NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Dalekoistočne borilačke veštine

Jedan od načina širenja dalekoistočnih mističkih tehnika kod nas bile su i borilačke veštine, koje su Srbima nuđene još od polovine šezdesetih kao čisto sportska upražnjavanja. Međutim, u ovoj oblasti treba razdvojiti ono što je zaista sport, i kao takvo u izvesnoj meri neutralno, i ono što je veoma opasno, jer je put ka prelesti.
U knjizi Vladislava Gigova i Aleksandra Ilića „Osnovi karatea za mlade“ ističe se da je osnovni cilj karatea pre svega „psihička evolucija“, što podrazumeva postizanje određenih izmenjenih stanja svesti, kakva su ekstaza, trans, halucinogeni efekti i na kraju dostizanje Nadsvesti, to jest „satori“ (prosvetlenje u zen-budizmu). Oni takođe saopštavaju da su mnoge kate (telesni položaji) u stvari mističko-meditativne vežbe, pa je karate u stvari „mističko-borilački sistem“. Cilj je da nestane „ja“ u korist borilačke kreacije.
U svojoj knjizi „Pokajanje i greh poslednjih vremena“ ruski arhimandrit Lazar opominje da čovek koji se obučava nekoj od ovih veština često ne shvata ni poze, ni meditacije koje se koriste prilikom vežbanja karatea, kung-fua, džudoa, aikidoa, itd. Čak i mnogi hrišćani to ne poimaju… On kaže: „Čemu uče pobrojana „sportska“ zanimanja? To je jasno svakom ko prestane da vara sebe – ubijanju ili surovom sakaćenju protivnika golim rukama! Tu uglavnom ponovo počinju da protivureče, tvrdeći da je to „veština samoodbrane“, da karatista ili kungfuista nikad ne napada prvi, itd. Pri tom u vežbe ulaze stvari koje bi kod smirenog hrišćanina trebalo da izazovu „blagi“ užas, jer je on vaspitan na zapovestima evanđeljskim i uči se da dostigne krotost, nezlobivost i ljubav prema neprijateljima i da onome ko ga udara ponudi i drugi obraz: tako, na primer, kungfuista vežba da tako udari suparnika i da dvama palcima ruke, probivši mu grudi, izvadi srce iz njega; ako su „telesne mogućnosti savršeno razvijene“ to se učini tako brzo, da ubijeni pada mrtav, ne shvativši šta se desilo. Postoje slični metodi da se iz čoveka istrgnu drugi životno važni organi.
Pri takvom udarcu ubica se najpre mora koncentrisati na tajanstveni izvor „kimi“ energije (on se nalazi negde u oblasti želuca), koja – po učenju nekih škola – daje takvu natprirodnu snagu udarcu i prelazi prilikom nanošenja istog na protivnika (o poreklu tog izvora energije se ništa ne kaže). Prilikom udarca karatista ili kungfuista ispušta stravičan krik, koji tobož daje mogućnost da se koncentrišu sve te sile (ako se taj krik oslušne i ako se pokuša naći rasdoloženje koje mu odgovara, on više od svega nodseća na zgrušaj mržnje koji je „izleteo na slobodu“: ta mržnja se, kao zmijski otrov, dugim vežbama, kao u posudici, skuplja u srcu takvog čoveka.) Na takvim časovima učeniku se često predlaže da čini nešto slično dalekoistočnim verskim obredima: da klekne na kolena i ruke stavlja u tajanstvene položaje, i nudi mu se nešto slično meditaciji; mnogo šta tajanstveno i ono što sami učenici ne shvataju treba činiti sa svojim telom i dušom“…
Jasno je, dakle, da su učitelji borilačkih veština koji su, skupa sa sportom, nama u Srbiju i Crnu Goru donosili razne vrste meditacija takođe bili propovednici zabluda Orijenta. Doduše, u Srbiji i Crnoj Gori postoje i učitelji koji pre treninga svojim učenicima predlažu pravoslavnu molitvu, i koji se trude da borilačke tehnike na budu praćene paganskom mistikom, ali je, na žalost, većina krenula drugim, besputnim putem.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *