NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Đakon Andrej Kurajev
Paganizam i hrišćanstvo

Koja je najmasovnija religija u Rusiji? Ne, nije Pravoslavlje. Moguće je obmanuti profesionalne sociologe (i oni će, poverovavši građanima na reč, tvrditi da većina verujućih u Rusiji simpatiše Pravoslavlje). Ali ne mogu biti obmanuti oni koji se ne bave izjavama rečju, nego parama. Prodavci knjiga ne mogu biti prevareni. Na primer, na jednu knjigu o Pravoslavlju koja se prodaje na uličnim štandovima, dolazi ne manje od dvadeset naslova o okultizmu i paganizmu (da ne računamo romane „mističkih užasa“). Horoskopi, udžbenici joge i meditacije, mistički traktati od Drevnog Egipta do Kastanede, plus novopagani tipa Habarda.
Da, ima ljudi koji su našli svoje mesto u Pravoslavnoj Crkvi. Ali mnogo brže od broja parohijana u pravoslavnim hramovima, raste u Rusiji broj onih koji zagovaraju paganske prakse i članova hršpćanskih i okohrišćanskih sekti.
Dodajte tome mnoštvo svih mogućih sektaških propovednika (od krišnaista do „prepodobnog Muna“), na fonu odbijanja svih šest kanala ruske televizije da puste makar jednu regularnu pravoslavnu emisiju – i poprilično ćete izgubiti volju da razmišljate o „duhovnom preporodu Rusije“.
Paganizam – to nije samo ljupka narodna etnografija, gatanja uoči Božića i praćenje horoskopa. Paganizam je – pre svega! – realnost, duhovna realnost. S njime se ne može samo igrati. Sa njim se može i propasti, poginuti.
Neću da dajem svoje definicije. Ko su pagani, dovoljno jasno je rekao apostol Pavle: to su ljudi koji su „služili tvari umesto Tvorca“ (Rim. 1, 25). Paganizam nastaje tamo gde čovek zastaje na instancama koje se nahode između Tvorca i čoveka. Paganin je čovek koji je sa religioznim entuzijazmom poverovao u… svet. To je čovek koji je privremenu okolnost primio kao konačni cilj.
Na kraju krajeva, paganin je onaj koji je pomešao sredstva i cilj. Kao što je jednom rekao blaženi Avgustin: „Sva naša nesreća potiče od toga što se mi koristimo onim čime bi se trebalo naslađivati a naslađujemo se onim što bi trebalo koristiti“.
Šta može da sprečava čoveka u njegovom ushođenju ka Bogu?
Pre svega treba obratiti pažnju na jednu okolnost evanđelske povesti, koju ljudi ne uočavaju ako se ne obraćaju grčkom izvorniku Novog Zaveta.
Aiostol Pavle kaže da hrišćani „ne ratuju protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstava i vlasti i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju“ (Ef. 6, 12). Tospodar ovoga svijeta“, na grčkom „kosmokratores“, je – vladalac kosmosa. Sam Hristos veli da se bori sa „knezom ovoga sveta“ (arhon tou kosmou). „Sada će knez ovoga sveta biti izbačen napolje“ (Jn. 12, 31).
Postoje ne manje poznate reči u Evanđelju: „Ne bojte se, ja pobijedih svijet“ (Jn. 16, 33). „Svet“, koji je Hristom pobeđen, to je „kosmos“.
I tako, u „kosmosu“, u svetu „duhova zlobe podnebesne“, Biblija vidi izvor najstrašnije pretnje za čoveka. Pri religioznom, a ne moralističkom čitanju Novog Zaveta ne može se ne uočiti da apostoli i Hristos Zemlju shvataju kao blokiranu planetu. Nebesa od čoveka skrivaju Boga – i ta se blokada mora probiti. „O, kad bi Ti raskinuo nebesa i sišao!“, kliče još starozavetni prorok Isaija (Is. 63,19). Još jedna drevna biblijska knjiga Judeje razobličava zbog toga što su „ostavili zapovesti Gospodnje i klanjali se svoj vojsci nebeskoj“ (4. Car. 17,16).
Sveti Vasilije Veliki pita: „Hoćeš li da dosegneš Boga?“ i kaže: „Onda ostavi zemlju, ostavi more, učini da vazduh bude ispod tebe, stani iznad eternog prostranstva, nadiđi zvezde, čudesa njihova, krasotu i veličanstvo. Prešavši sve to umom, obiđi nebo i stavši iznad njega, jednom mišlju razmotri tamošnje krasote: nadnebeske vojske i horove angela. Sve ovo minuvši, misleno predstavi Božiju prirodu“.[1]
„Znamo da postoje nekakvi angeli, arhangeli, prestoli, gospodstva“, piše Sveti Grigorije Bogoslov,. „ali mi ne služimo njima, nego Tvorcu. Nšpta ne sme razdvajati čoveka od Boga – „Ni smrt, ni život, ni angeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnjost, ni budućnost, ni visina, ni dubina, niti ikakva druga tvar neće nas moći odvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu, Gospodu našem“ (Rim. 8, 38-39).[2]
Sve poslanice apostola Pavla u jedan glas govori o Krstu kao Hristovoj pobedi nad nekakvim „kosmičkim vlastima“, nad „knezom vlasti vazdušne“ (Efes. 2, 2). Kako objašnjava Sveti Maksim Ispovednik, Krst je „ukinuo neprijateljske sile koje su zauzimale središnje mesto između neba i zemlje“.[3]
Onaj protiv koga se Hristos bori je „kolos kosmičkih dimenzija“.[4]
Sveti Jovan Zlatousti nebo poredi sa zavesom jerusalimskog hrama.[5] Prema tome, pagani su – ljudi koji su se zapetljali u zavesi i pre vremena pali na kolena – ne došavši do istinske Svetinje.
Religija je – veza čoveka sa Bogom. Sa Onim Koji je na početku stvorio kosmos i čoveka, a ne s bilo kim ko se pojavio u kosmičkim prostranstvima. Zato je, po preciznom izrazu Vladimira Solovjova, „lažna religija“ contradictio in adjecto.“[6] Ili čovek tokom traganja dostiže cilj i nalazi Boga – i to uppravo jeste religija; ili skreće s puta i tada uopšte nema religije, nego postoji samo okultna praksa.
Što se kosmologije tiče, u toj oblasti hrišćansko bogoslovlje koristi taktiku „spaljene zemlje“: ono samo na oblikuje kosmološki sistem, a ne dopušta nametanje istog spolja. Paganski svet je uvek – od gnostičara do Reriha – nastojao da hrišćanstvu nametne svoju kosmologiju, da popuni tu „rupu“, da ispuni prostranstvo između Boga i čoveka svim mogućim eonima, sefirotima, planetama, itd. Za hrišćanstvo je to neprihvatljivo:
prvo, zato što je religija – veza sa Bogom, a ne sa najvišim ešelonima kosmosa;
druga, zato što su te postavke neproverive (u paganizmu svaki mističar ima svoju jerarhiju – tako da Losjev kaže kako je uopšte nejasno – da li je postojao gnosticizam kao neki celovit fenomen);[7]
treće, zato što je sama srž Biblije u tome da posle svih posrednika Bog dolazi ljudima;
četvrto, zato što se upravo u tom „podnebeskom“ posredničkom prostranstvu nalaze sile koje blokiraju.
Svet je zaista prekrasan. On može da bude izvor religioznih preživljavanja. Ali on ne može da bude predmet religioznih osećanja. Lutajući svetom, čovek rizikuje da „u veličanstvenosti tvorevine izgubi iz vida Boga“.[8]
Upravo preko kosmološke fantastike paganizam je nastojao da uvede i nametne poklonenje tvari.
Svet „podnebesnih duhova“ (eona, astrala – zovi ih kako hoćeš) ne treba ni želeti potčiniti. Samo ih ignorisati ili im se suprotstaviti. Istoriji je poznato prilično mnogo ljudi, kultova i naroda koji su nastojali da privuku sile mraka (ili, što je isto – sile nebožanske svetlosti) na svoju stranu. Kao primer možemo navesti lamaizam.
Osivač lamaizma budistički guru Padma Sambava, pobedivši demonske sile, otpustio ih je pod uslovom da ubuduće služe očuvanju pravoverja. Oslanjajući se na to predanje, iskanje upravo pred najsurovijim i najkrvožednijim dusima zauzelo je prevashodno mesto u narodnom kultu.
U budističkim manastirima Mongolije i Tibeta svakodnevna jutarnja služba počinje od prinošenja krvne žrtve „čuvaru vere Džamsaranu i ostalim surovim božanstvima i dusima“, „božanskim dželatima i smrtonoscima neprijatelja vere i vrline“. Evo opisa tih službi u knjizi ruskog etnografa A. M. Pozdnejeva, koju su nedavno u Kalmikiji preštampali sami budisti:
„Huvaraci, koji iznose balin pred početak služenja, imaju zadatak da zamisle pre svega Džamsarana, kao i da je ceo prostor sveta prazan. U prostoru ove praznine oni treba da zamisle bezgranično more od ljudske i konjske krvi, u kojem se kao trougao talasaju talasi; upravo u sredini ovih talasa – četvorougaonu bakarnu planinu, a na njenom vrhu – sunce, ljudski i konjski trup, a na njima Džamsarana. Lice mu je crveno; u desnoj ruci, koja ispušta plamen, drži bakarni mač, upirući ga ka nebu; ovim mačem on seče život onih koji su narušili zavete. U levoj ruci drži srce i bubrege neprijatelja vere; pod levom miškom drži kožnu crvenu zastavu. Usta su mu strašno otvorena, četiri očnjaka su mu obnažena; on ima tri oka i strašno gnevan izgled. Krunisan je sa pet ljudskih lobanja. Stoji usred vatre premudrosti koja bukti.“
Pošto su prineli ovom i armiji drugih demona pehar krvi, prizivaju ih da unište neprijatelje, naročito one koji ograničavaju širenje vere i svetosti budističke. Evo vapaja kojim mu se obraćaju:
„Prizivam vladiku života, koji je osnovao svoje prebivalište u jugo-zapadnoj zemlji trupova, velike crvene dželate i šimnuse, koji ne odstupaju od zapovesti Džamsarana, dođite po obećanju… Da bih obradovao Džamsarana i njegove saborce, odajem im počast velikim morem različite krvi. Om-ma-hum… Sve neprijateljske sile i prepreke, prema svojim strogim i surovim zakonima, pretvorite u prah… Onog koji je otvorio usta i obnažio očnjake i koji ima tri oka na svom strašnom licu i koji je povezao u pletenicu svoju tamno-plavu kosu, koji je stavio na sebe krunu od lobanja i brojanice, veličanstvenog viteza, nadarenog licem koje je nemoguće gledati, tebe hvalim! Grešnicima koji dižu pregrade lamstvu, svima koji se drže jeretičkog učenja, pokažite vašu snagu i spasite, o spasonosni. Poslavši odozgo šimnuse, koji rade noževima, zgrabite neprijatelje mrežom, pribodite ih čivijama, isecite mačevima, prostrelite strelama, probodite kopljima, isisajte im srce! Ali, nateravši ih da završe svoje istinski zlo bivstvovanje, spasite njihove duše! Prekinite život ovih zlobnih neprijatelja! Plot, krv i kosti njihove jedite svojim ustima! Primite ovu žrtvu ploti i krvi omraženih neprijatelja! Uputite me na put vrline, ali kaznite neprijatelje očiglednim znamenjima! Uništite neprijatelje lamstva i vere uopšte, jer ćete samo tim putem sačuvati veru i svešteno učenje!“ .[9]
Da budemo otvoreni: Dalaj-Lama, koji od ranog jutra čita takve molitve, najosobeniji je od svih poznatih nam dobitnika Nobelove nagrade za mir. Videći mnoštvo sličnih katastrofa, koje se dešavaju sa poštovaocima Kosmosa i njegovih stanovnika, hrišćani su tome pretpostavili nešto drugo.
Hrišćani su ljudi koji na pitanje: „Šta želiš da znaš?“, – odgovaraju – „Boga i dušu“. – „I ništa više?“ -„Ništa“.[10] Hrišćanski svet je zamenio fantastiku kosmogonije spoznajom duše i njenim spasenjem.[11]
Paganstvo je robovanje „praznim i bezvrednim stihijama ovog sveta“: „Kako se vraćate opet na slabe i rđave stihije kojima opet iznova hoćete da služite“ – urazumljuje Galate Sv. Apostol Pavle (Gal. 4:9). U grčkom tekstu „načala“ su „stoiheia“, „stihije“, to jest, na jeziku grčke misli, ona osnovna načela od kojih je stvoren kosmos. „Stihije sveta“ (Kol. 2:8) su „stoiheia tou kosmou“. Treba se kloniti opštenja sa kosmičkim stihijama, jer „umrijeste s Hristom stihijama svijeta“ (Kol. 2:20).
Postoje dva izuzetno ozbiljna razloga zbog kojih se sa ovim silama ne sme igrati mačke i miša.
Kao prvo, one nisu večne. Jednom stvorene, „stihije od vatre će se rastopiti“ (2. Pet. 3:12). Znači, duša, koja je prožeta njihovim energijama i koja je nrimila njih umesto sile Božje, izgoreće zajedno s njima. Za zadobijanje besmrtnosti duše treba izaći van granica tvarnih i vremenskih ešelona postojanja i pričestiti se onim „koji sam ima besmrtnost“ (1 Tim. 6:16). Tako da, da bi se izbegla tužna budućnost, sopstveni religiozni život treba da se gradi danas bez težnji ka kosmosu. Ali, pored „eshatološkog motiva“, uzdržavanje od koketiranja sa stihijama i s njihovim knezom ima smisla i zbog jednog događaja koji se desio u prošlosti.
Reč je o tome da je početak ljudske istorije bio prožet kosmičkom katastrofom.[12] Preko greha u svet je ušla smrt. Može se reći da je u svetu eksplodirao Černobil. Suština nije u tome da se Bog ljuti na nas i kažnjava pokolenje za pokolenjem zbog Adamovog prekršaja. Prosto smo mi sami stvorili smrt. Mi smo krivci za to što je ceo svet, ceo kosmos počeo da se potčinjava zakonima raspadanja i truljenja.
Bog, naprotiv, traži načina da nas spase od radijacije smrti.
Tako često se hrišćani nazivaju nemilosrdnim ljudima zbog njihovog svedočenja o tome da van Hrista nema spasenja. Ali, evo, zamislite da se uključuje služba uzbunjivanja civilne zaštite i objavljuje: Građani, uzbuna! Na naš grad je izvršen raketno-nuklearni udar. Za deset minuta rakete će biti nad nama. U vašem reonu najbliže sklonište se nalazi tamo i tamo… Ko stigne da dotrči do njega – taj ima šanse da se spase“… Recite, ko je nemilosrdan u ovoj situaciji: spiker civilne zaštite ili onaj ko je izvršio udar na grad?
Sveti Jovan Zlatousti jednom se sa savetom obratio roditeljima koji su se ljutili zbog propovedi monaha. Navodno, mladići, umesto da pomažu očevima u trgovini i zanatu, skupljaju se po hramovima, slušaju monahe i čak odlaze u manastire… Zlatousti nudi poređenje: ako je neko noću zapalio vašu kuću, a čovek, koji je prolazio pored nje, utrčava u nju, kuca na sva vrata, budi ljude i tera ih da istrče iz vatre – ko će po vama biti krivac za noćno uznemiravanje? Palikuća ili spasilac?
Eto tako, da je u vašim gradovima moguće zaštititi sopstvenu dušu od ognja grehova – ne bi bilo potrebe za manastirima. Nisu monasi zapalili gresima vaše gradove. I ako oni uče vašu decu da se zaštite od greha – ta u čemu je njihova krivica?
Tako i hrišćani kažu: po svetu i kosmosu je razlivena smrt. Mi sami ništa nismo uradili da bismo je savladali. Ali nam je dat lek protiv smrti, „lek besmrtnosti“, protivotrov. Večni Bog je postao čovek da bi nas privukao Sebi i Sobom nas zaštitio od posledica naših bezakonja. Evo Čaše sa lekom besmrtnosti. Evo Čaše Života. Okusite i vidite! Da li je nemilosrdan lekar, koji ubeđuje bolesnike da bez donetog leka oni ne mogu da prežive? Da li je nemilosrdan propovednik, koji govori da van Pričešća čovek neće naći Život?…
Sad se vratimo na Černobil. Spolja gledano, tamo je sve mirno. Ali čovek koji pije tamošnje mleko – pije smrt. On diše šumski vazduh – udiše smrt. Bere pečurke – bere smrt…
Zašto se ne može trčati u centru Moskve? – Jer što je ovde intenzivnije disanje, što više vazduha čovek proteruje kroz svoja pluća – tim više će se prljavština taložiti u njima.
Tako je i u svetu posle praroditeljskog greha: što više „kosmičkih energija“ čovek propusti kroz sebe, tim više proizvoda raspadanja će se taložiti u njegovoj duši… Tako su sva „kosmička otkrovenja“ i „ekstrasenzorni prolazi“,svi priključci na „energiju kosmosa“ i „neispitane izvorima čovečanstva“ bremeniti razornim energijama.
Neću posebno govoriti o Luciferu i o njegovoj navici da ljudima umesto bombona podmetne tablete otrova. Ne mislim da cela istorija vanbiblijskih religioznih istraživanja čovečanstva može da se svede na istoriju demonologije.
Paganstvo nije poklanjanje đavolu (poklanjanje đavolu je već pravi satanizam). To je poklanjanje onome što nije Bog. Poklanjanje savesti. Poklanjanje naciji. Poklanjanje umetnosti. Poklanjanje zdravlju. Bogatstvu. Nauci. Progresu. „Opšteljudskim vrednostima“. Kosmosu. Samom sebi.
„Tamnim okom je bio pomračen ceo svet i ljudi su hodali nasumice. Šta god da ih je zaustavilo na putu – smatrali su da je Bog“ – govorio je prep. Jefrem Sirin.[13]
Najopasnije od svega ovog i „najefikasnije“ je poklanjanje samom sebi.
Berđajev je govorio da savremeni svet ateizmom plaća za nedovoljno interesovanje Srednjeg veka za čoveka. Nećemo li mi danas platiti našom nemoći pred paganstvom za to što smo odbijali da vidimo u nehrišćanskoj mistici njen pozitivni sadržaj -antropološki, doduše, a ne teološki. Pa čovek je stvarno bezdan i ovaj bezdan je lako primiti kao Boga. Malo smo cenili bogolike moći čoveka – kao rezultat moramo da sve objašnjavamo pozivanjima na „đavolov vodvilj“, koja nikog ne uveravaju.
Paganstvom plaćamo za antropološki minimalizam, koji je tako zapanjujuće izražen u čuvenim rečima Dostojevskog: „Ovde se đavo s Bogom bori, a poprište bitke su ljudska srca“. Tu se ispostavlja da je čovek lakomislen, da je prosto poprište bitke na kojem tapkaju neprijateljske strane. Od njega kao da ništa ne zavisi, pa čak nije ni jasno: zašto se radi praznog polja vodi takav boj.
Verovatno je ovo jednostavno neuspešna fraza Dostojevskog. O beskrajnosti i bogatstvu ljudske duše on je vrlo mnogo govorio. Nije manje bilo ni svedočanstvo o tome u drevnoj pravoslavnoj pismenosti. Ali školska sholastika je izbrisala iz pravoslavnog bogoslovlja upravo učenje o čoveku. Iz celog bogatstva Pravoslavnog predanja u našim predrevolucionarnim bogoslovijama najjače je ukorenjena misao o „ništavnosti čoveka“, o njegovoj smirenosti.[14]
Može li se boriti protiv ateizma propovedima o smirenju? Kako se ispostavilo, ne može. Bila je potrebna plejada novih teologa, koji su objasnili da najviše vrednosti ateističkog humanizma – dostojanstvo čoveka i njegova sloboda, njegova sklonost ka stvaranju i neponovljivost njegove ličnosti – nisu strane hrišćanstvu, i čak naprotiv, one mogu da budu logički obrazložene jedino u hrišćanskoj misli, a ne u ateističkoj. I tek je onda u filozofskoj oblasti bio savladan ateizam. I smisao hrišćanskog smirenja postao je ponovo jasan onima čije srce je bilo spremno da shvati, ali razum se – pod uticajem antihrišćanskih knjiga – ovom protivio…
Danas je pred bogoslovljem novi izazov – paganski. „Paganstvo je religija bolesnog čovečanstva i bolesne prirode. Ali u isto vreme to nije priviđenje, niti prevara, već religiozna stvarnost“ – pisao je Sergej Bulgakov.[15] Iza paganstva stoji određeno iskustvo. Ne može se odricati njegovo postojanje. Može se samo dati njegova drugačija interpretacija.
Prva reakcija od strane bogoslovlja je prirodna: sve ovo je od lukavog. Što jest – jest. Ali, ne mislim, da ceo ogroman svet paganstva, koji obuhvata kontinente i milenijume može da se smesti u ovu formulu.
Sećajući se iskustva savladavanja ateizma, može se reći: boriti se s paganstvom je moguće, samo zagledajući se u veličinu i neiscrpnost ljudske prirode; ovo more je veliko i prostrano, tamo brodovi plove i ona neman koju si stvorio da bi se igrala u njemu. Bezdan duše je stvarno takav da se može primiti za Boga.
Ne, u paganstvu nema Istinskog Boga. Čovek se gubi sam u sebi, u svojoj duši. Od ovog samoobožavanja štiti se Jov: „Ako srce se moje potajno prevarilo i ruku moju poljubila usta moja, i to bi bilo bezakonje za sudije jer bih se odrekao Boga ozgo“ (Jov 31:27-28).
Jedini greh koji ne može da bude oprošten ni u ovom, ni u budućem veku je „hula na Duha Svetog“ (Mt. 12:31). Nema greha koji podvigom pokajanja ne može da se odvoji od ljudske duše. Samo onaj greh koji zabranjuje čoveku da se kaje – samo on je neizlečiv. Kajanje su ona vrata koja širom otvaraju dušu koja je sagrešila za isceljujuće pomazanje Duha.
Pokajanjem čovek kaže Bogu: bio sam daleko od Tebe, Gospode, unakazio sam i razorio svoj život, ali Ti vidiš rane moje duše koje više ne skrivam ni od Tebe, ni od sebe, ni od Tvoje Crkve. Tako si Ti, izvan Kojeg umire moje srce, Onaj Koji mi tako nedostaje, – „Dođi, očisti me od svake nečistote i spasi, Blagi, duše naše“.
Ali ako čovek bogohulno tvrdi da je upravo njegova duša, ovlaš očišćena postovima i obnovljena meditacijama, Duh Sveti, ako je ubedio sebe da van njega nema Boga i zato nema odakle d.a čeka pomoć, ako se poklonio čak i najvišem, ali još uvek samo jednom delu sebe samog – znači da se beznadežno zatvorio u svoj unutrašnji svet, te okrepljujuće strujanje Spoljašnjeg (Transcendentnog) Duha ne može više da ga dodirne. “ Tat tvam asi“ (ti jesi To) – to je upravo hula na Duha.
Da, čovek je sličan Bogu – jer je Njegov lik. Ali on nije Bog. „Jer Ti nisi telesni lik, nisi duševno stanje u kojem smo kad se radujemo, žalostimo, želimo, bojimo se, sećamo se, zaboravljamo i ostalo; i ti nisi ni sama duša, jer si Ti Gospod Bog duše moje“ – kaže blaženi Avgustin svome Gospodu.[16] Iako upravo u svom srcu čovek mora da spozna Gospoda – treba da bude pun strahopoštovanja „pred Gospodom, a ne pred srcem“ (sv. Teofan Zatvornik).[17]
Izraz jogija „Tat tvam asi“ je adekvatan realnom iskustvu svakog sozercavajućeg podvižništva. Podvižnik u sebi u izvesnom trenutku otkriva „svetleću tačku“. Pravoslavna asketika zna za unutrašnju svetlost duše, međutim, razlikuje netvarnu Svetlost Božanstva od duhovnog, skrivenog, ali čak tvarnog zračenja uma. Paganska mistika ovu svetlost smatra krajnjom instancom dok hrišćanstvo samo prelaznom. „Kad je Bog stvorio čoveka, „posejao je u njega nešto božansko, nekakvu pomisao koja ima u sebi poput iskre i svetlost i toplotu; pomisao koja prosvećuje um i pokazuje mu šta je dobro, a šta zlo: ovo se naziva savest, i ona je prirodni zakon“ – piše ava Dorotej.[18] Ali „prirodni zakon“ samo upućuje na natprirodno, a ne zamenjuje ga. Savest podseća na Boga, ali ona sama nije Bog.
Da, duša ljudska je lepa i velika. I šta – „lep i koristan organ su oči: ali kad bi one zaželele da vide bez svetlosti, onda im njihova lepota i sopstvena snaga ne bi donele nikakve koristi, već bi još nanele i štetu. Tako i duša, ako zaželi da vidi bez Duha, onda će sama sebi biti prepreka“.[19]
U duši može da se zaluta: ona je bogolika. U duši je opasno zalutati: ona nije Bog. „Duša nije od Božije prirode, niti od prirode lukave tame… On je Bog, a ona nije Bog“, podseća prep. Makarije Egipatski.[20]
Ovde je i najvažnija granica koja neprolazno razdvaja hrišćansko i pagansko iskustvo. Čovek nije čestica Božanstva; Bog nije najviša struktura ljudske duše. Božanstvena je u čoveku “ blagodat“, dar koji čovek nije imao, ali koji mu je dat van njega. Da bi primio dar, čovek treba da ima smirenje: da spozna da je ništ u najvažnijem, da treba da stekne nešto što mu nije svojstveno. “ A blagodat Božja ulazi u čoveka, koji, iako nečist i ogubavljen, ima zahvalno srce, a istinska zahvalnost je priznati da je blagodat – blagodat“ – svedoči najveći mistik Pravoslavlja prepodobni Simeon Novi Bogoslov.[21]
Verovati hrišćanski može samo zahvalan čovek, Blagodat upravo i jeste ona realna veza sa Tvorcem, koja može da odvede izvan granica vasione, koja je izložena rušenju.
Čak i telu je potrebno napajanje van njega. A zar duši, koja obično tako žudno upija u sebe sve što joj dolazi van nje same, nije potreban dobar Hleb? „Teško telu kad se ono zaustavlja samo na svojoj prirodi, zato što propada i umire. Teško i duši ako se zaustavlja samo na svojoj prirodi, ne opšteći sa Božanskim Duhom. Kao što se očajava zbog bolesnika kad njihovo telo više ne može da drima hranu, tako Bog smatra dostojnim suza one duše koje ne kušaju nebesku hranu Duha“.[22]
Znači, dalekoistočni isposnik, koji je dostigao ovo stanje „prosvetljenosti“, kad se oseća identičnim sa Najvišim Duhom univerzuma i spreman je da celu vasionu smatra svojom tvorevinom, – iz perspektive hrišćanske mistike je smrtno bolestan. Bolestan je -jer je sit… Bolestan – jer je sebe zatvorio za ono što je više od vasione…
Sv. Atanasije Veliki je jednom rekao da su „ljudi“, izgubivši sećanje na istinitog Boga, „upali u samopožudu“.[23] Stanje duše, u koje sebe dovode podvižnici panteističkog pravca, „u mističko-asketskoj literaturi je žigosano sramnim imenom – „prelest“, to jest duhovno slepilo i konstatacija da su rezultati sopstvene ćudljive fantazije prava i istinska realnost“[24] (A. F. Losjev).
Za takva stanja lažne duhovne prosvetljenosti znaju i sami okultisti. “ Kako su često, oni koji su tek površno pročitali knjige Učenja, u samoobmani primali glasove iz slabašne svetlosti kao glas Učitelja!“ (1, 381). S gorčinom moramo da priznamo da se u otkrovenjima same J. Rerih nalazi ova ista sablazan. Ova procena ne zavisi od „blagonaklonosti“ analitičara.
Udaljenost pagana od Boga ometa ih u ozbiljnom sagledavanju sopstvene bogolikosti. Oskudnost znanja o Bogu ometa ih u samospoznaji; maglovitost Bogospoznaje onemogućava ih u razumevanju svog realnog stanja. Ne osećajući svoju duhovnu ranjenost, paganski svet ipak vrlo jako oseća nenormalnost čovekovog stanja. Ali kako je objasniti, gde naći izvor zagađenosti?
Hrišćanin bi rekao: krivica je u mojoj volji, u mom duhu, u mom grehu. Ipak, stvar je u tome da jedino čovek, koji je već prosvetljen makar malim zrakom blagodati, može da uvidi svoje grehe.
Dakle, u mračnoj sobi ne može se primetiti smeće. Ali ako se u istu sobu probio direktan zrak svetlosti – u njoj će se videti čak i trun prašine koji lebdi u vazduhu. Odatle i paradoks koji zaprepašćuje ljude koji se prvi put upoznavaju sa crkvenom asketikom: sveti nazivaju sebe najgrešnijima, dok mi gotovo svakodnevno srećemo, blago rečeno, nesavršene ljude, koji nas ubeđuju da oni nemaju nikakvih grehova: „Ako sam nekog i ubio, i to je bilo samo zato što je zaslužio!“
Duša, koja je u potpunosti zaptivena za Boga, ne vidi svoje pravo stanje. Pokajanje se u njoj neće roditi. Život bez pokajanja već sam no sebi odnosi ovu dušu sve dalje i dalje od Davaoca Života…
Ali, ne može čovek a da uopšte ne oseti da nešto nije u redu. I tad on, s jedne strane, počinje da svoje nezadovoljeno religiozno osećanje posvećuje nečem više-manje bogopodobnom, a s druge strane, počinje da traži uzrok svoje necelovite „božanstvenosti“.
Idući prvim putem, paganin ubeđuje sebe u svoju sopstvenu identičnost sa Apsolutom u najvišoj tački svog postojanja. Idući drugim putem, on nailazi na pregradu između Apsoluta i sebe… baš u sebi. Ali ne u volji, ne (jer bi to i značilo – pokajanje). Ispostavlja se da je kriva upravo složenost moje ljudske prirode. Svi gresi i sve zlo su zbog toga što moja duša živi u ovom gnusnom telu i stoga što je ona stisnuta u okvire ovog „ja“.
Ova prepreka se sastoji od učmale telesno-duševne supstance i sopstvene individualnosti. Čovek se muči sobom. Jer je u sebi našao nešto najbolje, što je iste prirode sa njim, ali u isto vreme nije on sam. Moja priroda je dobra i božanstvena. Zlo je od toga što joj nešto ne dozvoljava da se u potpunosti razvije. „Ovo „nešto“ je moja ličnost, moja individualnost. Dakle, iz formule „ja sam bog“ sledi: „ja ne smem da postojim“. Upravo panteizam dovodi do poništenja sebe.
Ali ako ja kao hrišćanin znam Boga kao Onog Koji me voli – ja ne vidim sebe kao pregradu u ovoj ljubavi, kao prepreku, zato i ne treba „da poništim sebe“. Upravo dinamizam hrišćanstva je uvideo da je zlo u ljudskoj samovolji i da je ono što podleže promeni – takođe u volji, a ne u prirodi. Odsecanje greha i težnje ka njemu nije odsecanje sebe.
Kao protivteža hrišćanstvu celokupna paganska soteriologija polazi od dogmata o duhovnom zdravlju čoveka: duh treba da se oslobodi tela i sve će biti normalno. Upravo neosećanje Boga izaziva da ne vidimo svoje grehe; i kao posledicu – mržnju prema materiji, koju je tako poetično opevao Buda.
Dogma o neporočnosti duha prisiljava da se sve prebaci na telo. Na taj način, od jednog te istog neosećanja svojih grehova (kao svojih, izazvanih mojim duhom i mojom voljom, a ne datim mi telom) rađa se i praktični ateizam u soteriologiji: spasenje bez Boga (zašto se spasavati, ako nisam bolestan) i neprihvatanje telesnosti, koja postaje žrtveni jarac. Ova ateistička soteriologija i postoji u budizmu: ako čovek sam izađe jednom iz tela, jedino što može da zasmeta njegovom spasenju je njegova neprosvetljenost. U onom svetu čovek, koji se nije pripremao za duhovni život, može početi da žali za izgubljenim telom i samim tim da se liši radosti. Odavde sledi – spasenje je preko filosofije, „prosvetljenja“, očekivanja Učitelja, a ne Spasitelja.
Nepomirljivost pagana prema hrišćanstvu sledi iz njihove antropologije: ako poreklo kvareži nije u telu, već u duhu, kako onda spasti sam duh? Ako je ono najviše u čoveku iskvareno, kako čovek da otkloni tu kvarež? KaD bi van čoveka postojalo nekakvo Najviše Duhovno načelo, bilo bi moguće čekati Njegovu pomoć (kako to rade hrišćani). Ali panteista nema odakle da očekuje radosnu vest. Znači, nada u spasenje može da ima koren isključivo u samom čoveku. Čovek treba da radi na „samospasenju“. Inače, odakle da očekuje pomoć: Bog ne postoji!
Ovde se ispostavlja da je sve čemu teži čovek na istom horizontu kao i on. Prirodno, nikakvo transcendentno mešanje nije potrebno. Savlađivanje smrti je unutrašnji problem našeg malog sveta: preći ću sa ove planete na drugu, preseliću se na “ Jelisejska polja“, i sl . Ali u hrišćanstvu upravo treba otići iz sveta. Svet će propasti – treba uspeti naći drugi dom, van njega. I ovde bez pomoći izvan nas se nećemo snaći.
I ponovo vidimo da je unutrašnje gledano paganski panteizam logičan. Kad ste paganin, ne možete da ne priznate reinkarnaciju. Ceo svet, ceo kosmos je božanstveno-materijalan. Iz ove prve stihije se izlazi, u nju se vraća, pa onda zašto da je nemoguće i da se ponovo vrati? Naravno da je moguće i neophodno.
Ali hrišćanstvo i kaže da mi izlazimo iz ovog primarnog ontološkog buljona (supe), da izlazimo u susret onoj Jedinstvenoj Ličnosti koja nas je sazdala van Sebe i kojoj moramo da dođemo određenog lica, a ne u sastavu ovog istog buljona. A ako ćemo kao Tales – „sve je voda“, onda bez beskonačne i besmislene transformacije ne možemo. Možemo samo da postavimo ideal konačne i totalne entropije – i da maštamo o dnu, kad će se u svetskom okeanu završiti kolebanja svih mlazova energija, i kad će jedinstvena i samoidentična nirvana rastvoriti u sebi sve što je stvoreno bezumljem individualnih osobenosti.
Tako da se ne sme misliti da je, tobož moguće biti i Evropljanin i hrišćanin, ali samo malko da se hrišćanstvo „obogati“ ljuljaškom metamorfoza. Ovde treba – ili-ili.
„Postoje samo dve mudrosti u svetu, i samo ove dve mudrosti i mogu da budu večne, neopozive. Jedna od njih potvrđuje ličnost, a druga je ukida. Nikakvih drugih univerzalnih mudrosti nema: sve ostalo teži ka jednoj ili drugoj krajnosti. Zbog toga postoje samo dve religije, sposobne da snagom ubedljivosti istupaju jedna protiv druge: religija koja vodi u carstvo duhova s ličnošću, „i religija koja vodi do potpunog gašenja duha u Nibelu. Bog, duša, svet su osnovne ideje prve; bezlično postojanje van Boga, savladavanje „fatamorgane“ (maje) i bilo kakve pretpostavke i sebe i nečeg van sebe su osnovne lozinke druge. Logosu, Koji je u Boga i Koji je sam Bog, suprotstavljen je bodisatva, koja otkriva tajnu bezličnosti i bezbožnosti; nadležnost velike snage žrtvenog stradanja, koja stvara ličnost, i izlaz iz stradanja kroz poništavanje ličnosti; jedinstvo mnogih, koje se stvara ljubavlju, – i odricanje od „iluzije“ ljubavi radi bezličnog, besubjektnog, bezvoljnog i nestvaralačkog pred-bitija koji ruši mnoštvo jedinstva – takve su dijametralno suprotne težnje mudrosti hrišćanske i mudrosti antihrišćanske – budizma. Ni zbližavanja, ni izmirenja, ni sinteze, ni izlaza u treće ovde ne može biti. Ovde, izuzev „ili-ili“, nema drugog prilaza… Budizam je jedini dostojni protivnik hrišćanstva – vodi duboku, nevidljivu borbu, koje ni sami njegovi sledbenici nisu svesni, ne spoljnu, ne nasilnu (jer nasilna borba s hrišćanstvom je neMoćna borba). Ovaj neprijatelj ima sopstvenu dovoljno bogatu kulturu, koja se zasniva na principu direktno suprotstavljenom principu ličnosti, – na principu-bezličnog jedinstva. Njegova kultura ima takođe svoje izvore, svoje sprudove, svoje unutrašnje kolizije i izlaze iz njih, i upravo ova kultura, a ne nepismeni ateizam ili jadna parodija paganstva naših izroda hrišćanstva, mogla bi da izazove bujice koje će ugroziti evropski svet“ (A. A. Majer).[25]
A. Majer nema u vidu samo direktnu propagandu parabudističkih raspoloženja i istočnih motiva u Evropi. Doživljavanje sveta bez ličnosti samo po sebi „višestruko i raznoliko“ prodire u svet hrišćanske kulture u vidu najrazličitijih socijalnih i kulturnih pokreta.
Marksizam, psihoanaliza, strukturalizam, linija lingvističke filozofije koja u čoveku vidi samo oruđe pomoću kojeg jezik govori, estetizacija „nacionalno-rodnogrudskog“ mita – maski ima mnogo. Suština je u jednom: zaspi, čoveče, priznaj da si svoju ličnu slobodu i odgovornost samo sanjao ti ili tvoj „apsolut“ kojeg si ponovo našao…
U budizmu postoji samo nekakva Jedinstvena Energija, bezlična, koja čak nije i svesna sama sebe, ne odražava sama sebe, i postoje slučajna spajanja raznih njenih mlazova. Izvestan snop ovih energija, koje su uletele u međusobni spoj, upravo i jeste „individualnost“ („ličnost“, „monada“). „Čovek mora da shvati sebe kao skup makro – i mikro – kosmičkih odnosa“ – piše propovednik okultizma Šarov D. A.,[26] koji samim tim aludira na to odakle je Marks crpeo inspiraciju, tvrdeći da je ljudska suština sklop odnosa (u njegovoj koncepciji, doduše, ne kosmičkih, već društvenih).
Ovi odnosi su izgrađeni još pre nastanka čoveka. „Monada je konkretno ispoljavanje Vaseljenske energije, čiji se okean ne deli na svoje individualne suštine dok ne dostigne [evolucijsku etapu ljudskog razvoja.[27] Jedini evropski filozof koji je verovao u reinkarnaciju, Lajbnic, u okviru ove doktrine imao je puno pravo kad je primetio da se u šoljici kafe koju on nije bez sumnje nalazi nekoliko budućih ljudi.[28] (Loski N. O.) A kad se kafa, koja je još jednom dobro samlevena, razvije i do stanja dobro rastvorene (to jest „proširene“) svesti, tad će se i rasuti jadni snop energije i sve će se vratiti u ono nebiće iz kojeg je proizašlo. Budizam ovo naziva „spasenjem“.
Ovde nema nikakve „selidbe duše“. Postoji samo transformacija pojedinih energija, elemenata ličnosti.[29] Nekakva energija koja ulazi u sastav mog života, nastavlja dalje i posle mene svoje kretanje. Ova slika za hrišćanina nije utešnija od razmišljanja Bazarova o čičku koji će porasti na njegovom grobu. Da, u grobnom čičku biće atomi mog tela, Ali samo čovek, koji nije uspeo da otkrije u sebi svoju dušu, slobodu, odgovornost i ličnost može da smatra da će u čičku živeti upravo on, da život u čičku jeste oblik njegove sopstvene besmrtnosti. okultizam uverava da će se i psihičke energije moje duše rastrčati sporednim ulicama univerzuma i stupiti u nove kombinacije u kojima će nastaviti da žive. One – možda. Ali ja?
„Buda pobeđuje smrt upravo kao prelazak na muke novog kvota ili pobeđuje smrt uništavanjem samog supstrata kojim napaja smrt, samog života. Samo je zapadna svest, kad se dotakla ovog učenja, mogla da, zbog pridavanja aksiomatičke vrednosti životu, upadne u zabludu, prihvativši učenje o selidbi duša kao blagu vest o svojevrsnoj besmrtnosti, o velikoj punoći života“ – piše pronicljivi ruski filozof S. L. Frank.[30]
„Presahnuo je, pobeđen je život, završena je svetost, izvršen je podvig, ovaj svet više ne postoji“ – evo trijumfalnog uzvika Bude.[31] „Gdje ti je, smrti, žalac? Gdje ti je, pakle, pobjeda?“ – evo uskršnjeg usklika ap. Pavla (1. Kor. 15:55).
Tako da je pitanje može li Indija da obogati kulturu Sredozemlja i da doda nešto radosti Jevanđelja, više nego sporno. A eto to da ju je redovno trovala svojim krajnjim nihilizmom i alergijom na ličnost, slobodu i život, je nesumnjivo. Već čuveni starogrčki filozofski cinizam svoje poreklo duguje putovanju Pirona u Indiju. Piron je oboleo od skepticizma posle posete Indiji za vreme pohoda Aleksandra Makedonskog.[32]
Kad smo već tu, utoliko je interesantnije da je pohod Grka u Indiju ostavio traga u istoriji same Indije:
„Zahvaljujući pohodima Aleksandra, grčki umetnici su Budi darovali lice, kojem su se do tad usuđivali da naslikaju tek otisak stopala. A danas indijski uticaji na zapadnu duhovnost teže da izbrišu ljudsko lice.“
„Poklonici na Istok“ i danas maštaju da donesu „kosmički razmaz“ hrišćanstvu, izbrisavši u bezličnu masku njegovu duboku posebnost. Ali za živo religiozno osećanje je prirodno da se traži ne minimum, već maksimum potpore. Za njega je prirodno da želi ne najmanji zajednički imenitelj, već punotu poimanja Istine. Mi smo spremni da uzimamo istinu i primere istinske ljubavi odasvud (sv. Grigorije Niski).[33] Mi jedino nismo spremni da žrtvujemo najvišu religioznu Istinu, koja je otkrivena u Hristu, zarad sumnjivog zadovoljstva novinskih pohvala.
Sledbenici religioznog sinkretizma zasnivaju svoju „toleranciju“ na alpinistički način: duhovna religioznost je slična planini, na koju se s raznih strana penju alpinisti iz različitih tabora.
Ali ne stoji li stvar s tim malo drugačije: šta ako oni idu na različite planine? I što se više popnu na neki egzotični vrh, teže će im biti da traže put ka Hristu. Ta još bi trebalo da se spuste dole sa pseudovrha, i tek posle toga da budu u stanju da počnu podvig istinskog uspinjanja ka Bogu, istinskog oslobađanja od vlasti stihija. Prostitutki kod „Metropola“ je jednostavnije da uđe u Carstvo Hristovo, nego himalajskom isposniku. U svakom slučaju, za Isusa su bludnice očigledno bliže Carstvu Božjem od fariseja koji se uspinju na vrh Zakona.
A najviša visokoplaninsko-religiozna zemlja sveta -Indija – nije ni mogla da prihvati Jevanđelje…
Ako bi penjanje na bilo koju planinu bez Hrista moglo da dovede do Neba – Bog ne bi morao da ide na krst. Za odbranu nekakve apstraktne istine ili moralne zapovesti ovo nije bilo potrebno.
I onaj koji rado razmišlja o tome da je žrtva Hrista ukinula judejski zakon, razotkrivši njegovu jalovost, treba da ima hrabrost da misli logično i da kaže da Vaploćenje Hrista i Njegov Krst ništa manje nisu bili rušenje uopšte svih religioznih zakona čovečanstva, svih pokušaja „samousavršavanja“, uključujući i jogi-usavršavanje.
Inače – „Hristos je uzalud umro“…

sa ruskog:
Vesna Petković




NAPOMENE:

  1. Sv. Vasiliй Velikiй, Tvoreniя, t. 4, M.., 1846. s. 259-260
  2. Sv. Grigoriй Bogoslov, Tvoreniя, t. 1, Smb, b.g.. s. 412
  3. Prep. Maksim Ispovednik, Tvoreviя, č. 1, M., 1993, s. 187
  4. Arhim. Sofroniй (Saharov), O molitve, Pariž, 1991, s. 90
  5. Sv. Ioann Zlatoust, Tvoreniя, t. 2, kn.1, Spb. 1896, s. 392
  6. V. Solovьev. Čteniя o Bogočelovečestve, V.C., Solovьev, Soč. v 2 tomah, t. 2, M., 1989, s. 37
  7. Vidi Losev A. F., Istoriя antičnoй estetiki. Itogi tыsяčletnego razritiя, M., 1992, gl. Gnosticizam
  8. Sv. Grigoriй Bogoslov, Tvoreniя, t. 1, s. 400
  9. Pozdneev A. M., Očerki bыta buddiйskih monastыreй v buddiйskogo duhovenstva v Mongolii v svяaщi s otnošeniem sego poslednego k narodu, Spb. 1887, s. 329-338
  10. Blaž Avgustin, Ispovedь
  11. Pogledati, na primer, slučaj sa avvom Pimenom u Drevniй Paterik, Moskva, 1899, s. 169
  12. O tome podrobnije u mom članku „Grehopad“, Čelovek, br. 5/6,1993,br. 1,1994.
  13. Prep. Efrem Sirin, Tvoreniя, č. 5, Serg. Posad, 1912, s. 208
  14. Ona nije zaobišla ni protestantizam, rodivši u istom ne samo kalvinističko učenje o predestinaciji, nego i vrlo žalosne Luterove reči: „Ako se u ljudsku volju useli Bog, ona xoće i i ide kako xoće Bog. Ako se useli satana, ona želi i ide kako xoće satana, i ne zavisi od njene odluke kome će stanaru ona ići ili koga će od njih tražiti, nego se sami ti stražari spore oko gospodarenja i vladanja istom“, cit. N. O. Loskiй, Izabranoe – M., 1991, s. 505
  15. S. N. Bulgakov, Tihie dumы, -M., 1918, s. 196
  16. Avgustin, Ispovedь, kn. 10. gl. 25
  17. Feofan Zatvornik, Sobranie pisem, Vыim. 5, -M. 1900. s. 170
  18. Avva Dorofeй, Dušepoleznыe naučeniя i poslaniя, – Troice-Sergieva Lavra, 1900, s. 49
  19. Sv. Ioann Zlatoust, 7-я Beseda na 1. Kor., par. 4// Tvoreniя. Besedi na 1. Kor., Spb. 1858, s. 117
  20. Prep. Makariй Egipetskiй, Duhovnыe besedы, -M., 1880, s. 11 i 409
  21. Prep. Simeon Novый Bogoslov, Slovog 18//Tvoreniя, t. 1, -M., 1892, s. 169
  22. Prep. Makariй Veliki (Egipetskiй), Duh. besedы, -M., 1880, s. 15
  23. Cit. prema: prot. Georgiй Florovskiй, Vostočnыe otcы 4 veka, Pariž, 1931, s. 33
  24. A. F. Losef, Očerki antičnog simvolizma i mifologii, M. 1930, s. 840
  25. A. A. Meйer, Filosofskie sočineniя, Pariž, 1982, s 448
  26. D. A. Šarov, Živaя etika N. K. i E. I. Rerihov, Dissertacia na ssostanie učenoй stepeni kandidata filosofskih nauk, M. 1994, s. 126
  27. Tamo, s. 85
  28. Pogledati: N. O. Loskkiй, Učenie o perevoploщeniй. Intuitivizm, – M, 1992. s. 122
  29. Pogledaj: Rozenberg O.O. Problemi buddiйskoй filosofii, Pg., s. 229: „Ništa se, upravo, ne pađa ponovo, ne zbiva se transmigracija, nego beskrajna transformacija kompleksa dharmi, zbiva se pregrupisanje elemenata – supstrata, slično grupisanju istih čestica u kaleidoskopu u nove. Proces takvog preusmeravanja zbiva se zbog beskonačne inercije, i ako se ne zbude, zaustavljanje ili presecanje kretanja, točak postojanja će automatski nastaviti da se okreće“.
  30. S. L. Frank, Učenie o pereselenii. Hristianstvo i inudizm, -M., 1992, s. 19
  31. Cit. prema: V. A. Koževinski, Buddizm v sravnenni s hristianstvom, Pg. 1916, t. 1, s. 154
  32. Pogledaj: M. E. Peonov, Gnosticizm 2. veka i pobeda hristianskoй Cerkvi nad nim, Kiev, 1917, s. 40
  33. Za sv. Grigorija Nisijskog način na koji ljudi Crkve treba da se odnose prema nehrišćanskoj mudrosti je Mojsejeva zapovest (Izrailjcima) da uzmu svo zlato Egipta u dan izlaska (zlato, koje je narod Izrailja stekao za vreme svog robovanja u Egiptu). U tome Sv. Grigorije vidi zapovest da se uzme „bogatstvo spoljašnjeg obrazovanja, kojim se ukrašavaju inoplemenici po veri. Jer moralnu i prirodnu filosofiju, geometriju, astronomiju i literarna dela, i sve što uvažavaju oni koji prebivaju van Crkve, učitelj vrline zapoveda, uzevši u vidu zajma nešto slično tome u Egiptu, da se to čuva pri sebi, da bi se na vreme upotrebilo u delu, kada božanstveni hram tajni bude morao da se ukrašava bogatstvom reči… Mnogi spoljašnju učenost, kao neki dar, donose Crkvi Božijoj. Takav je bio i veliki Vasilije, koji je predivno u doba mladosti kupio egipatsko bogatstvo, prinevši ga na dar Bogu“ – Sv. Grigoriй Nisskiй, O žizni Moйseя//Tvoreniя, č.1 – M., 1861, s. 296



Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *