Стаклене очи Индије – Православље и духовност далеког истока

Далекоисточне борилачке вештине

Један од начина ширења далекоисточних мистичких техника код нас биле су i борилачке вештине, које су Србима нуђене још од половине шездесетих као чисто спортска упражњавања. Међутим, у овој области треба раздвојити оно што је заиста спорт, и као такво у извесној мери неутрално, и оно што је веома опасно, јер је пут ка прелести.
У књизи Владислава Гигова и Александра Илића “Основи каратеа за младе” истиче се да је основни циљ каратеа пре свега “психичка еволуција”, што подразумева постизање одређених измењених стања свести, каква су екстаза, транс, халуциногени ефекти и на крају достизање Надсвести, то јест “сатори” (просветлење у зен-будизму). Они такође саопштавају да су многе кате (телесни положаји) у ствари мистичко-медитативне вежбе, па је карате у ствари “мистичко-борилачки систем”. Циљ је да нестане “ја” у корист борилачке креације.
У својој књизи “Покајање и грех последњих времена” руски архимандрит Лазар опомиње да човек који се обучава некој од ових вештина често не схвата ни позе, ни медитације које се користе приликом вежбања каратеа, кунг-фуа, џудоа, аикидоа, итд. Чак и многи хришћани то не поимају… Он каже: “Чему уче побројана “спортска” занимања? То је јасно сваком ко престане да вара себе – убијању или суровом сакаћењу противника голим рукама! Ту углавном поново почињу да противурече, тврдећи да је то “вештина самоодбране”, да каратиста или кунгфуиста никад не напада први, итд. При том у вежбе улазе ствари које би код смиреног хришћанина требало да изазову “благи” ужас, јер је он васпитан на заповестима еванђељским и учи се да достигне кротост, незлобивост и љубав према непријатељима и да ономе ко га удара понуди и други образ: тако, на пример, кунгфуиста вежба да тако удари супарника и да двама палцима руке, пробивши му груди, извади срце из њега; ако су “телесне могућности савршено развијене” то се учини тако брзо, да убијени пада мртав, не схвативши шта се десило. Постоје слични методи да се из човека истргну други животно важни органи.
При таквом ударцу убица се најпре мора концентрисати на тајанствени извор “кими” енергије (он се налази негде у области желуца), која – по учењу неких школа – даје такву натприродну снагу ударцу и прелази приликом наношења истог на противника (о пореклу тог извора енергије се ништа не каже). Приликом ударца каратиста или кунгфуиста испушта стравичан крик, који тобож даје могућност да се концентришу све те силе (ако се тај крик ослушне и ако се покуша наћи расдоложење које му одговара, он више од свега нодсећа на згрушај мржње који је “излетео на слободу”: та мржња се, као змијски отров, дугим вежбама, као у посудици, скупља у срцу таквог човека.) На таквим часовима ученику се често предлаже да чини нешто слично далекоисточним верским обредима: да клекне на колена и руке ставља у тајанствене положаје, и нуди му се нешто слично медитацији; много шта тајанствено и оно што сами ученици не схватају треба чинити са својим телом и душом”…
Јасно је, дакле, да су учитељи борилачких вештина који су, скупа са спортом, нама у Србију и Црну Гору доносили разне врсте медитација такође били проповедници заблуда Оријента. Додуше, у Србији и Црној Гори постоје и учитељи који пре тренинга својим ученицима предлажу православну молитву, и који се труде да борилачке технике на буду праћене паганском мистиком, али је, на жалост, већина кренула другим, беспутним путем.