NASLOVNA » Apologetika, BIBLIOTEKA » Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Staklene oči Indije – Pravoslavlje i duhovnost dalekog istoka

Monah Adrijan
Od Himalaja do Crkve Hristove

Kada se dogodi da spoznamo Boga kao Ličnost, počinjemo da vidimo Njegovu ruku kako deluje ne samo u okolnostima našeg svakodnevnog života, već i u događajima iz prošlosti koji su nas doveli do sadašnjeg trenutka. Sagledavamo kako nas je od delimičnih istina On priveo punoti Istine, i kako On nastavlja da nas vodi u još dublje poimanje te Istine. Kao što je O. Serafim napisao, kada priđemo Hristu „nijedna prava istina koju smo spoznali, neće biti izgubljena, nikada.“
Okružen sa pet najviših vrhova Himalaja, stajao sam na visini od 14.000 stopa netremice posmatrajući planine Anapurna dok se sunce rađalo. Moje putovanje kroz Nepal otpočelo je pre nekoliko sedmica, a ovo sada je bila kulminacija. Dok sam stajao nemo posmatrajući prastaru lepotu koja me je nadvisivala spopala me je pomisao: „Koja je svrha?“ Moj ego je odmah uzvratio odgovor ovoj nedovoljno određenoj misli; „Koja je svrha! Šta hoćeš da kažeš tim ‘Koja je svrha?’ Stvar je u tome da si toliku razdaljinu prešao. stopirajući da bi video ove planine, sada uživaj u tome!“ Ista misao je i dalje plavila moj um. Da, ovaj prizor je jedna od najlepših stvari koje sam ikada video, i bio sam pun radosti zbog toga u tom trenutku, ali gde će biti ova osećanja sutra kada ne budem tako sjajno nadahnut? Sreća ovog sveta nikada mi neće doneti zadovoljstvo. Trebalo je to da mi bude sasvim jasno do sada, ali to sam konačno prihvatio tek pošto sam se ispeo na vrh sveta. I to je bio moj prvi korak ka Hristu i Pravoslavlju.
Do tada, moj život kao odrasle osobe, bio je potpuno svetovan, povećen zadovoljavanju različitih strasti. Završio sam univerzitet u 21oj a potom isplanirao da uđem u biznis i da istovremeno gradim karijeru kao umetnik. Za godinu dana, prilično sam odmakao na stazi ka svom cilju. Tada sam živeo u Londonu, zaposlen kod IBM. Moj položaj“je bio bezbedan a podrazumevalo se i unapređenje. Moj privatni život bio je sličan mnogim drugim iz moje generacije: prolazne veze, uživanje u komforu i stalno izvrdavanje suočavanja sa sobom.
Negde u isto vreme moja starija sestra postaje pravoslavna monahinja na Aljasci. Da li je to podudarnost ili ne, nisam siguran, ali od tog vremena moja strast za svetskim stvarima počela je da gasne. Posmatrajući svoje saradnike, činilo mi se da niko nije istinski srećan ili zadovoljan. To varljivo osećanje zadovoljstva nikada nije bilo prisutno već je uvek mamilo kao da čeka iza ugla. Putovanja, sport, izlasci sa društvom na piće, sve je to postajalo sve više zemaljsko (neduhovno). Svakog ponedeljka isto pitanje: „Kako si proveo vikend?“ Svakog petka opet: „Šta planiraš za ovaj vikend?“ London je dostajao sve sivlji i sivlji i kiša koja je neprestano sipila nikada nije uspevala da spere čađ.
Umesto da se udubim u razloge moje dosade, svalio sam krivicu na pleća materijalne kulture. Pretpostavio sam da moj prezir prema svetu nastao zbog nastojavanja na novčanoj dobiti. Tako sam napustio 1VM, spakovao stvari i vratio se u Ameriku. Posle, gajeći prezir prema bogatstvu i društvenom ugledu, sišao sam u Češku. Prilično čudno, propustio sam da zapazim da su ista pravila za prihvatanje u korporaciji, primenljiva na „alternativnoj sceni“. Zamenite kožnu jaknu za odelo, bubnjeve za roleks, probušenu obrvu za dugmeta za manžetne i opet će te imati istog čoveka.
Počeo sam da radim magistarski rad iz umetnosti i našao sam posao u muzeju moderne umetnosti. Moje umetničko delo sastojalo se od velikih platana prekrivenih debelim slojem katrana. Katran do sada nije korišćen kao umetnički materijal, tako je moje delo postalo odmah popularno. Nastojao sam da se pokažem kao zainteresovan za mračne moderne filozofe, učestvovao sam u postpank revijama i žurkama do zore, ali sve me je to zamaralo. Pomišljao sam da nešto nije u redu sa mnom. Zašto mi je bilo nemoguće da ozbiljno razgovaram o izlošku u galeriji koji se sastojao od korpe pune aluminijumskih konzervi i donjeg rublja okačenog na parčićima žice? Zašto nisam nalazio nikakve radosti posmatrajući performans umetnika koji pijuče kao pile petnaest minuta? Srećom, brzo sam se umorio od sveg “ alternativnog života“ i upravo tada javio mi se jedan prijatelj sa predlogom da idemo u Japan. Oduvek sam imao interesovanje za azijske kulture i procenio sam sebe kao sezonskog radnika par excellence, pa sam se za mesec dana našao u Kjotu, Japan.
Brzo sam se privikao na nove uslove. U roku od dve nedelje našao sam posao kao predavač engleskog jezika i počeo sam da pohađam tečaj japanskog. Bilo je neobično naći se u zemlji gde se bez straha ostavljaju otključana kola. Poštenje je bilo norma i to je pokrenulo promenu u meni. Moja savest počela je da se vraća u život. Osetio sam veliko olakšanje kada sam počeo da radim male stvari kao što je plaćanje drumarine. To je bilo puko pridržavanje zakona bez nekog dubljeg razumevanja, ali to je bio katalizator za tananije promene, i počeo sam da dišem lakše.
Živeći u drevnoj prestonici Japana, značilo je biti svakodnevno u dodiru sa tradicijom dugom dve hiljade godina. Odrastao sam u predgrađima južne Kalifornije (10 god. stara zgrada bila je najstarija građevina); ovde sam živeo u susedstvu hiljadu godina starog hrama koji je služio mnogobrojnim carevima. Hramovi, bašte i običaji počeli su da napajaju dušu koja je konzumirala previše katrana. Prirodno privučen lepotom tradicija, počeo sam da se bavim zenbudizmom. Za moj rasejan i nestrpljiv um to je bilo previše. U zenhramu postoji samo jedan ispravan način izvođenja radnje i mora se činiti precizno. Moje klanjanje bilo je suviše žustro, moje držanje nikada uspravno, a moje čarape nikada dovoljno čiste. Sveštenik se stresao na moju pojavu. Zahtevala se savršenost, a ja sam bio daleko od toga. Na kraju sam odustao – ne zbog svoje neprikladnosti već zbog toga što u svemu tome nisam osetio nikakvu radost. Sve se činilo previše mehanički: pritisni desno dugme i prosveti se. Posle meditiranja osećao sam izvesnu smirenost, ali da li je ovo zaista pomagalo još nekom? Pretpostavljao sam da ovo isto mogu postići sa mnogo manje napora pomoću nekog sredstva za umirenje.
Tri godine su prošle; prilično sam savladao japanski i osećao sam da sam primio sve što je korisno iz te kulture. Život u tuđini prestao je da bude izazov; plata mi je bila visoka, posao lak i mogao sam da vidim sebe kako postajem samozadovoljan. Bilo bi lagodno provesti sledećih četrdeset godina u ovom veoma toplom skloništu koje sam sebi stvorio. Dao sam otkaz, napustio kuću i otpočeo moje lagano putovanje natrag u Ameriku.
Putovao sam svuda po Aziji od Vijetnama do Singapura bez jasnog cilja. Bio sam uzbuđen prilikom susretanja sa novim ljudima i novim mestima, ali uveče pred spavanje vraćao mi se tup osećaj praznine. Još uvek sam očajnički tragao za tim elementom koji je nedostajao u mom životu. Putovao sam do udaljenih svetih mesta budizma i hinduizma; čim sam stizao na jedno mesto odmah sam pravio planove za sledeće.
Tokom mojih putovanja kroz Burmu, posetio sam hram na ivici Mandalaja. Hiljade stepenika vodili su stranom planine do hrama odakle se pružao pogled na čitav grad. Dok sam se peo, primetio sam da uporedo ^a mnom ide jedan budistički monah. Bilo mu je oko pedeset godina, bio je onizak, punačak, vedrog lica. On se predstavio i nastavili smo da se penjemo. Kada smo stigli do vrha seli smo na zid hrama i razgovarali dok je sunce zalazilo. Posle nekoliko učtivih fraza, skrenuo sam razgovor na temu političke situacije u Burmi (Burma je tada bila pod oštrom vojnom diktaturom). Uzdahnuo je, pogledao me razočarano: „Zašto želite da razgovaramo o tome?“ Promrmljao sam neko objašnjenje da bih prikrio pravi razlog – da pokažem svoje poznavanje ozbiljnih tema. On je obrnuo razgovor u sasvim različitom pravcu. „Prošle sedmice gledao sam film ‘Isus Nazarećanin’. Kakav čudesan život!“ Sledećih deset minuta on je govorio o vrlinama Hrista. Budistički monah me je obraćao ne u njegovu religiju već u Hrišćanstvo. Zanemeo sam. Sebe sam smatrao daleko iznad Hrišćanstva još od srednje škole, a evo jedan paganin mi daje ono što sam ja odbacio. Zbog reči jednostavnog burmanskog monaha probudio sam se za činjenicu da možda ima nešto više u Hrišćanstvu od spoljnjeg sjaja koji sam ja odbacio. Još uvek nisam bio doveden do tačke da ozbiljno istražujem Hrišćanstvo, ali to je bila priprema tla za seme.
Posle kratkog vremena nastavio sam za Nepal gde je trebalo da se susretnem sa nekim prijateljima da bismo se zajedno peli na Himalaje. Stigao sam nešto pre njih i odlučio sam da odem do nekog tibetanskog budističkog manastira. Pronašao sam jedan nedaleko od Katmandua, u kojem su postojali kursevi engleskog.
Bio sam skeptičan u svakom pogledu, ali posle samo nekoliko dana moje mišljenje se sasvim promenilo. To nisu bili ljudi koji su tragali za nekim dobrim osećanjem već su se istinski borili da dosegnu istinu. Bio sam zapanjen kada sam saznao da veruju u pakao. Ko u ovom modernom dobu veruje u pakao? Ali za njih to je prirodna posledica protraćenog života. Bio sam zaintrigiran. Počeo sam pažljivije da slušam izlaganje doktrina. Suština religije je ideja da sva bića žive u prolaznom carstvu želje i patnje. Patnja je posledica traganja za onim što je nestalno; umesto toga čovek bi trebao da traga za onim što je postojano: istinom. Jedini način da se ona dosegne je prestati sa priljubljivanjem za sopstveni ego i umesto toga živeti za druge. Samo kada stavimo sreću drugih iznad naše možemo i sami biti srećni. Bio sam zaprepašćen: dvadeset sedam godina su mi govorili: „Radi sve ono što ti donosi dobro osećanje“. Tibetanci mi govore da ću se zbog toga osećati jadno u ovom ili budućem životu. Ovo je bila revolucionarna ideja za mene, ali u isto vreme imao sam nejasno osećanje da sam to već čuo ranije.
Posle nekoliko sedmica provedenih u manastiru, otišao sam u Nepal jer su mi prijatelji stigli. Uzeli smo autobus do planinskog venca Anapurna. Sa punim rancima, ispeli smo se na visinu od 14.000 stopa tokom naredne dve sedmice. Pejzaži su bili zapanjujuće lepote; smenjivale su se plodne doline, guste šume, snegom prekriveni planinski vrhovi. Planinarenje je povremeno bilo mukotrpno; uspeli bi smo se 1000 stopa a onda bi ušli u dolinu gde bismo silazili isto toliko. Lepota tvorevine je bila neverovatna, ali svake noći kada sam legao da spavam to staro osećanje da mi nedostaje nešto ponovo se javljalo; pretpostavljao sam da će iščeznuti kada stignem u podnožje Anapurna.
Stigli smo na naše odredište jednog popodneva, bez daha i ne malo razočarani. Čitavo područje bilo je sakriveno ogromnim oblakom, kao i mi. Istražili smo glečere, a onda smo raspravljali o sledećim potezima pribijeni uz peć u maloj kolibi za čaj. Pala je noć, ali nije bilo nikakvog znaka da će se oblak raspršiti. Otišli smo da spavamo i probudili smo se upravo pred zoru. Prva vest je bila da se vreme razvedrilo. Izašao sam napolje i jedan od najdivnijih prizora ovog sveta pozdravio je moje oči. Sunce se polako izdizalo nad vrhom sveta i činilo mi se da ga mogu doseći i dotaći. Tada se ta kukavna misao ponovo javila u mom umu: “ Koja je svrha?“ Onda mi je sinulo: celo ovo putovanje izvedeno je radi mog sopstvenog udovoljenja. Čim trenutan zanos prođe, vratiću se u svoje normalno stanje. Imao sam problema sa plikovima, povredama kolena, lambijazom i čemu sve to? Da li me je to poboljšalo kao ličnost ili bilo na pomoć nekom? Ne, to je samo nahranilo moj ego; i imaću sjajnu temu za razgovor na žurkama. Gde su nestali svi moji visoki budistički ideali? U tom trenutku shvatio sam da moj život mora biti posvećen nekom višem principu od zemaljskih zadovoljstava. Odlučio sam da se vratim u manastir.
Sledećih nekoliko meseci proveo sam izučavajući tibetansku budističku filosofiju i tehnike meditacije. Ipak bilo je tu nekih elemenata koje nisam mogao da prihvatim. Doktrina karme nije dopuštala slobodnu volju kod čoveka; čovekove odluke da čini dobro ili zlo bile su uvek kontrolisane prethodnim delima. Kako je onda moguće osloboditi se ako je svaka odluka bila predodređena? Ako je čovek grešio od bespočetnog vremena kao što oni veruju, kako čovek ikada može pročistiti sebe u tako kratkom životu? Na neki način, teškoća je bila u tome što je to bilo tako logično; izgledalo je da je (karmu) izumeo ljudski um. Ipak filosofija samoodricanja duboko se ukorenila u meni čak i ako nisam uspevao da je sprovedem u praksu; znao sam da više ne mogu živeti dotadašnjim životom.
Dok sam boravio u tibetanskom budističkom manastiru, počeo sam da čitam „Kazivanja jednog bogotražitelja“, Tu sam video projavu samopregora i saosećanja koje sam našao u tibetanskom budizmu, a ipak, knjiga je poticala iz hrišćanske tradicije u kojoj sam ponikao. Zašto nikada nisam čuo o ovome u mojoj katoličkoj crkvi dok sam odrastao? Još je bila neobičnija činjenica da je moja sestra bila ruska pravoslavna monahinja a ja ništa nisam znao o mističnim svojstvima te religije. Doneo sam odluku da možda nisam spreman da postanem budista i da treba da ispitujem dalje moje sopstveno nasleđe.
Pošto mi se dovoljno toga olupalo o glavu, konačno sam došao do zaključka da su sva moja putovanja bila prilično besmislena i da je potrebno da se vratim kući i usidrim se. Planirao sam da se za Božić sretnem sa prijateljima u Egiptu, ali pronašao sam jeftiniji let do Istanbula smatrajući da je to dobra polazna tačka za Zapadnu Evropu i SAD. Aviokompanija se zvala „Aeroflot“.
Nekoliko dana kasnije, sinulo mi je da je to bila ruska kompanija i da moja sestra živi u Moskvi. Pomislio sam da će možda biti presedanje u Moskvž. Tako se i ispostavilo. Kroz nekoliko dana nabavio sam vizu za Rusiju jer sam imao mogućnost da ostanem tri sedmice. Leteo sam za Moskvu na dan Svetog Germana.
Sestra me je dočekala na aerodromu i tako je otpočeo nagli tečaj Pravoslavlja od tri sedmice. Počeo je da mi se otvara nov svet. Bio sam u zemlji gde su ljudi umirali za Hrista, a zastupništvo svetitelja bio je normalan događaj. Ovo nije bilo prazno Hrišćanstvo kome se pristupalo kao društvenoj obavezi. Ovo su bili ljudi koji su pretrpeli neverovatne teškoće i patnje radi istine.
Počeo sam da čitam spise o Pravoslavlju, da posećujem crkve i da vodim razgovore sa mojom sestrom o razlikama u načelima Pravoslavlje i budizma. Ona se neprestano vraćala na istu tačku: Hrišćanstvo ima Istinu u Ličnosti. Nisam shvatio ono bitno. Sila ili ličnost, nisam shvatao razliku.
Onda sam sreo oca Artemija, dobro poznatog moskovskog sveštenika koji je imao veliku pastvu. On je samopregoran čovek, čiji je čitav život posvećen Hristu i širenju Jevanđelja. Otišli smo u njegovu crkvu u toku bdenija u subotu veče. Bio je okružen gomilom od oko stotinu ljudi koji su čekali da se ispovede. Stao sam pri kraju kruga da bih se ubrzo našao u sredini gde me je sam o. Artemije povukao. Stavio mi je ruke na ramena i sa zatvorenim očima počeo da mi govori. Kada je želeo da istakne neku poentu, bubnuo bi me čelom po mom čelu. Dok mi je govorio veoma kitnjastim engleskim, imao sam snažno osećanje da ovaj sveštenik, koga nikada nisam sreo, zna mnogo više o meni nego što bi trebalo. Ono što me je istinski potreslo je osećanje da je žarko zainteresovan za moju dušu kao da ima ličnog udela u njoj. Govorio mi je deset minuta, dok su se babuške nestrpljivo tiskale oko nas. Nastavio je da govori, ukazujući da mi je iskustvo u Nepalu dato od Boga da me otrgne od materijalizma. Onda mi je rekao zašto je Hrišćanstvo istinska vera: samo ono ima ličnog Boga. Još uvek nisam shvatao važnost ove činjenice, ali osećao sam olakšanje iako skoro ništa nisam rekao.
U ogoljenoj grobnici Moskve novi svet počeo je da se otvara preda mnom. Nisam osećao pritisak velegrada jer sam shvatio da mi je nebesko Carstvo Božije i Njegovih Svetih u stvari bliže nego sive zgrade koje dominiraju gradom. Posetio sam lavru Sv. Sergija i prvi put sam imao priliku da se poklonim moštima svetitelja. U ovim „mrtvim kostima“ činilo mi se da ima više života nego u čitavoj južnoj Kaliforniji. Vrhunac mog boravka u Rusiji bio je Božić u Valaamskoj obitelji. Osećao sam, iako sam na izgled bio okružen običnim ljudima, oni su jednom nogom na nebu. Hrišćanstvo je možda religija vere koja se ne da dodirnuti, ali meni se činilo da sam na svakom koraku primio opipljivu potvrdu.
Nekoliko dana kasnije napustio sam Moskvu. Pre mog odlaska, sestra mi je prigovorila: „Dragi moj, ako možeš da provedeš tri meseca sedeći sa budistima, onda možeš bar mesec dana da stojiš sa Pravoslavnima.“ I to sam upravo i učinio. U Kaliforniju sam stigao dva meseca kasnije. Dan uoči Blagoveštenja putovao sam neravnim, prljavim putem ka manastiru Svetog Germana Aljaskog.
Prva stvar koja me je pogodila, upravo pristiglog iz San Dijega, bila je činjenica da su ovi monasi bili anahronizam u dvadesetom veku. Ko je još čuo da se neko odrekao komfora i posedovanja u ova vremena? Bilo je sredina Velikog posta i bilo je očigledno da su ovi ljudi bili usred duhovne borbe. Ozbiljnost je prožimala manastir. Izgledali su spremni da umru za istinu i tako nešto nisam video u 1VM, Akademiji umetnosti ili u Japanu. Bilo je patnje i na ovim mestima, ali da li su bili voljni da daju sve za jedino potrebno? Posle svega što sam video, još uvek nisam imao čvrstu veru u Boga, ali znao sam da su ovi monasi shvatili nešto i to sam i ja želeo.
Stigla je Lazareva subota. Ovog dana Crkva slavi uspomenu na Hristovo vaskrsavanje četvorodnevnog Lazara. Ali, nakon buđenja ja sam ponovo utonuo u san. Kada sam konačno ustao iz kreveta, manastir je bio prazan. Ni jedne jedine duše nije bilo. Dok sam obilazio manastir, došli su mi na um stihovi: „Gle, Ženik će doći u ponoć, i blago slugi koga nađe budnog.“ I to se upravo odigralo i u fizičkom i duhovnom smislu. Gospod je pokucao na vrata i pozvao me na gozbu, ali ja nisam odgovorio. Da li mi je Gospod zauvek zatvorio vrata? Počeo sam da silazim niz planinu, nadajući se da ću nekog stopirati. Dok sam se spustao razmišljao sam o svemu što se dogodilo tog jutra i činilo se očiglednim da mi je Gospod dozvolio da ostanem da bi me trgao iz moje neodlučnosti. Tada mi je konačno bilo jasno šta se podrazumevalo pod ličnim Bogom. Zašto bi mi bezlična sila poslala tako jasnu poruku za spasenje moje duše? Da je bezlična, zašto bi marila šta mi se događa? Ljubav ne može postojati osim među ljudima. Sila ne može voleti (i ja vas čikam da pokušate da volite neku bezličnu silu).
Stoga, došao sam do zaključka da je Bog Ličnost. Čim sam došao do ovog zaključka čuo sam kako mi se kola približavaju straga; to je bio naš jedini sused na planini. Zaustavio sam ga. On je, čudnom „slučajnošću“, išao u prodavnicu gde nabavlja robu jednom sedmično, a koja je bila sasvim blizu manastira. Stigao sam na vreme na Liturgiju.
Prošle su dve godine a ja sam sada rasoforni monah, anahronizam ako hoćete. Moje borbe nisu prestale, ali moji dani lutanja su na kraju. Ponekada oplakujem svoju protraćenu prošlost, ali kada se udubim vidim da me je ruka Božija vodila čak i kroz razdoblja najveće pustoši. Sada, On me je ovde doveo sa razlogom, ali Njega treba tek da otkrijem.

sa engleskog:
Jelena Petrović

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala na ovom tekstu. Pomogli ste mi da razrešim mnoge nedoumice i dali smernice za dalje.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *