сагрешила за исцељујуће помазање Духа.
Покајањем човек каже Богу: био сам далеко од Тебе, Господе, унаказио сам и разорио свој живот, али Ти видиш ране моје душе које више не скривам ни од Тебе, ни од себе, ни од Твоје Цркве. Тако си Ти, изван Којег умире моје срце, Онај Који ми тако недостаје, – “Дођи, очисти ме од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше”.
Али ако човек богохулно тврди да је управо његова душа, овлаш очишћена постовима и обновљена медитацијама, Дух Свети, ако је убедио себе да ван њега нема Бога и зато нема одакле д.а чека помоћ, ако се поклонио чак и највишем, али још увек само једном делу себе самог – значи да се безнадежно затворио у свој унутрашњи свет, те окрепљујуће струјање Спољашњег (Трансцендентног) Духа не може више да га додирне. ” Тат твам аси” (ти јеси То) – то је управо хула на Духа.
Да, човек је сличан Богу – јер је Његов лик. Али он није Бог. “Јер Ти ниси телесни лик, ниси душевно стање у којем смо кад се радујемо, жалостимо, желимо, бојимо се, сећамо се, заборављамо и остало; и ти ниси ни сама душа, јер си Ти Господ Бог душе моје” – каже блажени Августин своме Господу.[16] Иако управо у свом срцу човек мора да спозна Господа – треба да буде пун страхопоштовања “пред Господом, а не пред срцем” (св. Теофан Затворник).[17]
Израз јогија “Тат твам аси” је адекватан реалном искуству сваког созерцавајућег подвижништва. Подвижник у себи у извесном тренутку открива “светлећу тачку”. Православна аскетика зна за унутрашњу светлост душе, међутим, разликује нетварну Светлост Божанства од духовног, скривеног, али чак тварног зрачења ума. Паганска мистика ову светлост сматра крајњом инстанцом док хришћанство само прелазном. “Кад је Бог створио човека, “посејао је у њега нешто божанско, некакву помисао која има у себи попут искре и светлост и топлоту; помисао која просвећује ум и показује му шта је добро, а шта зло: ово се назива савест, и она је природни закон” – пише ава Доротеј.[18] Али “природни закон” само упућује на натприродно, а не замењује га. Савест подсећа на Бога, али она сама није Бог.
Да, душа људска је лепа и велика. И шта – “леп и користан орган су очи: али кад би оне зажелеле да виде без светлости, онда им њихова лепота и сопствена снага не би донеле никакве користи, већ би још нанеле и штету. Тако и душа, ако зажели да види без Духа, онда ће сама себи бити препрека”.[19]
У души може да се залута: она је боголика. У души је опасно залутати: она није Бог. “Душа није од Божије природе, нити од природе лукаве таме… Он је Бог, а она није Бог”, подсећа преп. Макарије Египатски.[20]
Овде је и најважнија граница која непролазно раздваја хришћанско и паганско искуство. Човек није честица Божанства; Бог није највиша структура људске душе. Божанствена је у човеку ” благодат”, дар који човек није имао, али који му је дат ван њега. Да би примио дар, човек треба да има смирење: да спозна да је ништ у најважнијем, да треба да стекне нешто што му није својствено. ” А благодат Божја улази у човека, који, иако нечист и огубављен, има захвално срце, а истинска захвалност је признати да је благодат – благодат” – сведочи највећи мистик Православља преподобни Симеон Нови Богослов.[21]
Веровати хришћански може само захвалан човек, Благодат управо и јесте она реална веза са Творцем, која може да одведе изван граница васионе, која је изложена рушењу.
Чак и телу је потребно напајање ван њега. А зар души, која обично тако жудно упија у себе све што јој долази ван ње саме, није потребан добар Хлеб? “Тешко телу кад се оно зауставља само на својој природи, зато што пропада и умире. Тешко и души ако се зауставља само на својој природи, не општећи са Божанским Духом. Као што се очајава због болесника кад њихово тело више не може да дрима храну, тако Бог сматра достојним суза оне душе које не кушају небеску храну Духа”.[22]
Значи, далекоисточни испосник, који је достигао ово стање “просветљености”, кад се осећа идентичним са Највишим Духом универзума и спреман је да целу васиону сматра својом творевином, – из перспективе хришћанске мистике је смртно болестан. Болестан је -јер је сит… Болестан – јер је себе затворио за оно што је више од васионе…
Св. Атанасије Велики је једном рекао да су “људи”, изгубивши сећање на истинитог Бога, “упали у самопожуду”.[23] Стање душе, у које себе доводе подвижници пантеистичког правца, “у мистичко-аскетској литератури је жигосано срамним именом – “прелест”, то јест духовно слепило и констатација да су резултати сопствене ћудљиве фантазије права и истинска реалност”[24] (А. Ф. Лосјев).
За таква стања лажне духовне просветљености знају и сами окултисти. ” Како су често, они који су тек површно прочитали књиге Учења, у самообмани примали гласове из слабашне светлости као глас Учитеља!” (1, 381). С горчином морамо да признамо да се у откровењима саме Ј. Рерих налази ова иста саблазан. Ова процена не зависи од “благонаклоности” аналитичара.
Удаљеност пагана од Бога омета их у озбиљном сагледавању сопствене боголикости. Оскудност знања о Богу омета их у самоспознаји; магловитост Богоспознаје онемогућава их у разумевању свог реалног стања. Не осећајући своју духовну рањеност, пагански свет ипак врло јако осећа ненормалност човековог стања. Али како је објаснити, где наћи извор загађености?
Хришћанин би рекао: кривица је у мојој вољи, у мом духу, у мом греху. Ипак, ствар је у томе да једино човек, који је већ просветљен макар малим зраком благодати, може да увиди своје грехе.
Дакле, у мрачној соби не може се приметити смеће. Али ако се у исту собу пробио директан зрак светлости – у њој ће се видети чак и трун прашине који лебди у ваздуху. Одатле и парадокс који запрепашћује људе који се први пут упознавају са црквеном аскетиком: свети називају себе најгрешнијима, док ми готово свакодневно срећемо, благо речено, несавршене људе, који нас убеђују да они немају никаквих грехова: “Ако сам неког и убио, и то је било само зато што је заслужио!”
Душа, која је у потпуности заптивена за Бога, не види своје право стање. Покајање се у њој неће родити. Живот без покајања већ сам но себи односи ову душу све даље и даље од Даваоца Живота…
Али, не може човек а да уопште не осети да нешто није у реду. И тад он, с једне стране, почиње да своје незадовољено религиозно осећање посвећује нечем више-мање богоподобном, а с друге стране, почиње да тражи узрок своје нецеловите “божанствености”.
Идући првим путем, паганин убеђује себе у своју сопствену идентичност са Апсолутом у највишој тачки свог постојања. Идући другим путем, он наилази на преграду између Апсолута и себе… баш у себи. Али не у вољи, не (јер би то и значило – покајање). Испоставља се да је крива управо сложеност моје људске природе. Сви греси и све зло су због тога што моја душа живи у овом гнусном телу и стога што је она стиснута у оквире овог “ја”.
Ова препрека се састоји од учмале телесно-душевне супстанце и сопствене индивидуалности. Човек се мучи собом. Јер је у себи нашао нешто најбоље, што је исте природе са њим, али у исто време није он сам. Моја природа је добра и божанствена. Зло је од тога што јој нешто не дозвољава да се у потпуности развије. “Ово “нешто” је моја личност, моја индивидуалност. Дакле, из формуле “ја сам бог” следи: “ја не смем да постојим”. Управо пантеизам доводи до поништења себе.
Али ако ја као хришћанин знам Бога као Оног Који ме воли – ја не видим себе као преграду у овој љубави, као препреку, зато и не треба “да поништим себе”. Управо динамизам хришћанства је увидео да је зло у људској самовољи и да је оно што подлеже промени – такође у вољи, а не у природи. Одсецање греха и тежње ка њему није одсецање себе.
Као противтежа хришћанству целокупна паганска сотериологија полази од догмата о духовном здрављу човека: дух треба да се ослободи тела и све ће бити нормално. Управо неосећање Бога изазива да не видимо своје грехе; и као последицу – мржњу према материји, коју је тако поетично опевао Буда.
Догма о непорочности духа присиљава да се све пребаци на тело. На тај начин, од једног те истог неосећања својих грехова (као својих, изазваних мојим духом и мојом вољом, а не датим ми телом) рађа се и практични атеизам у сотериологији: спасење без Бога (зашто се спасавати, ако нисам болестан) и неприхватање телесности, која постаје жртвени јарац. Ова атеистичка сотериологија и постоји у будизму: ако човек сам изађе једном из тела, једино што може да засмета његовом спасењу је његова непросветљеност. У оном свету човек, који се није припремао за духовни живот, може почети да жали за изгубљеним телом и самим тим да се лиши радости. Одавде следи – спасење је преко философије, “просветљења”, очекивања Учитеља, а не Спаситеља.
Непомирљивост пагана према хришћанству следи из њихове антропологије: ако порекло кварежи није у телу, већ у духу, како онда спасти сам дух? Ако је оно највише у човеку искварено, како човек да отклони ту квареж? КаД би ван човека постојало некакво Највише Духовно начело, било би могуће чекати Његову помоћ (како то раде хришћани). Али пантеиста нема одакле да очекује радосну вест. Значи, нада у спасење може да има корен искључиво у самом човеку. Човек треба да ради на “самоспасењу”. Иначе, одакле да очекује помоћ: Бог не постоји!
Овде се испоставља да је све чему тежи човек на истом хоризонту као и он. Природно, никакво трансцендентно мешање није потребно. Савлађивање смрти је унутрашњи проблем нашег малог света: прећи ћу са ове планете на другу, преселићу се на ” Јелисејска поља”, и сл . Али у хришћанству управо треба отићи из света. Свет ће пропасти – треба успети наћи други дом, ван њега. И овде без помоћи изван нас се нећемо снаћи.
И поново видимо да је унутрашње гледано пагански пантеизам логичан. Кад сте паганин, не можете да не признате реинкарнацију. Цео свет, цео космос је божанствено-материјалан. Из ове прве стихије се излази, у њу се враћа, па онда зашто да је немогуће и да се поново врати? Наравно да је могуће и неопходно.
Али хришћанство и каже да ми излазимо из овог примарног онтолошког буљона (супе), да излазимо у сусрет оној Јединственој Личности која нас је саздала ван Себе и којој морамо да дођемо одређеног лица, а не у саставу овог истог буљона. А ако ћемо као Талес – “све је вода”, онда без бесконачне и бесмислене трансформације не можемо. Можемо само да поставимо идеал коначне и тоталне ентропије – и да маштамо о дну, кад ће се у светском океану завршити колебања свих млазова енергија, и кад ће јединствена и самоидентична нирвана растворити у себи све што је створено безумљем индивидуалних особености.
Тако да се не сме мислити да је, тобож могуће бити и Европљанин и хришћанин, али само малко да се хришћанство “обогати” љуљашком метаморфоза. Овде треба – или-или.
“Постоје само две мудрости у свету, и само ове две мудрости и могу да буду вечне, неопозиве. Једна од њих потврђује личност, а друга је укида. Никаквих других универзалних мудрости нема: све остало тежи ка једној или другој крајности. Због тога постоје само две религије, способне да снагом убедљивости иступају једна против друге: религија која води у царство духова с личношћу, “и религија која води до потпуног гашења духа у Нибелу. Бог, душа, свет су основне идеје прве; безлично постојање ван Бога, савладавање “фатаморгане” (маје) и било какве претпоставке и себе и нечег ван себе су основне лозинке друге. Логосу, Који је у Бога и Који је сам Бог, супротстављен је бодисатва, која открива тајну безличности и безбожности; надлежност велике снаге жртвеног страдања, која ствара личност, и излаз из страдања кроз поништавање личности; јединство многих, које се ствара љубављу, – и одрицање од “илузије” љубави ради безличног, бесубјектног, безвољног и нестваралачког пред-битија који руши мноштво јединства – такве су дијаметрално супротне тежње мудрости хришћанске и мудрости антихришћанске – будизма. Ни зближавања, ни измирења, ни синтезе, ни излаза у треће овде не може бити. Овде, изузев “или-или”, нема другог прилаза… Будизам је једини достојни противник хришћанства – води дубоку, невидљиву борбу, које ни сами његови следбеници нису свесни, не спољну, не насилну (јер насилна борба с хришћанством је неМоћна борба). Овај непријатељ има сопствену довољно богату културу, која се заснива на принципу директно супротстављеном принципу личности, – на принципу-безличног јединства. Његова култура има такође своје изворе, своје спрудове, своје унутрашње колизије и излазе из њих, и управо ова култура, а не неписмени атеизам или јадна пародија паганства наших изрода хришћанства, могла би да изазове бујице које ће угрозити европски свет” (А. А. Мајер).[25]
А. Мајер нема у виду само директну пропаганду парабудистичких расположења и источних мотива у Европи. Доживљавање света без личности само по себи “вишеструко и разнолико” продире у свет хришћанске културе у виду најразличитијих социјалних и културних покрета.
Марксизам, психоанализа, структурализам, линија лингвистичке филозофије која у човеку види само оруђе помоћу којег језик говори, естетизација “национално-родногрудског” мита – маски има много. Суштина је у једном: заспи, човече, признај да си своју личну слободу и одговорност само сањао ти или твој “апсолут” којег си поново нашао…
У будизму постоји само некаква Јединствена Енергија, безлична, која чак није и свесна сама себе, не одражава сама себе, и постоје случајна спајања разних њених млазова. Известан сноп ових енергија, које су улетеле у међусобни спој, управо и јесте “индивидуалност” (“личност”, “монада”). “Човек мора да схвати себе као скуп макро – и микро – космичких односа” – пише проповедник окултизма Шаров Д. А.,[26] који самим тим алудира на то одакле је Маркс црпео инспирацију, тврдећи да је људска суштина склоп односа (у његовој концепцији, додуше, не космичких, већ друштвених).
Ови односи су изграђени још пре настанка човека. “Монада је конкретно испољавање Васељенске енергије, чији се океан не дели на своје индивидуалне суштине док не достигне [еволуцијску етапу људског развоја.[27] Једини европски филозоф који је веровао у реинкарнацију, Лајбниц, у оквиру ове доктрине имао је пуно право кад је приметио да се у шољици кафе коју он није без сумње налази неколико будућих људи.[28] (Лоски Н. О.) А кад се кафа, која је још једном добро самлевена, развије и до стања добро растворене (то јест “проширене”) свести, тад ће се и расути јадни сноп енергије и све ће се вратити у оно небиће из којег је произашло. Будизам ово назива “спасењем”.
Овде нема никакве “селидбе душе”. Постоји само трансформација појединих енергија, елемената личности.[29] Некаква енергија која улази у састав мог живота, наставља даље и после мене своје кретање. Ова слика за хришћанина није утешнија од размишљања Базарова о чичку који ће порасти на његовом гробу. Да, у гробном чичку биће атоми мог тела, Али само човек, који није успео да открије у себи своју душу, слободу, одговорност и личност може да сматра да ће у чичку живети управо он, да живот у чичку јесте облик његове сопствене бесмртности. окултизам уверава да ће се и психичке енергије моје душе растрчати споредним улицама универзума и ступити у нове комбинације у којима ће наставити да живе. Оне – можда. Али ја?
“Буда побеђује смрт управо као прелазак на муке новог квота или побеђује смрт уништавањем самог супстрата којим напаја смрт, самог живота. Само је западна свест, кад се дотакла овог учења, могла да, због придавања аксиоматичке вредности животу, упадне у заблуду, прихвативши учење о селидби душа као благу вест о својеврсној бесмртности, о великој пуноћи живота” – пише проницљиви руски филозоф С. Л. Франк.[30]
“Пресахнуо је, побеђен је живот, завршена је светост, извршен је подвиг, овај свет више не постоји” – ево тријумфалног узвика Буде.[31] “Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа?” – ево ускршњег усклика ап. Павла (1. Кор. 15:55).
Тако да је питање може ли Индија да обогати културу Средоземља и да дода нешто радости Јеванђеља, више него спорно. А ето то да ју је редовно тровала својим крајњим нихилизмом и алергијом на личност, слободу и живот, је несумњиво. Већ чувени старогрчки филозофски цинизам своје порекло дугује путовању Пирона у Индију. Пирон је оболео од скептицизма после посете Индији за време похода Александра Македонског.[32]
Кад смо већ ту, утолико је интересантније да је поход Грка у Индију оставио трага у историји саме Индије:
“Захваљујући походима Александра, грчки уметници су Буди даровали лице, којем су се до тад усуђивали да насликају тек отисак стопала. А данас индијски утицаји на западну духовност теже да избришу људско лице.”
“Поклоници на Исток” и данас маштају да донесу “космички размаз” хришћанству, избрисавши у безличну маску његову дубоку посебност. Али за живо религиозно осећање је природно да се тражи не минимум, већ максимум потпоре. За њега је природно да жели не најмањи заједнички именитељ, већ пуноту поимања Истине. Ми смо спремни да узимамо истину и примере истинске љубави одасвуд (св. Григорије Ниски).[33] Ми једино нисмо спремни да жртвујемо највишу религиозну Истину, која је откривена у Христу, зарад сумњивог задовољства новинских похвала.
Следбеници религиозног синкретизма заснивају своју “толеранцију” на алпинистички начин: духовна религиозност је слична планини, на коју се с разних страна пењу алпинисти из различитих табора.
Али не стоји ли ствар с тим мало другачије: шта ако они иду на различите планине? И што се више попну на неки егзотични врх, теже ће им бити да траже пут ка Христу. Та још би требало да се спусте доле са псеудоврха, и тек после тога да буду у стању да почну подвиг истинског успињања ка Богу, истинског ослобађања од власти стихија. Проститутки код “Метропола” је једноставније да уђе у Царство Христово, него хималајском испоснику. У сваком случају, за Исуса су блуднице очигледно ближе Царству Божјем од фарисеја који се успињу на врх Закона.
А највиша високопланинско-религиозна земља света -Индија – није ни могла да прихвати Јеванђеље…
Ако би пењање на било коју планину без Христа могло да доведе до Неба – Бог не би морао да иде на крст. За одбрану некакве апстрактне истине или моралне заповести ово није било потребно.
И онај који радо размишља о томе да је жртва Христа укинула јудејски закон, разоткривши његову јаловост, треба да има храброст да мисли логично и да каже да Ваплоћење Христа и Његов Крст ништа мање нису били рушење уопште свих религиозних закона човечанства, свих покушаја “самоусавршавања”, укључујући и јоги-усавршавање.
Иначе – “Христос је узалуд умро”…

са руског:
Весна Петковић




НАПОМЕНЕ:

[1] Св. Василий Великий, Творения, т. 4, М.., 1846. с. 259-260
[2] Св. Григорий Богослов, Творения, т. 1, Смб, б.г.. с. 412
[3] Преп. Максим Исповедник, Творевия, ч. 1, М., 1993, с. 187
[4] Архим. Софроний (Сахаров), О молитве, Париж, 1991, с. 90
[5] Св. Иоанн Златоуст, Творения, т. 2, кн.1, Спб. 1896, с. 392
[6] В. Соловьев. Чтения о Богочеловечестве, В.Ц., Соловьев, Соч. в 2 томах, т. 2, М., 1989, с. 37
[7] Види Лосев А. Ф., История античной естетики. Итоги тысячлетнего разрития, М., 1992, гл. Гностицизам
[8] Св. Григорий Богослов, Творения, т. 1, с. 400
[9] Позднеев А. М., Очерки быта буддийских монастырей в буддийского духовенства в Монголии в свяащи с отношением сего последнего к народу, Спб. 1887, с. 329-338
[10] Блаж Августин, Исповедь
[11] Погледати, на пример, случај са аввом Пименом у Древний Патерик, Москва, 1899, с. 169
[12] О томе подробније у мом чланку “Грехопад”, Человек, бр. 5/6,1993,бр. 1,1994.
[13] Преп. Ефрем Сирин, Творения, ч. 5, Серг. Посад, 1912, с. 208
[14] Она није заобишла ни протестантизам, родивши у истом не само калвинистичко учење о предестинацији, него и врло жалосне Лутерове речи: “Ако се у људску вољу усели Бог, она xoћe и и иде како xoћe Бог. Ако се усели сатана, она жели и иде како xoћe сатана, и не зависи од њене одлуке коме ћe станару она ићи или кога ћe од њих тражити, него се сами ти стражари споре око господарења и владања истом”, цит. Н. О. Лоский, Изабраное – М., 1991, с. 505
[15] С. Н. Булгаков, Тихие думы, -М., 1918, с. 196
[16] Августин, Исповедь, кн. 10. гл. 25
[17] Феофан Затворник, Собрание писем, Выим. 5, -М. 1900. с. 170
[18] Авва Дорофей, Душеполезные научения и послания, – Троице-Сергиева Лавра, 1900, с. 49
[19] Св. Иоанн Златоуст, 7-я Беседа на 1. Кор., пар. 4// Творения. Беседи на 1. Кор., Спб. 1858, с. 117
[20] Преп. Макарий Египетский, Духовные беседы, -М., 1880, с. 11 и 409
[21] Преп. Симеон Новый Богослов, Словог 18//Творения, т. 1, -М., 1892, с. 169
[22] Преп. Макарий Велики (Египетский), Дух. беседы, -М., 1880, с. 15
[23] Цит. према: прот. Георгий Флоровский, Восточные отцы 4 века, Париж, 1931, с. 33
[24] А. Ф. Лосеф, Очерки античног символизма и мифологии, М. 1930, с. 840
[25] А. А. Мейер, Философские сочинения, Париж, 1982, с 448
[26] Д. А. Шаров, Живая етика Н. К. и Е. И. Рерихов, Диссертациа на ссостание ученой степени кандидата философских наук, М. 1994, с. 126
[27] Тамо, с. 85
[28] Погледати: Н. О. Лосккий, Учение о перевоплощений. Интуитивизм, – М, 1992. с. 122
[29] Погледај: Розенберг О.О. Проблеми буддийской философии, Пг., с. 229: “Ништа се, управо, не paђa поново, не збива се трансмиграција, него бескрајна трансформација комплекса дхарми, збива се прегруписање елемената – супстрата, слично груписању истих честица у калеидоскопу у нове. Процес таквог преусмеравања збива се због бесконачне инерције, и ако се не збуде, заустављање или пресецање кретања, точак постојања ће аутоматски наставити да се окреће”.
[30] С. Л. Франк, Учение о переселении. Христианство и инудизм, -М., 1992, с. 19
[31] Цит. према: В. А. Кожевински, Буддизм в сравненни с христианством, Пг. 1916, т. 1, с. 154
[32] Погледај: М. Е. Пеонов, Гностицизм 2. века и победа христианской Церкви над ним, Киев, 1917, с. 40
[33] За св. Григорија Нисијског начин на који људи Цркве треба да се односе према нехришћанској мудрости је Мојсејева заповест (Израиљцима) да узму сво злато Египта у дан изласка (злато, које је народ Израиља стекао за време свог робовања у Египту). У томе Св. Григорије види заповест да се узме “богатство спољашњег образовања, којим се украшавају иноплеменици по вери. Јер моралну и природну философију, геометрију, астрономију и литерарна дела, и све што уважавају они који пребивају ван Цркве, учитељ врлине заповеда, узевши у виду зајма нешто слично томе у Египту, да се то чува при себи, да би се на време употребило у делу, када божанствени храм тајни буде морао да се украшава богатством речи… Многи спољашњу ученост, као неки дар, доносе Цркви Божијој. Такав је био и велики Василије, који је предивно у доба младости купио египатско богатство, приневши га на дар Богу” – Св. Григорий Нисский, О жизни Мойсея//Творения, ч.1 – М., 1861, с. 296



2 Comments

  1. Tibetanci, a i Dalaj Lama su satanisti. To ceo svet zna. Pazi, čovek kaže da treba da ukinemo države i institucije, a onda u sklopu ista rečenice kaže da ujedinjene nacije treba to da kontrolišu. Bože sačuvaj.

  2. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.