NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Jeromonah Damaskin Kristensen
Od Zen Budizma do Sunca Pravde

Prvi korak u duhovnom traganju, rekao je o. Serafim Rouz, „jeste da se dođe u dodir sa Stvarnošću, da se pronađe Stvarnost dublja od svakodnevne koja se tako brzo menja, propada, ništa za sobom ne ostavlja i ljudskoj duši ne nudi nikakvu trajnu radost.“ Drugi korak je saznati da je ta Stvarnost Ličnost…
Tama, beskonačno ništavilo, postojanje van prostora i vremena, gde sve je sada i vreme nema značaja. Ono postoji iza svega, ispod svega; ili možda bi bilo bolje reći iznad svega, jer kada sam ga ja ugledao, ugledao sam i bezbrojne oblike, bića, koja su se njemu pružala kao prosecima svetlosti, istezala se, ištući ga ovim bićem. Ali tama, ništavilo, jednostavno nije marilo! To je bila potpuna ravnodušnost, potpuna bezličnost.
Takvo je bilo moje iskustvo kada sam praktikovao zen meditaciju. Do današnjeg dana ja to smatram istinskim iskustvom, uvidom u večnost. Problem nije bio u prizoru već u mojoj interpretaciji njega, budući da sam u to vreme mislio da je ono što sam video Bog. Takva večnost, koja postoji transcendentno, iza svega bića: šta bi drugo moglo da bude?
Ubrzo nakon ovoga iskustva, otišao sam na susret hrišćana u svoj studentski kampus (UK Santa Kruz), tek da bih video kako manje prosvetljeni obožavaju Boga i da bih to osmotrio iz prednosti višeg znanja koje sam stekao. Sećam se da sam pomislio, čim sam seo, kako ovi hrišćani imaju potrebu za ličnim Bogom jer su još uvek zapleteni u svoja ega; da im je potrebno da se poistovete sa takvim Bogom jer nisu prevazišli svoju sopstvenu ličnosnost, da su još uvek antropocentrični, zasužnjeni u svoje ljudske, telesne forme i da stoga imaju potrebu za stvaranjem čovekolikog Boga. To je još uvek bolje nego da ga ne traže uopšte. Ja sam, sa druge strane, mislio da znam tajnu koju oni još nisu u stanju da saznaju, tajnu koja bi im se učinila jezivom budući da su se još uvek poistovećivali sa svojim egom, no koja mene ni najmanje nije uznemiravala. A tajna je bila ova: da, Bog postoji, ali ne onakav kako većina ljudi misli. On – ili bolje To – je bezlično. Tražite Boga koliko god hoćete. On(o) ne mari. Nije protiv vas, ali ni sa vama nije. To nije nešto. Nema zapravo ničega što o tome možete reći. To je naprosto tamo i uvek će biti tamo.
Meni je većina ljudi na tome sastanku bila dosadna. Ipak, bio je tamo jedan mladić za koga mi se učinilo da možemo da komuniciramo. Izgledao mi je kao obični santakruski hipik, duge kose koja mu je padala preko očiju, odeven u južnoamerički pončo, a kada je govorio, činilo se da ima pravu žudnju za istinom. Nakon susreta dugo sam razgovarao sa njim i tada je potvrdio moj prvi utisak da nije prosečni savremeni američki hrišćanin. Zvao se Tim. Bio je veoma kreativna osoba koja je znala da misli svojom glavom, umetnik i nešto poput filosofa uz to.
U sledećem periodu čitao sam duhovne knjige i razgovarao sa ljudima koji su imali iskustvo bezličnog boga kao i ja. Neko je to opisao kao više nadličnog boga – to jest, svako ima dno večno apsolutno ništavilo u suštini svoga bića, budući da je bog svako – ali ovo bi praktično značilo što i reći da je Bog bezličan. Neki su ovo okusili kroz zen i jogu, drugi pomoću psihodeličnih droga. Jedan mladić, koji se uopšte nije bavio ikakvom duhovnom praksom, rekao mi je da je jednom na LSDu išao sve dalje i dalje, dublje i dublje, unutar sebe, dok konačno nije došao do male lopte. Ušavši u nju, našao se obujmljen beskonačnim ništavilom, Večnošću, za koju je pretpostavio da je Apsolut.
To je bilo „Večito Sada“ o kom su govorili duhovni učitelji na Zapadu, bezlično „To“, „Višnji Identitet“, svačije nadlično Veliko Sopstvo za koje je Alen Vots govorio da ljudi na Zapadu moraju da ga spoznaju da bi pronašli unutarnji mir. Da li je to bila Konačna Stvarnost, ta bezlična sila svemira, nešto što bi savremeni ljudi mogli da saznaju uzevši jednostavno kap LSDa, dok su se svi sveti ljudi u prošlosti borili tokom života da to spoznaju i konačno došli tek do iskvarene, antropomorfizovane verzije toga?
Ali istina o nečemu, kako me je zen naučio, nije trebalo da se nađe u promišljanju o tome već u opitovanju toga. Pa hajde onda da okusim plodove svoje novostečene svesnosti o bezličnom bogu koja bi mi, kako rekoše oni koji znaju, donela unutarnji mir i savršeno prihvatanje svega.
Vremenom, našao sam da me je moj uvid (što sam mislio da je) u bezličnog boga ostavio neispunjenim. Ali zašto bih se ja brinuo o ispunjavanju – budući da sam prevazišao svoj ego? Ipak, nije mi se činilo pravednim da moj ego, kojeg sam makar i na trenutak prevazišao, bude u paklu. Ali bio je. Sećam se da sam neprestano slušao pesmu “ Skoči u vatru“. U njoj se peva o čoveku koji zapomaže kao da je u paklu. Potpuno sam mogao da se identifikujem sa njom, a slušajući je, nekako mi je bivalo bolje.
Budući u takvom stanju, mislim da nikada nisam razmatrao mogućnost da Tima obratim veri u bezličnog boga, ali želeo sam da istražim stvari kojima se Tim bavio. Znajući da se zanimam za misticizam, Tim mi je pokazao najsadržajnije, najdublje i najmističnije hrišćanske knjige za koje je znao. Tim je bio rimokatolik, ali knjige koje mi je dao nisu bile rimokatoličke. Bile su pravoslavne. Prve knjige bile su od arhimandrita Sofronija, koji je bio apstraktni umetnik i jogin u Parizu pre no što je otišao u pravoslavne manastire na Atos, u Grčku, gde je postao učenik smernoga mistika, starca Siluana.
Jedna od knjiga arhimandrita Sofronija zvala se „Njegov život je moj“. Zainteresovan za mističke tehnike, smesta sam otvorio odeljak pod naslovom: „Isusova molitva – metod.“ Tada sam pročitao deo koji me je zadivio kao ništa do tada pročitano i koji je zauvek promenio moj život. Evo toga odeljka u celini:
„Put otaca zahteva čvrstu veru i dugotrpljenje, dok naši savremenici žele da silom i na brzinu dosegnu svaki duhovni dar, uključujući čak i neposredno sozercanje apsolutnog Boga, i često će povući paralelu između molitve u ime Isusovo i joge ili transcendentalne meditacije i sličnog. Moram da naglasim opasnosti od takvih pogrešaka – opasnost od gledanja na molitvu kao na jedno od najprostijih i najlakših „tehničkih“ sredstava koja vode neposrednom jedinstvu sa Bogom. U zabludi je svako ko nastoji da se mentalno liši svega što je prolazno i relativno, da bi prešao neki nevidljivi prag, spoznao svoje večno poreklo, svoju istovetnost sa Istočnikom svega što postoji, da bi se vratio i stopio sa njim, bezimenim nadličnim apsolutom. Takve vežbe osposobile su čoveka da se uzdigne do nadrazumskog sozercanja bića, da iskusi izvestan mistički trepet, da upozna stanje tihosti uma, kada on prevashodi granice vremena i prostora. U takvim stanjima čovek može osećati spokoj što je umakao neprekidno promenljivim pojavama vidljivoga sveta; može čak imati i izvesno iskustvo večnosti. Ali Bog Istine, večni Bog, nije u svemu tome. To je čovekova sopstvena krasota, stvorena po ikoni Božijoj, što se sozercava i vidi kao božanstvo, budući da On Sam još prebiva u okvirima Svoje tvorevine. Ovo je veoma važno. Tragedija je u činjenici da čovek vidi prizor koji, u svojoj žeđi za večnim životom, pogrešno uzima za istinsku oazu. Ovaj bezlični oblik asketizma vodi do konačne tvrdnje da božansko načelo postoji u samoj čovečijoj prirodi. Čovek se tako primiče ideji samooboženja – uzroku prvobitnog pada. Ko je zaslepljen imaginarnim veličanstvom onoga što sozercava, zapravo je stupio na put samouništenja. Odrekao se otkrivenja Ličnoga Boga. On princip Ličnosti smatra ograničavajućim, nevrednim apsoluta, pokušava da se otme takvim ograničenjima i vrati u stanje za koje misli da mu je pripadalo još od pre dolaska u ovaj svet. Ovaj (…) u dubini sopstveiog bitija nije ništa drugo nego približavanje nebitiju iz koga besmo pozvani Tvorčevom željom“ (moje podvlačenje).
„Istiniti Tvorac otkrio nam se kao lični apsolut. Celost našega hrišćanskog života zasniva se na poznanju Boga, Prvog i Poslednjeg, Čije Ime je Ja Jesam. Naša molitva uvek mora biti lična, licem u Lice. On nas je stvorio da bismo se pričestili Njegovom božanskom bitiju, ne razorivši svoj lični karakter. To je taj oblik besmrtnosti koji nam je Hristos obećao.“
U jednom odeljku (prvome) arhimandrit Sofronije je savršeno imenovao ono što sam ja iskusio. Njegove reči odjeknule su istinom u mojoj duši – a mislim da se ovo ne bi dogodilo da prethodnih meseci nisam prošao tolika stradanja. Odjeknule su istinom jer o. Sofronije, i sam bivši jogi, nije poricao istinitost iskustava nadlične svesti. On nije bio hrišćanin koji misli po spoljašnjem, zarobljen slovom zakona, koji bi samo porekao iskustvo nehrišćanskih duhovnih praktičara kao zle i demonske. O. Sofronije pokazuje i u čemu su ova iskustva istinita i u čemu su lažna. Ovaj jedan odeljak razjasnio je sve. Objasnio je zašto sam bio u paklu (i zašto je, kako sam kasnije saznao, Alen Vots umro u duhovnoj bedi, od alkoholizma). Objasnio je zašto su hrišćanski svetitelji proveli cele svoje živote u pokušaju da se približe ličnom Bogu, dok su gorepomenuti mladići, čak i ne pokušavajući, našli bezličnog boga pržeći se od LSDa.
Ranije, mislio sam da je vera u Ličnoga Boga samo delimično, nepotpuno stanje duhovnog razvoja i da iza toga leži Stvarnost bezličnog, nadličnog Apsoluta. Sada sam počeo da shvatam da je istina upravo suprotna: iskusiti nadličnu večnost bilo je samo Ereći deo puta a iza toga leži Onaj Koji obitava u toj večnosti, lični Ja Jesam. Da, okusio sam večnost kao ništavilo, ali to ništavilo nije Bog. To je, kako kazuje o. Sofronije, pre stanje večnoga nebitija iz koga sam prizvan u bitije. Kada čovek krene sve dublje u sebe kroz meditaciju (ili pomoću droga), verovatno je da će doći do ovoga stanja, ništavila iz koga smo svi došli.
Ovo iskustvo možda može da posluži kao priprema za poznanje Boga (kao meni što je), ali ne može bude i kraj puta. Put sjedinjenja sa Bogom je kroz ljubav, ljubav između ličnosti i Ličnoga Apsoluta. To je najteži od svih puteva ali jedini dostojan Boga i jedini dostojan čoveka stvorenog po Njegovoj Ikoni. O. Sofronije kaže: „Nema težeg i bolnijeg asketskog podviga od pokušaja približavanja Bogu, Koji je Ljubav.“ Dalje, on piše:
„Kada se Sami Bog otkrije u viđenju Nestvorene Svetlosti, čovek prirodno izgubi svaku želju da uroni u nadlični apsolut. Znanje koje je natopljeno životom (kao suprotnost apstraktnom znanju) nemudar može ograničiti na intelekt: mora postojati stvarna zajednica sa činom Bitija. To se postiže ljubavlju. „Uzljubite Gospoda Boga svoga svim srcem svojim… i svim razumom svojim.“ Zapovest nam je da ljubimo. Ljubav, stoga, nije nešto što nam je dato: ona se mora steći naporom slobodne naše volje. Naredba je upućena prevashodno srcu kao duhovnom centru čovekovom. Um je tek jedna od energija čovekovog Ja. Ljubav počinje u srcu a um je suočen sa novim unutarnjim događajem i sozercava Bitije u Svetlosti božanske ljubavi.“
Sve je to bilo potresno, ali ipak to je bila samo knjiga, a njen pisac živeo je u Engleskoj. Bio mi je potreban neko ko će mi pomoći da uđem u ovu stvarnost, da spoznam Boga kao Ličnost. Tim me je sa time upoznao, ali on nije mogao da mi bude duhovni učitelj, a i nikada se to nije ni gradio. Odveo me je u katolički manastir u Big Sur, ali ni sa kim tamo nisam uspostavio odnos. Atmosfera mi se činila prilično sterilnom, ali zaista mi se dopala bliskost sa prirodom, budući da je manastir bio smešten na divnom mestu koje je gledalo na okean. Kada sam o tome govorio Timu, rekao mi je: „Čuo sam ja za drugi takav manastir, pravoslavni, koji je mnogo bliži prirodi. Nalazi se gore, u severnoj Kaliforniji, a nema ni struju čak, ni telefon, ni tekuću vodu.“ To me je veoma zaintrigiralo, ali Tim nije znao da kaže išta više.
Kroz nekoliko meseci, neočekivano, u UK Santa Kruz došao je upravo iz toga manastira jeromonah Serafim Rouz da održi neka predavanja. Dovezao se u starom rasklimatanom kombiju i ukazao se u svojoj iznošenoj crnoj rasi, duge kose i izrazito duge kovrdžave sede brade.
Sledeće čega se sećam je šetnja sa o. Serafimom kroz koledž. Večera se tek završila, studenti su se motali i šetali oko kafea. Svi su zurili u o. Serafima, ali on je kraj njih prolazio prirodno, kao da je kod kuće. Usred ovog prestižnog američkog koledža, on je izgledao kao neko ko je tek izašao iz etipatske pustinje 4. veka.
O. Serafim je otišao u slušaonicu i održao besedu. Desilo se da je u to vreme bio bolestan i tokom predavanja šmrcao je sve vreme. Očevidno iscrpljen, ipak je ostajao bistre glave, radostan i spreman da nadugačko odgovara na pitanja. Mogao sam da vidim da je učen kao ma koji od mojih profesora, ali daleko mudriji od njih, a ipak je očito to bio čovek divljine, koji se prirodnije osećao u šumi nego u učionici.
Ono što me je najviše porazilo u vezi sa o. Serafimom bilo je da je to čovek koji se potpuno prineo Bogu i Istini. On nije bio univerzitetski profesor koji dobija pristojnu platu za širenje znanja, niti je bio religiozni vođa koji žudi za vlašću, uticajem ili korpom voća da mu se stavi pred noge, kao drugi duhovni učitelji koji su u tom kraju imali sledbenike. Nije bio „u religiji“ zbog onoga što bi mogao da dobije od nje, nije mu bila potrebna ikakva psihološka potpora. Bio je tek prosti monah koji je tražio Istinu iznad svega. I ja sam znao da je on, van svake sumnje, spreman da umre za tu Istinu i mogao sam da osetim da je za Nju već i umirao. Ranije sam čuo da je o. Serafim, pre no što je postao pravoslavni monah, bio u istočnim religijama. Kako sam saznao kasnije, prvo je praktikovao zen i bio đak Alena Votsa. Kasnije se udaljio od zena i pažnju usmerio filosofiji Lao Cea, za koga je našao da je daleko čistiji i izvorniji, te je studirao i naučio starokineski od prenosioca taoističke filosofske tradicije, GiMing Šjena. Čak i taoizam, kao verovatno najčistija filosofija pre Hrista, ostavljao ga je neispunjenim, budući da nije predstavljao punotu istine već samo njen nagoveštaj, ali kroz ovaj nagoveštaj on je vraćen nazad istini i neoskvrnjenom Hrišćanstvu.
Kada se predavanje o. Serafima okončalo, mislio sam: „Ovo je najmudriji čovek koga sam ikada sreo.“ Kada su počeli da postavljaju pitanja, setio sam se svoJe glavne tadašnje preokupacije. Zapitao sam ga: „Otkuda je došla ideja o nadličnom bogu?“
„Ovaj koncept“, rekao je, „dolazi od ljudi koji ne žele da se sretnu sa Ličnom Bogom, jer On nesumnjivo pred čoveka postavlja zahteve…“
O. Serafim u mladosti nije želeo da se sretne sa Ličnim Bogom, koji bi nešto tražio od njega. On je bio jaka i beskompromisna ličnost i znao je da, ako Lični Bog zaista postoji, on ne može da ga sledi kao oni mlaki hrišćani koji to čine tek da bi dobili materijalnu korist i zadovoljili svoje ćudljive želje. On je znao da, kada bi verovao u Ličnoga Boga, dao bi Mu sve svoje. Život bez Ličnoga Boga, ipak, za njega je bio takav pakao, da je, kao magnet, bačen nazad, Hristu, čim je na hrišćanskom Istoku našao čist oblik Hristovoga otkrivenja.
U pismu mladom bogotražitelju O. Serafim pisao je o tome kako je došao do vere u Ličnoga Boga:.
„Tokom godina svoga studiranja bio sam zadovoljan time što sam „iznad“ tradicija ali ipak nekako im veran.. Kada sam posetio jednu pravoslavnu crkvu, to je bilo samo zato da bih video još jednu tradiciju. Ipak, kada sam prvi put stupio u pravoslavni hram (u rusku crkvu u San Francisku) dogodilo mi se nešto što nisam iskusio ni u jednom budističkom ili kom drugom istočnom hramu. Nešto mi je u srcu reklo da sam „kod kuće“, da je sve moje traganje okončano. Nisam istinski znao šta to znači, budući da i je služba bila prilično čudna i odvijala se na stranom jeziku. Počeo sam da dolazim na pravoslavne službe češće, postepeno učeći njihov jezik i običaje… Kada sam se upoznao sa Pravoslavljem i pravoslavnim narodom, u moju svest počela je da ulazi nova ideja: da Istina nije tek apstraktna ideja, koja se žudi i spoznaje umom, već nešto lično – čak Ličnost – koju traži i ljubi srce. I tako se sretoh sa Hristom.“
Tako se sa Hristom sretoh i ja. Ali ako ovaj članak počinje da zvuči kao ona hrišćanska svedočanstva koja ste sve već čuli, dozvolite mi da ga učinim drugačijim dajući mu drugačiji završetak. Kada sam postao hrišćanin, nisam živeo srećno „sve do kraja života“. Nisam dobio dobro plaćen posao, lepa kola, kuću u predgrađu sa prostranom garažom, lepu hrišćansku ženu i fino vaspitanu decu. Umesto toga, otišao sam da živim u šumi u kojoj je živeo i o. Serafim, u njegovu staru drvenu kolibu. Sustanari su mu bili miševi, netopiri i gušteri, a za hranu imao sam ono što i jeleni i veverice. Nemam sve ono što propovednici prednosti Jevanđelja obećavaju uspešnim hrišćanima, ali imam uvid u to kakav je način na koji je trebalo da žive ljudska bića – kao jedno sa prirodom. Mislim da bi Lao Ce ovo odobrio.
Ni moje stradanje nije okončano sada kada sam se sjedinio sa Hristom. Kako reče arhimandrit Sofronije: „Nema težeg i bolnijeg asketskog podviga od pokušaja približavanja Bogu, Koji je Ljubav.“ Ali ja bih daleko radije bio sa Ličnom Bogom i stradao, no verovao u bezličnog boga i ne stradao. Slediti Hristu znači slediti krsni put, ali u radosnom prihvatanju naših zemaljskih krstova nama se daje nezemaljska, unutarnja radost, koju nam niko ne može oduzeti. Slediti Hrista znači slediti put Nebesa, koji sva tvorevina treba da sledi, i vratiti se izvornom stanju, prvobitnoj prostoti, što je izvorno naznačenje čoveštva.
sa engleskog:
Jelena Petrović

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *